Kejgan o američkom idealu pravde

Kejgan koristi priliku i krajnje otvoreno saopštava ideološki kredo američke neoliberalne imperije. U najkraćem, ključna poruka tog manifesta je: „Vuk na ovcu svoje pravo ima, ka tirjanin na slaba čovjeka”

Pročitavši esej Roberta Kejgana O raju i moćiAmerika i Evropa u novom svetskom poretku, Frensis Fukujama je kao komentar na njega napisao samo jednu reč: „Brilijantno”. Na koricama tog eseja objavljenog na srpskom jeziku, izdavač je odštampao i komentar Leona Vizeltira, a koji glasi: „Brilijantno poređenje strategije i filozofije, realiteta moći i etike moći, američkog ideala pravde i evropskog ideala mira. Mala knjiga Roberta Kejgana je u stvari velika knjiga” itd.

Međutim, između redova priče o američkom idealu pravde u konfliktu sa evropskim idealom mira, iskrsava priča o moralnoj izopačenosti, megalomaniji, teomaniji i mizantropiji lidera i ideologa neoliberalne imperije. Osećajući se iza zidina NATO tvrđave nepobedivo i nedodirljivo, ta elita je izdigla sebe iznad Boga, čoveka, zakona, pravde, morala i ljudskosti.

Bolesno pohlepna u svom imperijalnom vršljanju – ona je danas postala glavni faktor destrukcije sveta i izvor globalnog zla. U ovom „brilijantnom” eseju, Kejgan piše pohvalu ludosti te elite, te je tako, posle Erazmove Pohvale ludosti, ludost po drugi put pohvaljena. Iz obilja tema sadržanih u ovoj knjizi, u nastavku ćemo se pozabaviti samo manjim brojem njih, i to onih koje ilustruju mentalnu i moralnu izopačenost i zversku prirodu elite modernog imperijalnog hegemona.

Američki ideal pravde

Pozivajući se na svog idola Roberta Kupera, Kejgan, između ostalog, elaborira etiku moći vođa neoliberalne imperije. Njihova etika se svodi na nama dobro poznate dvostruke standarde. „’Izazov za postmoderni svet – tvrdi Kuper – predstavlja navikavanje na dvostruke aršine’. Među sobom, Evropljani mogu ‘funkcionisati u skladu sa zakonima i širiti saradnju u pogledu bezbednosti’. Ali, pri susretu sa spoljnim svetom, ‘Evropa se mora okrenuti surovijim metodama ranijeg razdoblja – sili, preventivnom napadu, obmani, svemu što je potrebno’. Ovo za Kupera”, piše Kejgan, „predstavlja osnovni princip zaštite društva: ‘Između sebe, držimo se zakona, ali kad se bavimo džunglom, moramo da prihvatimo zakone džungle’” (Kejgan, 2003, 102-103).

Ovakav princip ponašanja i delovanja neoliberalne imperije, ne samo da je plagijat prastarog imperijalnog principa, već je i vrlo „etičan”. Zašto postmoderni svet treba navići na dvostruke aršine: jedan za njih, a drugi za sve ostale? Zato što: ako raspolažeš silom i želiš da se dočepaš tuđih prirodnih bogastava i ekonomskog roblja – samo taj prostor proglasi džunglom i postupi po zakonu džungle. I sve je tvoje: i ukrajinska crnica, i sibirski gas, i arapska nafta, i afrički dijamanti, i amazonske šume… jer sve je to u neoliberalnoj viziji sveta – spoljnog sveta – po kojem neoliberalna gola sila uzima sebi za pravo da vršlja kako joj se prohte. Zato interakcija neoliberalnog sveta sa tim spoljnim svetom podrazumeva bezakonu upotrebu sile, obmanu, preventivni napad i ostalo što je potebno. I na kraju krajeva, to je džungla koju treba neoliberalizovati i „civilizovati”, što znači kolonizovati.

Ima li taj „etički” princip neoliberalne imperije neko opravdanje? Naravno. „Kakvo pravo ima vlada SAD da se flagrantno meša u unutrašnje stvari Kine [pitaju Kinezi]? To pravo im – odgovara Kejgan – daje liberalni kredo. […] Za one koji dele ovo uverenje, spoljna politika, pa i ratovi kojima se brane liberalni principi […] kao što je, na primer, bio onaj na Kosovu (baš  sjajno izabran primer – prim. aut), mogu biti opravdani čak i ako aktuelno međunarodno pravo kaže da su neopravdani” (Kejgen, 2009: 66). E sad, ako bi, recimo, Kinezi krenuli u ratove da brane komunistički kredo, da li bi onda i ti ratovi bili opravdani? Naravno da ne bi. Po međunarodnom pravu, svaki rat bez odobrenja UN je zločin protiv mira, a onaj koji ga pokreće je zločinac protiv mira – osim ako ga pokreće neoliberalna elita SAD i EU (baš kao na primeru Kosova). Onda je to „humanitarni rat” u odbrani liberalnih principa. Dakle, dvostruki standardi su prema Kejganu, ni manje ni više već – američki ideal pravde.

Američke zastave u Prištini (Foto: Akos Stiller/The NewYork Times)

Zlobnici bi se zapitali: da nije taj ideal možda bar pomalo sličan nacističkom idealu i metodama? A ne, nikako! Uostalom, kad su to nacistističke metode bile: „sila, preventivni napad, obmana i sve što je potrebno”. Kad su to nacisti upražnjavali zakon džungle? Hteli-nehteli, moramo priznati da neoliberalni ideali i metode zaista nemaju nikakve veze sa nacističkim, baš kao što ni šija nema nikakve veze s vratom. Rekavši da se Evropa mora okrenuti surovijim metodama ranijeg razdoblja, Kuper je možda pod tim ranijim razdobljem podrazumevao Akadsku imperiju Sargona Velikog. „Istoričari su ga zvali ‘velikim’, jer je osvojio mnoge gradove, opljačkao veliki ratni plen i poubijao mnoge ljude” (Djurant, 2004: 130). Međutim, ni to baš ne liči na američki ideal pravde, mada se, ruku na srce, tu i tamo mogu naći i neki zajednički elementi, kao što su: osvajanja, pljačke tuđih bogastava i masovna ubistva ljudi.

Ostavimo sad ironiju po strani, i zaključimo ono što iz rečenog proizilazi. Od Sargona do Klintona i Bajdena, imperijalne elite su upražnjavale iste zlikovačke metode i istu imperijalnu „etiku”, a u istoriji se po svojstvenoj joj spiralno-cikličnoj dinamici ponavljalo ono isto ali drugačije. Jednu imperiju je zamenjivala druga, ponašajući se kao i njena prethodnica. Tu cikličnu dimamiku istorije obznanjuje i starozavetna knjiga u stihovima:

„Što je bilo to je sada,
i što će biti to je već bilo;
jer Bog vraća što je prošlo”
(Propovednik 3.15)

Imperijalni ideal pravde – oličen u dvostrukim standardima – prepoznao je i ruski pesnik Fjodor Tjutčev (1803-1873), savremenik i Napoleonove invazije na Rusiju i Krimskog rata, „opevavši” taj ideal u stihovima:

„Divno je na tlu evropskom,
gde je laž tako raskošno procvetala…
Za njih – zakon i ravnopravnost,
za nas – nasilje i obmana”.

Zar tada evropski imperijalni ideal pravde – koji sažima Tjutčev u svojim stihovima pisanim u 19. veku – nije upravo ovaj imperijalni ideal koji zagovaraju Kuper, Kejgan i neoliberalne elite, projektujući ga u 21. vek: „Za njih zakon i ravnopravnost, za nas nasilje i obmana”? I to je suština. Francuzi su u oba spomenuta rata bili agresori, a kakav je danas stav njihovog predsednika? Koliko juče, Makron je, u intervjuu za Ekonomist (The Economist), upitan da li je i dalje privržen ideji o mogućem slanju trupa u Ukrajinu odgovorio: „Apsolutno”. Starozavetna knjiga kaže:

„Što je bilo to će biti,
što se činilo to će se činiti,
i nema ništa novo pod suncem”
(Propovednik 1.9)

Zaista, šta to ima novo pod suncem i da li je u istoriji ikada bilo ičeg suštinski novog? Vratimo se sad opet Kejganu.

Robert Kejgan, američki neokonzervativni naučnik i zagovornik liberalnog intervencionizma (Foto: Win Mcnamee/Getty Images)

„Amerika mora da se odupre poštovanju određenih međunarodnih uredbi koje bi mogle da ograniče njenu sposobnost da sa uspehom krči sebi put kroz džunglu Roberta Kupera. Ona mora da se zalaže za kontrolu naoružanja […] ali ne sopstvenog naoružanja. (Baš muški i tipično kaubojski. Razoružaš protivnika, a onda mu naoružan, i to tačno u podne, herojski izađeš na dvoboj kod O. K. Korala – prim. aut.). Ona mora, nastavlja Kejgan misleći na Ameriku, da živi po dvostrukim aršinima. I ponekad (to ponekad znači uvek – prim. aut.) mora da se ponaša unilateralno (u smislu: jednostrano ili samovoljno u upotrebi sile – prim. aut), i to ne iz ljubavi prema unilateralizmu – već samo zato što […] nema drugog izbora. Retko koji Evropljanin priznaje, a Kuper to čini implicitno, da samo takvo ponašanje Amerike može dobro poslužiti civilizovanom svetu, da američka sila, iako se rukovodi dvostrukim aršinima, predstavlja najbolje sredstvo za napredak čovečanstva – i sasvim verovatno jedino sredstvo” (Kejgan, 2003: 135-136).

Dakle, prema Kejganu, Kuperu i neoliberalnoj eliti čovečanstvo može napredovati samo permanentnom upotrebom američke vojne sile rukovođene dvostrukim aršinima, baš onako kako je ta američka vojna sila upotrebljavana u 19. veku na Divljem zapadu. Tako imperijalna etika Divljeg zapada – tog simbola dvostrukoaršinskog bezakonja, beskrupulozne otimačine, svakovrsnih zverstava i obmana – u neoliberalnoj viziji dobra, postade najbolje, pa čak i jedino sredstvo za napredak (gle čuda!) civilizovanog sveta. Ako niste znali da civilizovani svet može napredovati samo primenom krajnje necivilizovanih („kaubojskih”) metoda, sada znate. Hantington bi na ovo rekao – aliluja.

Kant protiv Hobsa

Elaborirajući aktuelni konflikt između američke i evropske strateške kulture, Kejgan kaže: „Amerikanci su sa Marsa, a Evropljani sa Venere: Sve manje se slažu i razumeju jedni druge” (Kejgan, 2003: 7-8). Naravno, ovom metaforom o Marsu (kojem se danas priklanjaju Amerikanci) i Veneri (kojoj se navodno priklanjaju Evropljani), Kejgan cilja na rimskog boga rata i rimsku boginju ljubavi, po kojima su navedene planete dobile ime. Američku (ili ratno-marsovsku) stratešku kulturu on izvodi iz stanovišta Tomasa Hobsa (1588-1679) iznetu u njegovom Levijatanu.

Prema Hobsu, ljudi u svom „prirodnom stanju” – zbog svoje egoistične prirode – neizbežno zapadaju u rat svih protiv svih. Rešenje za tu opštu anarhiju i bezakonje je prenošenje dela ljudskih prava na suverenu vlast (oličenu u državi i vladaru), koja koristeći silu zavodi red u društvu. Stoga je upotreba sile jedini garant uređenosti odnosa među ljudima. Zato Amerikanci „više vole prisilu od ubeđivanja, sankcije od podsticanja boljeg ponašanja, štap od šargarepe” (Kejgan, 2003: 9).

Međutim, prema Kejganu, Evropljani takvu stratešku kulturu doživljavaju kao kulturu smrti – što ona i jeste. Moderna strateška kultura Evropljana, prema njemu, zasnovana je na Kantovom shvatanju. „Evropljani slede svoj poredak, oslobođeni načela politike sile. […] Iskočili su iz hobsovskog sveta anarhije i zakoračili u kantovski svet večnog mira” (Kejgan, 2003: 82). Za razliku od Hobsa, „Kant je tvrdio da rešenje za nemoralne strahote hobsovskog sveta predstavlja stvaranje svetske vlade. Ali, on se plašio da bi ‘stanje sveopšteg mira’, nastalo zahvaljujući svetskoj vladi, predstavljalo još veću pretnju ljudskoj slobodi od hobsovskog međunarodnog poretka, utoliko što bi takva vlada, sa svojim monopolom nad silom, postala ‘najstrašniji oblik despotizma’.

Kant nije mogao da reši problem načina na koji nacije mogu da dođu do trajnog mira bez uništavanja ljudske slobode. Ali za Evropu taj problem su rešile SAD. Pošto su je one štitile spolja, evropska nadnacionalna vlada nije morala da sama brine o sopstvenoj bezbednosti. Evropljanima nije bila potrebna sila kako bi dosegli mir, a ni da bi ga očuvali” (Kejgan, 2003: 82). Tako su Amerikanci za Evropljane rešili kantovski paradoks.

Zastave EU i SAD tokom medijske konferencije američkog državnog sekretara Džona Kerija u sedištu EU u Briselu, 27. jun 2016. (Foto: Shutterstock/Alexandros Michailidis)

Za razliku od Kanta, Kejgan ne bi imao ništa protiv svetske vlade pa makar ona monopolom nad silom zavela i despotizam, naravno, pod uslovom da ta vlada bude u rukama Amerikanaca. „SAD se već ponašaju kao međunarodni šerif […] koji pokušava da sprovede mir i pravdu u svetu u kom, po mišljenju Amerikanaca, vlada bezakonje i čiji razbojnici se moraju zastrašiti ili uništiti, često pomoću vatrenog oružja” (Kejgan, 2003: 51). Kejgan ovde ponovo model Divljeg zapada projektuje na ceo svet, i to onog Divljeg zapada gde samozvani sudija za vešanje, Roj Bin, tiranskim metodama zavodi svoju izopačenu viziju pravde.

S druge strane, Evropljani „uglavnom daju prednost mirnom rešenju problema, više cene pregovore, diplomatiju i ubeđivanje od prisile. Kada je potrebno presuditi u nekom sporu, češće se pozivaju na međunarodno pravo, međunarodne konvencije i međunarodne stavove. Oni pokušavaju da koriste trgovačke veze ne bi li združili narode. Često daju prednost procesu nad rezultatom, verujući da, naposletku, proces može postati suština” (Kejgan, 2003: 10). Imajući u vidu naše tridesetogodišnje iskustvo sa tim Evropljanima, ovakva karakterizacija evropske strateške kulture nije ništa drugo do karikaturalno idealizovanje mnogo mračnije stvarnosti. Ta strateška kultura je zaista, nasuprot marsovsko-američkoj, venerična, ali u medicinskom smislu te reči.

Psihologija slabosti

Prema Kejganu, međunarodno pravo je pribežište slabih i uplašenih. Prirodno je da jake sile svet posmatraju drugačije od slabih sila, kakve su danas evropske. Zato se Evropljani češće pozivaju na međunarodno pravo, međunarodne konvencije i međunarodne stavove. Pošto američkoj moći na svetu nema ravne, za Amerikance (koji su u skladu s tim oboleli od manije veličine – prim. aut.) je međunarodno pravo samo kamen oko vrata koji „ograničava Američku sposobnost da sa uspehom krči sebi put kroz džunglu Roberta Kupera”.

U tom konfliktu između jedne i druge strateške kulture, Evropljani, aludirajući na Amerikance, kažu: da onima koji imaju čekić (silu), svi problemi liče na eksere, a Amerikanci, aludirajući na Evropljane: da oni koji nemaju čekić, ne žele da bilo šta liči na ekser (osim Srba, naravno – prim. aut). „U jednom anarhičnom svetu”, piše Kejgan, „male sile, stalno se plaše da će postati žrtve. Velike sile, sa druge strane, obično se više plaše propisa koji bi mogli da ih ograniče, nego što strahuju od bezakonja. U jednom anarhičnom svetu, one se oslanjaju na svoju silu. […]

Američki predsednik Džo Bajden vodi predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen za ruku ka bini na kraju Sedme konferencije o popuni sredstava Globalnog fonda u Njujorku, 21. septembar 2022. (Foto: Ludovic Marin/AFP via Getty Images)

Pošto Evropljanima nedostaju kapaciteti da bi preduzeli unilateralne vojne akcije, bilo pojedinačno, bilo kao ‘Evropa’, sasvim je normalno da se protive da drugi rade ono što oni ne mogu. Zato pozivanje na multilateralizam i međunarodno pravo Evropljanima donosi stvarnu i praktičnu korist, a ne košta mnogo. […] Današnji Savet bezbednosti obuhvata samo jednu veliku silu – SAD. Ali, Savet bezbednosti ipak predstavlja jedino mesto gde neka slabija država, kao što je Francuska, ima barem teoretsku moć da kontroliše američke akcije, ukoliko je uopšte moguće ubediti SAD (a nije moguće – prim. aut.) da poštuju njegove odluke. Za Evropljane, Savet bezbednosti predstavlja zamenu za moć koju nemaju” (Kejgan, 2003: 54-57). Zato, kaže Kejgan, Amerikanci kuvaju ručak, a Evropljani peru sudove; zato je Amerika ostala zarobljena u istoriji, a Evropa ušla u rajsko stanje mira.

O načelu moralne svesti

„Većina Evropljana ne vidi”, nastavlja Kejgan, „ili ne želi da vidi, veliki paradoks: da je uslov za njihov prelazak u postistoriju bio taj da SAD ne učine istu stvar [i priklone se Veneri]. Jer Evropa nema ni volje ni sposobnosti da štiti sopstveni raj, i spreči da ga, kako duhovno tako i fizički, ne pregazi svet koji tek treba da prihvati načelo moralne svesti. Ona je postala zavisna od američke spremnosti da koristi vojnu moć ne bi li širom sveta zastrašila i porazila one koji još uvek veruju u politiku sile” (Kejgan, 2003: 102).

Generalno uzevši, laž i hipokrizija su obavezni sadržaji pamfleta koje njima u slavu pišu neoliberalni ideolozi. Međutim, Kejgan je – govoreći o odbrani Evrope od sveta koji još nije prihvatio načelo moralne svesti – prevazišao svakog od njih pojedinačno. O kom i kakvom to načelu moralne svesti on govori, on koji zagovara: zakon džungle, golu silu, obmanu i dvostruke aršine u međunarodnim odnosima? Oni koji su politikom sile duhovno i fizički pregazili svet, sad sopstvene žrtve proglašavaju pretnjom zbog njihove navodne vere u politiku sile!

Američki vojnici se ukrcavaju u C-17 uoči napuštanja Avganistana, april 2021. (Foto: Wikimedia Commons/U.S. Air Force photo by Staff Sgt. Kylee Gardner)

Ovde se valja prisetiti Hantingtonovih reče: „Zapad je osvojio svet ne nadmoćnošću svojih ideja […], nego svojom nadmoćnošću u primeni organizovanog nasilja. Zapadnjaci često zaboravljaju ovu činjenicu: nezapadnjaci nikad. […] ‘Ekspanzija Zapada’ se završila i počeo je ‘revolt protiv Zapada’” (Hantington, 2000: 55-57). Naravno, žrtve agresije nisu i neće zaboraviti neoliberalno organizovano nasilje nad njima, i zato objektivno jesu pretnja Zapadu. Međutim, o tome je Zapad trebao misliti u vreme setve, a ne pred žetvu. Ušavši posle raspada Sovjetskog Saveza u fazu hibrisa (kako antički Grci nazvaše ludilo oholosti) oni nisu bili sposobni da shvate gde treba stati, a po svoj prilici to ni danas ne shvataju.

***

Objavivši ovaj neoliberalni manifest na samom početku 21. veka, kada je čovečanstvo već uveliko ušlo u Fukujaminu postistoriju, i kada je izgledalo da je hegemonija SAD osuđena na večnost, Kejgan koristi priliku i krajnje otvoreno saopštava ideološki kredo američke neoliberalne imperije. U najkraćem, i njegoševski rečeno, ključna poruka tog manifesta je:

„Vuk na ovcu svoje pravo ima,
ka tirjanin na slaba čovjeka”.

Ako smo već kao mali narod osuđeni da živimo u vučijem neoliberalnom svetu (što iz istorijske perspektive posmatrano za nas i nije neka novina), nikako ne bi trebali smetnuti s uma i Njegoševu poruku koja sledi posle prethodnih stihova:

„Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat, 
dovesti ga ka poznaniju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija”.

Imperije su nastajale i propadale, baš kako to reče Kristofer Koker „na depresivno pravilan način” (Koker, 2002: 54). Zato nema sumnje da će i neoliberalnoj imperiji neko „stati nogom za vrat”, jer što je bilo to će biti! Nije isključeno da će današnje generacije doživeti početak kraja i te imperije, iako to trenutno mnogima izgleda nemoguće. I baš zato „neka bude što biti ne može”.

______________________________________________________________________________

IZVORI:

 

  1. Kejgan, Robert: O raju i moćiAmerika i Evropa u novom svetskom poretku, Čarobna knjiga, Beograd, 2003.
  2. Kejgen, Robert: Povratak istorije i kraj snova, Alexsandria Press, Beograd, 2009.
  3. Djurant, Vil: Istočne civilizacije, Vojnoizdavački zavod – Narodna knjiga, Beograd, 2004.
  4. Koker, Kristofer: Filozofi varvari – Razmišljanja o prirodi rata od Heraklita do Hajzenberga, Zavod za udžbenike, Beograd, 2012.
  5. Hantington, Semjuel: Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, CID- Podgorica/Romanov-Banja Luka, 2000.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: Arheofutura

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Rahmat Gul/File

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u