Sukob dva modela, primer Avganistana

U Avganistanu nema otpora prema Kini, pošto nema ni percepcije da će im bilo ko nametati neke ideološke, političke ili društvene norme, niti da dolazi nova velika sila koja želi samo da eksploatiše prirodne resurse

Na severu Avganistana gradi se blizu 300 kilometara dug Koš-tepa kanal. Prva faza zapravo je već završena. Voda iz Amu Darje koristiće se za navodnjavanje stepsko-pustinjskih oblasti, značaj ovog projekta daleko je veći nego što se na prvi pogled čini.

Iz Avganistana, dakle, stižu sasvim drugačije vesti nego tokom prethodnih godina. Možda i zbog toga što je nova kineska diplomatska inicijativa usmerena ka Kabulu. Prosečnim konzumentima vesti u zapadnim zemljama ovo će delovati pomalo i neverovatno. Šta to ima interesantno u Kabulu?

Ranije je makar bilo opijata, na tome je zasnivana ekonomska dinamika – ali se od povratka talibanskih vlasti za proizvodnju i trgovinu drogom izriču drastične kazne – pa se i broj i intenzitet tih aktivnosti smanjio.

Kineska logika je različita od zapadne. Za punu implementaciju „Pojasa i puta” i nastavljanje evroazijskih integracija neophodan je i Avganistan. Jednako kao što su Kinezima neophodni i Laos i Irak.

„Beli čovek šalje crnog čoveka da se bori protiv žutog čoveka radi zaštite zemlje koja je ukradena od crvenog čoveka,“ antologijska je replika iz Formanovog filma Kosa.

Istina, rasizma je u američkoj javnoj politici neuporedivo manje nego pre pola veka, ali je zato (neo)kolonijalizma i geopolitičkih ambicija, koje se sa tim u vezi artikulišu, daleko više. U svrhu ostvarivanja tih ambicioznih planova ne mobilišu se „crni ljudi”, ali su zato „upregnute” oružane snage mnogobrojnih „vazalnih država”. Razumljivo, u anarhičnim međunarodnim odnosima često je isplativije da vas se drugi plaše, nego da vas drugi vole.

Pitanje je ne samo koliko, već da li uopšte ima ljubavi u svetskoj politici? Politika se vodi prema interesima. Ipak, u oblikovanju i sprovođenju politike definisane na interesima mora se pokazivati i elementarna odgovornost.

Kina nasuprot Amerike

Nasuprot američkoj strategiji nastupaju Kinezi sa dijametralno suprotnim pristupom i novim instrumentima za penetraciju uticaja na određenom prostoru.

Na primer, još 2021. godine puštena je u rad prva brza pruga u Laosu koja se proteže po osi jug-sever od prestonice Vijentijana do granice sa Kinom, a tu se spaja sa čitavim sistemom kineskih brzih pruga i nastavlja ka važnom saobraćajnom čvorištu u junanskom Kunmingu. Vrednost kapitalnog projekta iznosila je preko šest milijardi dolara, a u finansijskom, operativnom i logističkom smislu tim projektom su rukovodili Kinezi. Sada Kinezi nastavljaju da investiraju u Laos.

Sa druge strane, ono što je u Laosu ostalo od Amerikanaca jesu posledice besomučnog bombardovanja – koje je trajalo punih devet godina – u proseku na svakih osam minuta svakoga dana.

Muškarci istovaruju humanitarnu pomoć koju je Kina poslala Avganistanu (Foto: Xinhua/Kyodo)

Ili, Kinezi trenutno grade ili će izgraditi 8.000 škola u Iraku. Podatak da su Amerikanci do sada izgradili svega tridesetak, a koji šire razni propagandisti najverovatnije nije tačan. No, ne može se tvrditi ni da su se baš pretrgli u obnavljanju obrazovne infrastrukture.

Isto tako, može se tvrditi da su se pretgrli u bombardovanju ciljeva po Iraku. Procene su da su samo u periodu između 2003-2011. godine ispustili 29.000 bombi na teritoriji koja je otprilike ekvivalentna veličini nekadašnje Jugoslavije (Irak je po površini veći, ali je deo te zemlje pustinjski i nenaseljen, te nije bilo ni potrebe izvoditi neke vojne operacije svuda).

Naravno, i jedni i drugi su u Iraku zbog nafte. Pa ipak, razlika je ogromna u tome ko kako dolazi do te nafte i šta je spreman zauzvrat da ponudi. Isto kao što je ogromna razlika u tome kako su jedni, a kako drugi uspostavljali zone sopstvene geopolitičke kontrole u Laosu i Avganistanu.

Odnos Kabula prema Pekingu

Zato nije iznenađujuće da i u Kabulu – centru otpora svim velikim silama koje su pokušale da „ovladaju” Avganistanom u poslednjih 100 godina – sada Kineze dočekuju raširenih ruku. Nema otpora pošto nema ni percepcije da će im bilo ko nametati neke nove ideološke, političke ili društvene norme, isto kao što nema ni stava da dolazi neka nova velika sila koja želi samo da eksploatiše prirodne resurse. Iako će i ta nova velika sila svakako eksploatisati avganistanske prirodne resurse.

Posmatrano iz ugla teorije, za uspostavljanje hijerarhije u međunarodnim odnosima primena sile jeste nužna. Posmatrano iz ugla prakse, preterana upotreba sile može ostaviti dramatične posledice za onoga koji je na takav način koristi. Ne može se sve i uvek na silu. Nametanje volje drugima jeste cilj svakog aktera – ali se tu neke granice ne smeju prelaziti. SAD su još i nekako mogle u oblikovanju i sprovođenju svojih politika primenjivati prekomernu silu tokom perioda jednopolarnosti.

Rukovanje novog kineskog ambasadora u Avganistanu, Džao Šenga sa talibanskim premijerom Mohamedom Hasanom Akhundom (Foto: Handout/Taliban Prime Minister Media Office via AP Photo)

Vojnim intervencionizmom i često neskrivenom političkom agresivnošću naterali su druge da ih prate. Ali, ovo više nije vreme jednopolarnosti. Okolnosti su se promenile. I to značajno. Moguće i značajnije nego ikada tokom 20. veka. SAD danas plaćaju zbog preterane upotrebe sile. Čak im na naplatu (ponovo) dolaze i računi od pre pola veka.

Prosečnim konzumentima vesti u zapadnim zemljama ovo će delovati pomalo i neverovatno, ali je tako. Ko sumnja u ovu tezu neka je proveri na primeru Avganistana. Ili na primerima Laosa i Iraka. Ili još brojnih primera, koje je relativno lako pronaći, u Africi i Aziji, čak i u Latinskoj Americi.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: Sputnjik

 

Naslovna fotografija: IEA Ministry of Foreign Affairs/AFP

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u