Da li je Rusija imperija?

Iako ne sasvim imperija, Rusija je ukrajinskim ratom promovisana u ključnog igrača na globalnoj sceni, u koga su uprte oči sa svih strana, od onih koje bilo kakav njen uspon zastrašuje, do onih koji u njemu vide nadu

Od prijatelja sam čuo kako je jedan ruski filosof pitao uticajnog Indijca zašto se Indija malo jasnije ne opredeli u savremenim globalnim turbulencijama, odnosno zašto se jasnije ne suprotstavi hegemonu, na šta mu je Indijac odgovorio nešto u stilu: „Čekamo da vidimo da li ste vi Rim, ili ste već Italija“.

Dakle, čeka se ishod vojnog sukoba, od kog će očito zavisiti da li će sve ovo biti samo jedna prolazna epizoda ili nešto što, ako ne direktno, a ono nepovratno, vodi bitnoj promeni odnosa u svetu. Dakle, Rusija se percipira kao neko od koga se očekuje da dokaže da je sposoban da na sebi iznese teret preuređenja globalnih odnosa, koji je, makar i nevoljno, preuzela na sebe. Naravno, Rusija ratuje iz sopstvenih razloga i interesa, koji u prvom planu imaju regionalni domet i realno se bori za sopstvenu bezbednost, pa čak i opstanak, a to propagandno definiše višim i opštim interesom preoblikovanja nepravednog svetskog poretka.

Ali, s druge strane, ne radi se tu samo o propagandi, gde se lokalni i regionalni razlozi pravdaju univerzalnim, već i o jasnoj spoznaji da u sadašnjem poretku odnosa Rusija jednostavno nema pravo da brani i najelementarnije interese, pa i one najvitalnije. Prosto, da bi Rusija mogla da se razvija, promena globalnih odnosa snaga je neophodna, Ona nije jedina koja misli na taj način, ali trenutno učestvuje u sukobu u kojem se prelamaju  interesi i tendencije svih drugih, pa i svi ostali sukobi u svetu, a nije ih malo, makar bili i pritajeni.

Definicija imperije

Da li to znači da je Rusija imperija, kako sugerišu Indijčeve reči o Rimu, ili makar teži da to bude? Sve, naravno, zavisi od definicije imperije. Nekada je bilo lako – ako je na vlasti imperator, onda je država imperija. Rusija je okretanjem Zapadu, sa Petrom Velikim, istočnjačku titulu cara zamenila zapadnjačkom titulom imperatora ili, tačnije i zvanično, „imperatora i cara“, kako bi se pomirili tendencije i kontinuiteti.

Imperija takođe podrazumeva ovladavanje relativno velikom teritorijom, što pretpostavlja i određen model integracije manje ili više širokog spektra lokalnih identiteta. Imperija, stoga, nikad nije klasična nacionalna država, već se njena samoidentifikacija kreće u ravni nadnacionalnog ili transnacionalnog, sve do civilizacijskog. S druge strane, imperiji se, po pravilu, pripisuje univerzalistička tendencija, koja, ako ne podrazumeva ovladavanje celim svetom ili bar njegovim većim delom, svakako podrazumeva određenu ideju koja može biti privlačna i izvan njenih granica. U tom smislu, Rusija je ideji imperije bila najbliža u doba Sovjetskog Saveza, jer je počivala na univerzalističkoj ideji socijalističke revolucije.

Ali i tu postoji problem razlikovanja između države i ideologije. Sovjetski Savez je već od sredine tridesetih u osnovi vodio politiku državnog interesa, tek deklarativno sledeći Lenjinovu misao o svetskoj revoluciji, koja bi podrazumevala da Rusija tu ima ulogu tek odskočne daske, materice, pa nije šteta i da umre majka (Rusija), ako preživi dete (revolucija). Drugi svetski rat je definitivno promenio takvu percepciju, ukazujući da je čuvanje teritorije i stanovništva ipak najveći zadatak svake države, bila ona imperija ili ne, i da stvari u svetu stoje tako da će to za Rusiju ostati verovatno trajan izazov. I ostao je, iako je pobeđena nacistička Nemačka, iako je ukinut Sovjetski Savez, a država koja je umesto njega nastala pokazala maksimalnu spremnost za saradnju sa zapadnim silama.

Sovjetski vojnik zabada zastavu SSSR na vrhu Rajhstaga u razrušenom Berlinu, 2. maj 1945. (Foto: TASS/Evgeniй Haldeй)
Sovjetski vojnik zabada zastavu SSSR na vrhu Rajhstaga u razrušenom Berlinu, 2. maj 1945. (Foto: TASS/Evgeniй Haldeй)

Imperija danas najčešće podrazumeva ne samo veliku teritoriju, globalne pretenzije i postojanje univerzalističke ideologije, već pre svega državu koja pokorava i resursno iscrpljuje druge države, zauzvrat ih „modernizujući i civilizujući“, odnosno namećući im sopstveni model razvoja ili model razvoja koji odgovara ne bazičnim interesima podvlašćene zemlje i naroda nego interesima imperije. Ako gledamo na taj način i u skladu sa svim tim kriterijumima, Sjedinjene Države su nesporno imperija, dok Rusija od navedenih imperijalnih obeležja nesporno poseduje samo veliku teritoriju, kao i istorijsku tradiciju integracije pripadnika različitih etno-religijskih zajednica pod jedinstven idejni i institucionalni kišobran, što, naravno, nije uvek išlo niti ide tako glatko, kako nas ponekad uverava ruska retorika o „mnogonacionalnom narodu“.

Dakle, Rusija sebe danas vidi kao zemlju koja se brani i, što je najvažnije,  brani svoje pravo da se brani. A da bi odbranila to svoje pravo nije samo dovoljno biti najjači frajer u odeljenju, ili bar onaj sa kojim se ne treba kačiti, nego je potrebno promeniti odnose snaga i sistem odnosa tako da neprestana odbrana najelementarnijih interesa više ne iscrpljuje sve njene snage i da dobije pravo na relativno miran razvoj.

Rusija, u skladu sa tim, svoju doktrinu definiše ne kao borbu za isključivo svoje interese, nego kao pravo svakog da se razvija u miru i u skladu sa svojim realnim interesima i kulturno-civilizacijskim tradicijama. To uključuje i zemlje i narode današnjeg Zapada, od koga se očekuje samo to da prestane da veruje u sopstvenu izuzetnost i pravo da svima bude ne samo sudija, već po potrebi i dželat. A to je, izgleda, previše očekivati od Zapada. I zato sada govori oružje. I zato sada, o čemu god da govorimo, moramo da osluškujemo šta govori oružje.

Ključni igrač

Osim toga, Rusija već dugo razvija nadnacionalnu doktrinu za unutrašnje potrebe, ideju koja bi mogla da zameni socijalističku u integraciji ogromne identitetske šarolikosti ove zemlje. Zato sada insistira na sebi kao posebnoj civilizaciji, koja je sposobna da integriše široke identitetske spektre.

Zato ona govori i o tradicionalnim vrednostima, koje se u njenoj propagandnoj retorici uglavnom nazivaju duhovno-moralnim, u čemu se mogu prepoznati različiti identiteti, i ne tiče se samo većinskog pravoslavnog. Takođe, to znači i da se računa pre svega na tradicionalne, u osnovi etno-religijske oblike identiteta, uočavajući da su takozvani manjinski identiteti nepovratno postali segment infiltracije zapadnog uticaja. Prava pojedinaca i manjinskih grupa se definišu opštim zakonskim aktima, koji ne podržavaju ekskluzivizam bilo koje manjinske grupe, niti univerzalizaciju i normativizaciju njihovih manjinskih vrednosti.

Iako ne sasvim imperija, Rusija je ovim ratom defakto promovisana u trenutno ključnog igrača na globalnoj sceni, u koga su uprte oči sa svih strana, od onih koje bilo kakav njen uspon zastrašuje, do onih koji u njemu vide nadu. Kada procenjujemo bilo koji današnji potez Rusije, moramo da imamo u vidu da je to zemlja u ratu, i to svetskom ratu, i da je njegov glavni nosilac. A rat na ovaj ili onaj način angažuje sve segmente društva. U Rusiji se još trude da rat ne bude toliko vidljiv u svakodnevici, ali pitanje je koliko će još biti tako.

Delovanje ruskih vojnika tokom specijalne vojne operacije u Ukrajini (Foto: Press Service of the Ministry of Defense of the Russian Federation/TASS)
Delovanje ruskih vojnika tokom specijalne vojne operacije u Ukrajini (Foto: Press Service of the Ministry of Defense of the Russian Federation/TASS)

A gde smo tu mi? Pa, kao i svi, tu negde, sa strane, i posmatramo, ali kao da bismo instiktivno nekako voleli da izletimo iz ćoška i priključimo se makljaži, mada ipak imamo dovoljno zdravog razuma da čekamo da za to dođe pogodan trenutak. Daj Bože da se sve nekako mirno reši pre tog pogodnog trenutka i da se izbegnu dalji oružani sukobi, a pogotovo naše učešće u njima, ali to, jasno nam je, nije izvesno, a pitanje je i koliko je verovatno.

U svakom slučaju, svi čekaju, a dok se čeka treba nešto i raditi, odnosno na ovaj ili onaj način pripremati se, što tiše i promišljenije, za ono što možda dolazi. A to ne mora nužno biti ono najgore.

 

Oprema teksta: Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Vyacheslav Prokofyev/TASS

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO: 

Svet
Pratite nas na YouTube-u