Četiri dame iz nacionalnog špila – naše malo ogledalo

Kakva to čvrsta i nevidljiva struna povezuje Tijanu Ajfon, Dijanu Hrkalović, Jovanu Jeremić i Gordanu Čomić u zajednički nacionalni špil koji oslikava duh naše epohe?

Istorijska nauka nas uči da se 20. septembra 1792. godine Johan Volfang Gete našao na šumovitim bregovima Argona u Francuskoj, gde se iz radoznalosti pridružio svom zaštitniku vojvodi od Vajmara. Tako je postao svedok bitke kod Valmija, gde je najprofesionalnija evropska vojska, pruska armija, do nogu potučena od strane francuskih seljaka i zanatlija, koji su bili pod snažnim uticajem učenja Francuske buržoaske revolucije.

Još tu noć posle bitke i teškog poraza nemačke vojske, u razgovoru sa vojnicima, veliki pesnik i mislilac Gete predvideo je duh vremena koja slede. Rekao je: „Od ovog mesta i ovog vremena nadalje, dolazi nova era u svetskoj istoriji i vi svi možete reći da ste prisustvovali njenom rođenju“.

Gete je prvi u istoriji video misiju poništavanja sadašnjosti, osetio je duh transcendentalnosti u kome se podanici pretvaraju u revolucionare. Skoro vek i po kasnije, drugi veliki nemački mislilac Osvald Špengler uputio je Geteu veliko priznanje u delu Propast Zapada za ovo intuitivno razumevanje svetske istorije, kada je zapisao: „To je najdublji sud koji je jedan čovek ikad izgovorio o velikom istorijskom činu u trenutku njegovog događanja“.

Gete se plašio revolucije jer se u njenoj transcendentaciji ukida najdraže Geteovo stanje ravnoteže, „između onog što čovek jeste i onog što može da radi“. U kasnijoj obimnoj literaturi kada se bavio ovim fenomenom, opisujući bitku kod Valmija i njene svetsko-istorijske posledice, Gete kaže da je težio da „pokaže kako se veliki trenuci i promene koje se odigravaju na velikoj pozornici sveta odražavaju u malom ogledalu“.

Od tada se u učenoj javnosti pod „malim (Geteovim) ogledalom“ podrazumevaju događaji ili fenomeni koji na malom prostoru postaju koncentrat široke istorije, a ličnosti koje se ogledaju u ovom malom ogledalu simbolizuju „duh vremena“ (Hegel) u kome živimo. I uvek se u tim malim ogledalima odabranim misliocima jasno ukazuju obrisi epohe koja dolazi, koju će svi ostali preživeti na sopstvenom iskustvu „od krvi i mesa“.

Nacionalni poker

Pucnji iz krstarice „Aurora“ ispaljeni u Petrogradu u oktobarskoj noći na početku dvadesetog veka bili su malo ogledalo u kome se ogledala čitava nadolazeća epoha komunizma. Isto važi i za neuspeli Pivnički puč u Mihnenu kojim se pred svetom ukazalo zlokobno lice nacizma. Lomljavina prvih cigli i prašina prilikom rušenja Berlinskog zida bili su to isto „malo ogledalo“ u kome se ogledao dolazak globalističke „sekte bogataša“ na istorijsku pozornicu.

Postoje i mala ogledala u kojima se ne uočava jasan odraz buduće istorije, ali u kojima se vidi iskrivljen – često tragikomičan – lik, pomoću koga se „hvata“ duh vremena. I takva ogledala oslikavaju epohu, ali kroz odraz njenog naličja, najčešće oksimoronski iskrivljenog. U njima ne sagledavamo tešku i sudbonosnu istoriju, već „hvatamo“ prateći duh vremena kroz ličnosti zabavnog, banalnog i često površnog karaktera.  U isto vreme deluju i kao opomena i kao lekcija, najčešće noseći nužnu i nevoljnu niskost, kroz koju nam se odražavaju iskrivljeni likovi na ovim komadima stakla.

Sudbina se često surovo poigrava sa ovim ličnostima, koje poput plastičnih lutaka iz blještećeg javnog izloga imaju ulogu samo da bezlično služe sadržaju koji se na njih kači. Ipak, njihova sudbina je njihova volja i njihovo pravo na iluziju uspeha i sreće; nama preostaje da se zapitamo da li možda u tom iskrivljenom malom ogledalu, dok gledamo u njih, vidimo i sopstveni lik.

Ne postoji skoro nikakva privatna ili profesionalna veza između četiri „selebriti“ dame našeg javnog prostora: Tijana „Ajfon“, Dijana Hrkalović, Jovana Jeremić i Gordana Čomić. One su različitog geografskog porekla, različitih godišta, različitog obrazovanja, različitih profesija i različitog ugleda. Sigurno se ne poznaju međusobno, bar svaka sa svakom. Sigurno je i da se skoro svaka od njih ne smatra pripadnikom ovog pokera, kao i da je za neke od njih uvredljivo poređenje sa drugima od njih.

Četiri asa u špilu karata (Foto: Praveen kumar Mathivanan/Unsplash)

Ipak, postoji čvrsta i nevidljiva struna koja povezuje ove četiri dame u zajednički špil: rudimentalna provincijska ambicija za uspehom u centru zbivanja glavnog grada. Ništa neubičajeno, čemu dolazak u prestonicu – odnosno „krug dvojke“ – ako tamo ne uspete?! Zašto se takva ambicija ne bi mogla okarakterisati zdravom, posebno ako se uzme u obzir da je motivacija provincijalaca uvek snažnija od volje domicilnih?! Na sopstvenom iskustvu, pošto sam Topličanin rođen u Prokuplju i koji je kao sedmogodišnjak došao iz srpske provincije Kuršumlije u beogradsku provinciju Žarkovo, poznajem tu nemirnu ambiciju pomešanu nespokojem, strahom i žudnjom.

Ipak, zdrava provincijska ambicija ponekad može da mutira u „provincijalni grč“, kada se cena životne ravnoteže plaća ideologijom uspeha. Ovo stanje permanentnog unutrašnjeg nemira koje preti da porodi lične komplekse podjednako je prisutno kod provincija u unutrašnjosti, kao i kod beogradskih naselja, predgrađa i sela. Dušan Kovačević – takođe „ljuti“ provincijalac – karikirao je u velikoj komediji Radovan treći ovaj psihološki fenomen kroz sudbinu Džordža (junaka telenovele), koji je došao u Čikago sa „jedne siromašne i zabačene farme“ i koji je bio „poslednja sirotinja“ sve dok se „posle dve velike pljačke nije obogatio“.

Zbog toga naslovni lik u komediji Radovan treći, koji je takođe došao u velegrad iz uboge provincije, od imaginarnog Džordža pravi sebi životnog idola uz konstataciju: „Uvek se radujem kad neko sa sela uspe u gradu“. Ima nečeg zavodljivog i univerzalnog kada se na velikoj pozornici ogleda neočekivani uspeh provincije ili margine, posebno kod nas koji dolazimo u Beograd sa sličnih zabitih perona. Kako vreme prolazi, od nekadašnjeg oduševljenja polako počinjemo da ih mrzimo…

Ali ovaj koeficijent zajedničke provincijalne sudbine, nije dovoljan motiv da se četiri dame – Tijana, Dijana, Jovana i Gordana – spoje u nacionalni špil. Njih povezuje to malo iskrivljeno ogledalo u kome se ogleda duh našeg vremena. Možda bi parabola njihovog nesumnjivog uspeha, gde se u početnoj tački nalazi Tijana a na vrhu se guraju Jovana i Gordana, činila najjasniju simboliku za razumevanje javnog prostora u poslednjoj deceniji?! Možda bi ovo malo ogledalo najbolje oslikalo naličje kulture, ukusa i vlasti pod kojom živimo?! Možda bi njihovi ponekad radikalno različiti i razdrobljeni svetonazori, kada se samo malo odmaknete nužnim protokom vremena, skupa sačinili mozaik svačije sudbine?! Možda su ove četiri heroine (ili anti-heroine?), sakupljene u odrazu malog ogledala ipak samo nužna posledica šireg svetsko-istorijskog mozaika u kome je sadržan i naš prostor?! Da krenemo redom.

Mefistovelovska ponuda

Prva od njih, Tijana, po nadimku „Ajfonka“, a po profesiji „starleta“, nesumnjivi je pobednik u vremenu u kome živimo. Gledano sa kote početnih pozicija, ostvarila je verovatno najveći trijumf: ona je bukvalno ni iz čega postala neko, bez trunke škole i talenta. Da bi bolje razjasnili ovaj fenomen rođen u epohi u kojoj živimo, poslužićemo se mislima dvojice nemačkih filosofa.

Niče je svojevremeno primetio da „niža kultura neprestano upija razuzdanost, razvrat i poroke više kulture“, u nameri da je kopira. Otfrid Hefe je rekao da živimo u vreme „kada su ljudi poznati samo zato što su poznati“. Između ovih filozofskih koordinata možemo smestiti fenomen nesumnjivog uspeha Ajfonke, nastao jedino i samo na seksipilnoj estetici. Nekritički kopirajući zapadnu kulturu i upijajući nekvalitetniji deo od nje zbog jakih kompleksa, naša medijska javnost je na pijedestal podigla dva zanimanja: „rijaliti igrač“ i „starleta“. Za oba ova zanimanja, koja nesumnjivo privlače pažnju široke javnosti, ne postoje nikakve škole, studije ili treninzi, ne postoje čak ni kursevi. Uvezena su od zapadne popularne kulture kao deo njihove margine i postala su, na nesreću, naš „mejnstrim“.

U slučaju Ajfonke došlo je do spajanja ova dva novokomponovana zanimanja. Tako je potvrđena Hefeova misao da za uspeh nije potrebno u duhu današnje epohe ništa od vrlina, sem poznatosti u javnosti. Kasnija kriminalizacija u biografiji Tijane Ajfon, satkana od optužbi podrške narko-klanu i elitne prostitucije, više je logičan sled u zakonitosti duha vremena u kome živimo, nego Ajfonkin lični pad, jer se nalazimo u svetko-istorijkoj epohi gde trgovina i konzumiranje narkotika polako postaje stvar prestiža. Ajfonka je došla sa margine i samovoljno ostala u sopstvenom prirodnom okruženju, vrtoglavo se uspinjući sa dna prema samom vrhu društvene stranputice. Oslobođena bilo kakvog nagona za moralisanjem, ostala je to što jeste, bez potrebe da se udaljava od suštine sopstvenog bića. Intuitivno hvatajući „duh vremena“ i ravnajući se prema njegovom horizontu, ova anti-heroina instiktivno je pokazala da, za razliku od mnogih knjiški učenih ljudi, savršeno razume epohu koja dolazi.

Druga od njih, Dijana Hrkalović, sigurno je najkontroverznija ličnost iz ovog damskog pokera, čiju životnu karijeru su obeležile najduže i najbrže amplitude između ponora i vrhova. Formalno veoma visoko obrazovana, sa završenom psihologijom na prestižnom Filosofskom fakultetu u Beogradu i kasnijim doktoratom na istom fakultetu, Dijana Hrkalović nije odabrala stručnu već političku karijeru. Koristeći svoju nesumnjivu intiligenciju i stranački status, Dijana je, uz pomoć njenog mentora, ministra policije Nebojše Stefanovića, veoma brzo dogurala do zvanja državnog sekretara u MUP-u. Tako je neformalno postala „drugi čovek policije“, držeći u  sopstvenim rukama ogromnu moć.

Vrtoglava brzina kojom se Dijana uspela do samog policijskog vrha kroz strukture tradicionalno naučene na postepenost i poredak, zasmetala je mnogima u esnafu i u javnosti. Možda je Hrkalovićeva bila zaslepljena sjajem sopstvenog uspeha, a možda je bila samo disciplinovani partijski vojnik koji bespogovorno izvršava naređenja, pa se zbog toga nije obazirala na mnoge primedbe iz policijskih sindikata i opozicionih stranaka, kojima su osporavani njena kompetentnost i iskustvo.

Dijana Hrkalović (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Portal Informer)

Na vrhu nije ostala dugo. Na opšte iznenađenje, napustila je visoki položaj u policiji na sopstveni zahtev. Uskoro je njeno ime počelo da se pominje u javnosti u najgorem kontekstu: svi provladini mediji, koji su je do juče uzdizali i branili od opoziciono-sindikalnih napada, naglim zaokretom postavili su je u mračni centar iz koga se nezakonito prisluškivao predsednik Srbije. Medijske optužbe u narednih godinu dana počele su da se šire, mogli smo skoro svakodnevno da čitamo o njenim vezama sa moćnim narko-kartelom iz Kavača, o kontaktima sa kriminalizovanim navijačkim grupama „Principi“ i „Alkatraz“, čak i o umešanosti u nekoliko ubistava.

Tako je po nalogu MUP-a, gde je nekada vedrila i oblačila, 15. oktobra 2021. godine Dijana Hrkalović privedena zbog sumnje da je saučesnik u „ubistvu na šinama“, u kome je kasnije Veljko Belivuk oslobođen optužbi za direktnu likvidaciju zbog toga što su iz arhive MUP-a nestali dokazi?! Optužbe se proširuju na umešanost u još tri ubistva, od kojih je za javnost najšokantnija likvidacija uglednog advokata Miše Ognjanovića, jednog od branioca bivšeg presednika Slobodana Miloševića u Hagu.

Nakon svega toga, počinje Dijanino vrtoglavo životno lutanje. Naglo odlazi da živi u Izraelu pa se ubrzo vraća u Srbiju, menja identitet u Nika Rina, pa opet vraća kršteno sopstveno ime, udaljava se iz stranke kao neprijatelj SNS-a i predsednika, pa je opet vraćaju u stranačke redove, isti mediji – koji prvo hvale, pa onda do balčaka satanizuju – opet je prihvataju i promovišu.

Ovakav životni rolerkoster, ovakvu parabolu ubrzanog zvezdanog uspeha i potonjeg potpunog kolapsa, ovakvo đavolje igranje po lestvici sudbine retko koja osoba na ovom svetu bi izdržala bez kobnih posledica. Cenu je platilo Dijanino krhko telo. Opaka bolest koja se u njega uselila zbog javnog pritiska u glavi posledica je rascepa između ovostranog i onostranog. Iza gvozdene fasade čvrstog i hladnog policijskog funkcionera krila se ranjena i uplašena duša. Nakon svega, kada su ti isti vladini mediji, koji su Dijanu satanizovali, kasnije kompletnu krivicu pokušali da skinu sa njenog imena, preostaje nam da se pitamo u šta da verujemo kao obični ljudi. Ko je Dijana Hrkalović? Da li je ona dželat ili žrtva?! Ili je i jedno i drugo?! Osoba koja je direktno saučestvovala u narko likvidacijama ili osoba koju su indirektno ubili najbliži?!

U svakom slučaju, sudbina Dijane Hrkalović je faustovska pogodba u kojoj uvek osoba koju je pohodio Mefistofel može da kaže „ne“. Ali Dijana je bila više dete nego žena, nekritički postavljena na šahovsku tablu gde u svetu igraju samo iskusni velemajstori. Stiče se utisak da još čestito nije prerasla ni Partizanov „Jug“, a već su je katapultirali u sam pakao političko-policijskog vrha. Zato je njen sopstveni izbor, zbog kog snosi teške posledice, više nastao kroz inerciju srca nego kroz volju razuma. Ona je prihvatila pogodbu koje možda nije bila svesna.

Ali karakteristika mefistofelovske ponude je takva da nikada ne znate posledice – zato i dolazi naknadno kajanje. Jer da znate šta vam sledi, čemu onda Mefistofel kao takav?! Zato je sudbinska parabola Dijane Hrkalović, koja se proteže od samog vrha do dubokog ambisa, poučni primer remećenja Geteove ravnoteže „između onoga što čovek jeste i onog što može da radi“.

Zato je ona jedan od najupečatljivijih simbola duha našeg vremena, koje rađa novokomponovane vrednosti i stvara prema njima kalupe za junake našeg doba. U tim kalupima stanuju u jednom telu lepotice i zveri, u takvoj pameti se ravnaju akademija i ulica, u takvim „herojstvima“ spajaju se politika i kriminal.

I Tijana i Dijana, iako formalno pristigle u javnost sa dijametralno suprotnih perona, ishodište sopstvenih lutanja nalaze u kriminalnom klanu: obe simbolišu duh vremena u kome se urušavaju moralne norme u društvu i u kome polako nestaju kriterijumi. Ironijom sudbine, obe odlaze „pod nož“ – jedna iz obesti, a druga iz nužde. Prva od ove dve lepotice, Tijana Ajfon, potrošila je silan novac prateći najzahtevnije trendove, kako bi plastičnim operacijama pojačala sopstvene grudi i zadnjicu. Druga lepotica, Dijana Hrkalović, morala je da se podvrgne teškim operacijama, jer njoj hirurški nož para utrobu u svrhu opstanka golog života.

Logični proizvod epohe

Druge dve heroine našeg doba – Jovana Jeremić i Gordana Čomić – nemaju apsolutno nikakve veze sa kriminalom, niti sa „ulicom“. Ukoliko Tijana i Dijana zasigurno stižu iz mangupske sredine na javnu scenu Srbije, za Jovanu i Gordanu pre možemo reći da dolaze iz štreberskog okruženja.

Jovana je odrasla u zdravoj šumadijskoj varošici Ljigu, gde je kao jedan od najboljih đaka završila osnovnu i srednju školu. Nakon toga upisuje državni Pravni fakultet u Beogradu, koji završava kao izuzetan student. Novinarsku karijeru počinje od prvog stepenika, mukotrpno i strpljivo, radeći prvo pripremne priloge i prateće reportaže. Prvi ozbiljniji angažman dobija na RTS-u, ali ne putem veze već preko javnog konkursa. Prvi veći voditeljski posao dobija na „Hepi“ televiziji, vodeći jutarnji program pod komandnom palicom doajena srpskog novinarstva Milomira Marića. Uskoro na istoj televiziji dobija da vodi veoma gledan rijaliti-šou program „Parovi“ (u kome je estradnu karijeru započela Tijana „Ajfon“), čime se njena popularnost širi u narodu.

Voditeljka TV Pink Jovana Jeremić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Novo jutro)

Posle svih ovih akademskih i životnih škola i iskustava, Jovana dobija na „Pinku“ udarni termin, gde vikendom vodi jutarnji program. Sve do ovog trenutka ne postoje naglašeni razlozi da se njen lik nađe u odrazu malog iskrivljenog ogledala u kome se ogleda duh našeg vremena. Ali od angažmana na televiziji „Pink“, javni prostor i uticaj koji ostvaruje Jovana uveliko premašuju kapacitet vođenja jutarnjeg programa na ružičastoj televiziji. Za kratko vreme, od nepune tri godine, ova naša treća dama iz nacionalnog pokera postaje arbitar u skoro celokupnom javnom životu. Kako bi klinci mangupski primetili, postaje „doktor života“.

Jutarnji program koji Jovana vodi nije program u kome je ona novinarka čiji je zadatak da pomogne gostima da potpunije kažu ono zbog čega su pozvani u studio. To je program u kome gosti, manje-više, samo statiraju u njenom nastupu i polako počinju da liče na plaćenu publiku koja okružuje Milomira Marića u emisiji „Ćirilica“. To je program koji je posvećen kovanju voditeljke u mega TV-zvezdu, počevši od garderobe, životnog stila, političkih pogleda ili plesnog nastupa. Privatni život Jovane Jeremić prate mnogi tabloidi, ona daje savete mladim devojkama, ispoveda se zrelim ženama, solidariše sa neudatim devojkama; ona tumači brakove, razvode, političke razlaze ili poslovne fuzije. Ona namerava da postane medijski trendseter, javni lajfkouč, modni guru, nacionalna ikona: upravo kako bi klinci rekli – doktor života!

Jovana o sebi ima veoma visoko mišljenje koje saopštava javnosti bez imalo stida ili rezerve, koristeći uličarski žargon za mernu jedinicu vrednosti kada kaže: „Izvini, ako hoćeš da imaš Jovanu Jeremić – to košta!“ Da ne bude zabune, nije reč ni o kakvom sponzorstvu, a još manje o bilo kakvom statusu matrese, radi se o njenom uverenju da vrhunsku ženu može posedovati samo onaj muškarac koji je spreman da za takav podvig angažuje celokupan duhovni, ali i materijalni potencijal i, naravno, ne mali! Jovana poput proroka uči naš svet da se isplati da svako kupi po jedan „roleks“, jer takva investicija nikada ne gubi na vrednosti.

Problem je samo u tričavoj sitnici što prosečan „roleks“ košta kao prosečan stan u unutrašnjosti ili u beograskim predgrađima, a narod u Srbiji nema takve platežne sposobnosti. U posebnim nastupima neskromnosti, kada Jovani otkažu sve kočnice, ona sebe stavlja u sam vrh srpske istorije. Tada tvrdi da njoj energetski mogu da pariraju samo Nikola Tesla, Novak Đoković, Aleksandar Vučić i Željko Mitrović. Dakle, od istorijskih ličnosti, ni manje ni više, nego samo jedan od najvećih naučnika od pamtiveka – Tesla. Od savremenika samo najveći teniser svih vremena Đoković, aktuelni predednik Srbije Vučić, koga je uvek mudro pohvaliti, i njen poslodavac Mitrović, koga je tako prirodno dodati u ovaj slavni niz. Milomir Marić, koliko god da se trudio, očigledno je da više nema šta da traži na ovoj listi, i tako se neslavno ispisuje iz ovog komada nacionalne istorije. Preostaje mu samo da štedi pare za „roleks“.           

Evidentno je da „komedijant slučaj“ i kod Jovane Jeremić remeti geteovsku ravnotežu „između onoga što čovek jeste i onog što može da radi“. Duh transcendentalnosti porođen u revolucionarnom zanosu francuskih zanatlija i seljaka mutirao je u našoj epohi u transcendentalni zadah estrade porođen u grču uličara i zabavljača. Tehnološka eksplozija u medijima snizila je javni ukus do poda, štancujući banalne norme i lažne proroke. Jovana Jeremić je samo uhvatila duh vremena u kome živi naše pokoljenje, intuitivno je sledila svoje nagone, ne mareći šta drugi misle. Nekulturno velikim javnim prostorom koji je „otela“ i nerazumnom širinom tema kojima umišlja da vlada izazvala je podsmeh i prezir jednog značajnog dela društva. Ali ona ne mari za njih, jer biti pobednik u ovoj epohi automatski znači biti  radikalno samoživ i besramno prisutan. Kada se pomoću niskog težišta progurala na startnu poziciju, otvorilo joj se široko nepregledno polje pobede, kao Crvenoj armiji u Drugom svetskom ratu posle Kurske bitke.

Šta god neko loše mislio pojedinačno o Tijani, Dijani ili Jovani, odnosno koliko god da smatra da su njihove pojave štetne po zajednicu, morao bi da se saglasi da su sve tri logični proizvod  duha svetsko-istorijskog vremena koji je zapljusnuo naše brdovito poluostrvo. U njihovim pojavama nema skoro ničeg autentičnog, ni lokalnog ni nacionalnog. One su surogati zapadne popularne kulture, koji su fizički stasali na našim prostorima, čime je postignuta samo geografska autentičnost. Jedna je starleta koja se druži sa kriminalcima, druga je političarka koja šuruje sa polusvetom, treća je virtuelna zvezda televizije: sve već mnogo puta viđeno u masovnoj kulturi Zapada. Zato, bez obzira na potencijalnu štetnost njihovih pojava kao uzora generacijama koje dolaze, njih društveni sistem može da istrpi, jer je naše društvo pod „mekom okupacijom“ sa Zapada već postalo imuno na slične pojave. Deca se, ionako, već decenijama ne vaspitavaju u školi ili u porodici, već putem popularne kulture. Još od Bitlsa, uzori mnogih globalnih generacija postali su razmaženi i poročni glumci, agresivni voditelji, drogirani rokenrol pevači i pijani muzičari, požudne starlete, nadobudni sportisti. Njih tri, Tijana, Dijana i Jovana, samo su se poravnale sa vrednosnim sistemom naše epohe.

Crna dama

Ali četvrta dama iz nacionalnog špila, rođena Novosađanka i diplomirana fizičarka, gospođa Gordana Čomić, nešto je posebno u odnosu na prethodne tri heroine popularne kulture. Ona nije stvorena samo u slaganju svetsko-istorijskih vektora, već je bazično oformljena na autentičnom tlu. Deo je onih generacija „iz pedeset i neke“ kojima je njen komšija Đorđe Balašević posvetio krvnu zakletvu Josipu Brozu. Gordana Čomić nije samo statistički upala u ovu dimenziju prostor-vremena, ona se kao polaznik jedne od poslednjih generacija „Kumrovačke škole“ (Politička škola Saveza komunista Jugoslavije) zavetovala komunistčkoj ideologiji. Preciznije, na našim prostorima reč je o ideologiji jugo-titoizma – „antisrpskoj na unutrašnjem i antiruskoj na spoljnom planu“ (M. Lompar).

Stepen pozapadnjačenja u njenom biću bio je upravo onoliki koliko je i ova ideologija u osnovi bila vesternizovana. Kasnije zaklinjanje Gordane Čomić u globalističku demokratiju u režiji „duboke države“ ili u ljudskopravašku idolatriju samo su logične posledice razvojnog puta ove jugo-titoističke generacije. U tumačenju njenog lika u iskrivljenom ogledalu našeg vremena, neophodno je istaći sve ove činjenice koje ukazuju na proces formiranja njene ličnosti, rođene i odrasle na kultu Josipa Broza.

Beograd, 9. februra 2021.- Ocigledno je da su zene u Srbiji diskriminisane, jer, iako brojnije od muskaraca, one teze dolaze do posla, manje su placene od muskaraca za isti posao, ne postavljaju se cesto na rukovodece pozicije, vlasnice su svega 25 odsto ukupne imovine u nasoj zemlji, a neretko se na trzistu rada suocavaju i sa gubitkom posla kada odluce da postanu majke.To je zakljucak drustvenog dijaloga na temu "Ekonomsko osnazivanje zena" koji je danas odrzan u Beogradu u organizaciji Ministarstva za ljudska i manjinska prava i drustveni dijalog, a na kojem su svoje stavove na tu temu dali predstavnici vladnih i nevladinih organizacija. Svi ti stavovi, prema recima ministarke Gordane Comic, jesu polazna osnova za pravljenje clanova novog Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti, na koji se ceka dugo, a koji bi trebalo da doprinese boljem polozaju zena i jednakim uslovima u svim oblastima za oba pola.FOTO TANJUG/ NIKOLA ANDJIC/nr
Bivša ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordana Čomić (Foto: Tanjug/Nikola Anđić)

Gordana Čomić sigurno nikako ne smatra da je deo pokera dama o kojima govorimo u ovom tekstu. Naprotiv, ona sebe smatra političarkom i intelektualkom. I može se reći, sa jedne strane ova smerna majka četvoro dece je u pravu: u socijalnom smislu ni Tijana, ni Dijana, pa ni Jovana sigurno nisu njeno društvo. Ali kada je reč o tom malom i iskrivljenom ogledalu u kome se magli dah naše epohe, Gordanino prisustvo u njemu nije društvenog već metaforičnog karaktera.

A ona je najbolja metafora banalnosti okupacije u kojoj se nalazi Srbija. Kroz njenu formalno nabildovanu – a suštinski uprosečenu – biografiju presecaju se tri epohe pod kojima smo živeli: jugo-titoistička, „žuta“ i naprednjačka. Paradoks je u tome što kod Čomićeve nije postojalo revolucionarno preumljenje da bi uspešno plivala kroz okeane ova tri vremena, ona se oduvek pravolinijski kretala komesarskim koordinatama, koje su joj još u Kumrovačkoj školi ucrtane kao zakletva drugu Titu – „mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo“. Ona je samo išla pravo kao svaki disciplinovani partijac koji je vaspitavan na svetinji Avnojevske Jugoslavije i njenih antisrpskih tekovina.

Kroz njenu komesarsku biografiju spojili su se vektori tri epohe. I samo iz takvog svetonazora i samo iz takve pameti bivše ministarke koja je u tom ministarskom izbornom ciklusu završila duboko ispod cenzusa (?!) mogao se predložiti i usvojiti Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Protiv ovog zakona ustali su svi koji „žive“ od srpskog jezika: Srpska pravoslavna crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti, Udruženje književnika Srbije, strukovna udruženja, profesori srpskog jezika, novinarska udruženja i slično. Pravnici su lako dokazali da je ovaj zakon neustavan, odnosno da se kosi sa samim Ustavom Srbije. Paradoksalno je što ovaj zakon poništava jednakost dva pola – ženskog i muškog – zagarantovanih po Ustavu, jer njegov duh otvara vrata novim rodnim (polnim) odrednicama, „dženderima“, čime se ukida biološka jednakost žena sa muškarcima, ustavno potvrđena. Dakle, sasvim suprotno od onoga što je bivša ministarka Čomić najavljivala kao osnovni motiv za primenu ovog zakona.

Samo naivni mogu da poveruju da je komesarka Gordana napravila omašku ili previd kada je njeno ministarstvo donelo ovaj zakon, odnosno da je imala dobru nameru koja se pretvorila u suprotnost. Naprotiv, Gordana Čomić je samo nastavila da sprovodi avnojevsku politiku koju je krunisala hodočašćem u Kumrovačkoj školi, operativnu agendu ideologije jugo-titoizma, temeljno definisane još pre jednog veka na Drezdenskom kongresu Komunističke partije Jugoslavije kroz krilaticu „slaba Srbija – jaka Jugoslavija“. Zaštita ženskih prava bila su samo dimna zavesa ovog neustavnog zakona. Prave namere bivše ministarke Čomić bile su napad na srpski jezik i njegovu književnost, jer se jezik Njegoša, Andrića, Crnjanskog, Meše Selimovića ili Bore Stankovića poništava pod naletom „rodno osetljivog jezika“!

Kada se u nekoj državi usvoji zakon kojim se suspenduje Ustav te države u mnogo članova; kada se političkom voljom propiše način govora (kao u romanu Džordža Orvela 1984) kojim se poništava lingvistička istorija stara 1.000 godina; kada se komesarskom voljom prisiljava narod te države da prestane da govori prirodnim jezikom koji se kalio vekovima i kojim pišu svi njegovi pesnici i pisci; kada se ukida biološka i Božija pojmovnost od pamtiveka; kada se službeni srpski jezik podredi novogovoru  jezičke „rodne osetljivosti“; kada se ovim zakonom opstruiše naučni, novinarski i pravnički rad zbog usiljenosti i neprirodnosti komunikacije; kao i kada se za svako nepoštovanje ovog zakona uvedu ogromne finansijske kazne i novi „moralno-politički“ komesari za kontrolu govora i pisane reči – onda takva država više nije slobodna država već okupirana teritorija! I takvo stanje je ljudsko stanje – kroz istoriju mnogo puta potvrđeno – u kome se može i mora preživeti, ali je neophodno javno saznanje o podmuklosti ove okupacije.

Upravo ovim zakonom je Gordana upisala svoj lik na iskrivljenom malom ogledalu u kome se ogleda zloduh našeg vremena. Ako su tri prethodne dame iz nacionalnog špila – Tijana, Dijana i Jovana – pojave koje naše društvo može „svariti“, onda je uloga četvrte dame u ovom pokeru, Gordane, nešto što se pomoću zdravog razuma ne može ni razumeti, ni podneti. Ako su Tijana, Dijana i Jovana samo mala banalna devijacija sistema kakva svuda u svetu postoji zbog društvene  ravnoteže, onda je Gordana za srpske nacionalne interese paradigma zla.

Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović
Nekadašnja ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordana Čomić (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

Jedina stvarno crna dama iz ovog nacionalnog špila, transcendentalna komesarka koja je sprovodila avnojevsku i soroševsku doktrinu i koja nije napadala na našu „razuzdanost, razvrat i poroke“ kao u slučaju prve tri dame, već je kidisala na naš vekovni identitet. Fizičarka Gordana Čomić je dokaz alhemičarskog saveza „duboke jugo-titoističke države“ i „duboke NATO države“ u Srbiji, upernog uvek protiv srpskih interesa.

 

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Enoch Lau

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u