Britanska propagandna kampanja tokom NATO agresije

Dosijei sa kojih je skinuta tajnost pokazuju kako su zvaničnici u Blerovoj vladi podmetali materijale u medije i stvorili koordinisanu mrežu sa ciljem da ubede javnost kako je bombardovanje SRJ imalo „pravedan razlog“

Dokumenti sa kojih je skinuta oznaka tajnosti otkrivaju britansku tajnu propagandu koja je podržavala NATO bombardovanje Jugoslavije počev od marta 1999. godine. Vazdušni napadi NATO snaga potrajali su do juna 1999. godine kada je dogovorom utvrđeno povlačenje jugoslovenske vojske iz pokrajine Kosovo.

Dokumenta Ministarstva odbrane pokazuju da je cilj britanske medijske operacije bio da uveri britansku i srpsku javnost kako je nelegalna sedamdesetosmodnevna kampanja vazdušnog bombardovanja Jugoslavije – poznata pod imenom Operacija Saveznička sila – bila „pravična“ i da su vojne snage NATO koje su u njoj učestvovale daleko nadmoćnije u odnosu na jugoslovenske snage.

Kako bi ovo ostvarili, osoblje iz Dauning strita i javni službenici su razvili koordinisanu mrežu medijskih stratega i tajnih jedinica koja je dalje delila NATO propagandu putem medija u Britaniji i na Balkanu. Britanska vojska je takođe težila da „utiče na ponašanje“ jugoslovenskih snaga vođenjem psiholoških operacija.

NATO je obrazlagao da je intervencija u Jugoslaviji usmerena ka zaustavljanju zabrinjavajuće visoke stope smrtnosti među lokalnim stanovništvom, o čemu su izveštavali zapadni zvaničnici. Iznošene su procene da je 100.000 muškaraca među kosovskim Albancima ubijeno u oblasti koja je otprilike veličine Jorkšira.

Zločini koje je počinila jugoslovenska vojska, kao i Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) kojoj se suprotstavljala, zabeleženi su u ovim dokumentima, iako zvanični istraživači nisu uspeli da pronađu dokaze masakra u razmerama o kojima su ranije govorili zapadni zvaničnici.

Povrh toga, vazduhoplovna premoć NATO ozbiljno je narušena lošim atmosferskim prilikama i sposobnošću jugoslovenskih snaga da izbegnu napade iz vazduha. NATO bombe nisu bile efikasno sredstvo kojim se moglo brzo zaustaviti nasilje i zapravo su dovele do porasta broja stradalih i raseljavanja stanovništva.

Propaganda koju su širili NATO i Velika Britanija stoga se pokazala ključnom u pokušajima da legitimiše vojni avanturizam pod izgovorom humanitarne intervencije.

„Poruka i sredstva“

Pismo koje je 15. aprila 1999. godine iz Dauning strita poslao Alister Kembel, upućeno šefu kabineta Tonija Blera Džonatanu Pauelu, jasno pokazuje da su britanski planeri razmatrali „kontrolisanje i koordinaciju“ medijske kampanje NATO.

Kembel je istakao da je ovo potrebno „zato što se propagandna bitka ne pobeđuje samo činjenicama, već i porukom, kao i sredstvima kojima se ta poruka širi“. U vezi sa Operacijom Saveznička sila dodao je da je „poruka ovde sasvim jednostavna. Ovo je pravedna stvar. Pobedićemo.“

Zgrada MUP-a u Beogradu u plamenu tokom NATO agresije 1999. (Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević)

Kembel je takođe istakao: „Ključno za dostavljanje poruke jeste stvaranje ovih događaja i priča. To zahteva maksimalno korišćenje onoga što vojska radi“.

„Svaka velika kampanja zahteva fabriku novinskih članaka. Nijedan dan ne bi trebalo da prođe a da nismo napisali ili snažno uticali [na objavljene materijale]“.

„Ostvariti najbolju pokrivenost“

Saglasno sa Kembelovim načinom delovanja, dokument sa početka tog meseca otkriva da je „oluja argumenata i članaka“ već planirana da bude objavljena u nacionalnim medijima. Ovu medijsku operaciju planirao je zamenik Kembelovog sekretara za štampu Godrik Smit.

U jednom predlogu za Sandej Telegraf stoji: „Kancelar Šreder o tome zašto je Nemačka osećala da mora da deluje“ i beleži da su „kolege u Nemačkoj“ bile „nesaglasne“ sa Forin ofisom. Drugi predlog odnosio se na „anonimnog pilota koji je učestvovao u akciji nad Kosovom za subotnji San“, što je poslato „Ministarstvu odbrane da razmotri“.

Dokumenti pokazuju da je strategija za britanske regionalne medije trebalo da bude koordinisana uz pomoć direktorke za informacionu strategiju i vesti Ministarstva odbrane Une Miurhed. Miurhed je kasnije opisala svoju ulogu kao „delovanje iza scene“ da bi osigurala da „sistem radi“ i da se „medijska operacija izvodi efikasno“.

Uloženi su napori da se identifikuju „ključni regionalni urednici prema kojima je potrebno usmeriti delovanje“ brifinga, ključne ličnosti za deljenje materijala u lokalnim radio emisijama, kao i „komentatori koji uživaju lokalni kredibilitet“ za televiziju.

Ovde je zadatak vladine tajnovite Jedinice za stratešku komunikaciju (Strategic Communications Unit) bio da obezbedi „ključne kontakte“ i podršku za „ostvarivanje najbolje medijske pokrivenosti“.

„Urednička kontrola“

U pismu s početka aprila, načelnik britanskog Generalštaba ser Čarls Gutri zatražio je zajedno sa vrhovnim zapovednikom NATO Veslijem Klarkom da britanskim političarima bude dozvoljeno „da se sa dovoljno municije suprotstave neprijatelju na frontu odnosa sa javnošću“.

Do kraja tog meseca, britanska nastojanja na ovom području delovanja su eskalirala, ukazuju dokumenti.

Pismo predsedavajućeg Združenim obaveštajnim komitetom Majkla Pekenama uverava Blerovog savetnika za spoljne poslove Džona Seversa da Forin ofis „čini usredsređene napore“ kako bi pojačao emitovanje medijskih sadržaja u Srbiji.

Kancelarija za inostrane i poslove Komonvelta (Forin ofis) u Londonu (Foto: Wikimedia/UK Government)

Osim dodatnog emitovanja Bi-Bi-Sijevog Svetskog servisa, dokument beleži pojačano emitovanje Britanskih satelitskih vesti (BSV). Dnevne vesti BSV-a bile su pod uredničkom kontrolom Forin ofisa i njih je trebalo da „reemituje crnogorska televizija“.

Britanske satelitske vesti uspostavljene su 1992. i opisivane  su kao „slobodne televizijske vesti i dodatni servisi“. Delovanje BSV-a u potpunosti je finansirao Forin ofis.

Servis je osmišljen da emituje „britansku perspektivu“ o svetskim događanjima i njegov sadržaj je, prema navodima izveštaja, do 2003. godine koristilo 400 televizijskih informativnih kanala širom sveta.

Britanski otisci

Druga otkrića koja donosi Pekenam su aktivnosti „Koordinacione grupe kancelarije kabineta“, kojom je predsedavao ser Ričard Gozni, šef osoblja za procene.

Grupa je „dobila zadatak da proširi nepristrasne informacije u Srbiji“ o događajima na Kosovu i „zloupotrebi sile“ koju su sprovodili srpski predsednik Slobodan Milošević i „njegovi pajtaši“. Ovo je trebalo činiti „na takav način da se ne ostave britanski otisci“, beleži Pekenam.

„Oni [Grupa] su zatražili od naših ambasada u državama koje su srpski susedi da obezbeđuju materijal lokalnim medijima kako bi bio objavljivan bez mogućnosti atribucije. Taj materijal bi pročitali neki Srbi“, nastavlja.

U pismu Soversu koje je poslao Džon Grant, glavni privatni sekretar ministra inostranih poslova Robina Kuka, priznaje se da je predstavnik u grupi iz Forin ofisa bio Dejvid Landsman, nekadašnji zamenik šefa misije u Beogradu.

U Pekenamovom pismu takođe stoji da je „grupa koordinisala sastavljanje dugačkog popisa srpskih korisnika interneta. Neke agencije razvile su načine da ga efikasno koriste bez pokazivanja britanske uključenosti u ovu stvar“.

Kako su ovi podaci bili prikupljani i šta znači da su bili „korišćeni“ nije razjašnjeno, niti pod koju vrstu operativne nadležnosti spadaju takve aktivnosti.

Zastava Velike Britanije na jednoj od zgrada u Londonu (Foto: Matt Milton/Unsplash)

Izveštaj objavljen godinu dana nakon okončanja Operacije Saveznička sila zaključio je da „nije bilo dokaza“ da je Velika Britanija „u znatnoj meri pribegavala napadima na kompjuterske mreže protiv srpske vojne i civilne infrastrukture“ tokom operacije.

Kako je nepoznato na koji način je pribavljen spisak korisnika ili šta se u izveštaju podrazumeva pod „znatnom merom“, teško je proceniti da li su napadi na računarske mreže bili deo britanske strategije.

„Petnaesta grupa za informacionu podršku“

Drugi dokumenti iz polovine aprila čiji je autor direktor za združeno ratovanje Ministarstva odbrane, brigadni general Majkl Lori, navode detaljno podatke o raspoređivanju 15. grupe za informacionu podršku (15 Information Support Group, skraćeno 15 ISG) u Makedoniji.

Opremljena „štamparskom napravom“, ISG je bila uključena u „Kampanju psiholoških operacija za podršku Operaciji Saveznička sila“ koju su predvodili Amerikanci. Njen zapovednik bio je raspoređen u Napulju, u Italiji, i bio je pod Kombinovanom radnom grupom za psihološke operacije, gde je trebalo planirati izvođenje operacija.

Zajednička saveznička doktrina Ministarstva odbrane za psihološke operacije opisuje cilj svojih aktivnosti kao „neposredan uticaj na javnost odobrene mete“.

Predviđeni zadatak ove grupe bio je da proizvode propagandne letke koje je trebalo izbacivati iznad položaja jugoslovenske vojske i srpskog civilnog stanovništva i „stvoriti odgovarajuće teme psihološke borbe i poruke koje bi trebalo uključiti u programe drugih emitera“.

Lori je objasnio da je grupa „oformljena 13. marta 1999. od 15. grupe za psihološke operacije (15 Psy Ops Group, skraćeno 15 POG)“. Iako je 15 POG postala stalna jedinica [britanske vojske] tek prethodne godine, ona je po prvi put ustanovljena 1991. godine nakon izveštaja o uspesima britanskih psiholoških delovanja tokom Zalivskog rata protiv Iraka.

Petnaesta grupa za psihološke operacije opisivala je jedan od uspeha izbacivanja svojih letaka iznad Iraka kao „stratešku obmanu“, koja je „dovela do toga da Iračani pogrešno poveruju kako će biti izvedeno amfibijsko iskrcavanje istočno od Kuvajta“.

Leci

Jedan primer letka bačenog iznad položaja jugoslovenske vojske u aprilu 1999. godine sadrži sliku helikoptera Apač u napadu, iako ovaj vazduhoplov nije bio korišćen na Kosovu.

Na drugom je stajala tvrdnja da je „preko 13.000 jugoslovenskih vojnika već napustilo oružane snage“. U vezi sa ovom tvrdnjom, Lori se žalio da „Kombinovana radna grupa za psihološke operacije u Napulju nije otkrila izvore ovih informacija, ali da je njihova verodostojnost vrlo sumnjiva“.

Mnogi od letaka ispisanih na srpsko-hrvatskom koje je bacao NATO bili su puni gramatičkih grešaka i, prema izveštajima, više su podsticali zabavu i podsmeh nego što su bili uverljivi.

Pogođena rafinerija nafte u Novom Sadu tokom NATO agresije 1999. (Foto: Tanjug/Jaroslav Pap)
Pogođena rafinerija nafte u Novom Sadu tokom NATO agresije 1999. (Foto: Tanjug/Jaroslav Pap)

Slični anegdotalni dokazi ukazuju da se jezički kvalitet letaka popravio kako je operacija odmicala. Međutim, leci na kojima su bile preteće slike i slogani i dalje su izbacivani izvan položaja jugoslovenskih snaga i civilnih područja dosta nakon što je raspoređena spomenuta jedinica za informaciono ratovanje.

Ukupno, zaključeno je da su ove operacije bile potpuno neefikasne u prinuđivanju jugoslovenskih snaga da napuste svoje položaje i da odustanu od borbe ili da orijentišu srpsko javno mnjenje u korist NATO.

Mobilne vesti

U dokumentu se dalje naglašava upotreba „Mobilnih timova za vesti“ (Mobile News Team, skraćeno MNT) u Makedoniji čije su „priče o lokalnim momcima“ u štampi i na filmu o pomaganju britanskim vojnicima trebalo „efikasno da se spoje sa lokalnim dopisnicima“.

Delujući u okviru Štaba kopnene komande, MNT bili su jedinice za medijsku produkciju britanske vojske i njihova medijska produkcija iz Makedonije sačuvana je u arhivi Imperijalnog vojnog muzeja.

U belešci sa drugog sastanka stoji „da je filmska ekipa Ministarstva odbrane bila ukrcana na HMS[i] Splendid“, britansku podmornicu sa koje je ispaljeno 20 od 238 raketa „tomahavk“ koje su tokom kampanje lansirane na mete u Srbiji.

Pošto je Operacija Saveznička sila isključivo obuhvatala bombardovanje iz vazduha, izveštači nisu mogli da prate vojne jedinice na terenu na Kosovu, što je priželjkivalo Ministarstvo odbrane.

U godini nakon kampanje, parlamentarni izveštaj beleži ova ograničenja, zajedno sa zahtevom za dvadesetčetvoročasovno emitovanje vesti i ukazivanjem na opadanje kvaliteta vojnog izveštavanja u britanskoj štampi.

Medijska prilika

Ovakvo medijsko okruženje označeno je kao „dobra prilika“, pošto „većina novinara nije bila u prilici da preispituje navode Ministarstva odbrane i u velikoj meri se oslanjala na zvanična saopštenja za svoje dalje izveštavanje umesto na mrežu kontakata i dobro potkrepljene analize“.

U izveštaju se priznaje da je javnost imala utisak kako medijsko izveštavanje NATO „preuveličava efikasnost vazdušnih udara“ i priznaje se „da su procene štete nanete“ jugoslovenskim snagama „bile umnogome preuveličane“.

Municija osiromašenog uranijuma U-238 ispaljivanog po tlu nekadašnje Jugoslavije 1999. godine (Foto: Wikimedia/Boksi)

Ono što se dalje priznaje jeste „da je Alijansa u velikoj meri preuveličavala broj ubijenih albanskih civila na Kosovu“. Prihvata da se „mnogo više moglo uraditi da se daju tačne informacije o stvarnom broju ubijenih na Kosovu“ i da se „obezbede neki korektivni mehanizmi za posebno preuveličane tvrdnje“.

Bez obzira na to, zabeleženo je da je strategija Ministarstva odbrane bila „uspešna“ u „mobilisanju međunarodnog i britanskog javnog mnjenja“. Zahvaljujući „aktivnoj“ Kembelovoj ulozi, beleži se da su britanski napori bili ključni „u spasavanju medijske operacije NATO“ i  da su „predvodili NATO“ u „istrajavanju i pronalaženju svrhe“.

„Integracija psiholoških operacija“

Ono što Lori dalje beleži jeste nastavak „integracije psiholoških operacija“ u okvirima planiranja širih informacionih operacija, koje uključuju uticaj na javnost izvan puke vojne dimenzije psiholoških operacija.

U izveštaju iz 2001. godine zabeleženo je da je britanska strategija informacionih operacija „bila nedorasla u vreme izvođenja kampanje na Kosovu“. Naglašava se da je, uzimajući u obzir „naučene lekcije“, Ministarstvo odbrane postavilo „novu strukturu“ kako bi ubrzalo „integrisanje informacionih operacija i odabira meta“.

U drugom izveštaju iz 2004. godine, nekadašnji šef informacionih operacija Ministarstva odbrane, vicemaršal vazduhoplovstva Hit, beleži da su psihološke operacije „uglavnom bile deo informacionih operacija“, ali ukazuje da su one „specifično vojne“ i „specifično taktičke“.

Otprilike 2004. godine, 15 ISG će ponovo poneti svoj bivši naziv 15 POG pre nego što je jedinica 2015. godine na kraju uključena u vojnu jedinicu za psihološke operacije, 77. brigadu.

Istraživanje koje je sprovela organizacija Nadzor Velikog Brata (Big Brother Watch) otkrilo je da je 77. brigada špijunirala disidentske intelektualce, novinare i aktiviste, posebno tokom zaključavanja u vreme pandemije koronavirusa.

Uzbunjivač javnog mnjenja iz brigade beleži: „Stupio sam u ovu službu verujući da ću se suprotstavljati stranom informacionom ratu protiv naše zemlje. Umesto toga, uvideo sam da je oznaka borbe protiv dezinformacija bila maska ispod koje je britanska vojska raspoređena da nadzire i obeležava naše zabrinute građane u korist vlade“.

Operacija Saveznička sila imala je teške posledice po narod Jugoslavije. Ali propagandna kampanja koja je vođena kao njena podrška postavila je presedane i za nadzor građana u Velikoj Britaniji.

________________________________________________________________________________________________

UPUTNICE:

[i] Skraćeno od Her Majesty Ship – brod Njenog veličanstva; troslovni prefiks koji se koristi za označavanje plovila britanske Kraljevske mornarice.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Preveo Miloš Milojević/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Armend Nimani/AFP via Getty Images

 

Izvor Declassifieduk.org

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u