Протести Грузија

Šta se to „kuva“ u Gruziji?

Majski protesti samo su logičan epilog svega što u Gruziji traje duže od godinu i po dana, ali su istovremeno i najava svega što će se dešavati tokom jeseni, ne samo u predizbornoj kampanji, nego i nakon nje

Ima li mira za Gruziju pred jesenje parlamentarne izbore? Odgovor je više odričan nego potvrdan. Majski protesti, zapravo, mogu predstavljati samo uvod u novu i veliku političku buru u ovoj državi. Istina, nestabilnosti na sceni u Tbilisiju bejaše i ranije, žestoki međupartijski sukobi i protetsti više dođu kao uobičajena pojava u tom političkom sistemu. Ipak, tekuća kriza razlikuje se od svih prethodnih kako zbog eksternih okolnosti, tako i zbog karaktera unutrašnjeg konflikta.

Promena okolnosti usledila je nakon februara 2022. godine i ideje da se protiv Rusije otvori drugi, kavkaski front. Sekretar ukrajinskog Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu o tome je otvoreno govorio, naglašavajući da bi im angažman Gruzije na „vraćanju teritorija olakšao posao“. Aktuelna većina okupljena oko liste Gruzijski san imala je sasvim drugačiji pristup, pa ne samo da protiv Rusije nije otvoren drugi front, nego Rusiji do danas nisu uvedene ni sankcije.

Prosto, i doskorašnji premijer Ira­kli Ga­ri­ba­švi­li i sadašnji Irakli Kobahidze prethodne vratolomije Mihaila Sakašvilija posmatraju kao pogubne, pa zato i izbegavaju da ponove njegove greške u spoljnopolitičkom pozicioniranju. A kada je o spoljnopolitičkom pozicioniranju kavkaskih država reč, projektovanje odnosa sa Rusijom jeste nezaobilazna tema.

Ignorisati potrebu uspostavljanja i održavanja stabilnih odnosa sa Rusijom (pa makar ti odnosi bili kompleksni i opterećeni pitanjima oko kojih se dve strane ne slažu, jer ovde je fokus na pridevu stabilni, što znači i dugoročno predvidivi) predstavlja čist avanturizam.

Dakle, Gruzija nije otvorila drugi, kavkaski front, što deluje zdravorazumski posmatrano sa stanovišta interesa Gruzijaca, ali što sasvim razumljivo nije naišlo na odobravanje u zapadnim prestonicama. Na rasplamsavanje unutrašnjeg konflikta oličenog u oštrom sučeljavanju predsednika i Vlade nije se dugo čekalo.

Ko je na čelu Gruzije?

Predsednica Gruzije Salome Zurabišvili žena je sa neverovatnom biografijom i političkom karijerom koja može da se protumači svakojako. U Tbilisiju je predstavljena kao ćerka disidenata, rođena u Parizu, osoba sa značajnim kontaktima na Zapadu koja može doprineti brzom priključivanju EU i NATO.

Između ostalih, tokom poslediplomskog školovanja u SAD jedan od mentora bio joj je i Zbignjev Bžežinski. Sa druge strane, važno je naglasiti da je Zurabišvili bila francuski karijerni diplomata sve do 2004. godine, a od sedamdesetih godina, pa nadalje, službovala je u francuskim ambasadama i misijama u Italiji, UN, SAD, KEBS, Čadu i NATO. U Gruziju je u 51. godini života stigla 2003. kao novoimenovani ambasador Republike Francuske.

Predsednica Gruzije Salome Zurabišvili (Foto: AP Photo/Shakh Aivazov)
Predsednica Gruzije Salome Zurabišvili (Foto: AP Photo/Shakh Aivazov)

Godinu dana kasnije napustila je funkciju ambasadora Francuske u Tbilisiju da bi postala ministar spoljnih poslova Gruzije!
Iz Tbilisija se nije selila iako je promenila ne samo funkciju, nego i zemlju kojoj služi. Uz podršku liste Gruzijski san, a koja je opet imala neku svoju računicu u datom trenutku, Zurabišvili je izabrana za šefa države 2018. godine, ali je ta ljubav kratko trajala.

Bez podrške Vlade, ona je vodila svoju spoljnu politiku, čak ne obaveštavajući najviši izvršni organ vlasti o putovanjima u inostranstvo. Zvanično, Vlada je saopštila da nije odo­bri­la njena pu­to­va­nja u Ne­mač­ku, Ukra­ji­nu, Švaj­car­sku, Polj­sku, Bel­gi­ju, Dan­sku, Uje­di­nje­ne Arap­ske Emi­ra­te, Bu­gar­sku, Če­šku i Izra­el.

Ustavni sud potvrdio je kako se tu radi o kršenju najvišeg pravnog akta, no pokušaj opoziva propao je u parlamentu pošto nije osigurana dvotrećinska većina (za opoziv je glasalo 86 od ukupno 150 poslanika). Očekivano, u promenjenim okolnostima zapadni centri stali su, što neformalno što formalno – iza predsednice.

Podizanje uloga

Kao odgovor na to od strane parlamentarne većine koja stoji iza Vlade usledilo je najpre prvo neuspešno, a zatim i drugo uspešno uvođenje u skupštinsku proceduru predloga Zakona o transparentnosti inostranog uticaja.

U odnosu na početnu verziju predlagači su malo reterirali stavljajući naglasak na delovanje organizacija, a ne pojedinaca finansiranih iz inostranstva (umesto odrednice „agent inostranog uticaja“ u novoj verziji upotrebljava se termin „organizacija koja sprovodi interese druge države“).

Ovakav nacrt usvojen je u drugom čitanju glasanjem 83 poslanika za i 23 protiv, a potom ga je većina potvrdila i u trećem čitanju (između drugog i trećeg čitanja zakon se upućuje nadležnim odborima na razmatranje).

Pošto je unutrašnji konflikt dospeo u novu fazu, u kojoj je ulog podignut visoko, opštom mobilizacijom svih (pro)zapadnih snaga, od nevladinog sektora, preko medija i opozicije do šefa države – sada se pokušava osporavanje legitimiteta Vlade na ulici. Majski protesti samo su logičan epilog svega što u Gruziji traje duže od godinu i po dana, ali su istovremeno i najava svega što će se dešavati tokom jeseni, u predizbornoj kampanji i nakon nje.

Demonstranti sa zastavama EU i Gruzije tokom protesta, Tbilisi, 26. maj 2024. (Foto: AP Photo/Zurab Tsertsvadze)
Demonstranti sa zastavama EU i Gruzije tokom protesta, Tbilisi, 26. maj 2024. (Foto: AP Photo/Zurab Tsertsvadze)

U međuvremenu, EU je u decembru 2023. godine u poznatoj usiljenoj odluci o otvaranju pregovora sa Ukrajinom i Moldavijom, dodelila i status kandidata Gruziji. Međutim, taj status uslovljen je sa 12 kriterijuma. Prvi koji je nužno ispuniti je prevazilaženje polarizacije u društvu i političkom sistemu, što je eufemizam za odustajanje od najavljenog zakona, ali i preispitivanje odnosa sa Rusijom.

Takođe, SAD su uslovile posetu premijera Kobahidzea razgovorima o zakonu, te je on odbio da putuje u Vašington. Održavanjem redovnih sastanaka i raznim političkim merama EU i SAD očigledno žele da izvrše pritisak na Vladu ili pomognu prozapadnim snagama pred nastupajuće glasanje. Ipak, takav pristup povećava tenzije i dovodi društvo i pojedince pred opasne izbore po principu: ili si sa nama ili si protiv nas.

A upravo to uzrokuje polarizaciju. Šta će se desiti ukoliko Gruzijski san odnese na izborima ubedljivu pobedu? Hoće li prozapadne snage na ulicu? Da li će SAD i EU priznati takve rezultate? Gde će to odvesti Gruziju?

Tri strategije

Uslovno govoreći, Gruzija može izabrati tri strategije u svojoj spoljnoj politici: ukrajinsku, belorusku ili srpsku. Četvrta ne postoji, bajke koje nude razni komentatori i političari o skandinavskom standardu, nemačkoj uređenosti i skrupuloznom evropskom poštovanju zakona odavno se više ne pričaju ni u Skandinaviji, ni u Nemačkoj, ni u Evropi, a i da je to tačno u praksi bi bilo nemoguće prekopirati takva iskustva na Gruziju.

Čini se kako Kobahidze preferira treću, mada ako dođe do drastičnog i dramatičnog pogoršanja relacija sa kolektivnim Zapadom u nekoj perspektivi ne bi trebalo isključiti ni drugu. Sa ovom prvom mir se ne može osigurati. Ni kratkoročno ni dugoročno.

Uostalom, nesrećni Sakašvili bejaše preteča Porošenku i Zelenskom, opteretio je Gruziju svojim nepromišljenostima za naredne decenije.

Mikheil Saakashvili, Georgia's former President and newly appointed head of the executive committee of Ukraine's National Reform Council, speaks during an interview with Reuters at his house in the village of Lisnyky outside Kiev, Ukraine May 8, 2020. Reuters/Valentyn Ogirenko
Bivši predsednik Gruzije Miheil Sakašvili (Foto: Reuters/Valentyn Ogirenko)

Izgleda i zbog toga što je otvaranje kavkaskog fronta bilo planirano i pre nego što je uspostavljen ukrajinski front. Otuda i ovaj krug destabilizacije koji će svoj vrhunac imati krajem oktobra.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Zurab Tsertsvadze

 

Izvor Sputnjik

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u