Zašto imamo sve manje vremena i koliko nas to košta

Istraživanja pokazuju da je društveno ubrzanje uzrok prenaprezanja ljudskog tela i psihe i pojave sve težih oboljenja. Jedno je pokazalo da se 80% zaposlenih oseća „na granicama kapaciteta ili izvan njih“

„Samodestrukcija, sindrom izgaranja na poslu…“ Tako je nedavno u Beogradu na pitanje koje će se psihopatologije omasoviti u budućnosti odgovorila psihološkinja i sociološkinja Renata Salecl. Samodestruktivnim ponašanjem pokušavamo da se izborimo sa frustracijom i pritiscima, dok „izgaranje na poslu“ (burnout) Svetska zdravstvena organizacija definiše kao stanje hroničnog stresa na radnom mestu kojim se ne upravlja dobro.

Problem je sve zapaženiji: jedno istraživanje je pokazalo da se četiri petine zaposlenih u 26 zemalja oseća „na granicama kapaciteta ili izvan njih“, dok je na osnovu drugog istraživanja, sprovedenog nad 15.000 ljudi u petnaest zemalja, konkretno „izgaranje na poslu“ otkriveno kod četvrtine zaposlenih. Ovo se događa u uslovima oporavka od pandemije, rastuće inflacije i nejednakosti zbog kojih se zadužujemo, radimo duže a spavamo kraće. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, svaka osma osoba pati od nekog mentalnog poremećaja. Preko milijardu ljudi.

Valjda zato kao treći problem Salecl vidi eskapizam – želju za izmeštanjem iz stvarnosti na koju nemamo uticaj: „Kada želite da živite u nekoj kućici, sa psom, daleko od svega“. Pojam eskapizam potiče od glagola pobeći i znači žudnju za nekom mirnijom i lepšom stvarnošću. Taj osećaj nedostatka često prati nekliničko stanje „otupljenosti“ (languishing) – apatije, bezvoljnosti, pasivnosti.

Šta nas tera da se prejedamo i opijamo? Otkud stres na poslu, pa i samonametnut? Zašto imamo sve manje vremena? Zašto sve manje očekujemo od ljudi i sve više kupujemo pse, što je postalo globalni trend?

Vrste društvenog ubrzanja

Da nas kapitalizam strukturno predodređuje pisao je još Maks Veber, nazvavši ga „najsudbonosnijom snagom modernog života“. Ona se danas ispoljava sve jačim osećajem nedostatka vremena. Naučnici sugerišu da se ne radi samo o osećaju. Možda najdalje je otišao sociolog Hartmut Roza, povezavši ga sa sve snažnijim iskustvom ubrzanja društva, kulture pa i samog vremena. U knjizi Odnosi prema svetu u doba ubrzanja Roza polazi od ideje da je sam proces modernizacije zapravo – proces ubrzanja.

Najpre je tehničko ubrzanje proizvodnje i transporta dovelo do „sužavanja prostora“, čije je prevazilaženje postajalo sve lakše. Pošto je iskustvo letenja avionom sve dostupnije, sve više ga želimo, što radikalno menja naš odnos prema prostoru.

Prikaz podzemne železnice u Južnoj Koreji (Foto: Mathew Schwartz/Unsplash)
Prikaz podzemne železnice u Južnoj Koreji (Foto: Mathew Schwartz/Unsplash)

Tu je zatim sve brža komunikacija: od pronalaska radija krajem 19. veka do njegovog širenja u broju od 50 miliona prijemnika prošlo je 38 godina. Televiziji je za isti rast trebalo 13 godina, dok je od prvog do pedesetomilionitog internet-priključka prošlo samo četiri. Što brže čujemo i saznajemo, brže se menjaju naši odnosi, pravila i značenja koja im pripisujemo, što dovodi do ubrzanja društvenih promena. Dobar primer je uloga Fejsbuka u brzoj organizaciji protestanata tokom Arapskog proleća 2011. godine. Aktuelnosti se smenjuju, a ono što danas znamo sve brže postaje nevažno. Ovo „sužavanje sadašnjosti“, kako Roza piše, otežava stabilizaciju identiteta.

Brze promene traže da se ostane u toku, što se može samo ubrzanjem tempa života – povećavanjem broja doživljaja po jedinici vremena. To radimo ubrzavanjem aktivnosti (žurba), skraćivanjem pauza između njih ili preklapanjem aktivnosti (tzv. multitasking). Ovo je paradoksalno, budući da tehničko ubrzanje štedi vreme, što bi trebalo da uspori tempo života. Stvar je u tome što tehničko ubrzanje ne može da isprati našu potrebu da postignemo više.

Ako možemo imejl poslati dva puta brže nego pismo – a poželimo da ih pošaljemo tri, četiri ili pet puta više nego što smo slali pisama – javiće se nedostatak vremena. Slično je sa korišćenjem automobila, odlascima u nabavku i sl. Tada se pozivamo na novo tehničko ubrzanje: instant poruke, brža kola, automatske kase u prodavnicama. Ova prisila na ubrzanje je stresna, a pojačava je kultura u kojoj je gubljenje vremena smrtni greh („vreme je novac“).

Velika klopka

Nakon pobede neoliberalizma osamdesetih i internet-revolucije devedesetih godina, ubrzale su se ekonomsko-finansijske transakcije, tehnološke inovacije i zaoštrila konkurencija na tržištu. Nužda da se stvori profit sabija vremenske okvire firmi i zaposlenih, koji moraju da rade duže i napornije, dok bolovanje postaje rad od kuće. Upravo tako sociolog Alan Erenberg tumači povećanu učestalost dijagnoza depresije i izgaranja na poslu – kao reakciju na vremensku preopterećenost koju nameće savremeno društvo. Kako je pisao u knjizi Iznurenost sopstva (The Weariness of the Self), depresija nije zavera farmaceutske industrije već posledica društvenih normi koje veličaju uspeh, lični izbor i autonomiju.

Srž neoliberalizma je u tome što nekadašnje opšte vrednosti (pravdu, jednakost ili slobodu) zamenjuje tržišnim principom nadmetanja. Ovo je problem, jer su nadmetanje i ubrzanje povezani pojmom „produktivnost“ – učinkom po jedinici vremena. Pošto se društveno priznanje stiče prema načelu nadmetanja, brzina postaje vrlina. Što si produktivniji, više zarađuješ. Što više zarađuješ, više vrediš. Sledi da produktivnost određuje vrednost.

Radnici na Njujorškoj berzi se drže za glavu nakon lošeg dana na Volstritu, 12. mart 2020. (Foto: AP Photo/Richard Drew)

Nije oduvek bilo tako. U srednjovekovnom društvu, borba za priznanje bila je višegeneracijska i moguća samo protiv društvenih struktura, zbog čega je teško mogla da bude svakodnevna preokupacija pojedinca. U modernom društvu, priznanje postaje izborivo tokom karijere, višegodišnjom borbom za pozicije. U postmodernom, neoliberalnom društvu preovlađuje svakodnevna borba za učinak. Ona nije samo statusna već i egzistencijalna: „Čak su i čistačice sada zaposlene na određeno vreme i plaćene prema učinku“, piše Roza.

Ova je logika obuhvatila i slobodno vreme. Neprestani privredni rast – rast proizvodnje po jedinici vremena – preplavljuje nas robom i uslugama. Tu nastupa marketing, čija je svrha da suvišnu proizvodnju plasira i opravda. To podstiče potrebu da sebe posmatramo kao autentični „projekat“ koji treba brendirati, što povećava prisilu kupovine i dokazivanja u pogledu planiranja aktivnosti, društvenih kontakata ili godišnjeg odmora. Tako mora, jer je slobodnog vremena sve manje. U ovome je klopka, jer što je izbor pred nama veći, veća je i odgovornost za odabir. Tada rastu očekivanja, koja često ostanu neispunjena pa osećamo krivicu. Ovo je stresno, pa sagorevanje na poslu postaje sagorevanje van posla.

Ubrzani i otuđeni

Sve ovo dovodi do višestrukih otuđenja. Zbog brzine i „sužavanja prostora“ razdvajaju se fizička i društvena bliskost: ljudi, stvari ili dešavanja oko nas tiču nas se sve manje. Možemo se dopisivati sa osobom u Argentini, a ćutke sedeti pored poznanika u prevozu.

Sa tehnološki posredovanom komunikacijom raste prezasićenost kontaktima i dostupnim informacijama, a opada privlačnost kontakta uživo. Razgovor postaje sve naporniji jer ga, za razliku od dopisivanja, nije lako kontrolisati. Ovo je za Šeri Terkl, direktora Instituta za proučavanje odnosa tehnologije i identiteta na MIT-u, loše jer razgovori postaju sve prostiji. Kako zaključuje u knjizi Obnovimo razgovor, anksioznost oko spontanosti znači da nestaju najpre neplanirani, a onda razgovori puni digresija koji otkrivaju nešto novo. Ovo je gotovo nužno, jer porast interakcija smanjuje našu posvećenost svakoj od njih. Rezultat su usamljenost, emotivno povlačenje i otuđenje od neposrednog okruženja. Romanopisac Stiven Marš je napisao: „Istorija naše upotrebe tehnologije je istorija žudnje za izolacijom i dolaženja do nje.“

Sa druge strane, sve brža proizvodnja čini da noviji uređaji na tržištu postaju toliko složeni da ih sve teže koristimo (po dva daljinska za televiziju, frižideri sa ekranom). Ovo je najvidljivije kod telefona, sa čijim komponentama i funkcijama smo sve manje upoznati. Gubimo praktična umeća jer ih inovacije sve brže obezvređuju. To dovodi do neispravnog rukovanja, nemara i bržeg odbacivanja. Tako se otuđujemo i od sveta stvari, kojima ne pružamo priliku da ostvare svoj potencijal.

Sve je više situacija u kojima ne želimo zaista ono što radimo, iako to radimo po svojoj volji. Ovo nije tek banalan refleks, kao kada u radu nesvesno napravimo predah „skrolovanjem“ Fejsbuka ili „motanjem“ kanala. U svetu rada, kako liste zadataka postaju sve duže, sve češće se žalimo da nemamo vremena za osnovni posao (lekari za pacijente, nastavnici za decu) jer ga istiskuje papirološki (popunjavanje obrazaca, izveštaja). Osećaj da ne radimo ono što zaista želimo jeste oblik otuđenja od sopstvenih aktivnosti, na poslu, ali i van njega.

Posledica je da, iako nam mogućnosti za potrošnju rastu, sve teže ih realizujemo. Brz tempo života istiskuje zadovoljenja do kojih se dolazi dugoročnom potrošnjom (čitanjem Rata i mira), a racionalizuje ona brža, ostvariva kupovinom (npr. karte za istoimenu predstavu). Ovde se razdvajaju kupovina, koja se može proizvoljno ubrzavati, i potrošnja, koja to ne može, jer zahteva vreme koje nemamo. Zato nedostatak stvarne potrošnje nadoknađujemo čestim kupovinama knjiga, kućne elektronike i sličnih uređaja, u nadi da ćemo uskoro (kada „prođe gužva“) uživati u potrošnji. Međutim, iskustvo pokazuje da zadovoljstvo izmeštamo u budućnost („kada odem na godišnji odmor“), pa i onu daleku („kada odem u penziju“).

Opisani i drugi trendovi na kraju mogu dovesti do teških oblika samootuđenja i mentalnih poremećaja, što Roza povezuje sa društvenim ubrzanjem i nadmetanjem čije se granice ne naziru.

„Ne možemo više ovako“, požalio se 2010. godine Bernar Akuje, predsednik francuskog parlamenta, na prečeste zahteve vlade da se zakoni usvajaju po hitnom postupku, „ne ukoliko želimo dobre zakone i demokratsku debatu“. Ovim je ukazao na to da politika, za razliku od ekonomije, ima prag ubrzanja. „Dobar zakon traži vreme za razmišljanje“, rekao je on.

Ilustracija vremena (Foto: Yash Kapadiya/Unsplash)
Ilustracija (Foto: Yash Kapadiya/Unsplash)

Ovo osvetljava još jednu opasnu implikaciju ubrzanja – da politika, ukoliko želi da održi korak sa kapitalizmom, mora da se odrekne demokratije. Šta je odabrala, pokazali su „Okupirajmo Volstrit“, „Siriza“, „Podemos“, „Žuti prsluci“ i desetine drugih protesta protiv politika štednje, uništavanja životne sredine ili antikovid mera. Ipak, koliko god bio sporan, suština nije u samom kapitalizmu. Niti je rešenje u socijalizmu jer je patio od iste opsesije – za brzim rastom proizvodnje.

Iako decenijama vlada konsenzus da je rast preduslov za blagostanje, istina je da se preko određenog nivoa dohotka po stanovniku – koji su bogate zemlje odavno premašile – veza između ekonomskog rasta i ljudske dobrobiti prekida.

 

Oprema teksta: Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Samuel Scrimshaw/Unsplash

 

Izvor OKO RTS

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u