Savez Kine i Rusije podiže nervozu na Zapadu

Dopuštajući sve očiglednije spajanje Kine i Rusije, Sjedinjene Države su zanemarile doktrinu koja je osveštana kao deo zapadnog strategijskog kanona još od Makinderovog vremena u 19. veku

Paradoks je da je Bajdenova administracija – potpuno nevoljno – dovela do rađanja „novog sveta“. To je, naprotiv, učinila svojim grubim protivljenjem rađanju ovog sveta. Što se više zapadne elite usprotive tom procesu – putem „spasavanja cionizma“ ili „spasavanja evropske Ukrajine“ i slamanjem suprotstavljenih glasova – na bizaran način ubrzavaju stvaranje Levijatana.

Dugotrajni oproštajni zagrljaj predsednika Sija sa predsednikom Putinom nakon njihovog sastanka 16. i 17. maja bez obzira na sve zapečatio je rađanje novog sveta – čak je i Njujork tajms, uz uobičajeni narcizam, označio Sijevu srdačnost kao „prkošenje Zapadu“.

Koren nadolazezaćeg raspada proizilazi upravo iz manjkavosti koju oličava naslov Njujork tajmsa, u kojem se na nipodaštavajući način označavaju seizmičke promene kao u osnovi „anti-zapadnjaštvo“. To odražava slabovidost, nastalu otuda što ne želi da se vidi ili čuje ono što se nalazi pred samim očima: ukoliko je reč o pukom „anti-Zapadu“ – ničemu više od negacije negacije – onda bi kritika donekle bila opravdana. Ipak, ovo nije puko negiranje.

Umesto toga, zajednička izjava Kine i Rusije obima skoro osam hiljada reči evocira neke elementarne prirodne zakonitosti u skiciranju zapadne uzurpacije fundamentalnih principa čovečnosti, realnosti i poretka – što je kritika koja izluđuje kolektivni Zapad.

Ubrzavanje propasti

Dejvid Bruks, američki autor koji je skovao izraz BoBu (skraćeno od „boemska buržoazija“, Bohemian Bourgeoisie, čime se označava elita u velikim gradovima) kako bi označio uspon ideologije pobuđenosti (wokeism), sada tvrdi kako „liberalizam“ (šta god to značilo danas) „more boljke“, te kako je u povlačenju. Klasičan „liberalni“ duh vremena počiva na temeljnim opredeljenjima i moralnim obavezama koje prethode bilo kom izboru – naše obaveze prema porodici, našim zajednicama i nacijama, precima i potomcima, Bogu ili nekom skupu transcendentnih vrednosti.

Liberalizam se pokazuje kao mlak i neinspirativan, beleži Bruks; „On izbegava velika pitanja poput: zašto smo ovde? Šta je smisao svega ovoga? On neguje neke blage buržoaske vrline kao što su ljubaznost i pristojnost, ali ne, kao što Lefevr ukazuje, neke od uzvišenijih vrlina poput hrabrosti, lojalnosti, pobožnosti i samopožrtvovane ljubavi“.

Nedvosmisleno rečeno, Bruks u odvojenom napisu zagovara stav da preteranim naglašavanjem pojedinačnih izbora čist liberalizam slabi društvene veze: u potpuno liberalnom etosu, prećutno pitanje pomalja se iza svakog odnosa: da li je ta osoba dobra za mene? Svaka društvena veza postaje privremena i slučajna. Kada društva u potpunosti postanu liberalna, ona zanemaruju (kako navodi Bruks) središnju istinu na koju je ukazao Viktor Frankl, da je „čoveku potraga za smislom glavna životna pokretačka snaga“.

Zajedničko saopštenje Sija i Putina stoga nije samo detaljan delatni plan za budućnost BRIKS-a (iako, uistinu, predstavlja opširan radni plan za samit BRIKS-a koji bi trebalo da se održi u oktobru). Rusija i Kina su pre svega iznele dinamičnu viziju konkretnih principa kao stubova za novo društvo u postzapadnoj budućnosti.

Zajednička konferencija za medije Sija Đinpinga i Vladimira Putina nakon njihovog sastanka u Pekingu, 16. maj 2024. (Foto: TASS/Sergeй Bobыlёv)
Zajednička konferencija za medije Sija Đinpinga i Vladimira Putina nakon njihovog sastanka u Pekingu, 16. maj 2024. (Foto: TASS/Sergeй Bobыlёv)

Usredsređujući se direktno na osnovne izvore značenja koji su dublji od ličnih odabira – veru, porodicu, tlo i „zastavu“ – Rusija i Kina su pokupili rasute komade i podigli skiptar bandunškog[i] Pokreta nesvrstanih kroz promovisanje prava na nacionalno samoodređenje i okončanje više vekova starog sistema eksploatacije.

No, kako i zašto se može reći da Zapad ubrzava svoju sopstvenu propast?

Njujork tajms daje nagoveštaj odgovora na pitanje „zašto“: stara anglo-američka opsesija prkosnom Rusijom kojoj Zapad nikada nije uspeo da nametne svoju volju. I sada, Rusija i Kina su izdale zajedničko saopštenje, u ponečemu slično onom o prijateljstvu „bez ograničenja“ iz februara 2022. godine. Međutim, ona ovoga puta ide još dalje.

Prikazuje njihov odnos kao „nadmoćan u odnosu na političke i vojne saveze iz vremena Hladnog rata. Prijateljstvo između dve države nema ograničenja, nema ‘zabranjenih’ područja za saradnju…“

Da budemo jasni, ovo narušava dugotrajno zapadno pravilo triangulacije: SAD moraju da budu svrstane uz neku od sila, Rusiju ili Kinu, protiv treće; ali nikada ne bi trebalo dopustiti Kini i Rusiji da se povežu protiv SAD! – što je doktrina koja je osveštena kao deo zapadnog „kanonskog“ strategijskog mišljenja još od Makinderovog vremena u 19. veku.

Posledice grešaka

Ipak, „dva protiv jednog“ je tačno ono što je Bajdenov tim nehotično „isposlovao“.

Šta čini, onda, odgovor na pitanje „kako“?

Problem sa svim zapadnim rešenjima za svaki geopolitički problem je što se neizbežno sastoje od ponavljanja onoga što je odranije činjeno.

Greška:

Rej Mekovern, nekadašnji pomoćnik američkog predsednika, zabeležio je da „kako je Bajden preuzeo dužnost 2021. godine, njegovi savetnici su ga uveravali da može da igra na kartu ruskog straha (sic) od Kine – i da napravi rascep između njih. Ovo je ‘greška nad greškama’ u rasuđivanju zato što je stvorilo okolnosti u kojima zapadni ‘poredak’ može biti razgrađen“.

„Ova [pretpostavka o ruskoj slabosti] postala je sramno očigledna kada je Bajden rekao Putinu  tokom njihovog sastanka u Ženevi… da bi hteo da postavi retoričko pitanje: Imate više hiljada kilometara dugu granicu sa Kinom. Kina nastoji da postane najmoćnija ekonomija na svetu i najveća i najmoćnija vojna sila na svetu“.

Mekgovern je primetio kako je sastanak pružio Putinu jasnu potvrdu da su Bajden i njegovi saveznici bili zaglavljeni u žalosno zastareloj proceni rusko-kineskih odnosa.

Bizaran je bio način na koji je Bajden opisao svoj pristup Putinu i Kini: na aerodromu posle samita, Bajdenovi pomoćnici su dali sve od sebe da ga uguraju u avion, ali nisu uspeli da ga spreče da podeli još poneku svoju „mudrost“ o Kini: „Rusija je sada u vrlo, vrlo teškom položaju. Njih pritiska Kina“.

„Da!“, ponavljati iznova i iznova isto! Bajden je pokušavao, na osnovu savetovanja svojih stručnjaka, da umetne sveprisutni zapadni „klin“ između Rusije i „velike“ Kine.

Američki predsednik Džozef Bajden tokom konferencije za medije u Beloj kući, Vašington, 8. februar 2024. (Foto: Reuters/Kevin Lamarque)
Američki predsednik Džozef Bajden tokom konferencije za medije u Beloj kući, Vašington, 8. februar 2024. (Foto: Reuters/Kevin Lamarque)

Nakon ovih opaski, Putin i Si su proveli ostatak 2021. godine pokušavajući da razuvere Bajdena u vezi sa „kineskim stiskom“: zajednički napori svoj vrhunac su dosegli na sastanku „bez ograničenja“ koji su Si i Putin održali ove godine. Da su savetnici obratili pažnju, zapazili bi dugu istoriju rusko-kineskog uzajamnog približavanja. Ali ne, oni su bili ideološki okamenjeni u gledištu da su dve sile predodređene da budu večiti neprijatelji.

Udvostručenje uloga na pogrešne odluke. Stvari postaju sve gore:

Onda je 30. decembra 2021. godine u telefonskom razgovoru Bajden uveravao Putina da „Vašington nema nameru da rasporedi ofanzivno naoružanje u Ukrajini“. Međutim, ministar spoljnih poslova Lavrov otkrio je da kada se sastao sa državnim sekretarom Blinkenom u Ženevi januara 2022. godine, ovaj se pretvarao da nije čuo šta je Bajden rekao Putinu 30. decembra 2021. godine. Umesto toga, Blinken je insistirao da američke rakete srednjeg dometa mogu biti raspoređene u Ukrajini i da bi SAD mogle biti voljne da razmotre njihovu brojnost.

Pogoršanje već ogromne greške

U avgustu 2019. godine, kada su se SAD povukle iz sporazuma kojim se zabranjuju rakete srednjeg dometa u Evropi, već su razmestile rakete u Rumuniji i Poljskoj (govoreći da je njihova svrha tobožnja „odbrana od Irana“). Međutim, lanseri koji su postavljeni namerno su podešeni da mogu da prihvate i nuklearne bojeve glave, bilo na krstarećim ili balističkim raketama; no, ovde postoji problem, pošto nije moguće odrediti koja je raketa smeštena u lanser, pošto cevi imaju poklopce. Vreme potrebno da se ove rakete domognu Moskve je devet minuta iz Poljske, odnosno deset minuta iz Rumunije.

Ali ukoliko, kako je Blinken zapretio, one mogu biti instalirane u Ukrajini, to bi umanjilo vreme na svega sedam minuta (a ukoliko je reč o hipersoničnim raketama, kojima SAD još uvek ne raspolažu, to bi bilo svega 2-3 minuta).

Da pojasnimo, ovaj rat (u Ukrajini) je za Rusiju egzistencijalni sukob koji će ona nastaviti da vodi, bez obzira na sve. Peking je u potpunosti svestan visine uloga za Rusiju (a na kraju krajeva i za Kinu).

Posledice oslanjanja na „ponavljanje iste taktike“ pretnji i pritisaka iznova i iznova

U Moskvi 18. maja, nakon poslednjeg samita Sija i Putina – kako piše M. K. Badrakumar – Lavrov je predvideo povećanje zapadnih isporuka oružja Ukrajini, što odražava ne samo potrebu Džozefa Bajdena da se uoči izbora prikaže kao neko „ko se suprotstavlja Rusiji, već takođe i realnost da ‘se akutna faza vojno-političkog sukobljavanja sa Zapadom’ nastavlja u ‘punom zamahu’“.

Zapadni misaoni proces, rekao je Lavrov, opasno obleće oko „kontura formiranja evropskog vojnog saveza – koji bi obuhvatao i nuklearnu komponentu“. Lavrov sa žaljenjem navodi da su „oni odabrali sukobljavanje na bojnom polju: mi smo spremni za to“. „Naum nanošenja strateškog poraza Rusiji, vojnog i na drugim poljima, čista je fantazija kojoj ćemo se odlučno suprotstaviti“.

Evropska vojna slabost objašnjava, pretpostavljamo, spornu ideju da se oružanim snagama pridoda i nuklearna komponenta.

Ukrajinski vojnici prilikom ispaljivanja granata iz američke haubice na ruske položaje u regionu Harkova, 14. jul 2022. (Foto: AP Photo/Evgeniy Maloletka)
Ukrajinski vojnici prilikom ispaljivanja granata iz američke haubice na ruske položaje u regionu Harkova, 14. jul 2022. (Foto: AP Photo/Evgeniy Maloletka)

Jednostavno rečeno, uz SAD koje ne mogu da odustanu ili da ublaže svoju odlučnost da održe hegemoniju, Lavrov vidi izglede za povećanje zapadnog snabdevanja Ukrajine oružjem. Diskurs vojne eskalacije je u modi u Evropi (oko toga nema nikakve sumnje), ali i na Bliskom istoku i u Ukrajini – zapadna politika je u velikom problemu. Opravdano je sumnjati da li Zapad uopšte ima političku volju ili unutrašnje jedinstvo da se drži ovog agresivnog političkog kursa. Produžavanje ratova tradicionalno se ne smatra prijemčivim za birače kada predizborna kampanja doseže svoj vrhunac.

________________________________________________________________________________________________

UPUTNICE:

[i] Misli se na na konferenciju azijskih i afričkih država koja je održana u Bandungu, na Javi u Indoneziji, u aprilu 1955. godine. Učestovalo je ukupno dvadeset devet država i zastupani su stavovi afro-azijske ekonomske i kulturne saradnje nasuprot kolonijalizmu i neokolonijalizmu bilo koje nacije.

 

Preveo Miloš M. Milojević

 

Naslovna fotografija: TASS/Sergeй Bobыlёv

 

Izvor Strategic Culutre Foundation

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u