„Lepa sela lepo gore“, poruke i pouke 28 godina kasnije

Jedino kroz upoznavanje sa istinom o prošlosti, a ona za srpski narod znači upoznavanje sa njegovim žrtvama i motivima stradanja u 20. veku, možemo izbeći nove tunele i Jugoslavije, a sa njima i nove srpske klanice

Na izmaku leta 1992. delovalo je da nema svetlosti na kraju višegradskog tunela. Tih dana, muslimanski borci napali su snage Vojske Republike Srpske, a onda saterali grupu srpskih vojnika u tunel Brodar, dug nepunih sto metara, koji se nalazi na putu Višegrad-Rudo. Za opkoljene vojnike nastao je pakao: narednih devet dana bili su svakodnevno napadani, ostavši u međuvremenu bez radio-veze, ali i bez hleba i vode.

Sanitetsko vozilo koje je pokušalo da im dostavi pomoć je, uprkos jasnim oznakama, bilo takođe napadnuto kod tunela – i na licu mesta ubijene su mlada doktorka Stojana Jojović i medicinska sestra Ljubica Kastratović. U samom tunelu Brodar, teško ranjeni i nepokretni borac Novak Arsić oduzeo je sebi život.

Narednih dana izginuli su kao junaci i borci Višegradske brigade VRS Vladan Gavrilović, Stevan Panić i Milovan Lučić, stari između 26 i 28 godina. Nekolicina preostalih vojnika uspela je da se, u ranama i na ivici iscrpljenosti, ipak probije iz ovog strašnog mesta i dođe do položaja svoje jedinice… Pre kraja rata vratili su se u stroj i nastavili borbu za Srpsku.

Naravno, događaj zvuči poznato. Jedan od preživelih boraca borbi u tunelu, nedugo po okončanju borbe i ranjavanju, ležeći u užičkoj bolnici rekonstruisao je ove dramatične dane novinaru Vanji Buliću. Ovaj je njegov iskaz pretočio u reportažu pod nazivom „Osam dana u grobu“, a upravo taj tekst kasnije će poslužiti kao osnova za pisanje scenarija za film „Lepa sela lepo gore“.

Pitanje za istorijsku nauku

Kultni film u režiji Srđana Dragojevića, koji je 1996. bio srpski kandidat za „Oskara“ i koji je kinoteka naknadno proglasila za kulturno dobro od velikog značaja, uz najbolja ostvarenja domaće kinematografije, sniman je pred kraj rata i u prvoj posleratnoj godini. I to delom na autentičnim lokacijama (doduše, same scene iz tunela snimane su nadomak Prijepolja), gde su se još videla sveža zgarišta i tragovi srpsko-muslimanskih sukoba iz minulih godina. Ulogu statista igrali su vojnici VRS na odsustvu, koji bi se po odigranoj ulozi vraćali na liniju.

Statusu filma posebno je doprinela fantastična glumačka ekipa koja je tumačila širok spektar likova što su se 1992. nametnuli kao predstavnici jednog razorenog društva. Dragan Bjelogrlić je odigrao ulogu Milana, tipičnog mladog Srbina iz Bosne, koji je do samog rata verovao u Jugoslaviju i bratstvo i jedinstvo; otreznio se tek kada je pred očima video krv bližnjih.

I ostao užasnut pred nečovečnostima koje je rat probudio na obe strane, no pokušao da ostane čovek i u takvim vremenima. Sve nasuprot svom komšiji Slobi (igra ga Petar Božović) koji do rata izgleda kao mamuran i apolitičan čovek, a u novoj podeli karata postaje tipičan ratni profiter.

Nikola Pejaković je savršeno izneo ulogu Milanovog vršnjaka i druga Halila, čoveka istog humora i istih navika, istih pesama i iste naravi, ali druge vere: njihov dijalog sa međusobnim pitanjima „ko mi zakla mater“ i „ko mi zapali radionicu“ je možda i najbolji prikaz toga kako se posle rata ostaje u istim rovovima, a u razgovoru (ukoliko do njega ikad dođe) otvaraju samo ona pitanja – na koje odgovora nema.

Milan (Dragan Bjelogrlić), Slobo (Petar Božović) i Halil (Nikola Pejaković) u filmu Lepa sela lepo gore (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Ovo je Srbija 1914)
Milan (Dragan Bjelogrlić), Slobo (Petar Božović) i Halil (Nikola Pejaković) u filmu Lepa sela lepo gore (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Ovo je Srbija 1914)

Nikola Kojo je Velja: ovo je možda bila i njegova najbolja, životna uloga, gde je tumačio lik jednog od beogradskih mangupa koji su puni života otišli na ratište, i završili kao pokajani razbojnici. On i izgovara čuvenu rečenicu po kojoj je naslovljen film: „Lepa sela lepo gore, a ružna ostaju ružna, čak i kad gore.“ Sličan njemu, mada sa drugom vrstom poroka, jeste i Brzi (Zoran Cvijanović).

Profesor (Dragan Maksimović) je takođe zavičajac, glasnogovornik jugonostalgičara koji su u rat pošli silom prilika. U sporednim ulogama našle su se i mnoge javne ličnosti iz beogradske čaršije, od muzičara iz sastava „Idoli“ i „Direktori“, preko Lune Lu, pa sve do samog Vanje Bulića koji se na tren pojavio u ulozi mirovnjaka.

Laza i Viljuška (Dragan Petrović Pele i Milorad Mandić Manda) su kumovi, dobrovoljci iz Srbije. Predstavljali su rodoljube koji su ostavili svoje porodice i pošli na prvu liniju iz čistih ideala odbrane srpstva, kakvih je zaista bilo na višegradskom ratištu.

Obojica su rešeni da se suprotstave probuđenim idejama o vaskrsu pašaluka ili ustaške države, a ako treba i čitavom Novom poretku; na to ih goni organska veza sa prošlošću i inspirisanost srpskom epskom istorijom.

Dvojica idealista su u isto vreme prekaljeni ratnici, ali i ljudi dečije duše, kao mitraljesci golubijeg srca Branka Ćopića. Čuvena Mandina replika iz ovog filma (po kom je u filmskoj ulozi i dobio nadimak) prepričava se do danas: „Dok su Švaba, i Englez, i Amerikanac, bre! Šesto godina, jeli svinju s rukama! Mi smo imali ovo! Pa lepo… viljuškom… boc! Mi viljuškom ’boc’, a Švaba s rukama!“

Ova replika, često citirana i u mnogim slavskim raspravama, od dežurnih demitologizatora je često osporavana, a i potpisniku ovih redova ponekad je delovala kao banalizacija srednjovekovne srpske istorije. Sve dok na jednoj izložbi, sasvim slučajno, nisam video suptilno postavljeni srpski pribor za ručavanje iz Studenice iz 12. veka…

Tu je i komandant Gvozden, koga tumači – a ko bi drugi spram takvog lika – Bata Živojinović.

Gvozden (Bata Živojinović) u filmu Lepa sela lepo gore (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Ovo je Srbija 1914)
Gvozden (Bata Živojinović) u filmu Lepa sela lepo gore (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Ovo je Srbija 1914)

Njegov lik inspirisan je predratnim oficirom JNA, ubeđenim komunistom i titoistom, koji u okviru rata za jugoslovensko nasleđe vodi i svoj lični rat, protiv izdajnika i dezertera iz JNA kojim komanduje njegov kum Musliman. Sav čežnjiv za prošlim vremenima, on će u ratu postati surov i nemilosrdan prema onima koji su u Jugoslaviju ušli bez miraza, a poželeli da iz nje izađu kao partneri koji ravnopravno dele imovinu.

U istorijskoj nauci jednom će se postaviti i ovo pitanje: koliko su zločina kasnije pripisanih „velikosrbima“ zapravo činili tako razočarani Jugosloveni, ne u ime vaskrsle četničke ideje, već iz osećaja da je ona jugoslovenska izdana.

Činjenica da su neki od najvećih srpskih zločina tokom građanskog rata počinjeni mahom u sredinama poput Sarajeva ili Prijedora, koja nisu važila za uporišta četništva, već bratstva i jedinstva, navode i na pitanje da li su ih počinili oni koji su negovali identitet Srba ili pak oni koji su se osećali kao Jugosloveni.

Upoznavanje s prošlošću

Pored mnoštva legendarnih replika kojima film obiluje, možda je razgovor komandanta Gvozdena i vojnika Velje ostao najdublji, i najznačajniji za promišljanje o sukobljenim generacijama. Velja bivšem oficiru JNA, kojem je naprečac udarila srpska krv u glavu, izgovara reči koje pripadaju baš napred navedenom kontekstu: „Dok vam je ćopavi Zagorac trpao u dupe američke dolare znali ste da kenjate o bratstvu i jedinstvu i da se smeškate jedni drugima. A onda je došlo vreme da svodite račune. Nema problema, samo što ih niste ranije svodili, nego ste se 50 godina izdrkavali ovde, 50 godina vozili skupa kola, karali najbolje pičke, pa sad kad se kita više ne diže, e sad hajde malo da se bavimo poštenjem. E pa, iskenjam se ja na svo vaše poštenje i na svu tu vašu poštenu generaciju.“

Ne bi imalo smisla ovde prepričavati sve kultne scene i njihov istorijski kontekst, ali sa ove vremenske distance deluje da je film reprezentovao i vrednosti u kojima je nastao.

Pre svega, to je film o ratu koji je duboko antiratni. I koji karakteriše prezir i prema našima i prema njihovima, i prema komunizmu i prema nacionalizmu, i prema surovoj Bosni i prema ravnodušnom Beogradu, prema vlasti i prema opoziciji u Srbiji. Interesantan je karikaturalan prikaz tadašnjih NVO uz njihanje s pesmom „All we are saying is give peace a chance“, za koje će se ispostaviti da će svega nekoliko godina kasnije kreirati politiku države.

Ipak, kao i drugi ratni filmovi nastali u to vreme (npr. „Dezerter“, „Vukovar, jedna priča“, „Mirotvorac“) i ovaj će sadržati potrebu da se pospemo pepelom. Da uz žigosanje zločina i izdaje protivničke strane obavezno prikažemo i srpska nepočinstva. S jedne strane, želja da se događaji prikažu blisko istini i bez ulepšavanja, i to tokom samog rata, izuzetno je plemenita i bliska iskrenom i neproračunatom srpskom srcu. Ali izgleda da je u ovom projektu bilo i nešto više od toga. U odjavnoj špici, gde se navodi da „ovaj film ne bi bio snimljen bez njihove pomoći“, nalaze se nazivi mnogih državnih preduzeća, koja su ujedno značila i logistiku države u realizaciji ovog filma.

Sudbonosna scena na početku filma Lepa sela lepo gore (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Ovo je Srbija 1914)

Da li to znači i da je Miloševićev režim, na ovaj način, već 1996. želeo da se ogradi od „bosanskog rata“ i afirmiše pred Zapadom kao faktor mira na Balkanu? To pitanje ostaje otvoreno.

Ovaj film zato otvara mnoga pitanja, za koja je sazrelo vreme da dobijemo odgovore. Prošlo je 28 godina od njegovog premijernog emitovanja i moglo bi se stoga reći da je odavno sazreo i postao punoletan. A šta se u međuvremenu desilo sa njegovim glumcima i ulogama?

Scenarista Srđan Dragojević je posle ovog filma radio na više vrednih projekata, a zanimljivo je da je 2010. postao funkcioner i poslanik na listi SPS-a; kasnije se pokajao i podržao Sašu Jankovića kao predsedničkog kandidata i postao jedan od vodećih drugosrbijanskih tviteraša. U saradnji sa Draganom Bjelogrlićem odradio je „Montevideo“.

Njegov drug Bjela godinama unazad je jedan od ideologa prozapadne opozicije, poslednjih godinu dana posebno aktivan u kampanji „Proglasa“. Negde na toj liniji je i Nikola Kojo.

Neki od njih su možda i s pravom kivni u kom pravcu se razvijalo srpsko društvo, budući da je njihov kolega Dragan Maksimović („Profesor“) okončao život tako što je ubijen od neonacista 2001?!

Ipak, veliko je pitanje, i za te ljude i deo te generacije koji je priznao kapitulaciju pred Zapadom, kako bi njihova karijera tekla i kakve bi ideje zastupali da je srpski narod ostvario svoje ratne ciljeve zacrtane 1991-1992. Kulturna politika bi tada sigurno bila posve drugačija, politički narativ takođe, a verovatno bi neki od današnjih perjanica Druge Srbije danas govorili kao Nikola Samardžić u „Pogledima“ na početku rata.

Koscenarista filma Kolja Pejaković, prigrljen od Srbije nakon svojih iskrenih ispovesti i prilasku crkvi, u poslednjoj kampanji podržao je listu SNS i obnoć žestoko kritikovan i od svojih doskorašnjih obožavalaca. Posebno je interesantno kako se svi oni ponaosob danas odnose prema rezoluciji UN o „genocidu“ u Srebrenici.

Scenaristi su „Lepa sela“ započeli sa idejom o tunelu: reminiscencijom na njegovo otvaranje i, pošto je uskoro opusteo, strah dečaka šta se u njemu krije. Završili su ga sa istim motivom – o otkriću nove generacije dečaka da tajna tunela nije neki imaginarni drekavac, već istina o planini leševa u njemu. Takođe, i sa mogućnošću da u budućnosti, opet u ime nekog novog bratstva i jedinstva, isti projekti ponovo budu realizovani, uz veliku verovatnoću da će oni doneti i nove žrtve i nova stradanja tih novih generacija.

Milan i Halil (Dragan Bjelogrlić i Nikola Pejaković) kao dečaci u filmu Lepa sela lepo gore (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Ovo je Srbija 1914)
Milan i Halil (Dragan Bjelogrlić i Nikola Pejaković) kao dečaci u filmu Lepa sela lepo gore (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Ovo je Srbija 1914)

Biće da je, ako stvar postavimo u suprotnom smeru, to i najjača i najistinitija poruka ovog velikog filma: da ćemo jedino uz punu istinu o prošlosti, a ona za srpski narod pre svega podrazumeva upoznavanje sa svim njegovim žrtvama i motivima stradanja u 20. veku, izbeći nove tunele, nove verzije Jugoslavije, a sa njima i nove srpske klanice.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: RT Balkan

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Ovo je Srbija 1914

 

BONUS VIDEO:

Kultura
Pratite nas na YouTube-u