O knjizi „Ličnost i moć”

Iako knjiga ima određenih faktografskih i interpretativnih mana, pogotovo u delu o Josipu Brozu, radi se o celini koja na najbolji način objedinjuje 12 portreta evropskih državnika, graditelja i uništitelja moderne Evrope

O mogućnosti pojedinca da pokreće istorijske tokove promišljali su brojni mislioci od antičkih pa do naših vremena. Poslednji u nizu, britanski istoričar Jan Keršo – u nauci priznat kao autor Hitlerove biografije i dvotomne istorije Evrope od 1914-2017. godine – takođe je pokušao da odgovori na ovo pitanje knjigom Ličnost i moć: Graditelji i uništitelji moderne Evrope, koja je kod nas nedavno prevedena i objavljena u izdanju Lagune.

Ovo istoriografsko delo, koje je izazvalo veliko interesovanje, zapravo predstavlja kratku istoriju Evrope u 20. veku i sastoji se od 12 studija slučajeva, odnosno 12 kratkih biografija evropskih državnika koji su, kao graditelji i uništitelji, uticali na sudbine miliona ljudi, ali na sudbinu Evrope i čitavog sveta.

Bilo da je reč o diktatorima ili demokratama, Keršo je svakom od evropskih državnika posvetio identično poglavlje. Na početku je razmatrao karakterne osobine i kontekst u kojem su im one značajno pomogle da osvoje vlast. Međutim, lične osobine bile bi beznačajne da nije bilo političkih i društvenih struktura koje su – često iz senke – omogućavale dolazak na vlast. Vladavine evropskih državnika Keršo je analizirao u glavninama svojih interpretativnih ogleda, nakon čega ih je sumirao u završnom delu – zaveštanju.

Zaveštanje Evropi

Prvi u nizu portreta posvećen je Vladimiru Iliču Lenjinu, revolucionarnom vođi koji je na ruševinama ruske imperije osnovao boljševičku državu. Autor navodi da je njegov put do vlasti bio obeležen spletom neverovatnih, slučajnih okolnosti. Njegove šanse isprva nisu bile velike, međutim, kao čovek koji je živeo za politiku – Lenjin je sa svojim boljševicima u oktobru 1917. zauzeo vlast. Zbog njegovog zaveštanja Rusiji, Evropi i čitavom svetu – uključujući stravični građanski rat, brutalnu represiju nad stanovništvom i, najvažnije, osnivanje prve komunističke države – Keršo smatra da je Lenjin „izvršio veći uticaj na istoriju nego ijedna druga ličnost njegovog doba”.

Kada je reč o Benitu Musoliniju, autor opisuje njegov put od „apsurdne, klovnovske figure” do „ikone fašizma”. Musolini je iskoristio sve slabosti italijanskog društva i postao diktator koji je želeo da stvori imperiju. Međutim, ta ga je ambicija vodila u savez, a potom i u potčinjavanje Hitleru, što će na kraju uništiti ne samo njega lično, nego i njegovu zemlju. Musolinijevo zaveštanje jeste nacionalna propast Italije i veliko stradanje na Balkanu i u Africi.

Portret koji je posvećen Adolfu Hitleru nosi podnaslov „Izazivač rata i genocida”, što zapravo predstavlja suštinu njegove vladavine. Keršo navodi da su Drugi svetski rat i Holokaust „definisali 20. vek onako kao što nijedan događaj nije” i to ocenjuje kao Hitlerovo zaveštanje istoriji. Međutim, oslanjajući se na ranije rezultate Frica Fišera, Keršo napominje da se Hitler nije tek tako pojavio na svetskoj istorijskoj pozornici – njegova uloga u razaranju Evrope jeste presudna, ali odgovornost za to snose i nemačke elite.

Hitler salutira okupljenim nacistima tokom vojne parade u Berlinu 1939. (Foto: Hugo Jaeger/Time & Life Pictures/Getty Images)
Hitler salutira okupljenim nacistima tokom vojne parade u Berlinu, 1939. (Foto: Hugo Jaeger/Time; Life Pictures/Getty Images)

Da Hitler nije bio toliki uništitelj Evrope, Keršo postavlja pitanje da li bi Josif Visarionovič Staljin mogao da se posmatra u pozitivnom svetlu. Zbog terora koji je u SSSR-u dostigao vrhunac tokom 1930-ih godina, Keršo insistira da je Staljin bio psihopata i „tiranin sopstvenog naroda”. Međutim, svojom ulogom u Drugom svetskom ratu Staljin je izrastao u jednog od „najznačajnijih tvoraca Evrope 20. veka”. Njegovo zaveštanje, smatra Keršo, jeste pobeda nad nacizmom i status supersile za SSSR, ali je cena toga plaćena višemilionskim žrtvama.

Kada je reč o Vinstonu Čerčilu, autor ceni da bi njegova politička karijera bila beznačajna da nije bilo Drugog svetskog rata. Istorija bi, smatra Keršo, krenula drugačijim tokom da Čerčil 1940. nije postao britanski premijer. Pored toga, Keršo piše i o njegovom rasizmu i neuspelim pokušajima da spase Komonvelt, ali treba istaći da samo u jednoj rečenici spominje katastrofalnu glad u Bengalu, odbacujući pritom Čerčilovu odgovornost za istu.

Šarl de Gol je predstavljen kao mladi general koji je Francusku uspeo da uvrsti u pobednike Drugog svetskog rata. Iako imperijalista po ubeđenju, De Gol je kao predsednik Francuske imao hrabrosti da se pomiri sa nezavisnošću Alžira, zbog čega Keršo smatra da bi današnja Francuska bila nezamisliva bez De Golove zaostavštine. U sedmom ogledu reč je o Konradu Adenaueru, graditelju Zapadne Nemačke i jednom od utemeljivača ujedinjene Evrope. Iako je sprečio temeljniju denacifikaciju, njegovo najveće zaveštanje jeste dizanje Zapadne Nemačke iz pepela, njeno vezivanje za NATO – zbog čega je 1952. odbio Staljinov predlog o ujedinjenoj i neutralnoj Nemačkoj – i učvršćivanje demokratije, zbog čega je 2003. u jednoj anketi proglašen za „najvećeg Nemca svih vremena”.

Iako je Francisko Franko bio previše „periferna ličnost da bi ga svrstali u ‘tvorce dvadesetog veka’, Keršo ga je uvrstio u svoju knjigu ne bi li objasnio uticaj pojedinca u istoriji na „nižem stepenu skale”. Franko je spletom slučajnih okolnosti postao lider pobune protiv Španske republike, a potom i ključna ličnost u krvavom građanskom ratu. Franko je iz rata izašao kao pobednik, zahvaljujući komandnim sposobnostima i brutalnošću sopstvene vojske, kao i podršci Nemačke i Italije, kojima se nije pridružio u Drugom svetskom ratu iz razloga što je bio svestan svoje slabosti. To što je sačuvao Španiju od nove ratne katastrofe, a potom popravio njen spoljnopolitički položaj u okolnostima Hladnog rata, dugo je bilo njegovo najveće zaveštanje. Tek početkom 21. veka počinje suočavanje sa mračnom stranom Frankove vladavine.

Kada je reč o „nekrunisanom kralju socijalističke Jugoslavije” – Josipu Brozu Titu – autor ističe njegovu ulogu u Drugom svetskom ratu i karakteriše ga kao „svetskog državnika” zbog spoljnopolitičkog balansa između zapadnog i istočnog bloka. Iako je u ovom ogledu posvetio pažnju Titovoj autokratiji, stiče se utisak da je autor opterećen određenim stereotipima, te da nema dovoljno dobar uvid u razmere zločina koje su komunisti – na čelu sa Titom – počinili za vreme i nakon Drugog svetskog rata. Literatura na koju se oslanjao je malobrojna, jednostrana i dobrim delom prevaziđena.

Uticaj pojedinca

Iako Keršo ističe da je „politika u 20. veku u Evropi bila domen muškaraca”, mesto u njegovoj knjizi zasluženo ima i jedna žena. Margaret Tačer došla je na čelo britanske vlade jer je – kako je sama smatrala – bila najsposobnija osoba za taj posao, a ne zato što je žena. Ekonomske reforme, obračun sa sindikatima, pobeda u ratu za Foklandska ostrva, odnosi sa Reganom i Gorbačovim, neprijateljstvo prema EU koje ju je učinilo „kumom Bregzita” obeležili su tri mandata „Čelične lejdi”.

Kada je reč o njenom sagovorniku iz Moskve – Mihailu Gorbačovu – autor ceni da se radi o pojedincu koji je promenio istoriju nabolje. Pitanje je na koji bi način pala „gvozdena zavesa” da nije bilo Gorbačova „sa kojim je moglo da se razgovara”. Sa druge strane, njegovu šok terapiju u vidu ekonomskih i društveno-političkih reformi SSSR nije mogao da preživi. Kao njegovo zaveštanje u samoj Rusiji, autor navodi katastrofalnu eru Borisa Jeljcina. Reakcija na ovaj haos javila se 1999. godine u vidu Vladimira Putina.

Poslednji portret u knjizi posvećen je „kancelaru ujedinitelju” i „pokretačkoj snazi evropskih integracija” – Helmutu Kolu – za kojeg Keršo smatra da bi bio osrednji kancelar da mu spoljnopolitičke okolnosti nisu išle u korist. Kol je u pravo vreme bio na pravom mestu: preuzeo je glavnu ulogu u drami koja se završila ujedinjenjem Nemačke. S obzirom na zaveštanje u vidu ujedinjenja Nemačke, stvaranja EU i uvođenje evra, autor predstavlja Kola kao apsolutnog graditelja moderne Evrope – iako je to podrazumevalo učešće u razbijanju Jugoslavije – o čemu u knjizi nije bilo reči.

Helmut Kol (desno) tokom sastanka sa Franjom Tuđmanom, maj 1995. (Foto: IMAGO/Sepp Spiegl)

Na osnovu 12 navedenih istorijskih portreta, Keršo zaključuje da je uticaj pojedinca na događaje bio veći tokom ili neposredno nakon velikih političkih potresa, da su određeni pojedinci upornošću i populističkom retorikom dolazili do masovnog broja pristalica i vlasti, nakon čega se povećavao njihov uticaj na događaje. Međutim, u ratnim okolnostima je vojna moć ograničavala sve političke vođe, čak i one najmoćnije. I diktatori i demokrati su bazirali svoju moć na određenoj vrsti „kartela moći”, s tim što su demokrate imali manju mogućnost samovolje i uticaja na istoriju.

Iako knjiga ima određenih faktografskih i interpretativnih mana – pre svega ih možemo primetiti u poglavlju o Josipu Brozu Titu – radi se o celini koja na najbolji način objedinjuje 12 portreta evropskih državnika među kojima su skoro svi na određen način bili i graditelji i uništitelji moderne Evrope. Takođe, Ijan Keršo je iskoristio sve prednosti biografskog žanra, s obzirom da je u pozadini 12 portreta evropskih državnika oslikao čitavu istoriju Evrope u 20. veku.

 

Dragoljub Mandić je master istoričar iz Beograda. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor: Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Facebook/Laguna

 

BONUS VIDEO:

Istorija, Kultura
Pratite nas na YouTube-u