Резултат гласања о резолуцији о Сребреници у Генералној скупштини Уједињених нација, Њујорк, 23. мај 2024. (Фото: Reuters/Eduardo Munoz)

Genocid vs Dejtonska BiH

Pozivanje na načelo individualne krivične odgovornosti u cilju odbrane statusa RS ne može biti delotvorno ukoliko se ne ospori međunarodnopravni status i celokupni rad Haškog tribunala, a naročito njegove presude za navodni genocid

Odmah po usvajanju u Generalnoj skupštini UN Rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici, Vlada Republike Srpske je 30. juna imenovala radnu grupu, čiji je zadatak da u roku od 30 dana sačini analizu dosadašnje primene Dejtonskog mirovnog sporazuma, ali i sporazum o mirnom razdruživanju Republike Srpske i Federacije BiH (OVDE).

Zašto je baš donošenje Rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici bilo razlog da predsednik Republike Srpske, Milorad Dodik, objavi kako je „Bosna i Hercegovina došla do svog kraja” (OVDE), te da, shodno tome, Vlada Republike Srpske i zvanično pokrene razdruživanje od drugog entiteta dejtonske BiH?

Pritom se zna da je navedena Rezolucija pravno neobavezujući akt (OVDE) i kao takva svakako ne može izazvati na kratak rok onakve pravne posledice po državnost Republike Srpske kakve su u prošlosti proizvodile brojne neustavne, antidejtonske odluke Visokog predstavnika i Ustavnog suda BiH. Osim toga, u javnosti se neretko čuje da Rezolucija o navodnom genocidu u Srebrenici polazi od načela individualne krivične odgovornosti, pa stoga ovaj dokument ne predstavlja pretnju za opstanak Republike Srpske. Da li je zaista tako?

Zločini drugih strana?

Iako Rezolucija o navodnom genocidu u Srebrenici Generalne skupštine pravno ne obavezuje članice UN, ne može se prevideti politički značajna činjenica da je reč o dokumentu koji je donet pod firmom UN i da kao takav polazi od ocene karaktera i ishoda rata (1992-1995) u Bosni i Hercegovini, koju već tri decenije zvanično zastupaju, pre svih, Kolektivni zapad i političko vođstvo bosanskohercegovačkih muslimana. A njihova ocena rata u Bosni i Hercegovini utvrđena je presudama Haškog tribunala.

Stoga nije slučajno što se Rezolucija Generalne skupštine UN o navodnom genocidu u Srebrenici u preambuli (OVDE) poziva na osam presuda Haškog tribunala u kojima je zločin u Srebrenici okvalifikovan kao genocid, počev od prve presude generalu Krstiću iz 2004. godine, kao i na presude Žalbenog veća Međunarodnog rezidualnog mehanizma krivičnih sudova u predmetima protiv dr Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića, kojima se na teret stavlja i krivično delo genocida u Srebrenici. U preambuli Rezolucije navodi se i presuda Međunarodnog suda pravde po tužbi BiH protiv Srbije, u kojoj je ratni zločin u Srebrenici okvalifikovan kao genocid pozivanjem na presudu (kao res iudicata) Haškog tribunala koja je doneta u predmetu protiv generala Krstića.

General Radislav Krstić (levo) na suđenju u Hagu, oktobar 2000. (Foto: EPA-EFE/Reuters/Pool/Fred Ernst)

Suština pristupa Kolektivnog zapada ratu u Bosni i Hercegovini – koja je došla do izražaja u navedenim presudama Haškog tribunala – sastoji se u sledećem: iz trogodišnjeg građanskog rata u kome su sve tri strane – srpska, muslimanska i hrvatska – međusobno ratovale, izdvaja se samo jedan događaj iz ratne završnice, pa se na njegovoj falsifikovanoj predstavi gradi lažna istorijska, politička i pravna predstava celokupnog rata u Bosni i Hercegovini. Sledstveno tome, pred ocenom Haškog tribunala da su Srbi u Srebrenici u julu 1995. godine izvršili navodni genocid nad muslimanima, iz vidokruga javnosti nestaju svi drugi zločini koje su sve tri strane činile tokom krvavog trogodišnjeg građanskog rata u BiH.

Kolektivna odgovornost

Činjenica da su samo najviši srpski vojni i politički rukovodioci u BiH optuženi i osuđeni za genocid, dok su pojedini predstavnici hrvatske i tek po gde koji predstavnik muslimanske strane osuđeni za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti (OVDE), dovoljno jasno pokazuje da je srpskoj strani nametnuta nesrazmerno veća pravna odgovornost u odnosu na druge dve strane učesnice građanskog rata u BiH. Pritom, krivica za navodni genocid u Srebrenici najviših ratnih političkih i vojnih rukovodilaca Republike Srpske – pre svih dr Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića – utvrđena primenom instituta „udruženog zločinačkog postupka” (UZP), koji je – kako se ističe u krivičnopravnoj teoriji – „izgrađen na brutalnom kršenju načela individualne subjektivne odgovornosti” (OVDE). To znači da je navedenim presudama Haškog tribunala, na koje se poziva i Rezolucija o navodnom genocidu u Srebrenici Generalne skupštine UN, srpskom narodu nametnuta u 21. veku kolektivna krivična odgovornost!

Kako je Haški trubunal učinio srpski narod u Republici Srpskoj kolektivno odgovornim za genocid jasno se vidi iz sledećeg stava drugostepene presude generalu Krstiću – koja je služila kao presedan za donošenje kasnijih presuda za navodni genocid u Srebrenici: „Pretresno vijeće je došlo do zaključka – a taj zaključak Žalbeno vijeće podržava – da je ubijanje organizovano i nadzirano od strane nekih članova Glavnog štaba Vojske Republike Srpske (u daljem tekstu VRS). Činjenica da Pretresno vijeće nije pripisalo genocidnu namjeru nekom konkretnom službenom licu u Glavnom štabu Vojske Republike Srbije ne podriva zaključak da su snage bosanskih Srba počinile genocid nad bosanskim Muslimanima” (OVDE).

Pošto „snage bosanskih Srba”, tj. Vojska Republike Srpske, nije bila ništa drugo nego organizacija naoružanog naroda, u presudi generalu Krstiću nedokazani zločin genocida je tako pripisan celom srpskom narod u Republici Srpskoj. Sledstveno tome, teza koja se neretko može čuti u srpskom javnom prostoru, čak i od pravnika, da Rezolucija o navodnom genocidu u Srebrenici, kao i odluke Haškog tribunala na kojima se ona temelji, polaze od indvidualne krivične odgovornosti – netačna je i istovremeno pogubno politički kratkovida.

U službi bošnjačke politike

Krajnje je vreme da se shvati da se ne može odbraniti Republika Srpska, kao država srpskog naroda koja je stvorena 9. januara 1992. godine korišćenjem prava na samoopredeljenje naroda, a da se istovremeno prihvate kao obavezujuće haške presude za navodni genocid donete protiv njenih najviših ratnih političkih i vojnih rukovodilaca, pre svih Radovana Karadžića i Ratka Mladića.

Upravo donošenje Rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici najbolje pokazuje da Kolektivni zapad nije doneo osuđujuće presude protiv Karadžića i Mladića kako bi indvidualizovao njihovu nepostojeću krivičnu odgovornost i tako konačno sudski zatvorio temu građanskog rata u BiH, već da bi te presude koristio u daljem obračunu sa Republikom Srpskom. Zato prioritet tužilaštva Haškog tribunala i nije bilo procesuiranje neposrednih počinilaca ratnih zločina u Srebrenici, već samo krivično gonjenje najviših političkih i vojnih rukovodilaca Republike Srpske, koje je tužilaštvo Haškog tribunala učinilo krivično odgovornim pomoću instituta „udruženog zločinačkog poduhvata”.

Kolektivni zapad je imao jasnu nameru da osudom prvog predsednika Republike Srpske i komandanta VRS za navodni genocid u Srebrenici – koristeći se, pritom, koceptom „udruženog zločinačkog poduhvata” – stigmatizuje kao genocidni i celokupni Odbrambeno-oslobodilački rat – a posredstvom njega i Republiku Srpsku – jer je njena državna suverenost odbranjena i potvrđena tokom ovog rata. Logika političkog Zapada je jasna, ne mogu se pomoću instituta UZP učiniti difamnim samo ratni tvorci Republike Srpske, a da se istovremeno ne difamira rat koji su oni vodili i u kome je Republika Srpska, kao država srpskog naroda, odbranjena.

Predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić sluša komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića tokom sastanka sa novinarima na Palama, 5. avgust 1993. (Foto: Michael Evstafiev/AFP via Getty Images)

Difamiranjem rata koji je srpski narod vodio između 1992-1995. godine za odbranu svoje zapadne prekodrinske države, pomoću instituta UZP i osuda za navodni genocid u Srebrenici, menja se sam karakter ovog rata. Umesto odbrambeno-oslobodilačkog taj rat dobija karakter agresije na suverenu „Bosnu i Hercegovinu”, koja je – ako se imaju vidu haške presude – izvedena s genocidnom namerom izmene etničke strukture stanovništva međunarodno priznate Bosne i Hercegovine.

Sledstveno tome, haške presude za nepostojeći genocid nad srebreničkim muslimanima, pa samim tim i najnovija Rezolucija Generalne skupštine UN, ne samo da nemaju nikakve veze sa individualizacijom krivične odgovornosti, nego su potpuno u službi realizacije osnovnog stanovišta bošnjačke politike, da je „država Bosna nastala prije njenih naroda”, a pošto „etničke nacije nisu stvorile državu i u ovom kontekstu etničke nacije ne bi imale konstitutivnost, nego bi to svojstvo pripadalo državljanima, građanima Bosne” (OVDE).

Bošnjačka teza o postojanju kontinuiteta državnosti između sadašnje Bosne i Hercegovine i jugoslovenske federalne jedinice SR Bosne i Hercegovine – jednako kao i haške presude za navodni genocid i najnovija Rezolucija Generalne skupštine UN – imliciraju da je Republika Srpska „pobunjena strana protiv međunarodno priznate Republike Bosne i Hercegovine”, koja je prema haškim presudama nastala kao rezultat srpskog UZP. Sa istom namerom je Haški tribunal proglasio i hrvatsku Herceg-Bosnu za pobunjeničku tvorevinu koja je nastala 1993. godine u okviru hrvatskog UZP. S tom, itekako nemerljivom razlikom, što su učesnici srpskog UZP osuđeni za genocid, a hrvatskog UZP za teške povrede Ženevskih konvencija, kršenje zakona i običaja ratovanja, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, ali ne i za genocid (OVDE).

Nasuprot stanovištvu bošnjačke politike – koje je osnaženo haškim presudama – stoji osnovno polazište srpske politike u Republici Srpskoj, da su sadašnju Bosnu i Hercegovinu tek u Dejtonu ugovorno formirale Republika Srpska i Federacija Bosne i Hercegovine, te da se, shodno tome, ne može govoriti ni o kakvom kontinuitetu između jugoslovenske SR BiH i dejtonske BiH. Samim tim ni Odbrambeno-oslobodilački rat koji je od 1992-1995. godine vodila Republika Srpska ne može imati karakter agresije, već predstavlja legalno ispoljavanje jednog od ključnih spoljnih obeležja državne suverenosti – prava države da vodi rat (ius belli gerendi).

„Tanka” argumentacija

Država koja je nastala u ratu za egzistencijalni opstanak srpskog naroda na teritoriji Bosne i Hercegovine ne sme ni u kom slučaju da pristane na pravnu i moralnu difamaciju tog rata, kao ni na difamaciju onih koji su taj rat vodili spašavajući srpski narod u ovim istorijskim srpskim zemljama od ponavljanja genocida iz Drugog svetskog rata. Pritom, pristalice ukidanja Republike Srpske jasno pokazuju zašto se u odbrani Srpske ne treba pozivati na „tanku” argumentaciju individualne krivične odgovornosti ratnih vojnih i civilnih rukovodilaca Republike Srpske – koje je Haški tribunal osudio za genocid pomoću instituta UZP – kao i na presudu Međunarodnog suda pravde kojom je utvrđeno da Srbija nije izvršila genocid u Srebrenici, ali da ga nije sprečila i u kojoj je kvalifikacija genocida preuzeta iz haške presude generalu Krstiću.

Tako je nekadašnja funkcionerka tužilaštva Haškog tribunala i predavač na Univerzitetu u Amsterdamu, dr Nevenka Tromp, posle donošenja Rezolucije Generalne skupštine UN upozorila: „Presuda iz 2007. (Međunarodnog suda pravde, prim aut) trebala bi poslužiti kao činjenica i argument za zahtjev države BiH o ukidanju Republike Srpske zbog kriminalnog načina na koji je nastala. Ovo isto tako objašnjava nervozu čelnika Republike Srpske kada se javno suprotstavljaju sintagmi da je ‘Republika Srpska genocidna tvorevina’ i prijete tužbama za govor mržnje. To govori da su čelnici Srbije i Republike Srpske svjesni koje posljedice potvrda genocida na nivou Republike Srpske može imati za stvaranje neke buduće srpske države koja bi uključivala i teritoriju Republike Srpske” (OVDE).

Pošto haški koncept „pravde” ne počiva na klasičnim krivičnopravnim načelima – kakvo je i načelo individualne krivične odgovornosti – pozivanje na ova načela u cilju odbrane statusa Republike Srpske ne može biti delotvorno ukoliko se retroaktivno ne ospori međunarodnopravni status i celokupni rad Haškog tribunala, a naročito njegove presude za navodni genocid. Vreme je da Republika Srpska u okviru procesa razdruživanja – a u dogovoru sa Srbijom i Rusijom – javno odbaci kao pravno neobavezujuće sve haške presude o genocidu, jer su se one, kao što potvrđuje najnovija Rezolucija Generalne skupštine UN, pretvorile u važan politički instrument za korenitu izmenu ustavnog uređenja Dejtonskog mirovnog ugovora.

Snage UN-a ukrcavaju na hiljade izbeglica iz Srebrenice u autobuse u kampu ispred baze UN na aerodromu u Tuzli, 14. jul 1995. (Foto: Reuters)

Pošto je Bosna i Hercegovina stvorena kao realna unija Dejtonskim mirovnim ugovorom između dve zaraćene države – Republike Srpske i Federacije BiH – naknadna kolektivna osuda samo jedne zaraćene strane za genocid čini nemogućim dalji opstanak dejtonske BiH, jer u potpunosti dovodi u pitanje ostvarenje ključnog cilja Dejtonskog mirovnog ugovora – postizanje trajnog mira i stabilnosti u BiH (OVDE). Trajan i stabilan mir u dejtonskoj BiH mogao se dostići samo pojedinačnim suđenjima za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, ali ne i suđenjima za genocid u okviru UZP-a, kao instituta kolektivne krivične odgovornosti. Prema naumu političkih vođa bosanskohercegovačkih muslimana i njihovih zapadnih pokrovitelja, haška osuda za genocid članova srpskog UZP zamišljena je kao važna, možda i ključna poluga za formiranje unitarne Bosne i pretvaranje Srbe od konstitutivnog naroda u bosanskohercegovačke građane drugog, difamnog ranga (tj. raju) sa hipotekom genocidnosti.

S obzirom na takav cilj, ne deluje nimalo benigno stav iz Rezolucije Generalne skupštine UN o navodnom genocidu u Srebrenici, „da procesuiranje osoba odgovornih za genocid i druge međunarodne zločine u nacionalnim pravosudnim sistemima – uključujući Sud Bosne i Hercegovine i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), kao i Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove – ostaje centralno u procesu nacionalnog pomirenja i izgradnju povjerenja i obnovu i održavanje mira u Bosni i Hercegovini.” Ovim se zapravo direktno dovodi u vezu politička budućnost Bosne i Hercegovine – što podrazumeva i buduće reformisano uređenje BiH – sa haškim narativom o 8.372 muslimana ubijenih u navodnom srebreničkom genocidu, kao temeljnoj vrednosti bosanskohercegovačkog pravnog i političkog poretka (OVDE).

Ono što je zamišljeno da priliči unitarnoj Bosni i Hercegovini u korenu ruši dejtonsku Bosnu i Hercegovinu – a ponajpre haške osude za navodni genocid u Srebrenici – kao i najnovija Rezolucija Generalne skupštine UN koja počiva na haškim presudama. Na tu činjenicu bi Repubilka Srpska – zajedno sa Republikom Srbijom, kao garantom Dejtonskog mirovnog ugovora – ponajpre morala jasno da ukaže svima u najavljenom razdruživanju od Federacije BiH.

Poučan primer Hrvatske

A, u najkraćem, najavljeno mirno razdruživanje Republike Srpske, barem prema onom što su najavili njeni čelnici, zamišljeno je kao miran politički proces. Pritom, nezavisno od onog što tvrdi ambasada SAD u Sarajevu (OVDE), nesporno je pravo Republike Srpske – kao ugovorne strane koja je zaključila Dejtonski ugovor (neposredno anekse, a osnovni tekst preko ondašnjeg predsednika SRJ kao punomoćnika) – da na osnovu tačke tri čl. 60 Bečke konvencije o ugovornom pravu pokrene postupak za jednostrano obustavljanje primene Dejtonskog mirovnog ugovora, zbog suštinskog kršenja odredbi ovog međunarodnog ugovora (OVDE).

Posle onog što je rečeno na jučerašnjem Svesrpskom saboru, izglednije je da će Republika Srpska u najavljenom procesu razdruživanja najpre pokušati da vrati neke od u prošlosti nasilno otetih ili „dobrovoljno” predatih dejtonski ustavnih nadležnosti. O nespornom pravu Republike Srpske na povratak izvornih ustavnih nadležnosti – kao i o mogućim prioritetima i rizicima u tom poduhvatu – autor ovog teksta već je ranije podrobno pisao OVDE i OVDE.

U drugom tekstu, koji sam objavio sada već daleke 2016. godine povodom nerelaizovane najave čelnika Repubike Srpske o raspisivanju referenduma o Sudu i Tužilaštvu BiH, izneo sam mišljenje da „povratak BiH izvornom modelu realne unije”, vraćanjem otetih dejtonskih ustavnih nadležnosti, treba da bude evolutivan proces, a da u tom procesu „sve domaće i inostrane aktere treba stalno podsećati da će se BiH raspasti, ukoliko se, da parafraziramo reči Vlatka Mačeka, ‘ne pođe natrag na ishodnu tačku iz godine 1918’, a u ovom slučaju iz 1995. godine”.

Potpisivanje formalnog sporazuma u Parizu, nakon prethodnog dogovora u Dejtonu. Sleva na desno stoje Felipe Gonzalez, Bil Klinton, Žak Širak, Helmut Kol, Džon Mejdžor i Viktor Černomirdin. Sede Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović, 14. decembar 1995. (Foto: Wikimedia Commons/NATO/Public domain)

Iako je nakon početka rata u Ukrajini šansa za evolutivni pristup resuverenizaciji Republike Srpske znatno manja nego te 2016. godine, hrvatski primer uporne sistematske političke borbe za suverenitet fiktivne trojednice (Zagrebačke Hrvatske sa Slavonijom i Dalmacije) u okvirima jugoslovenske Kraljevine i sada može biti poučan čelnicima Republike Srpske. S tim u vezi, Slobodan Jovanović je pred kraj života pisao da je važna razlika između Hrvata i Srba u tome, što Hrvati „misle da se države osnivaju na nagodbama, s pravom otkaza”, dok su Srbi „navek gledali u državi jednu istorijsku tekovinu, osnovanu na neopozivim žrtvama čitavih pokolenja” (OVDE).

Srbima u Republici Srpskoj, koja je stvorena kao i sve novovekovne srpske države „neopozivim žrtvama čitavih pokolenja” (po tome Radovan Karadžić i Ratko Mladić dolaze tik uz Karađorđa i Miloša), ukazuje se šansa da u izmenjenim međunarodnim okolnostima budu prvi u svom rodu koji su savladali lekciju iz austrougarske političke tradicije – osnivanja države nagodbama, s pravom otkaza. Za uspeh u takvoj politici Republici Srpskoj je potrebno mnogo štošta (od odlučnosti, jednodušnosti, mudrosti, kvalitetnih kadrova, podrške Srbije i Rusije, pre svega ekonomske), ali se čini da joj je ponajpre neophodan onaj metod kojim se odlikovala međuratna hrvatska politička borba.

O tome Slobodan Jovanović veli: „U Hazburškoj monarhiji oni su se bili navikli da imaju dva programa: jedan maksimalan, a drugi minimalan. Prvi je sadržavao njihove najviše zahteve, u čije skoro ispunjenje ni oni sami nisu verovali; drugi program svodio je te zahteve prema danim mogućnostima kad više, kad manje… Oni Srbi koji su se upuštali s Hrvatima u pregovore, težili su konačnom sporazumu. Kad su kod Hrvata osetili sklonost samo za privremene, i uz to vrlo rastegljive pogodbe, Srbi su se pitali da li je Hrvatima doista stalo do kompromisa, ili im je kompromis samo sredstvo da postepeno, mirnim putem postignu otcepljenje”.

Svoju borbu u jugoslovenskoj Kraljevini hrvatski politički pokret krunisao je 1939. godine dobijanjem Banovine Hrvatske, čemu je – prema Slobodanu Jovanoviću – umnogome doprinela činjenica da je „Maček mogao svoje zahteve postaviti u ime jedne organizacije (HSS, prim. aut.) koja je obuhvatala najveći deo hrvatskog naroda. Srpske interese imala je da zastupa jedna grupa slučajnih ministara, koji su u pregovorima s Mačekom bili već stoga u slabijem položaju, jer nisu imali onakvu podršku kod Srba kakvu on kod Hrvata” (OVDE).

 

Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Reuters/Eduardo Munoz

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u