O ratu, vili i nagradi

Još nismo zacelili rane iz Drugog svetskog rata, niti zaboravili na njegove podele, a već nam se đavoljim osmehom smeši novi svetski rat. Hoćemo li biti gluvi ili ćemo uspeti da se izvučemo iz opšteg meteža dok „nosimo tetki lek”?

Sigurno ste mnogo puta čuli, a možda i izgovorili repliku: „Počeo rat, bre, pizda ti materina!” Ako pamtite, ovu prepoznatljivu rečenicu izgovara Dragan Gaga Nikolić dok tumači lik Popaja u filmu Balkan ekspres, u sceni u kojoj se obraća Piku, koga tumači Bora Todorović. Film je premijerno prikazan 1983. godine, dakle u vreme postojanja SFRJ, pa se vodi kao jugoslovenski film, iako je skoro sve u njemu beogradsko.

Producirala ga je kuća „Ineks film Beograd”, snimljen je u beogradskom i pančevačkom ambijentu, režirao ga je rođeni Beograđanin Branko Baletić, a kao stvaraoci upisuju se mnogi blagopočivši Beograđani: scenarista Gordan Mihić, kompozitor Zoran Simjanović, vokalni solista Toma „nacionale” Zdravković, montažer-preteča Vuksan Lutovac, a pored pomenutih glumaca – legendi Gage Nikolića i Bore Todorovića – i njihove slavne koleginice i kolege Olivera Marković, Bata Živojinović i Branko Bumbar Cvejić.

Od danas živih Beograđana, značajni doprinos ovom filmu dali su, između ostalih, i Tanja Bošković i Bogdan Diklić. Dakle, osim preminulog gosta iz „dežele” Ratka Poliča koji je glumio nemačkog kapetana Ditriha – sve što postoji u ovom ostvarenju je beogradsko, odnosno srpsko, naravno u domenu odnosa ove dve odrednice u duhu tadašnjeg vremena, kolokvijalno nazvanog „i posle Tita – Tito”.

Film govori o događanjima neposredno pre i tokom Drugug svetskog rata, kroz avanture sitnih lopova i varalica, koji kroz ratni vihor gledaju kako da sačuvaju živu glavu i povećaju džeparoški plen. Sudbina se poigrava sa junacima ovog filma, njeni nevidljivi prsti pletu mrežu oko njihovih životnih odluka i mogućnosti; životima glavnih junaka upravlja „komedijant slučaj”, spajajući u prostor-vremenu na neočekivan način horizontalne i vertikalne vektore epohe rata. Film je lepo primljen kod široke publike, kojoj se dopao ležeran i duhovit pogled na ratna zbivanja, suprotno od višedecenijske herojske patetike gde se na težak i sudnji način prikazivao rat.

Zbog toga je film dobio i produženi život, putem serijala i nastavka koji su usledili. Stručna kritika nikada nije do kraja prihvatila ovo ostvarenje, smatrajući da je film samo plivao po površini ratnih sudbina, bez pretenzija da dublje zaroni u njih. Nije je razuverio ni sudbinski obrt glavnih junaka, koji od sitnih lopova postaju spasitelji jevrejske devojčice, kada u njima ljudski nagoni nadjačaju lopovske instikte. Tako autori filma pokazuju plemenitu dušu čak i onog džeparoškog dela našeg naroda, u periodu kada širom evropskog kontinenta svi drugi narodi denunciraju sakrivene Jevreje, kao u slučaju nesrećne Ane Frank.

Režiser Baletić se od stručne kritike branio činjenicom da film puni bioskopske dvorane, da se filmovi prave za publiku a ne za kritiku – čime je zadovoljena osnovna namera ovog ostvarenja. Možemo sa ove distance od četiri decenije, sasvim sigurno da potvrdimo da je film Balkan ekspres šarmantao i značajno ostvarenje. Ali nije veliki film ni po jednom ključnom kriterijumu, i bez ikakve sumnje ne spada u vodeća ostvarenja jugoslovenske (srpske) kinematografije. Zato razlozi za današnje pominjanje ovog filma ne dolaze iz njegovog unutrašnjeg sadržaja, već iz spoljašnjih čvornih tačaka u kojima je „komedijant slučaj” spojio vertikalne i horizontalne vektore prošlih vremena, poigravajući se sa ljudskim sudbinama. Tako nas priča vodi nazad kroz vreme, tačnije na sam početak prošlog veka.

„Revolucionarne zasluge”

Ugledni beogradski arhitekta, Milan Antonović projektuje 1907. godine za svoju porodicu građansku kuću u centru Beograda, na uglu ulice Hilandar i ulice Đure Daničića (današnja adresa: Hilandarska 11). Milan Antonović, koga istorija pamti kao prvog beogradskog arhitektu koji je otvorio sopstveni privatni biro, umire 1928. godine i kuća prelazi u vlasništvo naslednika. Tokom Drugog svetskog rata, nemački okupacioni organ Gestapo privremeno oduzima kuću, da bi u njenom podrumu isleđivao uhapšene. Odmah nakon rata, kuća prelazi u vlasništvo novih komunističkih vlasti, koji odmah nakon „oslobođenja” počinju sa masovnim streljanjima civila po Beogradu.

Postoje samo svedočenja o ovim zločinima – kako svedoka tako i samih egzekutora (partizanski major Milan Trešnjić) – ali precizna evidencija žrtava je ciljno uništena u kasnijem periodu. Danas u Beogradu postoji preko 20 masovnih grobnica, od kojih ni jedna jedina nije istražena! Pretpostavlja se da je slična tragična sudbina zadesila i naslednike Milana Antonovića. U svakom slučaju, u njihovu porodičnu kuću u centru prestonice, useljava se na osnovu „revolucionarnih zasluga” partizanska porodica Baletić.

Selidba u Hilandarskoj ulici u Beogradu, 1938. (Foto: beogradhistory.com)

Režiser filma Balkan ekspres, Branko Baletić, rođen je neposredno posle rata 1946. godine u Beogradu, tako da je deo života proveo u ovoj kući. Po svedočenju blagopočivše diplomirane pravnice Nade Kovačević (rođene Perić), supruge velikog pisca Dušana Kovačevića – koja je čitav radni vek provela u pravnoj službi Javnog servisa Srbije (RTS) – imala je uvid u arhivu nacionalne televizije, gde se uverila u postojanje kupoprodajnog ugovora za kuću u Hilandarskoj 11. Ugovor je sačinjen početkom 1960-ih godina prošlog veka, kada su roditelji Branka Baletića za ogroman novac prodali ovu kuću RTS-u.

Istim parama su kupili kuću (deo kuće?) u jednoj maloj ulici-meandru, koji se uliva u Užičku ulicu – najelitniju aveniju u Beogradu – preplavljenu ambasadama i rezidencijama. Tako je rođenjem režiser Branko Baletić posredno postao budući vlasnik vile na potezu Užičke ulice – koju su njegovi roditelji indirektno dobili na osnovu revolucionarnih zasluga – bez zarađenog dinara. Niko ih više nikada nije pitao za ovu imovinu, i ona je sigurno bila u vlasništvu porodice Baletić sve do njegovog dobrovoljnog preseljenja u Crnu Goru, a verovatno je i danas tako.

Šta će biti s kućom?

Priča nas sada vraća na samu kuću u Hilandarskoj ulici broj 11 u Beogradu, gde se useljava novi vlasnik RTS. Televizija na osnovu odluke tadašnjeg rukovodstva – u kome su, shodno duhu toga vremena, neposredni radnici imali zapaženu ulogu – kupuje kuću izdojenu od centrale u Takovskoj i izdvojenu od studija u Košutnjaku, za potrebe marketinga. Sa stanovišta same televizije, ova odluka je bila pogrešna jer se u godinama koje slede proizvodnja marketinga preselila iz RTS-a u privatne kompanije. Tako je Hilandarska 11 sve više postajala usamljeno ostrvo, samodovoljno i zaboravljeno lenjo carstvo. Ali sa pozicija gajenja i stvaranja „beogradskog šmeka”, ova akvizicija je postala njegova rodna kuća.

Već krajem 1970-ih godina, pa zatim tokom 1980-ih i delimično 1990-ih godina prošloga veka, na radna mesta u ovom zaboravljenom carstvu raspoređuju se kadrovi poput rođenog Valjevca Miše Paramentića zvanog Paramecijum, kao i Dragutina Balabana zvanog Bajka i Zorana Cvetanovića zvanog Cvek. Upravo ovaj trojac počinje da neformalno okuplja beogradski svet u Hilandarskoj 11, uz jutarnju kafu i rakiju, uz čašicu razgovora i ponekad uz gitaru (svirali su naravno Vlada i Bajka), uz poznate žurke u prekrasnom dvorištu ovoga zdanja. Oni su bili poslednja beogradska generacija kojoj je druženje bilo jedini pravi smisao života, a humor najveća životna filosofija.

Tako, za ove skoro dve decenije, česti gosti druženja u Hilandarskoj 11 postaju najveći beogradski šmekeri: Bogdan Tirke Tirnanić, Dušan Prele Prelević, Duško Kovačević, Aca Žuti Bošković, Dragan Gaga Nikolić, Borivoje Bora Todorović, Petar Pera Božović, Danilo Bata Stojković, Borislav Bora Pekić, Milorad Vučela Vučelić, Dragan Tapi Malešević, Borisav Bora Đorđević, i ko zna ko još… Ponekad bi lično, „glavom i bradom” kao predsednik, bio prisutan i Borislav Mihiz Mihajlović u ime njegove države koja se prostirala između „Srpske kafane”, bifea „Atelje 212” i bistroa „Prešernova klet”.

Vila u ulici Hilandarska 11 u Beogradu (Foto: Printscreen/Google maps)

Paradoks je da niko iz televizije, koja je jedina u državi u tom razdoblju posedovala odgovarajuću tehniku, nije snimao ova „opuštena druženja ‘beogradskog sveta’”. Ostale su samo mnoge anegdote i još po koji živi akter, čije setno sećanje nastavlja da klizi po današnjim kafićima, sve dok ne dođu generacije kojima sve ovo više ništa neće značiti. Stariji se sećaju kako su jednog jutra, na samom početku radnog dana, u Hilandarsku 11 banuli monumentalni srpski pisci Bora Pekić i Duško Kovačević, u pripitom stanju. Nisu htali da napuste ovu kuću marketinga RTS-a, sve dok im nisu „poslali gazdu kafane i konobara da ih posluži”.

Ova naša „beogradska” priča za trenutak zastaje na adresi Hilandarska 11, na kojoj su deo života provele dve porodice: Antonovići koji su kuću i baštu pošteno zaradili i podarili prestonici jednu divno građansko zdanje, kao i Baletići koji su bez prebijene pare dobili otetu kuću, da bi je kasnije za velike pare prodali i otišli u širi potez Užičke ulice na Topčiderskom brdu. Radio Televizija Srbije (RTS) je i dandanas vlasnik ovoga zdanja, a njegova oronulost pokazuje stanje državne svesti o ovom kulturnom dobru. Za utehu nam ostaje saznanje da je ravnotežu u fasadnom propadanju ove poznate kuće postigao „beogradski duh”, oplemeljujući je kroz usmenu unutrašnjost ovog zdanja.

Stopama Baletića

Napuštamo kuću u Hilandarskoj broj 11 i selimo se u Crnu Goru (preciznije: „Montenegro”), prateći životno putešestvije nekadašnjeg stanara ove kuće – režisera Branka Baletića. Nepunu deceniju posle prve projekcije filma Balkan ekspres, a nešto posle svih njegovih serijala i nastavaka, režiser Baletić se preselio u Crnu Goru. Da ne bude zabune, ovaj rođeni Beograđanin je demonstrativno napustio prestonicu Srbije i odselio se u Crnu Goru, ali je ipak ostavio neku emotivnu sitnicu da ga veže za rodni grad: ostavio je u sopstvenom vlasništvu poklonjenu vilu. Možda je mogao i nju da demonstrativno vrati?

Branko Baletić je tipični prestavnik jugotitoističke ideologije, čija lična biografija je samo učvrstila njegova uverenja u programski sadržaj ovog antisrpskog učenja. Poreklom iz privilegovane partizanske porodice iz Crne Gore – kao i sva takva deca – rano je dobio veliku šansu. Snimiti igrani film početkom 1980-ih godina, kada nema privatnih produkcija i kada je država jedini investitor – mogli su samo odabrani. Posebno ako se uzme u obzir da su u to doba troškovi snimanja igranog filma bili čak i do par desetina puta veći nego danas.

Iako je Titova država bila neuporedivo pravednija kada je reč o socijalnim razlikama, ova generacija dece komunističkih funkcionera je proživela život: stanovali u luksuznim krajevima i stanovima, školovali se i putovali po svetu, dobili prestižna zaposlenja, zaposeli medije i državne funkcije, dobili šofere i sopstvene automobile. Dolaskom tektonskih promena početkom 1990-ih godina prošlog veka, gde je na svetsko-istorijskom nivou odlučeno da Jugoslavija mora biti uništena, došlo je do propasti svih privilegija kod ovih komunističkih sinova i kćeri. I mnogi od njih su optužili jedino Srbiju za sve nedaće, ostajući dosledni avnojevskoj državi i ideologiji jugotitoizma.

Izložba fotografija fotoreportera Zorana Jovanovića Mačka, na kojima su zabeleženi politički i društveni događaji iz 1990-ih na teritoriji bivše Jugoslavije (Foto: ATA Images)

Branko Baletić je bio samo ptica u sopstvenom jatu, koja je posle propasti Titove Jugoslavije preletela njenu teritoriju i svila gnezdo u drezdensko-avnojevskoj Crnoj Gori, čija vlast je u vazalnom duhu sopstvenu državu prekrstila u Montenegro. Poput te čitave generacije koja je nesvesno mislila i pričala jezikom Orvelove „dvomisli”, i Branko Baletić je početkom 1990-ih dok je promovisao nadnacionalnu titulu „građani”, postao prvi predsednik „Matice crnogorske” u Beogradu, bazično nacionalne organizacije. Od kako se preselio u Crnu Goru, postao je radikalni ideolog „montenigrinstva” – baziranog na mržnji prema njegovoj rodnoj zemlji Srbiji – i državni funkcioner u službi DPS vlasti.

U čestim nastupima na tamnošnjim medijima i skupovima, režiser Baletić ne zastupa pomirljive i bratske tonove prema srpskom narodu gde god da je ovaj nastanjen – a koji u samoj Crnoj Gori čini najmanje trećinu svih građana – već je Baletić jedan od viđenijih poklonika milogorstva. I zbilja, njegove reči se često poklapaju sa jalovim izjavama bivšeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, koji ne može ni čestito da progovori o bilo čemu dok ne locira „velikosrpski hegemonizam” ili dok ne napadne „štetno delovanje SPC”. Za „cetinjanski nacionalizam” (odnosno montenigrinski), Baletić ima puno razumevanja, jer ovaj ne bi postojao da prvo nije bilo velikosrpskog nacionalizma.

Mora se priznati – kao dosledan sledbenik jugotitoizma – Baletić sopstvene stavove obavezno bazira na sindromu „srpske krivice” (Milo Lompar). Ponekad se vidi da potiče iz stražarske porodice: on ne krivi DPS zato što je u Crnoj Gori pokušao da poništi srpsku istoriju, da ukine srpski jezik i da opljačka SPC – već zato što je DPS, za vreme dugogodišnje vladavine, praktikovao „potcjenivanje uticaja SPC i guranje tog problema pod tepih”. Eh, da mu je da vrati junake sa petokrakom iz njegovog detinjstva, oni ne bi počinili takav previd! Partizani nisu za džabe ubili 480 sveštenoslužitelja i arhijereja SPC, a ustaški pokret „samo” 171!

Ali u reminiscenciji Branka Baletića ima i lepih trenutaka, on je zahvalan drugu Titu zato što je bio veliki ljubitelj filma. Naše sreće! Naravno da je Tito voleo film, jer je na bioskopskom platnu mogao da posmatra sopstveni „ingeniozni” plan rušenja mosta na Neretvi, kako je u najskupljem jugoslovenskom filmu svih vremena prikazao drugi montenigrin” Veljko Bulajić (OVDE). U kasnijim godinama buđenja, istorija je dokazala da ovaj plan nikako nije bio genijalan, već poguban. Između ostalog, i Titovi saborci iz ove bitke – generali Pavle Jakšić i Sreten Crni Žujović – ovaj potez su okarakterisali kao katastrofalnu procenu Josipa Broza, nastalu usled njegovog kukavičluka! Štaviše, Josip Broz – taj „veliki ljubitelj filma” – nije imao stida kada je gledao ovaj filmski falsifikat, zasnovan na „istorijskim činjenicama”.

Sopstvena ćoravost

Srbija nikada nije pokrenula proces direktnog vraćanja otete imovine, koja je revolucionarnim zaslugama pripala partizanskim i komunističkim funkcionerima, kao ni neku vrstu poštene supstitucije, pravedno primenjivu na slučaj otimanja kuće u Hilandarskoj 11. Umesto toga, Srbija se na drugi način „poravnala” sa rediteljem Baletićem. Od strane „Udruženja filmskih umetnika Srbije” (UFUS), krajem 2023. godine Branku Baletiću je dodeljena „Nagrada za celokupno stvaralaštvo i doprinos srpskoj kinematografiji”.

Tom prilikom Baletić je izjavio da ovu nagradu prima jer je shvata kao nagradu kolega, ali da neku drugu nagradu – „u slučaju da mu Srbija dodeli, što sumnja – sigurno ne bi primio”. Pošto je pronašao „rupu u psihologiji” i tako primio narečeno priznanje, Srbija bi morala da mu bude zahvalna na ovom velikodušnom potezu. Nije mala stvar za ovu mračnu „velikosrpsku” tvorevinu na Balkanu što je režiser Baletić pristao da – pored vile na Topčiderskom brdu – od Srbije dobije i nagradu za životno delo. Hvala mu na svemu, jedino što treba stalno motriti na buduće srpske filmske komisije da, u sopstvenoj ćoravosti, opet ne posegnu za nekom nagradom ovom odrođenom Beograđaninu. Ovo podvlačimo samo iz opreza da ga ne uvredimo!

Reditelj Branko Baletić (prvi desno) na dodeli nagrada za celokupno stvaralaštvo i doprinos srpskoj kinematografiji od strane Udruženja filmskih umetnika Srbije na ceremoniji u Aero klubu, decembar 2023. (Foto: Miroslav Dragojević)

„Počeo rat, bre, pizda ti materina”, izgovara Gaga Nikolić repliku u filmu Branka Baletića, sa kojom smo počeli ovo štivo. U vihoru sudbine i slučajnosti, u spajanju vertikalnih i horizontalnih vektora istorije, taj rat je mnogima sasvim nepravedno uzeo sve, a mnoge je samo na osnovu nasilne ideologije učinio pobednicima. Danas – nesvesno i bez pokajanja – gazimo po neopojenim masovnim grobnicama naših sugrađana, koji su pobijeni samo zato što su bili Srbi i zato što su verovali u Boga. Bio je to rat koji nas je preskupo koštao kao narod. Još nismo zacelili rane iz toga rata, još nismo zaboravili na njegove podele, a već nam se đavoljim osmehom smeši novi svetski rat, možda i konačni sukob „sudnjeg dana”. Hoćemo li biti gluvi kao Bora Todorović kada glumi Pika, kome se obraća Popaj koga glumi Gaga, ili ćemo nekako uspeti da se izvučemo iz opšteg meteža dok „nosimo tetki lek”? 

 

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija”. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Wikimedia Commons/Draganapopovic/CC BY-SA 4.0

 

BONUS VIDEO:

Društvo, Kultura, Politika
Pratite nas na YouTube-u