Jermenski brodolom kao opomena

Za nestrpljive, koji bi da sve proglase gotovim i pre nego što je gotovo – tu su slike iz Jermenije kao upozorenje kako izgleda jedno društvo koje doživi „brodolom”. To je važno i za Srbiju u kontekstu Kosova

Ništa nije gotovo dok sve nije gotovo! – jedno od pravila u politici koje se mora primenjivati uvek, a naročito kada se radi o „tvrdim” državnim interesima i strateškim ciljevima. Mada, praksa pokazuje drugačije.

Pod pritiskom domaće javnosti, stranaca, diplomata, medija, birokratskog aparata, stranačkih struktura, poslovne i kulturne elite, ili usled rđavih procena donosioci odluka često popuste i pre nego što je sve gotovo. Tako se poraz u jednoj bici i bukvalno pretvara u izgubljeni rat. Subjektivni doživljaj postaje objektivna stvarnost.

Vezano za prilike u Srbiji, kampanja o „neophodnosti odustajanja od Kosova” bejaše baš silna po intenzitetu i široka po obimu punih desetak godina, pa se tada moglo odlično primetiti kako funkcioniše opisani proces. Nije ta kampanja ni do danas prestala, ali je protokom vremena jenjavala. Ništa nije „gotovo na Kosovu” zato što sve nije gotovo. Jasno je šta se podrazumeva pod pojmom „sve”.

Jermenski brodolom

Usud Nikolaja Pašinjana, jermenskog premijera, predstavlja ilustrativni primer o tome šta se desi kada ključni donosilac odluka pobrka subjektivne doživljaje i objektivnu stvarnost. Posmatrano iz ugla „tvrdih” državnih interesa i strateških ciljeva, Jermenija je doživela težak „brodolom”.

Početak tog procesa svakako se može datirati na novembar 2020. godine i završetak Drugog karabaškog rata. Iz tog sukoba Azerbejdžan je izašao kao nesumnjivi pobednik. Rđave procene Pašinjana (ili političkog rukovodstva Jermenije koje personifikuje Pašinjan) svakako su dovele do takvog ishoda.

General Onik Gasparjan, tada načelnik Generalštaba, tvrdi kako je već 30. septembra (rat je počeo 27. septembra) obavestio premijera da „rat mora biti zaustavljen u roku od nekoliko dana”, imajući u vidu obim gubitaka koji su snage u Arcahu pretrpele.

Jermeni jesu pružili otpor, gubici u ljudstvu naposletku su pokazali da je stradao sličan broj boraca na obe strane, ali je azerbejdžanska vojska bila opremljenija, brojnija i motivisanija.

Obraćanje jermenskog premijera Nikola Pašinjana jermenskim vojnicima u Jerevanu pre njihovog odlaska na liniju fronta u Nagorno-Karabahu, 16. oktobar 2020. (Foto: Tigran Mehrabyan/Armenia’s government press service/AFP)

Iznenađujuće, prema rečima glavnog vojnog inspektora Jermenije Movsesa Hakobjana, Pašinjan istog dana obustavlja dalju mobilizaciju (inače, Hakobjan navodi da ionako nisu uspeli da mobilišu dovoljan broj rezervista) i poziva dobrovoljce da se pridruže odbrani Nagorono Karabaha.

Deluje sasvim moguće kako se vlada suočila sa međunarodnim pritiskom, nastavak mobilizacije značio bi i da oružani sukob ulazi u novu fazu, odnosno da se Jermenija uključuje u rat na svaki način. Ovako, ostalo se na neubedljivim tvrdnjama o pomoći dobrovoljaca braći u samoproglašenoj republici na teritoriji Azerbejdžana. Usput, tu samoproglašenu republiku Jerevan nikada nije zvanično priznao, iako je pomagao.

Deluje sasvim moguće kako je zbog ovih saznanja uz posredovanje Rusije izdejstvovano i prvo primirje 10. oktobra, ali novonastalo stanje nije iskorišćeno i da se postigne zadovoljavajući mirovni sporazum.

Samoukidanje Arcaha

Devet dana kasnije obnavljaju se oružana dejstva, uprkos proceni jermenskog vojnog rukovodstva da im takav razvoj situacije uopšte ne odgovara. Pašinjan nije mogao da ratuje, za to nije imao resurse, a istovremeno je ostao i nepopustljiv u pregovorima, delom i zbog toga što se plašio reakcije javnosti.

Opozicija je svakako reagovala, optužujući ga za izdaju 10. novembra kada je konačno potpisan dogovor o prekidu rata. Zauzevši Šušu – Azerbejdžan jeste pobedio – ali ništa nije bilo gotovo zato što nije baš sve bilo gotovo.

Dogovor je podrazumevao ostanak jermenskog stanovništva na većem delu Nagorno Karabaha i uspostavljanje Lančinskog koridora kojim se povezuju Stepanakert i Jerevan, uz učešće ruskih mirovnih snaga. Azerbejdžanska ekslava Nahčivan nije povezana sa Bakuom, pa je to mogao biti predmet budućih pregovora.

Ruski mirotvorac ispred jermenskog manastira Dadivank u Nagorno-Karabahu, 14. novembar 2020. (Foto: Sputnik/Maksim Blinov)

Stara je težnja azerbejdžanskih vlasti da se preko teritorije Jermenije uspostavi Zangezurski koridor između matice i eksklave u dužini od 40 kilometara. Jednostavno, imalo se šta čuvati i moglo se o tome razgovarati uz predlaganje kompromisa.

Kompromisi mogu biti i bolni, pogotovo posle izgubljenog oružanog sukoba, mogu se odraziti i na rejting političara, zbog toga se gubi vlast, no u takvim trenucima neophodno je porazmisliti i šta je alternativa. Održavanje rejtinga i čuvanje vlasti ne smeju biti ispred „tvrdih” državnih interesa i strateških ciljeva.

Dalje kolebanje oko primene dogovorenog, lutanje u kreiranju spoljne politike uz traženje saveznika u SAD i Francuskoj, a što je podrazumevalo i suludo širenje antiruskog narativa, doprineli su da konfuzija traje, da azerbejdžanske snage još jednom akcijom nateraju upravu u Stepanakertu na „samoukidanje” i da se posle četiri godine dođe do današnjih okolnosti.

Sovjetske granice

A okolnosti su takve da je Pašinjan u potpunosti pristao na demarkaciju granice sa Azerbejdžanom po „sovjetskom rešenju”. Unutrašnja, međurepublička granica iz doba Sovjetskog Saveza sada je međudržavna. Zato je Jermenija morala da „vrati” četiri sela Azerbejdžanu. Pašinjan se branio tezom kako je „moguć novi rat ukoliko ne ispuni zahteve Bakua o predaji pograničnih sela.”

Tokom aprilske rasprave sa opozicijom, koja ga još žešće nego ikada ranije proziva za „izdaju”, napravio je lapsus uzviknuvši: „Sve što je azerbejdžansko treba da kontroliše – Azerbejdžan, sve što je jermensko – Azerbejdžan.” Pašinjan je nakon „brodoloma” posvećen miru sa Azerbejdžanom, nova retorika je potrebna i za „ubrzavanje evrointegracija”.

Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev (levo) i jermenski premijer Nikol Pašinjan (desno) u društvu predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela u Briselu, Belgija, 14. maj 2023. (Foto: Reuters/Johanna Geron)

Ostaje nejasno zašto za mir nije bio ranije, dok je još makar i delimično mogao braniti Jermene u Arcahu. „Sovjetsko rešenje” bilo je i postojanje autonomne oblasti Nagorno Karabaha u okviru Azerbejdžana, mogao je i to biti predmet pregovora u novembru 2020. godine. Nije bio! Kao što ni drugi detalji nisu iskorišćeni kako bi se sprečio ovakav ishod.

Subjektivni doživljaj prihvaćen je kao objektivna realnost još u novembru 2020. godine, zato je to i postao u aprilu 2024. godine. U aprilu 2024. godine sve je postalo – gotovo! Ili još uvek nije? Jer, ako Jermenija želi „trajni mir” sa Azerbejdžanom, onda je logično pretpostaviti da će se otvoriti pitanje uspostavljanja Zangezurskog koridora. Već je bilo ideja da EU učesvuje u finansiranju tog projekta. Pošto je staro gotovo, definiše se novo koje može biti sasvim različito od prethodnog.

Ništa nije gotovo dok sve nije gotovo. A sve nije gotovo dokle god postoji nešto da se brani. Okolnosti se menjaju, odbrana se isplati, makar i na dugi rok. Za nestrpljive, koji bi da sve proglase gotovim i pre nego što je gotovo – tu su slike iz Jermenije kao upozorenje kako izgleda jedno društvo koje doživi „brodolom”.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: Sputnjik

 

Naslovna fotografija: EU

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u