Noć kada je OVK umarširala u Prištinu

Slučaj je udesio da se 16. juna posle ponoći zateknem u prištinskoj Vidovdanskoj ulici, koja će uskoro biti preimenovana u Ulicu Majke Tereze, i svedočim prvom ulasku pripadnika OVK u Prištinu

Dobrano posle ponoći, kada su već odmakli prvi sati 16. juna 1999. godine, prošao sam pored hotela „Grand“ u Prištini. Prljavštinu pustih ulica diskretno su otkrivala čkiljava svetla izloga nekoliko preostalih nepolupanih prodavnica i uličnih svetiljki. Uz malo kotrljajućeg šiblja, centar Prištine začas se mogao pretvoriti u scenografiju za neki moderan postapokaliptični film. Tek povremeno, britanska oklopna vozila bi, mrveći asfalt gusenicama, prekinula neprijatnu noćnu tišinu koja je okupirala grad. Tmine su se, tih dana, plašili svi – Srbi koji su vagali da li da odu ili da ostanu, tek pristigli Albanci, ali bogami i pripadnici Kfora.

Hodajući par stotina metara centralnom gradskom ulicom, osim irskog padobranca ležerno naslonjenog na mitraljez na kupoli tenka, nisam video drugog čoveka. Kroz debele zavese na prozorima okolnih zgrada naziralo se tek pokoje svetlo. Kada sam stigao do zgrade u kojoj sam bio smešten, sa olakšanjem sam gurnuo ključ u bravu haustora, rešen da za nekoliko sekundi uskočim u krevet. Ali u međuvremenu, otkako sam prethodnog jutra novinarskim poslom izašao iz zgrade, neko je sa unutrašnje strane vrata spustio rezu haustora.

Baš u tom trenutku, iz daljine se začuo bat koraka i roptanje razdrndanog dizel-motora. Vidovdanskom ulicom, koja će uskoro biti preimenovana u Ulicu Majke Tereze, u koloni po pet ili šest, bez reči ka meni je išlo par stotina vojnika, praćeni sa dva stara autobusa. Zapalio sam cigaretu i naslonjen na zid odlučio da ostanem miran.

Prethodnih dana, nagledao sam se svakakvih vojski – Vojske Jugoslavije koja se povlačila, Britanaca, Amerikanaca, Francuza i Nemaca koji su polako zauzimali svoje zone odgovornosti, Rusa koji su iznenada banuli u Prištinu, Oslobodilačke vojske Kosova čija je prethodnica zadržana na obodima grada, te brojnih manje ili više uniformisanih grupa koje su danima harale gradom.

Mladići u koloni koja se kretala ka „Grandu“ nosili su uredne, ali već prilično izbledele uniforme. Na rukavima nekolicine njih bili su vidljivi amblemi Oslobodilačke vojske Kosova; nisu imali oružje. Prolazili su mirno, gledajući napred. Pošto sam u tom trenutku bio jedini na ulici, listom su se svi zagledali u mene. I ja u njih. Sve dok se, negde daleko od nas, nije začuo rafal, pa smo svi istovremeno skrenuli pogled ka okolnim brdima.

Do podneva će se znati i koliko je ljudi te noći stradalo. Bilo ih je par stotina i prošli su pored mene za nekoliko minuta; ili za sat, kako mi se tada činilo. Dok sam gledao kako nestaju niz ulicu iza leđa sam čuo neki metalni zvuk, okrenuo se i video komšiju kako otvara vrata haustora. Nisam bio siguran da li sam besan ili srećan, pa sam mu samo rekao „laku noć“ i uleteo u stan.

Priština, 16. jun 1999.

Tako je slučaj udesio da sam bio redak svedok prvog, doduše noćnog, defilea OVK u centru Prištine. On je organizovan, kako sam kasnije saznao, posle prilično složene diplomatske gimnastike, niza pregovora, ali i otvorenih pretnji savezničkih strana u tadašnjem ratu. Lideri OVK su naime smatrali da im pripada pravo da pobednički umarširaju u centar grada, pošto im je produciranje u javnosti prethodnih dana bilo ograničeno na prigradska naselja u kojima je štab postavio Rustem Mustafa, komandant Operativne zone Lab, poznat po ratnom nadimku Remi.

Mustafini borci su na brda oko Prištine stigli već 11. juna, kada su u jednoj od škola postavili štab i podigli dve zastave Oslobodilačke vojske Kosova. Iako nije bilo nikakve dileme da je grad pun pripadnika OVK, tek retkima je bilo dozvoljeno da se okolo kreću u uniformama, a još ređima da nose oružje. I politički lider OVK Hašim Tači je u Prištinu nekoliko dana kasnije došao u odelu, pošto su ga, u pratnji lidera makedonskih Albanaca Arbena Džaferija, na Kosovo helikopterom dovezli Amerikanci.

Noćni defile OVK bio je kompromis između želja nekolicine komandanata te formacije da u grad uparadiraju usred dana i pod punom opremom, kako bi naoružani pokazali kako su pobedili u ratu, i odlučnosti generala NATO-a da se tako nešto ni po koju cenu ne dogodi.

Članovi tzv. „Oslobodilačke vojske Kosova” sa maloletnim albanskim dečakom kome su dali pušku, na mitingu na Kosovu i Metohiji, februar 1999. (Foto: Chris Hondros/Getty Images)

Pregovori o tome su počeli u podne 15. juna, dobacili su do ponoći, da bi na kraju „učkama“ bilo dozvoljeno da uđu u grad u uniformama, ali bez naoružanja i u vreme kada ih verovatno niko neće videti. Suočeni sa prilično ograničenim opcijama, komandanti OVK su se složili da njihovi ljudi usred noći prodefiluju gradom, a zatim skinu uniforme i utope se u redovan život, što god to značilo u Prištini juna 1999. godine. Nekoliko sati potom, istog tog 16. juna, sa prištinskog aerodroma koji su već četiri dana kontrolisali Rusi, odletela je „utva“ – poslednji avion ratnog vazduhoplovstva tadašnje SR Jugoslavije.

Septembar 1999.

Tačno 100 dana kasnije OVK je formalno prestala da postoji, a od istih ljudi u istim uniformama, sa modifikovanim amblemom, stvoren je Kosovski zaštitni korpus – formiran kako bi se na teritoriji u kojoj su vlast držali strani civili i vojnici NATO-a kako-tako kontrolisali dojučerašnji gerilci.

Pregovori koji su prethodili ukidanju OVK, kao i dogovoru o „paradi“, nisu bili nimalo laki; poslednji sastanak trajao je više od 30 sati, pre nego što su se NATO i albanski komandanti složili o formiranju „jedinice za zaštitu od elementarnih nepogoda“ koja bi uključili 3.000 aktivnih i 2.000 rezervnih pripadnika, čije će oružje biti deponovano u skladištima KFOR-a. Preostalo naoružanje, oko 200 pištolja, ostavljeno je čelnicima i telohraniteljima novoformirane jedinice, odnosno istim osobama kojima je nošenje oružja bilo dozvoljeno i tokom čitavog procesa demilitarizacije OVK-a.

Pripadnici terorističke „Oslobodilačke vojske Kosova” predaju oružje američkim marincima u selu Žegra, 30. jun 1999. (Foto: Wikimedia Commons/United States Marine/U.S. Department of Defense, 990630-M-5696S-002/Public domain)

Novoformirane snage dobile su i nove oznake: na crveno-crnoj pozadini bila je nacrtana mapa Kosova oko koje je pisalo „Trupat e mbrojtes se Kosoves“ (Kosovski zaštitni korpus). Zbog činjenice da je natpis na grbu bio napisan samo na albanskom jeziku, bilo je lako zaključiti kakav će biti etnički sastav jedinice. Uostalom, na Kosovu je ostalo veoma malo oznaka na kojima je bilo šta pisalo na srpskom jeziku.

Priština, kraj maja 1999.

Krajem maja 1999, petnaestak dana pre nego što su na Kosovo umarširali vojnici NATO-a, šetao sam pustim prištinskim ulicama. Jedna od njih, naspram zgrade nekadašnjeg Pokrajinskog izvršnog veća, bila je zarasla u prilično visoku travu. U zamandaljene kuće u toj ulici već neko vreme niko nije ulazio. Osim u jednu, oko čije je kapije trava bila ulegnuta. Pokucao sam na veliku braon kapiju, uglavljenu usred visokog zida koji je kuću delio od ulice. Već sam se okrenuo da produžim dalje, kada sam posle škripe baglama začuo: „Šta hoćete?“

Na kapiji se pojavila niska, starija Albanka iza koje se videlo u visoku travu obraslo dvorište. Pozvala me da uđem i uzgred mi se žalila kako već mesecima niko ne dolazi da pokosi travu, a eto i cela ulica, nekako, deluje napušteno. „Kao da su svi negde otišli“, govorila je zbunjeno, dok je teškom rezom zatvorila kapiju i krenula put kuće. Ispod nadstrešnice sedeo je njen muž.

„Dolazili su vojnici i rekli nam da moramo da idemo“, ispričala mi je. „Rekla sam im da je moj muž bio u partizanima, da je bolestan, da smo ceo život proveli u ovoj kući i da odavde nigde ne idemo. I zalupila sam im vrata… Više nisu dolazili.“
Kada sam je pitao da li je imala neke probleme, dodala je: „Bar da neko dođe da pokosi dvorište.“ Hranu su im, kako mi je rekla, prethodnih meseci donosili poznanici, Srbi.

Priština, kraj juna 1999.

Tri-četiri sedmice pošto su jedinice OVK umarširale u grad, sedeo sam u jednoj drugoj kući u Prištini sa drugim bračnim parom, Srbima. Već neko vreme nisu izlazili iz kuće. Ono što se u Prištini dešavalo posmatrali su kroz jedva razmaknute žaluzine.

Prošli su dani pre nego što su UNMIK i KFOR preuzeli ikakavu kontrolu nad gradom. Za tu misiju nisu imali dovoljno policajaca, a pripadnici vojske, koja je bila opremljena haubicama, tenkovima i protivavionskim raketama, nisu bili nimalo obučeni za bilo kakav policijski posao. Gradom su vladale grupice bivših pripadnika OVK, koje su se neretko i međusobno sukobljavale. Međunarodna uprava bila je neodlučna da li bivše gerilce treba pohapsiti, ili ih pustiti da rade šta žele.

Ispod prozora srpske kuće koju sam posetio, grad se dramatično menjao. Iz izloga i ulaza nestajali su nazivi srpskih firmi, i na njihovo mesto su postavljane nove, šljašteće reklame na albanskom za tek otvorene prodavnice i kafiće. Kao i posle svakog rata, niko nije hteo u đubretare, pa su se ulice i prolazi polako sužavali od gomila svakojakog smeća. Danima nije bilo ni tekuće vode.

U stanu, na malom balkonu bile su naslagane kese pune smeća. Bilo je jasno da ti ljudi danima nisu izlazili iz kuće. Kapija prekrivena armiranim staklom i drvena vrata delili su ih od nove kosovske realnosti u kojoj su, kao pre nekoliko sedmica stariji albanski par koji sam posetio, bili osuđeni na izolaciju.

Srpske izbeglice voze se u konvoju od Prištine ka Podujevu, napuštajući Kosovo, 17. juna 1999. (Foto: EPA-EFE/Srdjan Suki)

Kako su dani prolazili, sve su manje želeli da izađu na ulicu. U polupanim izlozima prodavnica, u kojima su donedavno kupovali, ležale su nagaravljene, rastavljene lutke i rasturene police. U novoj realnosti jugoslovensku vojsku su zamenili Britanci, a policiju svakojaki ljudi u svetlo-plavim uniformama. Hranu su im, ispred vrata, ostavljale komšije, Albanci.

Skoro svakodnevno svraćao sam do njih na kafu, sve dok jednog jutra nisam zatekao razvaljena vrata njihovog stana. „Mi ih nismo oterali, sami su otišli“, rekao mi je na stepeništu nepoznati muškarac.

Nešto kasnije istog dana, na putu koji je iz Prištine vodio ka severu, video sam kolonu vozila kojima su preostali prištinski Srbi odlazili ka Merdaru. Sa obe strane puta bile su okupljene grupice Albanaca. Žene su glasno vikale, dok su muškarci pokazujući dva ili samo srednji prst preteći prilazili prikolicama na kojima su ljudi odlazili iz grada, sve dok nisu shvatili da su neki od njih naoružani „kalašnjikovima“. Bujice uvreda sevale su sa obe strane, sve dok kolona nije zamakla za krivinu.

Na Kosovu se, sredinom juna 1999. godine, sve promenilo. Kada sam nekoliko dana kasnije, ovoga puta sa juga, preko Đeneral Jankovića, iz Makedonije ponovo ulazio na Kosovo, stameni, tamnoputi američki marinac mi je, ispod jugoslovenske zastave koja je tada još tamo stajala, zbunjeno poželeo dobrodošlicu rečima: „Welcome to Yugoslavia.“ Na drugom kraju puta, na severu, posle nadvožnjaka u Merdaru i ulaska u Srbiju, u retrovizoru se video veliki transparent na srpskom: „Nema nam drugog puta do puta na Kosovo“.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: RTS OKO

 

Naslovna fotografija: EPA-EFE/Fehim Demir

 

BONUS VIDEO:

Istorija
Pratite nas na YouTube-u