Amerika propada stopama SSSR-a

Da li je sudbina dve „imperije” sličnija nego što nam se čini? Od zloupotrebe sudstva do otuđenja elite od naroda, mnogi podaci otkrivaju niz veoma interesantnih sličnosti između poznog SSSR-a i današnje Amerike

Duhovitu frazu „kasna sovjetska Amerika” skovao je istoričar sa Prinstona Harold Džejms još 2020. (OVDE). Kako se „Drugi hladni rat”, u kome smo danas, zahuktava – tako ova fraza postaje sve aktuelnija. Prvi put sam istakao da smo u Drugom hladnom ratu 2018. U člancima za Njujork tajms (OVDE) i Nešnal Rivju (OVDE), pokušao sam da pokažem kako Narodna Republika Kina sada zauzima prostor koji je oslobođen raspadom Sovjetskog Saveza.

Ovaj stav je danas manje kontroverzan nego što je bio tada. Kina očigledno nije samo ideološki rival, čvrsto privržen marksizmu-lenjinizmu i jednopartijskoj vladavini. Ona je takođe tehnološki konkurent – jedini sa kojim se SAD suočavaju u oblastima kao što su veštačka inteligencija i kvantno računarstvo. Peking je i vojni rival, sa mornaricom koja je već sada veća od naše i nuklearnim arsenalom koji brzo sustiže američki. Takođe, Kina je geopolitički rival SAD, ne samo u Indo-pacifičkom regionu, već i preko „proksija” u Istočnoj Evropi i drugde.

No, tek nedavno mi je palo na pamet da bi u ovom novom Hladnom ratu mi – a ne Kinezi – mogli biti Sovjeti. To mi pomalo liči na onaj trenutak kada britanski komičari Dejvid Mičel i Robert Veb – koji igraju Vafen SS oficire pred kraj Drugog svetskog rata – postavljaju besmrtno pitanje: „Jesmo li mi zli?” (OVDE) Tako zamišljam da se dva američka mornara jednog dana pitaju, možda dok im nosač aviona tone negde blizu Tajvanskog moreuza: „Jesmo li mi Sovjeti?”

Ekonomska analogija

Da, znam šta ćete reći: „Postoji ogromna razlika između disfunkcionalne planske ekonomije koju je Staljin izgradio i ostavio svojim naslednicima – a koja je propala čim je Mihail Gorbačov pokušao da je reformiše – i dinamične tržišne ekonomije kojom se mi Amerikanci ponosimo. Sovjetski sistem je rasipao resurse i praktično garantovao nestašicu potrošačkih dobara. Zdravstveni sistem je bio upropašćen oronulim bolnicama i hroničnim nedostatkom opreme. Bilo je teškog siromaštva, gladi i dečijeg rada.”

U Americi danas takvi uslovi postoje samo u najnižem sloju ekonomske distribucije, premda je njegov stepen zaista užasan. Smrtnost novorođenčadi u kasnom Sovjetskom Savezu bila je oko 25 na 1.000 (OVDE). Brojka za SAD u 2021. godini bila je 5,4 (OVDE), ali za samohrane majke u delti Misisipija ili u Apalačiji je iznosila čak 13 na 1.000.

Uprkos tome, neko će reći: poređenje sa Sovjetskim Savezom je, ipak, apsurdno. No, pogledajte bolje: „U SSSR-u su postojala hronična ‘meka budžetska ograničenja’ u javnom sektoru – što je bila ključna slabost sovjetskog sistema.” Ja vidim vrlo sličnu stvar u američkim deficitima, za koje Kongresna kancelarija za budžet predviđa da će premašiti pet odsto BDP-a u doglednoj budućnosti i da će neumitno porasti na 8,5 odsto do 2054. godine.

Sovjetski građani u redu za kartice za hranu u Čeljabinsku, 1980-ih (Foto: Državni istorijski muzej Južnog Urala)

Drugo, mešanje centralne vlade u proces donošenja odluka o investicijama? I to vidim u SAD, uprkos retorici oko „industrijske politike” koja dolazi iz Bajdenove administracije. Ekonomisti nam stalno obećavaju čudo produktivnosti od informacionih tehnologija, u poslednje vreme naročito od veštačke inteligencije. Ali prosečna godišnja stopa rasta produktivnosti u Americi (ne računajući poljoprivredu) ostala je na samo 1,5 odsto od 2007. (OVDE), što je neznatno bolje od „sumornih godina” 1973-1980.

Američkoj ekonomiji bi danas mogli da zavide u ostatku sveta, ali setite se kako su američki stručnjaci precenjivali sovjetsku ekonomiju 1970-ih i 1980-ih. Neko će ipak reći: „Sovjetski Savez je pre bio bolesnik nego supersila, dok SAD nema premca u oblasti vojne tehnologije i vatrene moći.” Zapravo ne.

Vojni budžet „na papiru”

Imamo vojsku koja je istovremeno skupa i neadekvatna za zadatke koje obavlja, kao što jasno pokazuje novoobjavljeni izveštaj senatora Rodžera Vikera. Dok sam čitao Vikerov izveštaj (OVDE) – preporučujem i vama da učinite isto – stalno sam razmišljao o onome što su sovjetski lideri govorili do samog kraja: da je Crvena armija najveća i najubojitija vojska na svetu.

Na papiru je tako zaista bilo. Ali ispostavilo se da je „sovjetski medved” napravljen od tog istog papira. Crvena armija nije mogla da dobije čak ni rat u Avganistanu, uprkos desetogodišnjoj misiji smrti i razaranja (zvuči poznato?).

Na papiru, američki odbrambeni budžet zaista premašuje budžet svih ostalih NATO članica zajedno. Ali šta tim budžetom zapravo kupujemo? Kako Viker tvrdi, ni izbliza dovoljno da se borimo sa „antidemokratskom koalicijom” koju Kina, Rusija, Iran i Severna Koreja agresivno grade.

Američki vojnik na smotri garnizona američke vojske u Poljskoj (Foto: Artur Widak/NurPhoto via Getty Images)

Vikerovim rečima, „američkoj vojsci nedostaje moderna oprema i sredstva za obuku i održavanje, a postoji i ogroman infrastrukturni zaostatak… Vojska je istrošena i isuviše loše opremljena da bi ispunila sve misije koje su joj dodeljene, uz razuman nivo rizika. Naši protivnici to prepoznaju i to ih čini sklonim ‘avanturizmu’ i agresivnijim.”

I, kao što sam na drugim mestima istakao, Vlada će ove godine skoro sigurno potrošiti više na servisiranje duga nego na odbranu (OVDE). Prema Kongresnoj budžetskoj kancelariji, udeo bruto domaćeg proizvoda koji ide na plaćanje kamata na savezni dug biće duplo veći od onoga što trošimo na nacionalnu bezbednost do 2041, delimično zahvaljujući činjenici da će sve veća cena duga smanjiti potrošnju na odbranu sa tri procenta BDP-a ove godine na projektovanih 2,3 odsto za 30 godina. Ovo smanjenje nema smisla u vreme kada pretnje, koje predstavlja nova osovina predvođena Kinom (OVDE), rapidno rastu.

Gerontokratsko vođstvo

Zapanjujuće su mi političke, društvene i kulturne sličnosti koje otkrivam između SAD i SSSR-a. Gerontokratsko vođstvo je bilo jedno od obeležja kasnog sovjetskog rukovodstva, oličeno u senilnosti Leonida Brežnjeva, Jurija Andropova i Konstantina Černenka.

Ipak, prema sadašnjim američkim standardima, kasni sovjetski lideri nisu bili toliko stari. Brežnjev je imao 75 godina kada je umro 1982, ali je sedam godina pre toga doživeo prvi moždani udar. Andropov je imao 68 godina kada je nasledio Brežnjeva, ali je doživeo totalnu insuficijenciju bubrega samo nekoliko meseci nakon što je preuzeo dužnost. Černenko je imao 72 godine kada je došao na vlast. On je već bio beznadežni invalid, bolovao je od emfizema, srčane mane, bronhitisa, pleuritisa i upale pluća.

Američki predsednik Džozef Bajden tokom govora u Beloj kući, 19. januar 2022. (Foto: AP Photo/Susan Walsh)

Odraz kvaliteta zdravstvene zaštite koju uživaju njihove američke kolege danas je to što su u isto vreme i stariji i zdraviji. Bez obzira na tu činjenicu, Džo Bajden (81) i Donald Tramp (78) svakako nisu muškarci u punom naletu mladosti i vitalnosti, kao što je Volstrit džornal jasno saopštio (OVDE). Prvi ne može da napravi razliku između svoja dva sekretara „španskog kabineta”, Alehandra Majorkasa i Havijera Besera. Drugi meša Niki Hejli i Nensi Pelosi. Ako Kamala Haris nikada nije gledala Smrt Staljina (OVDE), ni sad nije kasno.

Društvena patologija

Još jedna značajna karakteristika kasnog sovjetskog života bio je potpuni cinizam prema skoro svim javnim institucijama. Briljantna knjiga Leona Arona Putevi do hrama pokazuje koliko je život 1980-ih postao bedan.

U velikom „povratku istini” – koji je pokrenula Gorbačovljeva politika glasnosti (OVDE) – sovjetski građani su mogli da iskažu svoje nezadovoljstvo u pismima napokon slobodnoj štampi. Nešto od njihovih pisama bilo je specifično za sovjetski kontekst – otkrića o stvarnosti sovjetske istorije, posebno priče o zločinima iz Staljinovog vremena. Takođe, ako pomno pročitamo pritužbe Rusa na njihove živote 1980-ih naići ćemo na dosta jezivih podudarnosti sa američkom sadašnjicom.

U pismu Komsomolskoj pravdi (OVDE) iz 1990, na primer, čitalac je osudio „užasni i tragični gubitak morala od strane ogromnog broja ljudi koji žive u SSSR-u”. Simptomi moralne slabosti uključivali su apatiju i licemerje, cinizam, servilnost i cinkarenje. Cela zemlja se, napisao je sovjetski građanin, gušila u „besramnim i neprekidnim javnim lažima i demagogiji”. Do jula 1988. 44 odsto ljudi u anketi Moskovskih novosti (OVDE) smatralo je da je njihovo društvo nepravedno.

Zatim pogledajte najnovija Galupova istraživanja mnjenja američkih građana (OVDE) i videćete slično razočaranje. Udeo građana koji ima poverenja u Vrhovni sud, banke, državne škole, predsedništvo, velike tehnološke kompanije i radničke sindikate je negde između 25-27 odsto. Za štampu, sistem krivičnog pravosuđa, TV, krupni biznis i Kongres, stopa poverenja je ispod 20 odsto. Za sam Kongres je slabih osam odsto. Dakle, prosečno poverenje u glavne institucije je otprilike upola manje nego 1979. (OVDE).

Sovjetski predsednik Mihail Gorbačov, pokretač politike „glasnosti” (Foto: AP Photo/David Longstreath)

Dobro je poznato da mlađi Amerikanci danas pate od epidemije poremećaja mentalnog zdravlja, koju Džon Hajdt (OVDE) i drugi pripisuju pametnim telefonim i društvenim mrežama. Sa druge strane, stariji Amerikanci podležu „smrti od očaja” (OVDE), bolesti koju su proslavili En Kejs i Angus Diton. I dok su se Kejs i Diton usredsredili na porast „smrti od očaja” među belim, sredovečnim Amerikancima (njihov rad je postao komplementaran J. D. Vanceovoj „Hilbili Elegiji”) – novija istraživanja (OVDE) pokazuju da su Afroamerikanci sustigli svoje bele sugrađane u brojkama smrti od predoziranja opojnim sredstvima.

Samo 2022. godine, više Amerikanaca je umrlo od predoziranja fentanilom (OVDE) nego što je ubijeno u tri velika rata: Vijetnamu, Iraku i Avganistanu. Nedavni podaci o američkoj smrtnosti su šokantni. Očekivani životni vek se smanjio u protekloj deceniji na način koji ne vidimo u uporedivim razvijenim zemljama. Glavna objašnjenja – prema Nacionalnim akademijama nauka, inženjerstva i medicine – su upadljiv porast smrtnih slučajeva zbog predoziranja drogama, zloupotrebe alkohola i samoubistava, kao i porast različitih bolesti povezanih sa gojaznošću (OVDE).

Da budemo precizni, između 1990-2017. droge i alkohol su bili odgovorni za više od 1,3 miliona smrtnih slučajeva među radno sposobnom populacijom između 25-64 godine (OVDE). Samoubistvo je u istom periodu bilo uzrok 569.099 smrtnih slučajeva, ponovo radno sposobnih Amerikanaca. Metabolički i srčani uzroci smrti, kao što su hipertenzija, dijabetes tipa dva i koronarna bolest srca, takođe su porasli u tandemu sa gojaznošću.

Ovaj preokret u dužini očekivanog životnog veka jednostavno se ne dešava u drugim razvijenim zemljama. Piter Sterling i Majkl L. Plat tvrde, u nedavnom radu (OVDE), da je to zato što zemlje Zapadne Evrope, Ujedinjeno Kraljevstvo i Australija čine više da „pruže komunalnu pomoć u svakoj fazi (života), olakšavajući tako suočavanje sa izazovima i štiteći pojedince i porodice od očaja.”

U SAD, nasuprot tome „svaki simptom očaja je definisan kao poremećaj unutar pojedinca. Ovo pogrešno uokviruje problem, primoravajući pojedince da se sami uhvate u koštac”, pišu oni. „Takođe treba naglasiti tretman od strane farmakologa koji propisuju bezbroj lekova za anksioznost, depresiju, bes, psihozu i gojaznost, kao i nove lekove za lečenje zavisnosti od starih lekova (OVDE).” Gojazni ste? Zašto ne probate ozempik? (lek protiv gojaznosti – prim. prev).

Dekadencija kao simptom pada

Masovno samouništenje Amerikanaca – godinama reflektovano kroz frazu „smrti od očaja” – stalno mi odzvanja u glavi. Ove nedelje sam se setio gde sam to ranije video: u kasnoj sovjetskoj i postsovjetskoj Rusiji. Dok se očekivani životni vek muškaraca popravio u svim zapadnim zemljama krajem 20. veka, u Sovjetskom Savezu je počeo da opada posle 1965. godine, nakratko se povećao sredinom 1980-ih, a zatim je naglo pao početkom 1990-ih, da bi ponovo opao posle 1998. zbog finansijske krize. Stopa smrtnosti među ruskim muškarcima starosti između 35-44 godine, na primer, više se nego udvostručila između 1989-1994. godine.

Objašnjenje je jasno kao dan. U julu 1994. godine, dva ruska naučnika – Aleksandar Njemcov i Vladimir Školjnikov – objavili su članak u nacionalnim dnevnim novinama Izvestija sa nezaboravnim naslovom „Živeti ili piti?” (OVDE). Njemcov i Školjnikov su demonstrirali „skoro savršeno negativan linearni odnos između ova dva indikatora”. Nedostajao im je samo nastavak „Živeti ili pušiti?”, jer je rak pluća bio drugi veliki razlog zašto su sovjetski muškarci umirali mladi. Kulturu prekomernog opijanja i pušenja omogućile su jeftine cene cigareta pod sovjetskim režimom i jeftine cene alkohola nakon kolapsa komunizma (OVDE).

Statistika je šokantna, kao i scene kojima sam bio svedok u Moskvi i Sankt Peterburgu kasnih 1980-ih i ranih 1990-ih, zbog kojih mi je čak i moj rodni Glazgov delovao umereno. Analiza 25.000 obdukcija sprovedenih u Sibiru između 1990–2004. pokazala je da je 21 odsto smrtnih slučajeva odraslih muškaraca izazvanih kardiovaskularnim problemima uključivao smrtonosne ili skoro smrtonosne nivoe etanola u krvi.

Građani Moskve čekaju u redu za piće, dok je kupovina ograničena na dve flaše vina, 29. maj 1990. (Foto: Janek Skarzynski/Getty Images)

Pušenje je bilo odgovorno za zapanjujućih 26 odsto svih smrtnih slučajeva muškaraca u Rusiji 2001. Samoubistva među muškarcima starosti od 50-54 godine dostigla su brojku od 140 na 100.000 stanovnika 1994, u poređenju sa 39,2 na 100.000 za muškarce ne-hispanoameričkog porekla, starosti od 45-54 godine u SAD. Drugim rečima, Kejs i Ditonova „smrt iz očaja” je neka vrsta blede imitacije ruske verzije iz perioda pre 20-40 godina. Samouništenje sovjetskog čoveka je zaista bilo gore. Pa ipak, nije li sličnost sa samouništenjem američkog čoveka upadljiva stvar?

Naravno, ova dva sistema zdravstvene zaštite na površini izgledaju prilično različito. Sovjetski sistem je jednostavno imao nedovoljno resursa. Nasuprot tome, u središtu američke zdravstvene katastrofe je ogromna neusklađenost između rashoda – koji su međunarodno bez premca u odnosu na BDP – i ishoda, koji su užasni. Ali, kao i sovjetski sistem u celini, zdravstveni sistem SAD je evoluirao tako da čitava gomila lobističkih grupa može da izvlači rente. Naduvena, disfunkcionalna birokratija, koja je sjajno parodirana u nedavnoj epizodi Saut parka (OVDE) odlična je za nomenklaturu (OVDE), ali loša za radnički sloj građanstva.

U međuvremenu – kao i u kasnom Sovjetskom Savezu – radnička klasa i dobar deo srednje klase takođe pije i drogira se do smrti, dok politička i kulturna elita sve više insistira na bizarnoj ideologiji u koju suštinski niko više ne veruje.

Ideološke opsene

U Sovjetskom Savezu, velike laži su bile da partija i država postoje da služe interesima radnika i seljaka, i da su SAD i njihovi saveznici imperijalisti, koji su tek nešto malo bolji nego nacisti u Velikom otadžbinskom ratu. Istina je bila da je nomenklatura brzo formirala novu klasu sa sopstvenim, često naslednim, privilegijama šaljući tako radnike i seljake u siromaštvo. Dok je Staljin, koji je započeo Drugi svetski rat na istoj strani kao i Hitler, potpuno propustio da predvidi nacističku invaziju na SSSR, a zatim je i sam postao najbrutalniji imperijalista.

Ekvivalentne laži u „kasnoj sovjetskoj Americi” jeste da su institucije koje kontroliše (demokratska) partija – federalna birokratija, univerziteti, glavne fondacije i većina velikih korporacija – posvećene unapređenju marginalizovanih rasnih i seksualnih manjina, i da su ključni ciljevi američke spoljne politike borba protiv klimatskih promena i, kako to kaže Džejk Saliven (OVDE), da se pomogne drugim zemljama u odbrani „bez slanja američkih trupa u rat”.

U stvarnosti, politike za promovisanje „raznolikosti, jednakosti i inkluzije” ne pomažu potištenim manjinama. Umesto toga, čini se da su jedini korisnici istih horda aparatčika, tzv. „DEI (DEI – Diversity, equity, and inclusion) službenika”. U međuvremenu, ove inicijative očigledno potkopavaju obrazovne standarde, čak i na elitnim medicinskim školama (OVDE), i podstiču sakaćenje hiljada tinejdžera u ime „rodno afirmišuće hirurgije”. (OVDE)

Što se tiče trenutnog pravca spoljne politike SAD, on nije zainteresovan da pomogne drugim zemljama da se brane, koliko je istrajan u tome da se druge zemlje bore protiv naših neprijatelja kao „proksiji”, bez da im mi obezbedimo dovoljno oružja da zapravo pobede.

Ova strategija – najvidljivija u Ukrajini – reklo bi se, ima smisla za SAD, koje su u „globalnom ratu protiv terorizma” otkrile da njihova toliko hvaljena vojska ne može poraziti čak ni odrpane talibane nakon 20 godina napora. Ali verovanje u američka nagovaranja i obećanja može na kraju da osudi Ukrajinu, Izrael i Tajvan na zaborav, po modelu Južnog Vijetnama i Avganistana.

Američki vojnici na izvidnici u Avganistanu, 16. februar 2019. (Foto: EPA-EFE/US Army)

Ako govorimo o klimatskim promenama, svet je sada preplavljen kineskim električnim vozilima, baterijama i solarnim panelima, a sve to se masovno proizvodi uz pomoć državnih subvencija i elektrana na ugalj.

Dok smo barem pokušali da se odupremo sovjetskoj strategiji prenošenja marksizma-lenjinizma na „treći svet” – što je plaćeno ogromnom cenom u ljudstvu – zaokupljenost naše političke elite klimatskim promenama rezultirala je, pak, potpunom strateškom nekoherentnošću. Činjenica je da je Kina odgovorna za tri četvrtine od tridesetčetvoroprocentnog povećanja emisije ugljen-dioksida od rođenja Grete Tunberg (2003), i dve trećine četrdesetosmoprocentnog povećanja potrošnje uglja.

Da biste videli koliki je jaz koji sada razdvaja američku nomenklaturu od radnika i seljaka razmotrite nalaze Rasmusenove ankete (OVDE) iz septembra prošle godine, koja je nastojala da ispita razlike u stavovima između „Ajvi ligaša” (Amerikanci koji imaju diplomu jednog od osam najprestižnijih univerziteta u Americi – prim. prev.) i ostalih, običnih Amerikanaca.

Anketa je definisala prve kao „one koji imaju postdiplomske studije, prihod domaćinstva veći od 150.000 dolara godišnje, koji žive u poštanskom broju sa više od 10.000 ljudi po kvadratnoj milji” i koji su pohađali „škole Ajvi lige ili druge elitne privatne škole, uključujući Nortvestern, Djuk, Stanford i Univerzitet u Čikagu.”

Upitani da li bi se zalagali za „racionisanje trošenja gasa, mesa i struje” u borbi protiv klimatskih promena, 89 odsto ljudi iz „Ajvi lige” je odgovorilo potvrdno, naspram 28 odsto „običnih građana”. Na pitanje da li bi lično platili 500 dolara više u vidu poreza i većih troškova za borbu protiv klimatskih promena, 75 odsto Ajvi ligaša je odgovorilo da, naspram 25 odsto svih ostalih.

„Nastavnici treba da odlučuju šta će učenici učiti, a ne roditelji”, bila je izjava sa kojom se složio 71 odsto Ajvi ligaša, što je skoro duplo više od prosečnih građana. Na pitanje „da li SAD pružaju previše slobode pojedincu?” više od polovine Ajvi ligaša je reklo da, dok je samo 15 odsto običnih građana odgovorilo na isti način. Elita je bila otprilike dvostruko naklonjenija od svih ostalih da ima pozitivan stav o članovima Kongresa, novinarima, sindikalnim liderima i advokatima. Možda onda i nije iznenađujuće što je 88 odsto „Ajvi ligaša” reklo da se njihove lične finansije poboljšavaju, za razliku od jednog od pet u opštoj populaciji.

SAD kao novi SSSR

Lažna ideologija u koju retko ko zaista veruje, ali svi moraju da je ponavljaju kao papagaji, osim ako ne žele da budu prozvani disidentima? Prisutna? Stanovništvo koje više ne smatra važnim patriotizam, religiju, rađanje dece ili učešće u zajednici (OVDE)? Takođe! A ogromna katastrofa koja je razotkrila potpunu nesposobnost i lažnost na svim nivoima vlasti? Černobil, čitaj COVID-19.

Konačno, iako nemam pravo na pravnu ekspertizu, mislim da prepoznajem sovjetsku „pravdu” kada vidim da se u njujorškoj sudnici pravni sistem zloupotrebljava sa nadom u diskreditaciju i zatvaranje političkog protivnika. Pitanje koje se dalje postavlja je: Šta ako je Kina naučila lekcije iz Hladnog rata bolje od nas? Bojim se da Si Đinping nije samo shvatio da po svaku cenu mora izbeći sudbinu svojih sovjetskih kolega. On je, što je važnije, shvatio da na kraju mi sami možemo postati Sovjeti.

A ima li boljeg načina da se to postigne nego pravljenjem „karantina” od celog ostrva nedaleko od njihove obale (misli se na Tajvan – prim. prev.) kako bi nas to isprovociralo da pošaljemo pomorsku ekspediciju u probijanje blokade, sa očiglednim rizikom od započinjanja Trećeg svetskog rata? Najgora stvar u vezi s približavanjem Tajvanske poluprovodničke krize je to što će – u poređenju sa Kubanskom raketnom krizom iz 1962. – uloge biti obrnute. Bajden ili Tramp postaju Hruščov, dok Si Đinping postaje Kenedi. (Posmatrajte ga [Si Đinpinga prim. prev.] kako priprema diskurs [OVDE], govoreći predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen da Vašington pokušava da podstakne Peking da napadne Tajvan.)

Predsednik Kine Si Đinping na plenarnoj sednici tokom samita BRIKS-a 2023. u Kongresnom centru Sandton u Johanesburgu, 23. avgust 2023. (Foto: AFP)

Moglo bi se reći da su mnogi naši savremeni problemi rezultat spoljnih sila koje vode višedecenijsku kampanju subverzije (OVDE). Oni su to nesumnjivo pokušali, baš kao što je CIA davala sve od sebe da sruši sovjetsku vlast u Hladnom ratu.

Ipak, treba razmotriti mogućnost da smo sami sebe doveli do toga – baš kao što su Sovjeti sami sebi uradili mnoge pogrešne stvari. Tokom Hladnog rata je bila uobičajena zabrinutost liberala da bi na kraju mogli postati nemilosrdni, tajnoviti i neodgovorni kao Sovjeti zbog neophodnosti trke u nuklearnom naoružanju. Malo ko je sumnjao da ćemo postati degenerisani kao Sovjeti, i prećutno odustati od pobede u Hladnom ratu koji je sada u toku.

Još uvek se nadam da možemo izbeći poraz u Drugom hladnom ratu, da će ekonomska, demografska i socijalna patologija koja pogađa sve jednopartijske komunističke režime, na kraju presuditi Sijevom „kineskom snu”. Ali što je veći broj smrtnih slučajeva iz očaja, i što je širi jaz između američke elite i svih ostalih, manje sam uveren da će naše sopstvene patologije usporiti.

Na kraju, jesmo li mi Sovjeti? Pogledajte oko sebe.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: The Free Press

 

Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Reuters

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u