Povodom 25 godina od kraja bombardovanja Jugoslavije, Priština je organizovala proslavu jubileja nazvavši ga „oslobođenjem ‘Kosova’”, dan kada je planom iz Kumanova o povlačenju srpske vojske i policije s Kosova i Metohije prestala NATO agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Još su u sećanju scene vojnih vozila koje se u dugoj koloni kreću ka centralnoj Srbiji, a na svakom od njih zadenuta po jedna jugoslovenska (srpska) zastava, jer vojska na bojnom polju nije izgubila rat već se povlačila sa svoje zemlje političkom odlukom.
Bio je to 15. jun, pre tačno četvrt veka, tužan dan za Srbe sa KiM, kada su otpočele njihove nevolje – za mnoge odlazak a za one koji su ostali nemoguć život sve do danas, kada im preti i biološki opstanak na svojoj viševekovnoj zemlji. Sve uz prećutnu saglasnost međunarodnih snaga KFOR-a u uniformama NATO-a. Ti NATO vojnici su za Albance bili „oslobodioci”, zbog čega je za ovu godišnjicu planirano nekoliko svečanosti, uključujući defile tzv. Kosovskih bezbednosnih snaga (KBS) i policije na centralnom trgu u Prištini, u okviru kojeg će biti izloženo različito oružje, oprema i sistemi.
Predsednica privremenih prištinskih institucija Vjosa Osmani sastala se s predsednikom Albanije Bajramom Begajem, dok je u skupštini tzv. Kosova održana svečana sednica povodom „dana oslobođenja”. Pozvan je bio i premijer Albanije Edi Rama, koji je tokom boravka u Prištini odbio da se sastane sa kosovskim premijerom Aljbinom Kurtijem.
Oni se, u stvari, glože oko štafete zastupanja „Velike Albanije” – što se potvrdilo i 1. maja, kada je na snagu stupila primena sporazuma prema kojem će građani Albanije i „Kosova” kroz zajednički prelaz prolaziti po ubrzanim procedurama – čime je direktno ugrožen teritorijalni integritet Srbije. Prekršen je član dva Povelje UN i Helsinškog dokumenta koji obavezuje sve države članice da poštuju teritorijalni integritet i suverenost država članica. Krši se i Rezolucija 1244 SB UN na osnovu koje je nakon završetka rata 1999. godine teritorija Kosova i Metohije nesporno ostala u sastavu SR Jugoslavije, odnosno Republike Srbije kao njenog sukcesora…
Tu čak i „Otvoreni Balkan” ide u drugi plan, mada ima mišljenja da i on predstavlja samo „nastavak” pronalaženja opcije za rešenje Kosova (kao što su prethodili: korekcija granice, razmena teritorije – srpsko za srpsko, poziv na razgraničenje…). Nemci nisu blagonaklono gledali na tu ideju, jer su je smatrali direktnom opstrukcijom Berlinskog procesa.
Edi Rama, u početku veliki entuzijasta „Otvorenog Balkana”, upozorio je na kraj ove inicijative, prvo kada je najavio zamrzavanje odnosa sa Srbijom zbog hapšenja trojice kosovskih policajaca koji su ušli na teritoriju centralne Srbije, da bi posle slučaja Banjska još više zaoštrio retoriku. U stvari, pravo je pitanje da li je Rama to učinio zbog samita Berlinskog procesa – čiji je domaćin – i straha da mu Kurti ne preotme ulogu svebalkanskog lidera.
U Granadi, na samitu Evropske političke zajednice (EPZ), došlo je i do otvorenog severnomakedonskog koalicionog sporenja oko „Otvorenog Balkana”. Najpre je šef diplomatije Severne Makedonije Bujar Osmani rekao da je njegov stav da bi Skoplje trebalo da preispita učešće u „Otvorenom Balkanu” ako se dokaže da je Srbija umešana u napad na sever Kosova, kako Osmani interpretira događaje u Banjskoj. Odmah je reagovao njegov šef, premijer Dimitar Kovačevski, koji je pojasnio da se stav vlade o učešću Severne Makedonije u pomenutoj regionalnoj inicijativi nije promenio i da je Bujar Osmani o tome izneo svoj partijski stav, kao potpredsednik albanske „Demokratske unije za integraciju” – DUI.
Uloga Tonija Blera
U svakom slučaju, Prištini su mnogo važniji bili slavlje, gosti pristigli tim povodom i čestitke zapadnih mentora. U Uroševcu je čak otkrivena statua tadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera, koji je za kosovske Albance „jedan od heroja kosovskog rata i NATO bombardovanja Srbije”. Pa ipak, Albanijan post ističe da, iako se obeležava 25. godišnjica tzv. oslobođenja, ovaj dan nije zvanični praznik na „Kosovu” već se obeležava kao dan sećanja, uz opasku da je reč o „danu mira” kada je „poslednja čizma jugoslovenskih vojnika napustila Kosovo”.
Tako je, posle Bila Klintona u Prištini, spomenik dobio i britanski premijer, koji je bio i glavni gost i uz fanfare dočekan u Uroševcu. Čak se neki šiptarski mladići zovu kao on (OVDE), poput Toniblera Gašija, čiji su roditelji u znak zahvalnosti, decu nazvali Toni Bler, Bil Klinton i Madlen Olbrajt. Taj fenomen je obrađen čak i u pop kulturi – lik dilera droge poreklom s Kosova u seriji Gaja Ričija Džentlmen zove se upravo Tonibler. Bler je u Prištini rekao i da je „NATO intervencija pre 25 godina bila ispravna stvar” i da „stoji uz građane ‘Kosova’”, a Kurti mu je zahvalio na „nepokolebljivoj podršci” i „doprinosu oslobođenju ‘Kosova’ od srpskih ‘osvajača’”.
Beogradski cinici nisu propustili da podsete kako su pre 10 godina mediji u Srbiji objavili da će tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića savetovati, između ostalih, agencija Tonija Blera, zbog čega je morala da se oglasi i nekadašnja premijerka Ana Brnabić, pojašnjavajući da država ne plaća savete Blerove agencije već da je angažman u formi „deliveri junita”, to jest modela rada Blerove vlade: male grupe visokokvalifikovanih ljudi u središtu vlade pomažu ministarstvima da postižu rezultate u vezi s inicijativama koje rukovodstvo smatra prioritetom.
Pre nekoliko meseci objavljeni su tajni dokumenti koji otkrivaju da je britanski premijer Toni Bler neposredno pre početka bombardovanja Jugoslavije tražio da se gađaju civilne mete. Kako je preneo američki portal „Grejzon” (OVDE) – koji je imao uvid u ova dokumenta – iako su u britanskoj vojsci priznali da bi udar na hotel „Jugoslaviju” doveo do smrti određenog broja civila, Bler rekao da je to cena „koju vredi platiti”.
Prve noći kada je bombardovan hotel „Jugoslavija”, NATO je izveo istovremeni napad i na ambasadu Kine u Beogradu, ubivši tri novinara i ranivši desetine koji su se sklonili unutra. Bler je navodno lično naredio da se gađaju i zgrade medija, zbog čega je NATO pogodio zgradu RTS-a, kada je poginulo 16 novinara. Deklasifikovani britanski dokumenti otkrivaju da su Britanci pokušavali da „poguraju” Amerikance da okupiraju Jugoslaviju i sruše njenog predsednika Slobodana Miloševića tokom bombardovanja 1999. godine.
Poseta Blera „Kosovu” i spomenik u njegovu čast nije mogao da prođe bez ironije i podsmeha i to baš njegovih Britanaca, koji su na društvenim mrežama – kako je preneo britanski Independent – naveli da lik sa spomenika neodoljivo podseća na australijskog glumca i pevača Džejsona Donovana, koji je „žario i palio tokom 1980-ih”. Povod je bila objava fotografija Blerove statue njegovog bivšeg sekretara Alistera Kembela u pokušaju da podstakne birače da glasaju za laburiste.
Profitiranje na Kosovu
Nisu se kosovski Albanci svojim patronima odužili samo spomenicima, već i unosnim poslovima. Nakon što je „Kosovo” proglasilo nezavisnost 2008. godine, počeli su da pristižu američki investitori. Kako bi ojačali svoju poziciju, angažovali su nekadašnje zvaničnike iz Klintonove administracije. Jedna od prvih korporacija koja je pustila svoje pipke na „Kosovu” je „Behtel” (Bechtel), infrastrukturni gigant koji je želeo da gradi auto-puteve (OVDE). Kako bi to uradili, morali su da ubede vlast teritorije u kojoj je 60% ljudi živelo u siromaštvu da im je potrebna ta skupa saobraćajnica. Rešenje? To je „patriotski auto-put” koji bi povezao „Kosovo” s Albanijom.
„Behtel” je, uz pomoć tadašnjeg ambasadora SAD Kristofera Dela, uspeo da ubedi vladu u Prištini da prihvati projekat auto-puta. Cena, sitnica – 700 miliona dolara, odnosno oko 20% BDP-a „Kosova”. Zvanični ugovorni nikada nisu objavljeni, te je ubrzo postalo jasno: pravi iznos je verovatno bio veći. Autoput je završen 2012, po ceni od oko milijardu evra. Del je do tada već napustio „Kosovo”, ali i diplomatsku službu, a njegov novi poslodavac bio je upravo „Behtel”.
I nekadašnja državna sekretarka SAD Madlen Olbrajt je iskoristila priliku da profitira na „Kosovu”. Njena kompanija „Olbrajt kapital menadžment” izrazila je interesovanje za kupovinu kosovskog telekomunikacionog operatera PTK – iako je već imala većinsko vlasništvo u privatnoj kompaniji koja se bavila istim poslom. Olbrajtova je u prvi mah odbacila kritike da bi kupovina PTK predstavljala konflikt interesa, ali je nakon pritiska javnosti i članka na naslovnici Njujork tajmsa (OVDE) odsutala od kupovine (OVDE).
Jedini visoki američki zvaničnik koji nije uspeo da se „opari” na Kosovu i Metohije je nekadašnji glavni komandat NATO snaga, general Vesli Klark. Pokušao je doduše da dobije koncesiju za kopanje lignita, kojim je „Kosovo” bogato. Vlasti u Prištini su 2013. u tajnosti čak i promenile zakone o rudarenju, kako bi njegova kompanija dobila neophodne koncesije bez javnog tendera (OVDE). Ipak, nakon što je Projekat za razvoj UN objavio izveštaj u kome se navodi da bi projekat Klarkove firme bio protivzakonit po starim zakonima, on se našao na udaru oštrih kritika a pod pritiskom javnosti, parlament u Prištini je odbio da mu da licencu za kopanje lignita (OVDE). Ipak, to nije bio kraj Klarkovog angažmana na Kosovu i Metohiji, pošto se nedavno sastao s Kurtijem kako bi razgovarali o projektima održive energije.
Američke kompanije su zaradile stotine miliona dolara na „Kosovu”, uglavnom kroz sumnjive i netransparentne projekte. Detaljnija analiza pokazuje da su američke investicije bile fokusirane na uske interese tamošnjih korporacija, a ne na razvojne projekte koji su tzv. Kosovu zaista bili potrebni.
Iako se „Kosovo” često prikazuje kao primer uspešne američke intervencije i projekta izgradnje države, to uopšte nije tačno, navodi belgijski Politiko (OVDE). Nakon više decenija američkog angažmana „Kosovo” je i dalje političko i ekonomsko smetlište. Nezaposlenost je tokom prethodne decenije u proseku iznosila 27%, dok se procenjuje da oko 800.000 žitelja južne srpske pokrajine živi u inostranstvu.
Politika etničkog čišćenja
U praksi, „država” koja je proglasila nezavisnost 2008. do danas je ostala američki protektorat, piše Politiko i dodaje da, iako „Kosovo” ima predsednika, vladu i parlament – svi znaju da je pravi centar moći američka ambasada – koja „žmuri” na sve što se događa sa Srbima, naročito na severu Kosova i Metohije. Sumnjiva hapšenja Srba, fizički napadi, pljačke imovine srpskih starosedelaca, uzurpacija institucija i oholost policije sa dugim cevima…
U beskrajnom nizu terora i pritisaka vlasti i policije Aljbina Kurtija, poslednji su privođenje i maltretiranje srpskih dečaka zbog pevanja srpskih pesama na privatnom slavlju, ili, bez ikakvog naloga i objašnjenja, upad policije u dve srpske škole u Leposaviću i nedozvoljeno fotografisanje školskih prostorija. A nakon niza odluka kosovskih vlasti, kojima se direktno ugrožavaju interesi Srba, Priština je ovih dana povukla novi potez. Srbi na severu KiM dobili su poziv Kosovske agencije za privatizaciju da napuste stanove koje su dobili od preduzeća u kojima su radili ili još rade i koje su otkupili, te da ih predaju Albancima koji su u tim stanovima nekada živeli, ali su napuštanjem radnih mesta, po tadašnjem zakonu, izgubili vlasnička prava nad stanovima koje nisu otkupili.
Da iza poziva na iseljenje stoji politika, ukazao je i direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petar Petković, navodeći da Kurti ne miruje i nastavlja da i odlukom koja podrazumeva iseljavanje Srba iz njihovih stanova i naseljavanja Albanaca na sever Kosova – sprovodi politiku etničkog čišćenja.
Za američkog „ambasadora” u Prištini Džefrija Hovenijera – koga Politiko apostrofira kao šefa ovog američkog protektorata – muke Srba nisu u fokusu pažnje. Njemu je važnije bilo da izjavi da se SAD ne slažu s Deklaracijom usvojenom na Svesrpskom saboru u Beogradu da je Kosovo sastavni deo Srbije. Na konferenciji „Rugova i Zapad”, koju je organizovao Demokratski savez Kosova, istakao je da su SAD priznale nezavisnost tzv. Kosova i da „s ponosom stoje iza tog stava”. Samo što ne kaže: „A vi, Srbi, upitajte se s kim i zašto i dalje pregovarate?” Pitamo se, ali nemamo odgovor.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Pečat
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Djordje Savic
BONUS VIDEO:
