Šarl Moras – temeljna ličnost francuske desnice

Knjige Šarla Morasa još uvek imaju status udžbenika i svako ko u okviru desnice pretenduje na pravo glasa mora da barem poznaje njegovu misao, čak i kada je ne prihvata u celosti

Pred prvi krug parlamentarnih izbora u Francuskoj, zakazanih za 30. jun, oči Evrope uprte su u tu zemlju. To se posebno odnosi na evropsku desnicu. Naime, nekadašnji Nacionalni front – odnosno Nacionalno okupljanje (NO), kako se od 2018. godine zove ta stranka – već dugo važi za najuspešniju organizaciju evropske desnice.

Manje desne partije nisu skrivale da se ravnaju prema francuskom uzoru. Ipak, ocena da je reč o najuspešnijoj desnoj stranci zavisiće od toga šta se uzima kao mera uspeha. Ukoliko se merilo snage traži u učešću u vladama, onda ni Front, ni Okupljanje ne mogu važiti za oličenje političke moći. Stranka nikada nije bila ni blizu vlasti i najviše je mogla da računa sa pobedama na lokalnom nivou.

Istina, Žan Mari le Pen je 2002. godine ušao u drugi krug predsedničkih izbora, ali je tada poražen od strane Žaka Širaka. Njegova naslednica, Marin le Pen nije bila bolje sreće i dva puta (2017 i 2022) je poražena od strane Emanuela Makrona. Međutim, uspeh ove stranke ne leži u njenom učešću u vlasti – već u činjenici da je, od svog formiranja 1972. godine, Front uspeo da ujedini raznorodne grupe na desnici – bez obzira na ideološke razlike i lične konflikte, odnosno da je od male stranke sa margine dospeo u centar politike.

Zapravo i pre formiranja Nacionalnog fronta desnica je zauzimala važno mesto u francuskoj politici. Na kraju krajeva, Francuska nije samo zemlja revolucije – već i kontrarevolucije, pobunjenika iz Vandeje, domovina Žozefa de Mestra i Luja de Bonala. Ta misaona tradicija nije uvek bila vidljiva na prvi pogled, ali je uvek snažno delovala ispod površine. Čak i kada je levica upravljala Francuskom, ona nikada nije mogla da ignoriše onu konzervativnu, monarhističku, katoličku i nacionalističku Francusku i otpor koji je ona pružala zvaničnoj politici.

Francuska akcija

Najbitniji organizacioni izraz francuske desnice u prošlom veku predstavljala je Francuska akcija (FA). Reč je o najkrupnijoj pojavi na francuskoj desnici i organizaciji koja i danas ima svoje simpatizere. Baš ovog meseca navršava se 125 godina postojanja FA. Grupa je formirana 1899. godine, na vrhuncu Drajfusove afere, i ubrzo je postala najuticajnija nacionalistička organizacija u zemlji.

Istina, Akcija nikada nije uspela da se približi vlasti. Međutim, ta činjenica nikako ne može da umanji značaj njenog lidera, Šarla Morasa, koji je svojim idejama oblikovao ne samo francusku intelektualnu desnicu, već se njegov uticaj širio od Britanije do Balkana. U svoje vreme Moras je nazivan „najuticajnijim političkim misliocem posle Marksa” (Pjer Drije la Rošel), a čak i oni koji se nisu slagali sa njim priznavali su njegovu „izuzetnu intelektualnu snagu” (Andre Marlo). Zbog briljantnog stila Tomas S. Eliot poredio ga je sa Vergilijem.

Liga francuske akcije (Ligue d‘ Action française) osnovana je 20. juna 1899. godine. U početku, grupa se jedva mogla razlikovati od ostalih liga koje su se pojavile na političkoj sceni u vreme „Afere Drajfus”. Osnivači, Moris Pižo i Anri Vožo, su poticali iz liberalnih krugova i nisu bili principijelni protivnici republike. Jedino što su imali na umu bila je drugačija organizacija zemlje kako bi Francuska ponovo postala snažna država kao što je nekada bila.

Alfred Drajfus, francuski Jevrejin optužen za izdaju zbog špijunaže u korist Nemačke, što je izazvalo duboku podelu u francuskom društvu (Foto: Wikipedia/bildindex.de/Public domain)

Međutim, to se promenilo kada im je pristupio mladi novinar Šarl Moras, odnosno kada je pokrenut list Francuska akcija (L‘ Action française). Moras je zastupao ideju da snaga države zavisi od institucionalnog aranžmana i da se o snazi Francuske pod republikansko-demokratskim režimom ne može ni misliti.

Jedini odgovor na političku krizu video je u povratku monarhiji. Samo odlučna borba protiv republike i demokratije može od Francuske otkloniti opasnosti koje su se manifestovale u drajfusizmu. Morasu pripada zasluga što je formulisao, uobličio i detaljno razradio političko učenje organizacije, čime je postao tvorac savremene, antidemokratske monarhističke teorije. On je uspeo da poveže gotovo sve tradicionalne argumente protiv demokratije i da ih uklopi u koherentnu celinu. Ubrzo po osnivanju grupi su se priključili Žak Benvil, Leon Dode i Luj Dimije.

Ideološko uobličavanje

Kada je 1908. godine L‘ Action française od mesečnika postao dnevni list, FA je ušla u novu fazu, a Moras je dobio instrument da utiče na javno mnjenje, pri čemu je najpre ciljao na intelektualce. Pod uredništvom Leona Dodea list se odlikovao žestokim tonom i prefinjenim stilom. U svojoj knjizi Budućnost inteligencije (L’Avenir de l’intelligence) Moras je intelektualce postavio pred dilemu da li će ući u savez sa snagama finansijskog kapitala i time se srozati na nivo slugu plutokratije, ili će ući u savez sa snagama krvi, nasleđa, a to će reći sa crkvom i monarhijom.

„U ime razuma i prirode, u skladu sa drevnim zakonima univerzuma, za dobrobit poretka, za trajanje i progres ugrožene civilizacije, sve nade su ukrcane na brod kontrarevolucije” – pisao je Moras. U istoj knjizi je još početkom HH veka ukazao na postojanje prećutnog saveza između kapitala i levice, odnosno međunarodnog novca i međunarodnog socijalizma. Umesto internacionalnog komunizma i kapitalizma, Moras je težio nekom obliku socijalne monarhije.

Sa druge strane, njegovo učenje zapanjujuće koherentnosti imponovalo je intelektualcima. Kako je zapazio Armin Moler, Morasovo učenje predstavljalo je najtemeljnije izgrađeni „sistem” koji je bilo koji desničar u HH veku do tada stvorio. Posebno je akademska omladina bila fascinirana tim učenjem, jer je ono slično dijalektičkom materijalizmu na svako pitanje imalo spreman precizan odgovor.

Šarl Moras, vođa Francuske akcije (Foto: AFP)

Uz to 1906. grupa je napravila ono što do tada nije postojalo: osnovala je neku vrstu visoke škole Institut d’Action française, čime je dodatno naglašen intelektualni karakter organizacije. Stoga je Morasova misaona zgrada za Molera bila „poslednji veliki vrhunac francuske ideologije.”

Grubo rečeno, Moras je predviđao restauraciju monarhije u Francuskoj, uz ukidanje demokratije i uvođenje staleškog predstavništva, decentralizaciju i autonomiju istorijskih provincija. Država bi trebalo da bude snažna u svojim bazičnim funkcijama, ali ne i prenapregnuta, i nikako totalna. Morasova Francuska je katolička i tradicionalistička, te čvrsto ukorenjena u klasičnoj kulturi.

Iako lično nije bio vernik – Moras je u crkvi video poslednjeg čuvara klasične, antičke kulture – koji još odoleva silama egalitarizma i dekadencije. Umesto Marijane kao simbola revolucije i republike, Moras u prvi plan stavlja Jovanku Orleansku, u kojoj prepoznaje simbol narodnog vapaja za kraljem, kao jedinom ujediniteljskom snagom u podeljenoj zemlji. Jovanka Orleanska tako postaje figura integralnog nacionalizma.

Razvoj organizacije

U međuvremenu, Francuska akcija je izgrađivana ne samo u doktrinarnom, već i u organizacionom smislu. Formirani su Kraljevski kameloti (Camelots du Roi), ogranak organizacije koji je prodavao list i širio propagandu, ali koji je ponekad ulazio u sukobe sa policijom, odnosno grupama sa levice. Pored kamelota, izdanci Francuske akcije bile su i druge organizacije kao što su Monarhističke dame, Studenti Francuske akcije ili Mladi monarhistički sinovi.

Klasično nasleđe latinske civilizacije Moras je želeo da brani od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja. Njegov najvažniji spoljašnji neprijatelj je bila Nemačka i sve što je dolazilo iz nje, računajući tu Lutera i njegov protestantizam, kao i Kanta sa njegovom metafizikom. Destruktivne elemente unutar Francuske prepoznavao je u masonima, protestantima, Jevrejima i strancima. U njima je video četiri grupe koje razaraju Francusku.

Istinska Francuska bila je za Morasa zemlja poretka i harmonije, spoj galsko-rimskog porekla, latinske kulture, katoličanstva i monarhije. Govorio je da je to „umetničko delo političke umetnosti”. Ako su galo-rimsko poreklo, katolička vera i monarhija ono što čini francuski karakter, ne treba da nas čudi što Moras ukazuje na Francusku revoluciju i ubistvo kralja – kao tačku od koje počinje francuski pad – koji će je na kraju dovesti do katastrofe 1940. godine i neslavne okupacije.

Šarl Moras i sledbenici Francuske akcije na dan Jovanke Orleanke, Pariz, 8. maj 1927. (Foto: Wikimedia Commons/Agence de presse Meurisse/Gallica Digital Library – digital ID btv1b9056593x/f1/Public domain)

Za njega je republika u Francuskoj sinonim za vladavinu stranaca. Svojim isticanjem humanizma i bratstva, ideje revolucije su oslabile Francusku i učinile je neosetljivom prema stranoj opasnosti. Francuska je posle revolucije izgubila staru slavu koju je imala kao monarhija i sa pozicije prve svetske sile, izgubivši svoj primat, pala na četvrto-peto mesto.

„Sve zemlje gde su se sa energijom očuvali ovi ostaci prošlosti – tradicija, autoritet, podređenost masa prirodnim vođama – te zemlje izrađuju više proizvoda od nas, bolje ih prodaju od nas, čak rađaju više dece od nas. Pogledajte monarhističku i feudalnu Prusku, pogledajte aristokratsku Englesku sa njenim esnafima”. Prema tome, biti nacionalista iz Morasove perspektive znači isto što i biti rojalista.

Monarhiju Moras vidi kao branitelja slobode, jer je tradicionalna monarhija znala gde se završavaju njena ovlašćenja i poštovala je autonomiju korporacija i slobodnih gradova. Od njega potiče formula: kralj na čelu republike. Tek su republika i demokratija stvorile etatizam. Njihov proizvod je centralizovana država koja se u sve meša i koja niveliše sve lokalne razlike.

(Posle)ratni izazovi

Tokom Prvog svetskog rata, Moras se skoncentrisao na spoljnjeg neprijatelja, da bi, kada se rat završio, ponovo svom žestinom napao republiku. Prema njegovom mišljenju, Versajski mir došao je prerano i bio je suviše blag prema Nemačkoj. Išao je toliko daleko da je predlagao podelu Nemačke. I ovde je Moras znao da načini vezu sa revolucijom. Tvrdio je da je jedna od velikih posledica Francuske revolucije bilo zasebno stvaranje nemačke, germanske kulture, nemačkog nacionalizma, nemačke nezavisnosti i najzad, nemačkog imperijalizma koji je najveća opasnost zapadne civilizacije.

Borba koju je Moras vodio nije prošla bez udaraca. Uprkos svojoj odbrani crkve i monarhije, Moras je doživeo da su se obe institucije distancirale od njega i njegovog učenja. Najpre je papa Pije XI doneo odluku da se njegove knjige stave na indeks, a docnije je i članovima FA uskraćena mogućnost da se pričešćuju, dok je Moras izopšten iz crkve. Iako je na intervenciju Karmela Lisijea papa Pije XII 1939. ukinuo ovu odluku, bio je to snažan udarac za FA, koja je ostala bez jednog broja članova.

Sledeći udar došao je 1937. godine kada se vojvoda od Giza – pretendent na francuski presto – ogradio od najuticajnijeg monarhističkog pokreta. Vojvoda je to učinio rekavši da monarhija nije partija, te da je Morasov monarhizam inkompatibilan sa tradicijama monarhije. Bogdan Radica je primetio da, isključen iz crkve i napušten od rojalističkih pretendenta, Moras pod svodom Akademije ostaje, u suštini, jedan od najvećih paradoksa zapadnog intelektualnog sveta.

Papa Pije XII (Foto: EPA/STR/dpa/picture alliance)

Takođe, usled pojave fašizma u Italiji jedan deo francuske desnice je razočaran staromodnom Morasovom doktrinom. U odnosu na Morasove postavke, fašizam je izgledao modernije i dinamičnije. Pored toga, Moras nije bio rođeni politički vođa ili agitator, već pisac, liričar, mislilac i polemičar. Ne profesionalni političar, već akademik.

Kada su u vreme velikih demonstracija protiv vlade 1934. njegove mlađe pristalice tražile od njega da deluje, Moras im je odgovorio da ne voli kada ljudi izgube samokontrolu. Odluka da se FA formira svoju stranku Union Nationale i da u okviru nje izađe na izbore 1919. godine pokazala se kao greška. Program stranke je bio dosta blaži u odnosu na pozicije koje je FA zastupala i oduzeo je grupi revolucionarni elan.

U izbornoj platformi nije bilo reči o restauraciji monarhije, a program je u osnovi bio narodnjački. Iako je ostvaren određen izborni uspeh – sa oko 30 osvojenih mesta za ljude bliske Francuskoj akciji, među kojima je bio i Leon Dode – ova avantura koštala je Morasov pokret popularnosti, budući da je operacija shvaćena kao kompromis sa omraženom republikom i napuštanje temeljnih tačaka Francuske akcije. Deo mlađih i radikalnijih članova istupio je iz FA i, pod vođstvom Žorža Valoa, 1926. osnovao Fašo (Faisceau). Nova grupa se suprotstavila „reakcionarima” iz FA.

Na „ničijoj zemlji”

Pred Drugi svetski rat levičarska vlada Narodnog fronta zabranila je FA. Ipak, to nije bio kraj. Poraz Francuske 1940. godine mogao je biti početak nacionalne revolucije. O tome je govorio maršal Peten i jedan deo članova FA pridružio se njegovim naporima, ali je učitelj ostao po strani. Moras je Nemce smatrao neprijateljima i nije prihvatao kolaboraciju, kao što nije odobravao ni politiku pokreta otpora. Tako je deo Morasovih pristalica prišao Petenu, dok je drugi deo od prvog dana pripadao pokretu otpora. Između te dve strane, Moras je ostao na ničijoj zemlji.

Nakon okončanja nemačke okupacije Francuske, FA se ponovo našla pod zabranom, a Moras pred sudom koji ga je osudio na zatvor. U međuvremenu pristalice FA su se ponovo okupile pod drugim imenom. Docnije je ujedinjenjem konkurentskih grupa ponovo formirana FA, ali to ujedinjenje nije bilo dugog veka. Levi deo grupe je ubrzo istupio i osnovao sopstvenu organizaciju.

Šarl Moras na suđenju u Lionu, 1945. (Foto: Wikimedia Commons/Keystone-France/Public domain)

Ta leva struja kasnije je podržavala Fransoa Miterana, socijalističkog predsednika koji je u mladosti pripadao desnim organizacijama. Iako je, najkasnije od 1980-ih godina, Morasov teorijski monarhizam na polju praktične politike ostao bez većeg značaja, dva momenta se ne smeju zanemariti. Naime, deo Morasovih sledbenika i monarhista učestvovao je u formiranju Nacionalnog fronta. To, naravno, ne znači da je NF bio organizacija sagrađena na osnovama koje je postavio Moras, ali ipak svedoči o žilavosti Morasovih ideja i njihovom potkožnom uticaju.

Takođe, 125 godina od svog osnivanja Francuska akcija još uvek postoji. Članstvo redovno izlazi na ulice da obeleži značajne datume iz monarhističke istorije: pogubljenje kralja Luja XVI i dan kada je spaljena Jovanka Orleanska. Naravno, nije reč o brojnoj organizaciji, ali ni o sasvim beznačajnoj grupi. Naime, ljudi sa desnice govore o FA kao o školi. Morasove knjige još uvek imaju status udžbenika i svako, ko u okviru desnice pretenduje na pravo glasa, mora da barem poznaje Morasovu misao, čak i kada je ne prihvata u celosti. Tako Morasova misao još uvek, barem delimično, utiče na formiranje predstava među francuskim desnim intelektualcima, čak i kada se to u praktičnoj politici ne vidi.

 

Dr Dušan Dostanić je saradnik Instituta za političke studije. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor: Novi Standard

 

Naslovna fotografija: AP Photo

 

BONUS VIDEO:

Istorija, Svet
Pratite nas na YouTube-u