Ko stvarno, kako i gde kopa litijum?

Sve rudarske kompanije koje su stavile šapu na bogata nalazišta u evropskim zemljama obećavaju „čistije” i ekološki održivije metode iskopavanja, uz upotrebu recikliranih otpadnih voda. Baš kao i Rio Tinto

Bio je 20. januar 2022. godine kada je tadašnja premijerka Srbije Ana Brnabić izjavila da je na projekat Rio Tinto „stavljena tačka”. Dodala je potom i da je „Vlada odlučila da ukine Uredbu o prostornom planu posebne namene za Projekat Jadar”, da su „svi upravni akti vezani za Rio Tino, odnosno Rio Sava, sve dozvole, odluke i rešenja – poništeni”, te da nikakvi ugovori nikada nisu postojali. Izgledalo je da su masovne šetnje Gazelom i višemesečni protesti širom Srbije urodili plodom.

Bio je 22. jun 2024. godine kada je aktuelna predsednica Narodne skupštine Srbije izjavila da bi bilo „nenormalno odreći se litijuma”. Dodala je potom i da bi Nemačka, da joj je samo ova naša količina litijuma, „kopala i oko Berlina” ako treba, te da bismo, „ukoliko pametno iskoristimo ovo što imamo, u narednih 10 godina imali prosečnu platu iznad proseka EU”.

Izgleda da je ona tačka s početka 2022. godine zapravo bila samo zapeta, da su masovne šetnje Gazelom i višemesečni protesti širom zemlje zaboravljeni, i da sav taj jadarit i litijum iz doline Jadra neće, kako to vladajuće garniture često vole da kažu, biti „proćerdan”.

Prema pisanju Fajnenšel tajmsa, kompanija Rio Tinto (da, to je ona na koju je pre nešto više od dve godine stavljena tačka) uskoro bi od Srbije trebalo da dobije „zeleno svetlo” za izgradnju najvećeg rudnika litijuma na Starom kontinentu. Ako je verovati predsedniku Aleksandru Vučiću, srpski rudnik litijuma – koji bi mogao da se otvori do 2028. godine – proizvodio bi gotovo 58.000 tona litijuma na godišnjem nivou, što bi bilo „dovoljno za 17% proizvodnje električnih vozila u Evropi, ili oko 1,1 milion automobila”.

I zaista, kada se stvari tako postave, potencijalni rudnik litijuma u Srbiji stvarno bi bio jedan od najvećih u Evropi. Naravno, pod uslovom da Evropa za početak uopšte i dobije svoj prvi rudnik litijuma.

Gde ima litijuma?

Zapravo, od 10 najvećih rudnika litijuma na svetu čak pet se nalazi u Australiji (konkretno, na zapadnom delu kontinenta), po dva se nalaze u Kini i Čileu, i jedan u Argentini, dok u Evropi postoje samo bogata nalazišta koja bi tek trebalo da se pretvore u rudnike.

Evropska zemlja koja je trenutno najbliža tom scenariju jeste Portugalija, koja se sa svojih 60.000 tona rezervi litijuma smatra jednim od najvećih nalazišta na kontinentu. Iako Portugalci litijum „vade” isključivo za potrebe industrije keramike i stakla, uskoro bi trebalo da ga preusmere i na proizvodnju baterija, jer je portugalska Agencija za zaštitu životne sredine odobrila procenu o tome kakav bi uticaj otvaranje ovakvog rudnika litijuma imalo na životnu sredinu.

Prema informacijama koje su trenutno poznate, iskopavanjem litijuma za proizvodnju baterija u severnom delu Portugalije (Kovas do Barozo) rukovodiće britanska kompanija Savana Risors (Savannah Resources). Značajna nalazišta litijuma locirana su i u francuskom departmanu Alijer, u španskoj autonomnoj pokrajini Estremadura, austrijskoj saveznoj pokrajini Koruška, na jugozapadu Nemačke, odmah uz Rajnu, kao i u Srbiji i Ukrajini.

Lokalitet u Portugalu na kome je kompanija „Savannah Resources” planirala iskopavanje litijuma (Foto: Image courtesy of ASMAA|YouTube)

Francuska je, baš kao i Portugalija, veoma blizu započinjanja projekta iskopavanja litijuma za proizvodnju baterija, što je u januaru ove godine kompanija koja bi trebalo da tim procesom upravlja (u pitanju je kompanija Imeris, koja inače u svom rudniku u Bovoaru proizvodi kaolin za keramičku industriju) i potvrdila. Imeris proizvodnju planira da pokrene 2028. godine, i obećava 34.000 tona litijum-hidroksida godišnje, količinu koja može baterijama da opremi i do 700.000 električnih vozila.

Iskopavanje litijuma uskoro bi moglo da počne i u Španiji, i to u njenoj autonomnoj zajednici Estremaduri, koja se graniči s Portugalijom, jer kompanija Ekstremadura Nju enerdžis (Extremadura New Energies) planira da u narednih 26 godina tamo proizvede 467.000 tona litijum-hidroksida. Prvobitno je planirano površinsko rudarenje, ali je ta zamisao – zbog neposredne blizine prastarog kamenog grada Kasaresa koji se nalazi pod zaštitom Uneska – naišla na veliki otpor stanovništva.

Tek nakon što su joj vlasti 2021. godine poništile dozvolu za istraživanje, kompanija se preorijentisala na podzemno rudarenje. Kao što je u razgovoru za Dojče vele jedan od direktora Ekstremadura Nju enerdžis i objasnio, kada je iskopavanje litijuma podzemno, kada se ne koristi sumporna kiselina ili prirodni gas, i kada se umesto podzemnih, na primer, koriste vode iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, tada su uticaji na životnu sredinu svedeni na najmanju moguću meru.

Najveća svetska nalazišta litijuma (u milionima tona)

1. Bolivija – 21 milion tona;

2. Argentina – 19,3 miliona tona;

3. Čile – 9,6 miliona tona;

4. Australija – 6,4 miliona tona;

5. Kina – 5,1 milion tona;

6. Kongo – 3 miliona tona;

7. Kanada – 2,9 miliona tona;

8. Nemačka – 2,7 miliona tona;

9. Meksiko – 1,7 miliona tona;

10. Češka – 1,3 miliona tona;

11. Srbija – 1,2 miliona tona

Izvor: Demostat

Međutim, iako i Portugalija, i Francuska a i Španija poseduju za evropske prilike ogromne količine litijuma, prava riznica ovog metala, za koju se procenjuje da obuhvata tri do pet odsto ukupnih svetskih zaliha, nalazi se na češko-nemačkoj granici, nedaleko od Drezdena i samo stotinak kilometara severozapadno od Praga. Ispod Zinvalda (sela s nemačke strane granice) i Činoveca (sela s češke strane granice) leže rudnici koji su se nekada koristili za iskopavanje kalaja i volframa, a koji bi danas mogli da iznedre preko 30.000 tona litijum-hidroksida, odnosno milion baterija za električne automobile godišnje.

Krajem prošle godine češki premijer Petr Fijala najavio je da će njegova država uskoro početi s rudarenjem litijuma i proizvodnjom baterija, a Češka elektroenergetska kompanija (ČEZ), koja će rukovoditi procesom, iznosi prognoze prema kojima bi pokretanje projekta omogućilo otvaranje više od hiljadu radnih mesta kao i obogaćivanje čitavog regiona, navodeći da je 2028. godina realan rok.

Ono što je u slučaju ovog projektovanog češko-nemačkog rudnika naročito problematično – kao što je problematično i za veći deo svih rudnika litijuma koji bi do kraja ove decenije u Evropi trebalo da se otvore – jeste način na koji će se „belo zlato” vaditi. Prema pisanju Dojče velea, litijum bi u Činovecu, a i u većem delu ostalih evropskih nalazišta, trebalo da bude eksploatisan iz stene, što je proces koji će iziskivati upotrebu ogromne količine slatke vode.

Tehnologija „izvlačenja”

Svako izvlačenje litijuma iz kamena podrazumeva i mašine i mehanizaciju za drobljenje, što automatski dovodi do emitovanja velike količine ugljen-dioksida u atmosferu, ali i upotrebe sumpornih i hlorovodoničnih kiselina, koje takođe mogu da imaju devastirajući uticaj na vazduh, vodu i zemlju.

Ovakav način eksploatacije znatno se razlikuje od načina koji dominira u Južnoj Americi, kontinentu koji poseduje najveće zalihe litijuma. Na primer, u Čileu, Argentini i Boliviji (u kojima se nalazi oko 70 odsto svetskih zaliha) litijum se tradicionalno dobija ekstrahovanjem iz slanih rastvora soli, odnosno salara, koji se nalaze na površini zemlje ili ispod nje.

Postupak izgleda tako što se slane vode ispumpavaju iz zemlje i stavljaju u bazene kako bi nakon isparavanja ostao samo litijum. Isparavanjem se postiže visoko koncentrisan sadržaj soli u vodi i to bi ozbiljno ugrožavalo poljoprivredu, a čak može predstavljati i rizik za snabdevanje slatkom vodom. Studije iz 2021. godine ukazuju na to da rudarenje litijuma slanom vodom može stvoriti oko 11 tona ugljen-dioksida po toni litijuma, dok iskopavanje iz rude spodumena oslobađa oko 37 tona ugljen-dioksida po toni proizvedenog litijuma.

Rudnik litijuma u Čileu (Foto: John Moore/Getty Images)

S obzirom na to da Evropa nema južnoameričke pustinje i slana jezera, jasno je da će se litijum izvlačiti iz kamena, i da će za to biti potrebne enormne količine slatkih voda (na primer, procenjuje se da je za jednu tonu litijuma koji se dobija ispumpavanjem i slanim rudarenjem potrebno oko dva miliona litara vode, dok bi za rudarenje iz kamena bilo potrebno još više). Naravno, gotovo sve rudarske kompanije koje su stavile šapu na bogata nalazišta u Francuskoj, Španiji, Češkoj, Nemačkoj i Srbiji, obećavaju „čistije” i ekološki održivije metode podzemnog iskopavanja uz upotrebu recikliranih otpadnih voda.

Takav je slučaj i s Rio Tintom koji tvrdi da prerada jadarita u Srbiji neće imati pogubne posledice po stanovništvo i prirodu, da će se proces obavljati u modernim podzemnim rudnicima i da se „ruda neće tretirati sumpornom kiselinom na temperaturi od 250 stepeni, što je slučaj sa drugim rudama litijuma u svetu”, ali i pored svega toga brojni stručnjaci neretko ističu da „ekološko rudarstvo“ ne postoji i da svaki vid vađenja litijuma, na ovaj ili onaj način, ugrožava životnu sredinu.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: Nedeljnik/NSPM

 

Naslovna fotografija: AFP

 

BONUS VIDEO:

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u