Prećutani Pekić

Danas, kada obeležavamo 32 godine od Pekićeve smrti, velikog pisca treba da pamtimo onakvog kakav je zaista bio. Za one koji će ga i dalje krivotvoriti po sopstvenom ukusu, Pekić je davno napisao: „Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman”

U jednom tekstu iz davne 1922. godine, Slobodan Jovanović je istakao da Svetozar Marković i dalje ima mnogo poštovalaca, ali da ga „svaki od njih prikazuje sa druge strane i doteruje prema svome ličnom ukusu”. Danas, više od 100 godina kasnije, možemo primetiti da se na isti način posmatraju lik i delo Borislava Pekića.

Kao veliki pisac, Pekić je godinama unazad predmet neosnovanih svojatanja, i to na način kojim se njegovo nacionalno i ideološko opredeljenje selektivno tumači ili potpuno prećutkuje. Na taj način, Pekiću se perfidno učitavaju svetonazori kojima, za života, skoro nikada nije bio okrenut.

Na primer, tako se 2007. godine desilo da Pekićev roman Atlantida bude uvršten u ediciju Savremeni crnogorski roman. Međutim, kao „Srbin iz preka”, Pekić je sebe doživljavao isključivo kao srpskog pisca i stoga ga nikako ne možemo podvesti pod crnogorsku književnost, čije su istaknute vedete Andrej Nikolaidis, Jevrem i Balša Brković.

Pored toga, u Srbiji se danas nekoliko političkih stranaka na različite načine poziva na Pekića. Vodeći najmanje računa o Pekićevom značaju, one su se oko njega uglavnom sukobljavale i time bacale veliku mrlju na događaje priređivane u Pekićevu čast, kao što je podizanje spomenika na Cvetnom trgu u Beogradu.

Ipak, najpoznatiji primer zloupotrebe Pekićevog lika i dela svakako jeste reklamni spot ambasade SAD u Srbiji (OVDE), u kojem se Pekiću pripisuju reči bivšeg naciste Konrada Rutkovskog, inače lika iz njegovog romana Kako upokojiti vampira: „Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo, nego kuda idemo.”

Autori poput Slobodana Vladušića i Isidore Smolović su konstatovali da se iza ovog spota krije više nego zla namera (OVDEOVDE), imajući u vidu vremenski i politički kontekst u kojem se pojavio. Na kraju, u novembru 2021. godine, oskrnavljen je mural sa Pekićevim likom u Cetinjskoj ulici u Beogradu, tako što je preko njegovog lica osvanuo natpis „smrt četnicima”.

Ko je bio Pekić?

Na osnovu navedenog, vidimo da se u javnosti – slučajno ili namerno – često pojavljuju pogrešne predstave o tome ko je u političkom smislu bio Borislav Pekić. To se naročito vidi uoči godišnjica piščevog rođenja ili smrti, kada se na brojnim portalima pojavljuju tekstovi u kojima se Pekić uglavnom posmatra sa – njemu stranog – anacionalnog građanističkog stanovišta i prikazuje kao antipod sopstvenog naroda i njegovih interesa.

Međutim, Pekićevo nacionalno opredeljenje bilo je nedvosmisleno srpsko i sebe je smatrao isključivo srpskim piscem. Kada je reč o ideološkom opredeljenju, Pekić se najčešće izjašnjavao kao antikomunista – zbog čega je, kao mladić, pet godina proveo u titoističkim zatvorima – a odmah zatim i kao građanski desničar i umereni nacionalista. Bio je jedan od potpisnika Predloga za razmišljanje iz 1967. godine, koji je predstavljao odgovor na Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika.

Scena u kojoj devojčica grli statuu Borislava Pekića na Cvetnom trgu u Beogradu u sklopu reklame „Vi ste svet” (Foto: Snimak ekrana/Vi ste svet)

Naredne godine, tokom studentskih demonstracija, Pekić je pripadao grupi intelektualaca čije je delovanje „ocenjeno kao pokušaj desnice da zaplete stvari”. Tokom 1980-ih godina je stao u zaštitu Gojka Đoga, Vojislava Šešelja i drugih proganjanih intelektualaca, a po povratku u Beograd se uključio u borbu protiv nasilja nad Srbima na Kosovu. Žestoko je napadao Ustav iz 1974. zbog toga što je Srbiju podelio na „užu Srbiju i Srbiju van sebe” i bio je za potpuno ukidanje autonomnih pokrajina, Vojvodine i Kosova (OVDE).

Međutim, za razliku od drugih kritičkih intelektualaca, Pekić je od samog početka bio protivnik Slobodana Miloševića zbog njegove odanosti komunizmu. Kao jedan od osnivača i prvi potpredsednik opozicione Demokratske stranke, Pekić je smatrao da ne sme biti dileme između nacionalnog i demokratskog: „Demokratija i nacija – da! Demokratija ili nacija – ne!” (OVDE)

Miloševiću je zamerao što nacionalno pitanje zloupotrebljava za odlaganje demokratizacije, ali je, sa druge strane, zbog zanemarivanja nacionalnog pitanja, ulazio u sukobe sa bliskim prijateljema kao što su Desa Trevisan i Filip David. Pored demokratizacije, Pekić se zdušno zalagao da svi Srbi žive u jednoj državi: „Jugoslaviju, naravno, nećemo razbijati ali više nećemo dopustiti da ona razbija nas.“

Raskol u DS-u

Iako je Pekićev lični stav inkorporiran u dokument Nacionalno pitanje i državno uređenje – koji je bio dopuna privremenom programu Demokratske stranke – određen broj ljudi iz vrha stranke se sa tim nije slagao. Slobodan Inić i Vladimir Gligorov su zbog nacionalnog pitanja napustili DS, mada mu nisu bili naklonjeni ni predsednik Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić. Iako je bio poznat kao izuzetno umeren čovek, Pekić je na stranačkim sastancima često ulazio u oštre polemike sa tada mladim i relativno nepoznatim Đinđićem.

Nacionalno pitanje bilo je razlog da pojedinci – među kojima i Pekić – traže da Đinđić bude sankcionisan zbog teksta o knjizi Beda malih istočnoevropskih država. Pored nacionalnog pitanja, Pekić je bio sumnjičav prema Mićunoviću, Đinđiću i Ljubi Tadiću zbog fleksibilnog odnosa prema Miloševićevom režimu. Razmimoilaženja oko ideologije i praktične politike, kao i lični sukobi, doveli su vrlo brzo do polarizacije na levo i desno krilo, a potom i do raskola u DS-u.

Iako je zbog ideoloških i ličnih razloga pripadao desnom krilu, Pekić je iskreno radio na tome da se očuva jedinstvo DS-a. Nakon poraza na prvim višestranačkim izborima 1990. godine, Pekić je glasao za Mićunovićevu smenu, ali nije pristao da bude kandidat za novog predsednika stranke. Kada su Kosta Čavoški, Nikola Milošević i Aleksandar Petrović napustili DS, Pekić je isprva pošao njihovim putem, ali se ipak predomislio, smatrajući da treba ostati u stranci i iznutra se boriti za njene promene.

Dragoljub Mićunović (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)

Ubrzo je određen za kandidata DS-a na dopunskim izborima u Rakovici koji su se održali u junu 1991. godine. Prema rezultatima iz prvog kruga, Pekić je zauzeo treću poziciju sa 12% glasova, dok je u drugom krugu Vojislav Šešelj ubedljivo pobedio Radoša Karaklajića iz SPS-a. Nakon izbornog poraza Pekić je polako počeo da gubi nadu i prijateljima je nagoveštavao da će prvom prilikom napustiti DS.

Iako se u februaru 1992. vratio u London, Pekić je svojim potpisom podržao stvaranje širokog opozicionog fronta pod nazivom „Demokratski pokret Srbije – DEPOS”. Međutim, pošto su Mićunović i Đinđić odlučili da DS u celini ne pristupi DEPOS-u, iz nje se izdvojila Grupa Demokratske stranke za DEPOS, koju su činili Vojislav Koštunica, Borislav Pekić, Vladeta Janković, Radoslav Stojanović i drugi.

Razočaran Mićunovićevom i Đinđićevom odlukom, Pekić je iz Londona dao izjavu kojom je istakao da su „lične ambicije izvesnih opozicionara, nekompetentno političko prosuđivanje, kampanje u komunističkim medijima, kao i dejstvo vladinih agentura unutar opozicije” sprečavali obaranje vlasti Slobodana Miloševića, zbog čega se mora voditi „ofanzivnija politika opozicije”. Pored toga, Pekić je tom prilikom istakao da treba postaviti i pitanje restauracije monarhije.

Poslednja poruka

Kratkotrajnu eru DEPOS-a je obeležio Vidovdanski sabor, višednevni protestni skup ispred Narodne skupštine. Prilikom otvaranja, 28. juna 1992. godine, pred oko 100.000 ljudi je pročitana Pekićeva poruka podrške: „Bolešću sprečen da lično učestvujem na ovom skupu, izražavam duboku veru u to da ćemo stalnim i legitimnim pritiscima postići jedan od svojih najvažnijih ciljeva – a to je osvešćenje Srbije.

Zadesile su nas teške nesreće i još teže nas čekaju. Za razliku od samohipnotizovane vlasti, mi nismo dužni da ih trpimo. Nismo za njih odgovorni, nismo dužni da podnosimo režim čija je jedina svrha izgleda u tome da ih obnavlja i pojačava. Sačuvajmo snagu i strpljenje, oslobođenje je blizu! Ova će tiranija nesposobnih i bezumnih ljudi nestati kao i sve što su nestale. Srbija će povratiti svoju čast koju su joj oni uprljali i vratiti nadu koju su joj oni oduzeli”.

Bio je to poslednji tekst koji je Pekić napisao. U jeku Vidovdanskog sabora, iz Londona je 2. jula 1992. stigla tužna vest: Borislav Pekić, veliki srpski pisac i borac za demokratiju, preminuo je u 63. godini. Tada je Pekiću, svedoči Vladeta Janković, odalo poštu preko 100.000 ljudi okupljenih ispred zgrade Narodne skupštine, „u mrtvoj tišini, koju je remetio samo zvuk lepršanja zastave na jarbolima”.

Borislav Pekić na protestu u Beogradu, 9. mart 1991. (Foto: Wikimedia Commons/Ljiljana Pekic/CC BY-SA 3.0)

Smrt je sprečila Borislava Pekića da i formalno napusti DS. Pošto je u ličnom i političkom smislu bio blizak sa Koštunicom, bilo je logično da se nađu na istoj strani prilikom stranačkog sukoba iz kojeg je proistekla Demokratska stranka Srbije, koja je zapravo bila otelotvorenje Pekićevih ideoloških svetonazora.

Ime Borislava Pekića imalo je centralno mesto u Mihizovom govoru na Osnivačkoj skupštini DSS-a, dok je Koštunica, kao njen predsednik, 29. jula 1992. izjavio da ova stranka ostaje privržena programu čiji su najvažniji zastupnici bili Ljubomir Davidović, Milan Grol i Borislav Pekić. Po uzoru na Pekićev Savez demokratske omladine Jugoslavije, DSS je ubrzo formirao svoju omladinsku organizaciju pod nazivom Savez demokratske omladine Srbije.

Iako je politika menjala njegovu ličnost – od radikalnog mladića do umerenog zrelog čoveka – Pekić nikada nije menjao svoju politiku. Bio je dosledni antikomunista, demokrata i umereni srpski nacionalista, što se danas, kao što vidimo, uvek nekako prećutkuje. Kao takav, Pekić spada u retke pojedince koji su u politici možda ukaljali ruke, ali ne i obraz. Zbog toga danas, kada obeležavamo 32 godine od njegove smrti, Borislava Pekića treba da se setimo i pamtimo onakvog kakav je zaista bio. Za one koji će ga i dalje krivotvoriti i doterivati po sopstvenom ukusu, Pekić je odavno napisao: „Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman.”

 

Dragoljub Mandić je master istoričar iz Beograda. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor: Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Wikimedia Commons/Ljiljana Pekic/CC BY-SA 3.0

 

BONUS VIDEO:

Kultura
Pratite nas na YouTube-u