Kako je mrtvi Kafka pokazao da smo kulturna kolonija

Ceo svet se ove godine priseća Franca Kafke. Srbija je u tom smislu deo sveta, ali, ako je suditi po Kafkinoj paradigmi i neobična mešavina memorije na nekadašnju slobodu i današnjeg statusa kolonije

Jedan bauk kruži Zapadnim Balkanom – bauk Franca Kafke. Prvenstveno u aprilu i maju mesecu ove godine, uoči trećeg juna – dana kada se izravno navršio tačno jedan vek od smrti ovog pisca – održan je ogroman niz programa posvećnih Kafki i njegovom delu.

Sudeći po impresijama dela publike i medijskom odjeku, kvalitet je uglavnom bio obratno proporcionalan kvantitetu. Ovaj hroničar je posebno pomno pratio „prigodnu kafkologiju” u Beogradu i Sarajevu, ali se ponešto informisao i o ostatku Zapadnog Balkana i model je posvuda manje-više isti.

Postoji solidan budžet koji prvenstveno osiguravaju Gete institut, Austrijski kulturni forum, Češki centar, plus, eventualno, neka krovna „evropskounijska” organizacija; postoje „uobičajeni osumnjičeni” iz sterilnog akademskog, pseudoakademskog i publicističkog sveta uglavnom birani po kriterijumu da mogu da pričaju o svemu, a da ne kažu ništa i postoji ideja da se Franc Kafka umetnički i politički kastrira i javno po ko zna koji put pretvori u, što bi Milan Kundera rekao, „svetog Gartu”. (Garta je lik iz romana s ključem Maksa Broda, baziran očigledno na Brodovoj viziji poželjne interpretacije Kafkine bibliografije.)

Izgubljene šanse

Da se razumemo, ne treba ovde kritikovati kulturne departmente stranih ambasada što rade svoj posao, kao ni državne institucije što s tim departmentima rade, jer je i to nešto što njima spada u posao. Ono što treba kritikovati je činjenica da ništa drugo ne postoji.

Jer ni mediji se tu, da se ne lažemo, nisu proslavili (uz časne izuzetke, gde prvenstveno spada tekst Vesne Knežević sa portala OKO – OVDE). Većina je loše prevodila tekstove iz stranih izvora, neki su nevešto kompilirali, a možda je i najtužniji deo onaj gde je od autora koji očito nisu dorasli temi naručivan tekst koji bi se onda ispostavio kao banalna i neprovarljiva varijacija žanra „draga učiteljice”, hoću reći jedva solidnog školskog rada za realnu ocenu četiri plus (po kriterijima nižih razreda srednje škole za učenike u privredi, popularnog ŠUP-a).

A daleko od toga da ne postoji autentična srpska perspektiva iz koje je moguće govoriti o Kafki. Najpre, malo je jezika na kojima je moguće čitati ne samo klasična Kafkina „izabrana dela”, odnosno onaj famozni „korpus” koji je Maks Brod za života ispropagirao (tri romana, dva tuceta kratkih priča, dnevnike i korespondenciju), nego i masu „marginalija” (razne sveske i zapise), a srpski je jedan od tih jezika.

Pokretna statua glave Franca Kafke umetnika Davida Černia u Pragu (Foto: Prague Morning)

Još pre nekih godinu i po dana, Službeni glasnik je objavio Kafkina Sabrana dela u prevodu Jovice Aćina. To je potpuno veličanstven poduhvat, gde je Aćin istovremeno i prvi put preveo neka Kafkina manje poznata dela i iznova, u vlastitom prevodu, pred našu publiku izneo Kafkine „klasike”. Važnost tog poduhvata u našoj javnosti nije, čini mi se, adekvatno prepoznata. Oko Jovice Aćina trebalo je zapravo koncipirati obeležavanje stote godišnjice Kafkine smrti, ali izuzev nekih sitnih medijskih „intervencija” to se nije desilo.

U jednom ranijem intervjuu Aćin je naveo: „Da bih dospeo do kraja ovog poduhvata, u neku ruku krune moje prevodilačke aktivnosti, mog sporednog neba, morao sam da istražujem i Kafkin život, ali ne onako kako nam je dočaran u biografijama, već kao da je reč o još jednoj, nenapisanoj, od njegovih priča (…) Gnjurao sam po faksimilima njegove rukopisne ostavštine. Zato se iz njih u ovom izdanju pojavljuju mnoge priče i fragmenti koji su do danas bili nepoznati u srpskom jeziku.

Držao sam se originalnih rukopisa, i po tome je moj prevod jedinstven kod nas (…) Ako biste tražili savet od Jovice Aćina, koji je pročitao prilično radova o njegovom delu, i on bi rekao da zaboravite na njih i da čitate prvenstveno samog Kafku. Tek onda ćete, takoreći uživo, iskusiti zašto biste bez toga čitanja bili siromašniji i zašto nam sa njim svet biva razumljiviji, iako je to razumevanje sveta poglavito u njegovim neugodnim stranama. Kafka nam otvara oči. Pomaže nam da sve šanse sveta ne budu izgubljene.”

Uloga Dimitrija Mitrinovića

Nema u 20. veku globalne kulturne priče bez engleskog jezika. A engleski Kafka je mnogo ozbiljna priča. Najpre, nema nikakve šanse da bi Kafka postao globalna (pop)kulturna ikona bez njegove reputacije unutar angloameričke akademske zajednice i šire javnosti.

A praktično sve do samog kraja 20. vijeka, Kafkina najuticajnija „izabrana dela” na engleskom jeziku, sva tri romana i više od 90% kratkih priča, objavljena su pod istim prevodilačkim potpisom, zapravo potpisima – Edvina i Vile Mjur, umetničkog i bračnog para poreklom iz Škotske. Da stvar bude još egzotičnija, nijedno od njih dvoje ne dolazi iz germanističkih krugova, nego su nemački savladali samoučki.

Prema nekim intervjuima i sećanjima savremenika, njihov saradnički prevodilački rad tehnički i operativno je izgledao ovako: jedno prevede jednu, a drugo drugu polovinu knjige, pa onda svako onom drugom da svoj prevod da ga sredi, uredi i iznijansira. Pojedine feminističke teoretičarke decenijama kasnije su tvrdile da je lavovski deo posla radila Vila, a da je Edvinov udeo čista kozmetika, ali to nije nužno potvrđeno dokazima.

Bilo kako bilo, prevodi Mjurovih predstavljaju jedan od najpoznatijih i najkomentarisanijih književno-prevodilačkih poduhvata unutar engleskog jezika, usporedivi eventualno jedino s prevodima vrhunskih antičkih djela, ruskih klasika i Hiljadu i jedne noći. Eseje o ovim prevodima ispisali su autori i autorke kalibra Dž.M. Kucija i Sintije Ozik.

Stoga, posljednjih decenija bračni par Mjur privlači veliku pažnju različitih literarnih biografa. A u svim tim biografijama, na značajnom mjestu figurira jedna nama ovdje dobro poznata ličnost: Dimitrije Mitrinović.

Dimitrije Mitrinović (Foto: Serbian Times)

Edvin (1887-1959) i Vila Mjur (1890-1970) bili su deo umetničkog kružoka oko časopisa Novo doba i njegovog urednika Alfreda Ričarda Oraža. Ovaj je bio opsednut Mitrinovićem i adoracijom njegove genijalnosti, a Edvin Mjur u tom smislu nije bio puno drugačiji pa je o Mitrinoviću jedanput rekao: „On nije gledao nekoliko vekova unapred, kao Šo ili Vels, nego nekoliko milenijuma, koji su se u njegovoj apokaliptičkoj svesti toliko približavali da su izgledali kao sutrašnjica”.

Njegova supruga je isprva bila takođe pod snažnim uticajem Mitrinovićevog šarma, što se sa ženama svakako često događalo, ali je ona, međutim, nakon nekog vremena spram Mitrinovića postala skeptična, skoro cinična. Gvido Van Hengel piše kako se „Vila Mjur, znamenita škotska prevoditeljica, u početku u Londonu sprijateljila s Mitrinovićem ali se potom distancirala od njega”.

Kao potvrdu toga citira fragment jednog njenog memoarskog teksta: „Primila nas je neka drčna sekretarica koja je rekla da će se ‘Gospodar’ uskoro pojaviti. (…) Prostorija je bila krcata sledbenicima… Jedan mladić ispričao nam je da je prodao svoj jedini par zlatnih dugmadi za manžetne za ‘Gospodara’, a dve stare, sitne gospođe prodale su svoj letnjikovac na selu, takođe za ‘Gospodara’, kako su rekle. Kad je Mitrinović kročio u prostoriju, sve je zahvatila euforija i svi su se pobožno okrenuli ka njemu…”

Malo kasnije Vila Mjur u jednoj rečenici iznosi zaključak, i to u množini, sugerišući da se utisak tiče i njenog muža: „Nismo želeli da učestvujemo u tom patvorenom kultu”.

Kafka, naš zemljak

Poljski šekspirolog Jan Kot je svojom famoznom knjigom Šekspir, naš savremenik pokazao bolje nego možda iko drugi koliko je Vilijam Šekspir – svetski pisac. Kad on kaže da je bibliografija radova o Hamletu deblja od telefonskog imenika Varšave, on izborom velikog grada čiji telefonski imenik uzima kao metaforu opširnosti skoro podsvesno dokazuje antikolonijalno stanje svesti.

Nije on prilazio Šekspiru kao nekoj tuđoj veličini, nekom klasiku strane kulture, nego kao (i) svom piscu. Tako treba prilaziti i Kafki, da sada ne potežemo to da bi se o Kafki kao „našem” piscu moglo govoriti čak i iz mnogo površnije perspektive.

Tokom najvećeg dela svog života, Kafka je bio zemljak i sudržavljanin silnim Srbima, ne samo u Vojvodini, nego i u Bosni i Hercegovini te Hrvatskoj. U znamenitim Dnevnicima jedan značajan zapis bavi se njegovim odlaskom u pozorište gde je gledao „Dubrovačku trilogiju” Iva Vojnovića. Na stranu ovde bizarni publicistički ratovi o atribuisanju dubrovačke književnosti, reč je ipak o čoveku koji je sam za sebe govorio da je „konte užički”.

Knjige o Kafki (Foto: Wikimedia/Adam Jones)

I ima još najmanje pola tuceta uglova iz kojih se Kafki može prići onako kako je Šekspiru prilazio Kot, ali očito takva perspektiva ovde nije poželjna. Uostalom, jedna od najlepših Kafkinih kratkih proza kao da je pisana o nama danas i o svemu ovome što ovaj tekst pokušava da naznači:

„Mnogi se žale da su reči mudraca uvek samo parabole i da se u svakodnevnom životu ne mogu upotrebiti, a mi imamo samo taj jedini život. Kad mudrac kaže: ‘Pređi preko’, on ne misli da treba preći na drugu stranu, što bi se ipak još i moglo postići kad bi rezultat bio vredan pređenog puta, nego misli na neko legendarno Preko, na nešto što ne poznajemo, što ni on ne može pobliže da opiše i što nam, prema tome, ovde ne može biti ni od kakve pomoći. Sve te parabole žele, zapravo, reći samo to da je nepojmljivo nepojmljivo – a to smo znali. Ono, međutim, sa čim se svakoga dana mučimo, nešto je sasvim drugo.

Na to će jedan reći: ‘Zašto se branite? Kad biste slušali parabole i postupali kako one kažu, i sami biste postali parabole, pa se već samim tim oslobodili svakodnevnih muka’.

Drugi reče: ‘Kladim se da je i to parabola’.

Prvi reče: ‘Dobio si’.

Drugi reče: ‘Ali, na žalost, samo u paraboli’.

Prvi reče: ‘Ne, u stvarnosti; u paraboli si izgubio’.”

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: RTS OKO

 

Naslovna fotografija: Atelier Jacobi/Sigismund Jacobi

 

BONUS VIDEO:

Kultura
Pratite nas na YouTube-u