Mirdita – Dobro jutro uveče

Iako je „Mirdita" otkazana, čini se da je naša nacionalna politika i dalje na stepenu folklornosti. Obeležavamo dane, dižemo biste, ali nema tu suštinskih promena i suštinskih odluka. Toliko nam je valjda dozvoljeno

Velika je privilegija bila odrastati u vremenu kada je lopta bila svetinja, društvo normalnost, a takmičenja izazov. U tom detinjstvu slušali smo predanja svojih starih o njihovim, već davno zaboravljenim igrama. Tako smo sigurno čuli da je lopta bila luksuz, čak i ona krpenjača, pa su stoga morali da budu jako kreativni. Kreativnost im je dala igre poput dželita, boćanja i drugih.

Ništa, međutim, nije nadmašilo u svom značaju, dalekosežnosti i uticaju na generacije igru na tabli sa 32 figure i 64 polja. Šah i danas ostaje jedina razonoda koja ujedno odmara i razvija mozak.

Tekstove ovakvog tipa nije preporučljivo intimizirati. Ipak, kako biste razumeli dalji tok i sam naslov teksta, to je neophodno učiniti. Rođeni deda autora teksta, na svet je došao u crnotravskom selu Brod. Godine u kojima je on stasavao odlikovala je nemaština posle Drugog svetskog rata i u takvim okolnostima šah je bio način života. Deda Đura je stasao u odličnog šahistu, dok je njegov omiljeni brat Conka više voleo da gleda događanja na tabli.

Kad god bi Đura stavio svog protivnika u situaciju blizu mata, iz koje je gotovo nemoguće izvući se, zadovoljni Conka bi izgovorio pošalicu na račun drugog igrača koja je glasila: „Dobro jutro uveče”. Kako se šah apsolutno reflektuje na sve sfere života, a to se naročito može reći za društveno-političku situaciju u celosti, tako se i reči komentatora šahovske partije mogu preneti na razne analize situacija u zemlji i svetu.

Društvo spektakla

Pisanje ovih redova je inicirano brojnim komentarima festivala „Mirdita, dobar dan”. Kao „grom iz vedra neba”, prethodnih dana se proširila vest da je festival, koji je trebao da bude održan baš na Vidovdan, otkazan. Određeni „desničari” slavili su ovaj „epski uspeh”, dok je izvestan deo „levičara” govorio kako Srbija nije demokratska zemlja, kako u njoj nema pluralizma i tome slično.

Jedni se bore protiv drugih, a niko ne traži suštinu i istinu, jer ona nikom i ne treba. Sve je, u stvari, predstava. Kako je još 1960-ih godina prošlog veka predvideo francuski mislilac Gi Debor: novi svet je postao društvo spektakla. Kao podstrek novoj vladavini, potrebno je svuda, u što većem broju, forsirati senzaciju, predstavu i površnost, i na taj način sakrivati krucijalna pitanja za rešavanje datog problema.

Koje bi bilo krucijalno pitanje u slučaju „Mirdita”? Ono bi moglo da se svede na problem svrsishodnosti protesta protiv ovog nakaradnog festivala. U ovom konkretnom slučaju se ne radi o kritici ljudi koji su protestovali, među kojima je velika većina istinskih rodoljuba. Naravno da se promocija terorizma treba minirati kad god se za to ukaže prilika. Međutim, kako je moguće da se u sred Beograda uopšte pojavi ideja o nečemu ovakvom?

Protest ispred Dorćol placa gde je trebao da se održi festival „Mirdita, dobar dan” u Beogradu, 27. jun 2024. (Foto: Tanjug/Marko Đoković)

Da li je Srbija onda u situaciji „Dobro jutro uveče”? Bezizlaznost – tom rečju se ukratko može opisati naš trenutni položaj u pogleddu unutrašnje politike. Ipak, nije kraj, nadamo se čudu, jer u šahu se uvek može odigrati sledeći najbolji potez. Nažalost, čini se da smo ostali bez rešenja. U takvoj situaciji moguće je samo napadati. Kada vas protivnik sabije u ćošak, odbrana je poslednje što treba da radite.

Naš jedini mogući napad sastojao bi se u nečemu sličnom modelu Gruzije. U maju ove godine, parlament te kavkaske zemlje doneo je Zakon o stranim agentima. Po tom zakonu bi se strogo kontrolisalo finansiranje takozvanih nevladinih organizacija, pogotovo onih koje novac dobijaju iz inostranstva.

Takav zakon je već ranije donet u Rusiji, a nešto slično je pokušano i u Republici Srpskoj. Kontroverzni zakon je Gruziji, po automatizmu, doneo spolja dirigovane nerede. Odmah smo videli slike žrtava, boraca za slobodu, uplakanih lica, „normalnih” ljudi koji samo žele da demokratski žive u svojoj zemlji. Poznato, zar ne?

Stoga je jasno da bi takav pokušaj u Srbiji doneo možda i veće nerede i nestabilnosti, ali bi bar pokazao suverenu notu u politici naše zemlje. Često čujemo da je očuvanje mira potrebno po svaku cenu i da mir nema alternativu. Tu se namerno ili slučajno zanemaruje najbitniji preduslov mira – sloboda. Robovi, ukoliko dobro rade, ne dobijaju nikakvu kaznu i žive u miru. Da li je to mir kome težimo?

Za početak – Jasenovac

Pre nekoliko dana Skupština Crne Gore usvojila je Rezoluciju o Jasenovcu. Ovom Rezolucijom u Crnoj Gori će se svakog 22. aprila obeležavati Dan sećanja na genocid u Jasenovcu. U samom tekstu između ostalog stoji: „Skupština Crne Gore osuđuje svako poricanje genocida u Jasenovcu i poziva na očuvanje sjećanja na te tragične događaje kroz obrazovne programe i aktivnosti koje će spriječiti bilo kakav oblik revizionizma”.

Andrija Mandić i Milan Knežević – kao inicijatori donošenja Rezolucije – pokazuju nam da je Crna Gora, u svakom smislu, bratska zemlja i da smo mi zaista jedan narod. Ipak, postavljaju nam jedno pitanje: zašto se ovako nešto do sada nije desilo u Srbiji? Zašto srpski parlament sve ove godine nije doneo sličnu rezoluciju?

Zasedanje plenarnog saziva Skupštine Crne Gore (Foto: Skupština Crne Gore)

Zato što, po nalogu onih istih koji finansiraju festival „Mirdita, dobar dan”, ne smemo da rušimo „dobrosusedske odnose”. Ne smemo da kažemo ubici da je ubica. Nisu to isti Hrvati čiji su dedovi osnovali najmonstruozniju državu u istoriji čovečanstva. Treba gledati napred. Čini se da je naša nacionalna politika i dalje na stepenu folklornosti. Obeležavamo dane, dižemo biste, ali nema tu suštinskih promena i suštinskih odluka. Toliko nam je valjda dozvoljeno.

Prelep je spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu, ali treba pomenuti da je ista ta Sava bila krvava pre 80 godina. Treba reći ko je tu Savu napunio krvlju. Ali, dok god imamo razne „inicijative”, „organizacije”, „društva” koja dobijaju ogroman novac iz inostranstva samo kako bi ponavljala mantru o Srbima kao dželatima i svima ostalima kao žrtvama, to neće biti moguće.

Koren naših problema nalazi se u prestonici, koja je široko otvorila svoja vrata mnogim srbomrscima. Zato je, za početak, potrebno preobratiti Beograd u nacionalnu (srpsku), pa tek onda u globalnu (kosmopolitsku) prestonicu. Jer došli smo u situaciju da se Beograd više ne brani u Gračanici ili na Košarama, već se Gračanica brani u Beogradu.

 

Vuk Conić je student Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor: Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Dimitrije Goll

 

BONUS VIDEO:

Društvo, Politika
Pratite nas na YouTube-u