Ruski istoričar i politikolog Modest Kolerov nedavno je napisao da je, kada se sve svede, Lenjin, za razliku od drugih ideologa komunizma, doneo nešto konkretno – pobedu u građanskom ratu i ostvarivanje određene verzije komunizma u praksi, koliko god ruski komunizam za Kolerova predstavljao ćorsokak. Takođe, Staljin je, kaže dalje ovaj autor, zaklanjajući se iza Lenjinovog autoriteta doneo pobedu u Drugom svetskom ratu i atomsku bombu.
Dakle, oni su doneli nešto konkretno, a to je ono što ostaje, bilo dobro ili loše. Kolerov zato kaže da ono što je važno jeste jaka Rusija, a da se citati iz ideoloških pamfleta mogu koristiti umesto toalet papira. I kod nas se u poslednje vreme sve više govori kako politika nije samo ideologija, nego i zanat (Igor Ivanović, Miloš Ković). Ukratko, dosta nam je praznih priča.
Dosta nam je identitetske pseudolevice, koja je ne samo usvojila i integrisala kapitalistički narativ, nego ga i unapredila i osvežila za novo doba i levice koja ne primećuje da se u ovom vremenu ništa ne može učiniti ponavljanjem okoštalih titoističkih fraza. Kao i desnice kojoj puka patriotska retorika i napuštanje temeljnih načela u ime iluzije političkog realizma i lične sujete, ne daju prostora bilo kakvom produktivnijem delovanju.
Liberala koji su slobodi pretpostavili apsolutnu poslušnost jednom projektu, koji je, svima je već jasno, uveliko na zalasku. Svih onih koji kao da ne primećuju da se svet menja i da je potrebno prilagoditi se tim promenama. Svih onih koji ne razumeju da se nešto mora učiniti, da politika ne može biti samo ležanje na državnim jaslama ili ispunjavanje fondaških zadataka, samo puki ogoljeni interes ili uhlebljenje. Ali ni prazna priča, pametovanje, nadmudrivanje, smišljanje neprimenljivih teorija i izgovora za neuspeh, bilo u volji moćnika iz senke, bilo u „mentalitetu“. Ili patentiranje uloge večite žrtve ili „Udbe“ koja je kriva za sve od postanja sveta.
Građanska svest
Dakle, potrebno je delovanje, ali šta to zapravo podrazumeva? Demonstracije, štrajkove, više medijskog aktivizma, javnih događaja različitih vrsta, pokretanja peticija i različitih formi javnog pritiska? U načelu, sve od toga prema potrebi, ali očigledno sa više energije i usmerenja nego što je trenutno slučaj. I mnogo više osećanja za ličnu odgovornost, koja podrazumeva i sposobnost udruživanja, zajedničkog delovanja, a ne raskidanje saradnje i izlazak iz nekog zajedničkog dela pri prvoj prepreci, problemu, povređenoj sujeti.
Takođe, potrebno je mnogo više pravne, administrativne i građanske svesti. To što je jedna ideološka grupacija uzurpirala pojam „građanskog“, ne znači da treba da ga se odričemo, jer građanski identitet podrazumeva građansku svest, dakle svest o pravnom i institucionalnom poretku, kulturnom identitetu i nasleđu, što opet podrazumeva odgovornost za sopstveno delovanje i za zajednicu, u kojem kritikovanje baš svakog poteza svake vlasti neće predstavljati izraz intelektualne superiornosti.
Dakle, odgovoran građanin – odnosno građanin uopšte, jer građanstvo podrazumeva odgovornost – poznaje kako funkcioniše sistem države u kojoj živi, ima uvid u realno funkcionisanje institucionalnog poretka i javno delovanje mu je usmereno prema realno dostižnim ciljevima, makar oni bili usmereni i ka temeljnijoj izmeni tog poretka. Podrazumeva i istorijsku svest i određenu meru kulturne samosvesti, koji opet obuhvata poznavanje i aktivan odnos prema nasleđu svoje kulture, nezavisno od ideoloških pretpostavki na osnovu kojih ih posmatra, tumači i vrednuje.
U tom smislu, građanin ne bi smeo da prihvata bezakonje i besporedak, koliko ni diktaturu koja značajno smanjuje mogućnost društvenih i ličnih izbora, ali, valjda, ne bi trebalo da mu bude blizak ni bilo koji oblik osporavanja suverenosti i nezavisnosti zemlje u kojoj živi. Niti bi mu, institucionalno ili kulturno, bilo koja zemlja trebalo da bude bliža od one u kojoj živi, bez obzira na trenutno stanje društvenih odnosa i institucionalne uređenosti.
Građansko i patriotsko
Građanin stoga može zastupati ovu ili onu ideologiju, ali ono što određuje njegov građanski identitet, pre svega ne bi smelo da isključuje određenu formu patriotizma, koji podjednako podrazumeva težnju ka nezavisnošću i suverenošću države i naroda i jačanju kulturne samosvesti, težnju ka pravednom uređenju odnosa unutar države, ali i ka slobodi pojedinca i socijalnoj pravdi u najširem smislu.
Građanin dakle neće obavezno odbijati institucionalni angažman, koji ponekad pred njega stavlja određene izazove i iskušenja, ali ga ni nužno prihvatati, ukoliko bi podrazumevao potiranje njegovih temeljnih uverenja. On će, ako je u prilici, delovati sa pozicije vlasti, ako ne, onda sa položaja opozicije, ali opozicije koja kritiku vlasti ne izjednačava sa osporavanjem države i državnosti, ili narodne samosvesti, kao takvih.
On svoju nezavisnost i autonomnost ne potvrđuje praznim pričama, bukom i samoisticanjem, već konkretnim činovima udruživanja, predloga, inicijativa, učestvovanja u akcijama pritiska na vlast kada ona pokazuje spremnost da donosi neprihvatljive odluke. Sve to, naravno, uz svest o međunarodnom kontekstu, gde se ničiji interesi ne mogu pretpostaviti interesima svoje države i naroda, ko god ih trenutno zastupao.
Odgovoran građanin se, takođe, neće ograničiti samo na deklarativne izjave ili uopštene ciljeve, nego će delovati i u smeru rešenja osetljivih i konkretnih problema, od korupcije i banditizma moćnika, sistematskog tlačenja i iskorišćavanja slabijih, do, na primer, neophodnosti zaštite vodnih i drugih resursa naše zemlje od otuđivanja, iscrpljivanja ili zagađenja. Pa će, pored priče o Kosovu i Jasenovcu, u svoju „agendu“ uključiti i pitanje Rio Tinta i brojne indicije o koruptivnom ili čak kriminalnom ponašanju državnih funkcionera i zaštićenih moćnika.
Srbiji je, dakle, potreban neko ko će preseći, neko ko će Srbiju usmeriti ka istinskoj suverenosti i oslobođenju i ujedinjenju naroda, a to se neće desiti ni čarobnim štapićem ni samo po sebi, već osvešćivanjem, pa i jačanjem i promenom elita. Kako to postići, kako doći do pozicije sa koje se može započeti jedan istinski preokret, koji će nam doneti više samostalnosti i slobode – to je za nas pitanje svih pitanja, za koje je u nekoj meri odgovoran svako od nas.
Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjiga „Hrišćanstvo i film” i „Javni interes u kulturi: teorijske osnove i polazni kriterijumi vrednovanja”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Reuters/Marko Đurica
BONUS VIDEO:
