Na vest o smrti Ismaila Kadarea

Bio je sjajan pisac, mudar mislilac i, kako su u Francuskoj govorili, „primarni nacionalista”, lišen doduše mržnje, ali i bilo kakve skepse u pogledu ispravnosti svog opredeljenja. Takvog ga pamtim i iz razgovora u kafeu „Rostan”

Veliki albanski i svetski književnik Ismail Kadare (1936-2024) preminuo je 1. jula u Tirani. Vest o njegovoj smrti brzo je prostrujala medijima i odmah se pojavio čitav niz nekrologa, kako u Albaniji i Francuskoj, između kojih je živeo poslednjih dvadesetak godina, tako i u mnogim drugim zemljama. Očekivano, razumljivo i zasluženo. Bio je nesumnjivo najpoznatiji pisac prošlog i ovog veka na albanskom jeziku, obimno delo mu bez dileme ima ne samo veoma izražen nacionalan, već svakako i univerzalan značaj, prevedeno je na blizu 50 jezika, više puta je kandidovan za Nobelovu nagradu, bio je i javno veoma aktivan i prisutan u kulturnim, društvenim, a posredno i političkim zbivanjima epohe, posebno u regionalnom, balkanskom kontekstu.

Porede ga sa Ivom Andrićem (koga je veoma cenio i nadahnjivao se nekim njegovim idejama i metaforama) i Nikosom Kazancakisom, i to ne samo s razloga podudarne inspiracije, donekle tematske i poetičke sličnosti, izdvojenog mesta u nacionalnim kulturama, već i specifične pozicije u određenim razdobljima društvenih previranja kroz koja su prolazili, uvek dosledno odani svojoj umetnosti, ali i racionalno spremni na neke za njih manje bitne kompromise, a sve zarad njene bezbednosti i zaštićenosti.

Kadare je u vreme strahovlade Envera Hodže, inače rodom svoga sugrađanina iz Đirokastra, bio neka vrsta tolerisanog nepoćudnika. Dela su mu uglavnom objavljivana, neretko otežano i uz zahteve da budu „politički korektno” sunećena, vodio je jedno vreme čak i najugledniji albanski književni časopis, odobravano mu je da putuje u inostranstvo, dok se on na razne načine umešno i domišljato trudio da izborom zaobilazno i indirektno rečitih literarnih, izražajnih sredstava ipak ukaže na nepodnošljivu, zagušljivu atmosferu koju je stvarala totalitarna vlast. U jednom trenutku, 1960-ih godina, dogodilo se čak da ga je od režimskih hajkača zaštitio niko drugi do sam neprikosnoveni Enver Hodža („Enver Hodža me brani od Envera Hodže”, primetio je šaljivo Kadare).

Promoter „kulturne revolucije”, Hodža je, uprkos svemu, očigledno bio mudriji i dalekovidiji od svog naslednika Ramiza Alije, koji je po svaku cenu želeo da velikom piscu slomi kičmu, tako da je ovaj 1990. godine izbegao u Francusku – gde je već bio dobro poznat – i zatražio politički azil. Od tada je živeo u Parizu, a tek posle pada komunizma u svojoj otadžbini počeo je da odlazi u Albaniju i da učestvuje čak i u političkom životu, kao poslanik u Parlamentu. Po sopstvenim rečima, kad bi bio u Tirani pisao je kod kuće, dok je u Parizu mogao da radi i stvara samo u kafeu „Rostan”, preko puta ulaza u Luksemburški park, gde je za njega bio izdvojen zaseban „ćošak” ili, bolje, „ćepenak”, istovremeno udoban kafe u kafeu i prostor za rad. No, o tom kafeu će u ovom nekrologijskom ogledu još biti reči.

Kadare i „kosovska stvar”

Potpisnik ovih redova nije stručnjak za albansku književnost, pa ni književnost uopšte, tako da bi smatrao neprikladnim da u ovoj prilici saopštava neke svoja analitička zapažanja ili ocenske sudove o onome što je kod Kadarea i za Kadarea svakako najbitnije, o njegovoj literaturi, odnosno o njemu kao književniku. Prepuštam to pozvanijima, a uostalom visoka vrednost i stvaralački doseg Kadareove umetnosti odavno su kompetentno i jednodušno potvrđeni, iako će se svakako posle smrti pisca uobličavati sintetičke studije i iz raznih uglova svoditi bilansi njegovog doprinosa albanskoj, balkanskoj i opštoj književnosti. Već se uočava i verovatno neizbežna opasnost da, pišući o nekom preminulom velikanu, pojedini autori nekrologa govore, zapravo, više o sebi i nekakvom svom posebnom doživljaju i razumevanju njegovog dela, ali ovo Kadareovom ugledu neće ni doprineti niti ga okrnjiti. To je, inače, posthumni usud svih značajnih stvaralaca.

Srećom, više Kadareovih knjiga prevedeno je na srpski jezik, počevši od čuvenog romana General mrtve vojske (1963), koji je u odličnom prevodu Esada Mekulija objavljen 1968. godine, a s kojim je albanski moderni klasik krenuo putem ka svetskoj slavi. Čitao sam nekoliko Kadareovih romana i moram reći da su mi se dopali. Toliko od jednog običnog čitaoca. Pisci tvrde da to za njih nije najmanje bitno. Pošto, dakle, nisam kompetentan da, sem u razgovoru sa prijateljima uz kafu ili piće (Kadare je voleo konjak, naročito albanski), iznosim subjektivne sudove o vrednosti pokojnikove literature, želeo bih da se njegovoj uspomeni odužim jednim ličnim sećanjem, povezanim sa kafeom „Rostan”.

Kadare je 2017. godine objavio i originalnu knjigu, uslovno rečeno, kafanskih memoara Matinei u kafeu Rostan, u kojoj se kroz prizmu njegovog pariskog gnezda prelamaju sudbine ljudi i događaji iz svojevrsne galaksije raznorodnih pojava povezanih štimungom koji bi sociolog Dragoljub Đorđević verovatno nazvao „kafanološkim” fenomenom. Odluci da javno iznesem utiske iz privatnog susreta sa Ismailom Kadareom i time se, ne bez razloga, izložim mogućim prekorima zbog neprimerene pretencioznosti, doprineo je način na koji je kosovski novinar i publicista, svojevremeno i političar, Veton Suroi odabrao da nekrologom u Kohi isprati svog velikog sunarodnika. U listu koji je osnovao 1997. godine Suroi je redovni kolumnista, a pod naslovom „Ponovno otkriti Kosovo u kafeu Rostan” (03.07), požurio je da bude među prvima koji će se oprostiti od stvaraoca kome je ne tako davno dodeljeno kosovsko državljanstvo i koji je, takođe,  poneo orden „Hasan Priština”.

Predsednica privremenih institucija u Prištini Vjosa Osmani odlikuje Ordenom „Hasan Priština” književnika Ismaila Kadarea, 7. jun 2023. (Foto: Printscreen/X/@VjosaOsmaniPRKS)

Suroi je svoj tekst sročio sa neskrivenim artističkim književno-mislilačkim pretenzijama, tako da je u nekim delovima prilično hermetičan i usiljeno eliptičan, dok je u drugima, pak, potpuno jasan i nedvosmislen. Namera autora je bila da se dočara specifičan Kadareov odnos prema Kosovu, nastao iz priča kosovskometohijskih Albanaca koji su ga posećivali u kafeu „Rostan”, kao i posete južnoj srpskoj pokrajini 1980. godine. Tamo je video visoke zgrade kakvih nije bilo u Tirani, sređenije ulice, bolje obučen svet i lepše devojke. Svi su imali televizore u boji i frižidere… Pa ipak, nosili su u sebi neko nezadovoljstvo i žalili mu se, prihvatajući ga kao onoga ko bi njihove vapaje mogao preneti majci Albaniji i u beli svet.

Kosovo je raslo u njemu i sa njim. I Kadare je krenuo u svoju rodoljubivu misiju, iako je uvek zastupao stav da književnost i politika ne mogu zajedno. Ali, ne uče nas slučajno, da je slučaj „Kosova” presedan u svemu, od prava do morala, što potvrđuje i Kadareov žestoki angažman u prilog ostvarivanja njegove nezavisnosti (on, a naravno i Suroi, kažu „oslobođenja”). Napisao je čak i plačevnu knjigu Tri tužbalice za Kosovo (1998). Intelektualac izrazito budne kritičke svesti svesrdno je prigrlio sve fabrikovane argumente propagande o „antialbanskom rasizmu”, nečuvenom srpskom nasilju, masovnim egzekucijama i silovanjima, etničkom čišćenju i razaranju albanskih staništa. No, o tome nešto kasnije.

Vratimo se Suroiju koji nas upoznaje sa jednom malo poznatom činjenicom na krvavoj stazi tog kosovarskog „oslobođenja”. Kao čoveku koji je sa albanske strane potpisao ponuđeni „sporazum” u Rambujeu, može mu se verovati. Naime, izveštava Suroi, pošto se albanska delegacija dvoumila da li da prihvati američki papir, Medlin Olbrajt se obratila Kadareu – kao najvećem svealbanskom nacionalnom autoritetu – da sunarodnicima uputi poruku ohrabrenja i objašnjenja da je reč o dokumentu koji je za njih jedini izlaz iz ćorsokaka, a istovremeno i kapija srpskog poraza. Neprihvatanje bi bilo istorijska greška. I Kadare je spremno presavio tabak. Delegaciji je pismo pročitao Redžep Ćosja, inače Kadareov neistomišljenik u vezi sa definisanjem albanskog nacionalnog identiteta, za Kadarea temeljno evropskog i hrišćanskog, a za Ćosju i orijentalno-islamskog. Suroi svedoči da Kadareovo zauzimanje nije namah prelomilo stvar, ali je činjenica da je albanska strana potpisala „sporazum”.

Znamo šta je usledilo. Kadareovo strasno revnovanje za „kosovsku stvar” potvrđuje da je njegova prva religija bilo „albanstvo”, a tek potom hrišćanstvo i evropejstvo. Ipak, takvo nacionalističko angažovanje bez ostatka pomalo je zbunilo poštovaoce Kadarea kao pisca univerzalno vredne literature. Neki tvrde da je i to bio jedan od razloga zbog čega nije dobio Nobelovu nagradu i u čemu je nedostižna razlika između njega i uzora mu Ive Andrića. Most na tri luka (1978) umetnički izdaleka uspešno prati Na Drini ćupriju, ali Kadare u životu pukotine i provalije koje je donosila istorija nije premošćavao na andrićevski pragmatičan, ali i superioran i dostojanstven način, premda su im oba naroda bili izlagani velikim iskušenjima.

Susret u kafeu „Rostan”

Imao sam privilegiju da se tom Kadareovom dvojstvu ličnosti, s jedne strane mudrom tumaču balkanskih i opšteljudskih tajni, a sa druge zadrtom albanskom nacionalisti, približim u neposrednom susretu i dvočasovnom razgovoru sa njim u kafeu „Rostan” 27. maja 2016. godine. Kadare me je predusretljivo primio, zahvaljujući ljubaznosti svoje ćerke, a moje diplomatske koleginice Besiane, tada stalne predstavnice Albanije pri Unesku. Sa Besianom Kadare, koja je, posle predstavljanja Albanije u UN, danas ponovo ambasadorka pri Unesku, prethodne sam 2015. godine vodio tešku bitku u vezi sa kandidaturom „Kosova” za Unesko. Uprkos neuspehu inicijative koju je predvodila, ostali smo u prijateljskim odnosima – a to je u svetu politike i diplomatije prava retkost – što samo po sebi dovoljno govori o vrlinama ove svestrano obrazovane i izuzetno sposobne, nacionalno svesne Albanke, ali i svetske žene.

U više navrata sam sa Besianom Kadare razgovarao o izvesnom paradoksu između stavova njenog oca – za koga je masovna islamizacija Albanaca najveća tragedija u istoriji ovog naroda – koja ga je zadugo izbacila iz Evrope, i činjenice da upravo islamski svet u većini čvrsto podržava zahtev „Kosova” da se učlani u Unesko. Preporučila mi je da prethodno pročitam manje poznatu Kadareovu knjigu Nesloga, sa podnaslovom „Albanija suočena sa samom sobom” (2013), a da će mi ona potom pokušati da ugovori sastanak u kafeu „Rostan”. Tako je i bilo. Pročitao sam knjigu, a ona me je obavestila o spremnosti svoga oca da me primi. U ovoj sadržajnoj i zanimljivoj studiji („književnom eseju”, stoji na koricama; prim. aut.) Kadare – kroz preispitivanje promena do kojih je tokom prošlosti dolazilo u albanskoj akcepciji istorijske uloge Đerđa Kastriotija Skenderbega i mitskog narativa o njemu – problematizuje meandriranja identitetske samospoznaje Albanaca, kao i njihovog odnosa prema regionalnom okruženju i svetu.

Autor Darko Tanasković sa albanskim književnikom Ismailom Kadareom u kafeu „Rostan” u Parizu, 27. maj 2016. (Foto: Darko Tanasković/Novi Standard)

Nesloga je dragoceni putokaz za razviđanje, potpunije i ispravnije razumevanje mnogih značajnih aspekata i dimenzija sudbine albanskog naroda, ali i dinamike unutar zajedničkog nam balkanskog geoistorijskog i geokulturnog konteksta. Na samom početku našeg razgovora, uz kafu i konjak, Kadare mi je znatno olakšao situaciju, postavivši opšti okvir, odnosno pretpostavku, pa i preduslov za njegov opušten i rasterećen tok. Rekao mi je, a to sam mogao pročitati i u njegovoj knjizi, da sve balkanske narode (Albance, Grke i Slovene, pod kojima je uglavnom podrazumevao Srbe) smatra nesrećnim, osuđenim na stalne sukobe zarad tuđih interesa i nemoćnim da ikada konačno rezreše svoje nesporazume koje doživljavaju kao fatalnosti usuda i nepravdu bez kraja, a za čije bi rešavanje jedini izgledan put bila teško zamisliva unutarbalkanska saradnja.

Njegove opore reči podsetile su me na neke pasuse ujedno prodornih i tananih ogleda Isidore Sekulić o Balkanu iz 1940-ih godina minulog stoleća, gde se Balkanci pozivaju da odustanu od toga da sebe vide onako i onakvima kako ih i kakvima ih vide (i prikazuju) drugi, veći, moćniji i perfidniji… krojeći im na taj način neveselu sudbinu. Ali, kad je to već tako, Albanci i Srbi su pojavno i objektivno neprijatelji, a kako smo trenutno u jednoj od žestokih faza našeg razračunavanja, nastavio je mirno moj sagovornik, „nije li, s obzirom na to, logično da svaki intelektualac srcem, dušom i delovanjem bude na strani svoga naroda, što naravno važi i za mene?”. Dodao je da se, ako to za mene nije nepremostiva prepreka, raduje našem razgovoru. Odgovorio sam da nije, pomislivši u sebi da nacionalna obaveza intelektualaca koju mi je, kao moralni aksiom, saopštio Kadare, teško da bi se aksiomatski mogla primeniti na srpske, ali to već nije bio njegov problem.

Tako smo temu aktualnog srpsko-albanskog sukoba privremeno stavili ad acta i upustili se u veoma zanimljivu razmenu mišljenja o pitanjima koja je u svom opsežnom albanološkom i balkanološkom eseju Kadare pokrenuo i nastojao da im razmrsi smisao i spozna zakonitosti. Neprimereno bi i prema čitaocima neučtivo bilo šire prepričavati čega smo se sve tokom dvočasovnog razgovora dotakli, prvenstveno zbog toga što nemam iluziju da su moja razmišljanja i sudovi od bilo kakvog javnog značaja. Meni je susret sa Kadareom bio od velike saznajne koristi, a u pogledu shvatanja nekih balkanskih tema i trajno putokazan. U trenutku kad je otišao i kad se o njemu svašta, pretežno hvalospevno piše i izjavljuje, slobodan sam da iznesem samo nekoliko skromnih zapažanja.

Nacionalno iznad verskog

Ismail Kadare je bio pravi Balkanac, od onih koji su se dičili svojom regionalnom i zavičajnom pripadnošću, a Balkan je smatrao geografski, istorijski i civilizacijski delom Evrope i, u širem smislu, hrišćanskog Zapada. Istočne granice Evrope za njega su se degolovski poklapale sa Rusijom – gde se kao mladić školovao, omrznuo boljševičku (i svaku drugu) diktaturu i tiraniju – ali se trajno nadahnuo velikom ruskom književnošću i umetnošću. Kadare je bio izrazito ozlojeđen na „doprinos” nekih nadobudnih naučnika sa Zapada navodno objektivnom i, kako se izrazio, „neutralističkom” prikazivanju prošlosti i sadašnjosti Balkana – koju u suštini nisu razumeli – a još više ga je ljutila pomodna i samopotiruća sklonost nekih pretežno mlađih albanskih/balkanskih intelektualnih „kulturtregera” da takva tumačenja prihvataju i usvajaju.

Pripadao je onoj liniji u albanskoj inteligenciji koja je bila, i jeste, naglašeno protivislamski orijentisana. Toj liniji je, recimo, pripadao i Ibrahim Rugova, u čijoj je kancelariji posetioce sa zida gledao portret pape Jovana Pavla Drugog, a Rugovu su neki naši „stručnjaci” čak proglašavali islamskim fundamentalistom! Kadareov sud o sudbonosnom civilizacijskom unazađenju koje je islamizacija donela Albancima podudara se sa hipotezom na kojoj je Ivo Andrić zasnovao svoju doktorsku disertaciju o duhovnom životu u Bosni posle osmanskog osvajanja (1924). Kadare mi je kazao da je tu tezu, za koju mnogi, iz ovih ili onih razloga, smatraju da je „akademski korektno” reći kako „nije neka velika nauka”, već samo bezbojan „školski rad”, više puta pomno pročitao, sa olovkom u ruci, kao uostalom i Andrićeva dela tematski i hronotopski smeštena na tle osmanske Bosne i Hercegovine. „Nije me sramota, ako je tako moćan pisac i um na mene uticao. Štaviše, srećan sam”, izgovorio je bez ikakvog sujetnog zazora.

Kadareov primer prilog je stavu da je, ukupno uzevši, za kolektivni albanski identitet na nivou celine nacionalnog korpusa bitnija nacionalna od verske odrednice, premda u nekim segmentima može i drugačije izgledati. To je, inače, pitanje o kome se među albanolozima i politikolozima i dalje lome koplja, pogotovo s obzirom na značajnu ulogu islama među kosovskometohijskim Albancima. Inače, rezultati najnovijih statističkih istraživanja upućuju na to da je gruba proporcija kojom se dugo operisalo u prikazivanju verske strukture Albanaca (približno 70% muslimana, 20% pravoslavaca i 10% katolika) već poodavno izmenjena u korist pravoslavnih i katolika. Da je za Kadarea nacionalna pripadnost ipak važnija od verske, u razgovoru se ispoljilo kroz njegove nesimpatije za delovanje arhiepiskopa Albanske pravoslavne crkve Anastasija (Janulatosa) i podozrenje prema stvarnim motivima njegove veoma uspešne jevanđelizacijske misije.

Anastasije Janulatos, arhiepiskop Tirane, Drača i cele Albanije (Foto: orthodoxianewsagency.gr)

Arhiepiskop Anastasije – jedan od najumnijih pastira savremenog pravoslavlja – autor je, inače, izvanredne knjige o islamu. Za Kadarea, on je preterano konzervativan i nedovoljno svepravoslavno opredeljen. „Suštinski je grčki nacionalista i na tragu ‘Megali ideje’ o Velikoj Grčkoj”. U svetlu razgovora sa Ismailom Kadareom na um mi je često padao primer jednog drugog velikog balkanskog pisca – Dobrice Ćosića. I njemu je, kao i Kadareu, sa izuzetkom nekih izleta, književno delo bilo usredsređeno na nacionalnu tematiku, ali sa univerzalnim umetničkim i idejnim transpozicijama. Bio je, poput Kadarea, nesumnjivo nacionalista (bez negativne konotacije preteranosti i šovinizma, koja se određenju „nacionalizam” neopravdano, ali danas već gotovo neizbežno pripisuje). Za razliku od Kadarea, čiji se militantni nacionalizam biografski pretežno neutralno konstatuje, Dobrica Ćosić je sa mnogih strana proglašen ideologom velikosrpskog projekta.

A taj Ćosić je pisao da je „srpsko pitanje demokratsko pitanje”, da nikoga ne treba terati da živi sa Srbima, ako to ne želi, ukazivao je na tragične srpske greške i karakteristične slabosti, tragao za putevima međunacionalnog sporazumevanja, lomio se između nacionalnog i humanog… Kadare takvih dilema – posebno kad je Kosovo u pitanju – aksiomatski nije imao. Bio je sjajan pisac, mudar mislilac i, kako su u Francuskoj govorili, „primarni nacionalista”, lišen doduše mržnje, ali i bilo kakve skepse u pogledu ispravnosti svog opredeljenja. Takvog ga pamtim i iz razgovora u kafeu „Rostan”…

Za Srbe bi bilo pogrešno dati prednost Kadareu nacionalisti u odnosu na Kadarea književnika, jer bi, ne čitajući njegova vredna dela, oni bili osiromašeni, a nikako autor Generala mrtve vojske, Mosta na tri luka, Slomljenog aprila, Palate snova, Čudovišta, Piramide, Mesečine i mnogih drugih remek-dela savremene proze. Ne bi valjalo postupiti kao, recimo, sa Krležom. Štaviše, Kadare od njega nikako nije slabiji pisac, a po mnogo čemu nam je mentalno i bliži. Treba samo razdvojiti umetnost od politike, što Kadare životno nije uspevao da učini.

 

Darko Tanasković je srpski islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, prevodilac i bivši ambasador. Autor je nekoliko knjiga, preko 600 naučnih i stručnih radova, među kojima je i studija ,,Islam, dogma i život”. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Profimedia/Briseida Mema

 

BONUS VIDEO:

Kultura
Pratite nas na YouTube-u