Dedijerove beleške iz Amerike

Dedijer postavlja retoričko pitanje: Ako je štampa u SAD pod kontrolom finansijskog kapitala, odakle proističe poriv da baš oni govore o „slobodi štampe i razmeni informacija”, kritikujući druge u svetu koji navodno ne praktikuju ovaj ideal?

Nastala na marginama Osnovačke konferencije UN 1945. godine, knjiga istaknutog istoričara i novinara Vladimira Dedijera „Beleške iz Amerike” i danas je dragocen legat o društvenoj atmosferi koja je u ovoj velikoj zemlji vladala za vreme Drugog svetskog rata, a koju su kreirala uticajna glasila pod presudnom kontrolom Katoličke crkve.

***

Knjiga Beleške iz Amerike nastajala je od aprila do jula 1945. godine tokom Dedijerovog boravka za vreme Osnivačke konferencije UN u San Francisku. Reč je o devet reportaža koje svaka iz svog ugla oslikavaju društveni i politički život ove velike države. Čitalačku pažnju već na prvi pogled privlače naslovi: Luj Adamič, Naš prijatelj Volter Bronštajn, Kod Čarlija Čaplina, Usputne beleške iz Holivuda, kao i reportaža Dva sata kod plemena Crna noga.

Ipak, u središtu Dedijerovog istraživanja je analiza pisanja američke štampe, njena vlasnička struktura, zatim društvena pozicija novinarske profesije i, konačno, njen uticaj na donosioce ključnih političkih odluka i američke mase. Otuda se Dedijer prilikom analize američke štampe pridržavao određenog kriterijuma izlažući najpre ocene o nezavisnim i liberalnim listovima, potom novinskim agencijama i časopisima, a zatim trustovima štampe, uz kratak osvrt o položaju radničke štampe, koji prethodi zaključnim razmatranjima.

Dedijerovo istraživanje je započelo predstavljanjem najuticajnijeg američkog dnevnog lista Njujork tajmsa. Mada je reč o novini koja u to vreme u SAD nije imala ni približno najveći tiraž (449.000 primeraka radnim danima, a nedeljom 819.000 primeraka) nema sumnje da je Tajms glasilo koje je u vreme pisanja ove studije (1945) imalo ogroman uticaj na formiranje ukusa svakog dobrostojećeg Amerikanca, od predsednika države do iole istaknutijeg biznismena. U suštini ova novina iskazivala je stavove Ministarstva spoljnih poslova, tj. Stejt departmenta kao njegove najuticajnije strukture.

Pisan „prilično umivenim engleskim jezikom”, Tajms je tada bio u vlasništvu naslednika čuvenog Adolfa Oksa. Pisac Ferdinand Lunbreg kao suvlasnika ove novine navodi bankarsku grupaciju braće Leman koja je jedna od „60 najuticajnijih američkih porodica”. U vreme ovog istraživanja, direktor i vlasnik lista bio je Artur Sulzberger koji se oženio Ifigenijom Oksa, i tako stekao ogromnu ekonomsku i političku moć u samoj Americi. Podsetimo, posle završetka Drugog svetskog rata Sulzberger je pisao tekstove u kojima je minimizirao sovjetsku ulogu u pobedi nad nacizmom i u isto vreme glorifikovao američku ulogu u tom periodu, dok ga je naša javnost upoznala kao autora intervjua s Titom uoči pristupanja Jugoslavije tzv. Balkanskom savezu 1954. godine.

Dedijer je prilikom istraživanja pisanja Njujork tajmsa izneo zanimljivu ocenu o tome da uticaj ove novine nije obavezno pratila i objektivnost u izveštavanju. Tako je u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu naišao na časopis Nju ripablik koji je avgusta 1920. godine objavio studiju pod naslovom Proveravanje vesti. Ispitivanje izveštaja u Njujork tajmsu od značaja za Ameriku, o izgledima ruske revolucije, u kojoj su autori Volter Lipman i Čarls Merc pregledali oko hiljadu brojeva Tajmsa i način na koji je tokom 36 meseci pisao o Oktobarskoj revoluciji. Tako je ova novina, između novembra 1917. i novembra 1919, tačno 91 put izvestila da je sovjetska vlast propala ili da će se to u najskorije vreme dogoditi.

Tajms je, prema ovoj studiji, više puta pisao o Lenjinovom bekstvu iz zemlje, zatim nekoliko puta se pojavila lažna vest o ubistvu vođe Oktobra, a izveštavano je i o masovnim dezerterstvima u sovjetskoj armiji. Ova novina  je širila i dezinformacije o toku građanskog rata u Rusiji i navodnim uspesima trupa generala Denjikina i Kolčaka, a objavila je i laž o tome da su Sovjeti napali Poljake, iako se u stvarnosti desilo da su Poljaci uz pomoć zapadnih sila čak 250 kilometara prodrli na sovjetsku teritoriju. Januara 1920. u Tajmsu su se pojavili i naslovi Sovjeti pripremaju ofanzivu protiv Britanije u Indiji i Mogućnost invazije Evrope koji neodoljivo podsećaju na sadašnje vreme kada se na Zapadu vodi agresivna antiruska kampanja.

Podstaknut ovakvim izveštavanjem Tajmsa o Oktobarskoj revoluciji, Dedijer se zainteresovao i za način pisanja ove novine o ratnim događajima u Jugoslaviji, uočavajući identičnu matricu. Tako se za vreme rata ova novina ponašala kao informativni bilten ambasadora Fotića u Vašingtonu, glorifikujući ličnost generala Mihailovića i stvarajući legendu o njemu. Tajms je u to vreme partizanske jedinice nazivao „bandama u kojima ima Mađara, Arnauta i svega drugog sem Jugoslovena”.

Posle završetka rata Tajms je nastavio da zastupa jednu izrazito antisovjetsku liniju u izveštavanju, koja se potom proširila i na ostale socijalističke pokrete u svetu, poput onog u Kini. U isto vreme nije bilo neobično da se na stranicama ove novine pojave hvalospevi o Musoliniju (za vreme rata) ili generalu Franku u Španiji, a što nas uvodi u jednu neobičnu priču o uticaju Vatikana na donosioce ključnih političkih odluka u Americi za vreme i posle Drugog svetskog rata.

Uloga Vatikana u SAD

Kao što je navedeno, Njujork tajms je bila novina koja je u političkom smislu oslikavala stavove Stejt departmenta kao najuticajnije grupacije u Ministarstvu spoljnih poslova. Ovaj podatak, međutim, nije u koliziji sa Dedijerovim saznanjem da je Vatikan u osnovi bio stvarni kontrolor Tajmsa. Ta kontrola se ostvarivala ne samo kroz povezanost Vatikana sa vlasnicima ove novine, nego i preko novinarskog kadra koji su mahom činili irski rimokatolici, baš kao i u pomenutom Stejt departmentu. U vreme nastanka ove studije spoljnopolitički doajen Tajmsa je bila Ana Makormik, koja je uz Voltera Lipmana, bila svakako najpoznatiji američki novinar toga doba.

Ova novinarka je u svakom trenutku imala pristup kod predsednika Ruzvelta i, ono što je posebno zanimljivo, otvoreno je ispoljavala svoju rimokatoličku veru. Za vreme rata je vatreno istupala u korist Musolinija, a tokom jednog boravka u Italiji konstatovala da su tamošnja dešavanja „povećala ugled rimskog pape”. Osim izrazito provatikanske linije, ova novinarska zvezda je u uvodnim spoljnopolitičkim esejima zastupala i antisovjetske stavove, i – uz belogardejca Stronskog i Hansona Baldvina, uredika vojne rubrike – predstavljala je najtvrdokornije antirusko jezgro u ovom glasilu. Što se unutrašnjih pitanja tiče, Tajms se otvoreno isticao u zaštiti interesa finansijskog kapitala i tako dosledno zastupao stavove svojih vlasnika.

Ali da se na ovom mestu osvrnemo na Dedijerovo razmatranje uticaja Katoličke crkve na američku štampu i što je možda važnije na donosioce političkih odluka. Naime, nije nikakva tajna da je Katolička crkva – i pored dominacije protestanata u SAD – bila najuticajniji trust koji je usmeravao pisanje američke štampe. Opisujući atmosferu koju je ova crkva nametnula američkim medijima, ugledni novinar Hejvid Braun je napisao: „Nema ni jednog njujorškog urednika koji ne živi u moralnom teroru od pritiska raznih katoličkih grupa. Nije tu u pitanju broj onih koji vrše pritisak, već je to organizacija Katoličke crkve koja sprovodi takvu akciju”.

Zanimljivo je da se ni u jednom američkom uticajnom listu 1945. godine nije mogla pronaći ni jedna jedina kritika na račun Katoličke crkve i njene uloge u Drugom svetskom ratu. Štaviše, pojedina katolička glasila poput Našeg nedeljnog pastora podržavala su otvoreno fašističke režime širom sveta i temeljno radila na razbijanju antihitlerovske koalicije. Ova novina je redovno primala nemačke servise vesti za vreme rata i podržavala Emanuaela, Musolinija i Franka.

Tekst u Njujork tajmsu sa naslovom „Papa ponovo postaje vladar države” nakon donacije Vatikana prilikom susreta Musolinija i pape Pija XI, 8. jun 1929. (Foto: archive.nytimes.com)

Juna 1943. godine se u Pastoru mogla pronaći i ovakva konstatacija o stanju u Južnoj Americi: „Demokratija nikada nije značila u južnoameričkim državama ono što znači ovde kod nas i neprijatelji religije znaju da je demokratija kontrola vlade od nereligioznih sila”. Inače, Naš nedeljni pastor je bio samo jedna od velikog broja publikacija koje su pod okriljem Katoličke crkve štampani u SAD. Prema podacima iz 1942. godine, njihov taj broj je iznosio 332 publikacije koje je pratilo gotovo devet miliona čitalaca. Pored toga, Katolička crkva je u SAD imala i svoju novinsku agenciju i niz drugih sestrinskih organizacija za podršku katoličkoj štampi.

Dedijer je, kao naročit fenomen tog doba, uočavao pritisak ove crkve na slobodnomisleće intelektualce i kao tipičan primer navodio slučaj Luja Adamiča – slovenačkog intelektualca projugoslovenske orijentacije – koji je zbog kritike Vatikana u svom niskotiražnom glasilu doživeo velike pritiske, a njegov izdavač upozorenja da ne objavljuje knjige „jednog bezbožnika”. Sličnu sudbinu doživeli su i autori poput Bultona, Vilijama Kura i drugih koji su bili žrtve katoličke cenzure u Americi. Reč je o „Nacionalnoj organizaciji pristojne literature” koja je imala svoje kancelarije u Vašingtonu i sledbenike u najuticajnijim američkim institucijama za distribuciju štampe, literature, ali i uticaj na one krugove koji nadziru druge sfere umetnosti. Nema sumnje da je posle rata iz ovih centara katoličkog uticaja u SAD pokrenuta i kampanja čiji je cilj bila rehabilitacija nadbiskupa Stepinca, a što se savršeno uklapalo u novi antisovjetski kurs američke spoljne politike.

Katolička glasila u SAD su s velikim entuzijazmom podržala formiranje jednog „antikomunističkog konzorcijuma” na Zapadu, posebno u SAD kao članici antihitlerovske koalicije. Na taj način stvorene su pretpostavke da se o ulozi Vatikana u genocidu nad Srbima u NDH na američkom tlu nije ni govorilo, tako da je cela priča ubrzo prevedena na drugi kolosek koji je kreirala atmosfera bipolarizma ustanovljena posle Drugog svetskog rata u međunarodnoj politici. Ovom zaokretu u američkoj spoljnoj politici doprineli su i drugi centri odlučivanja, koji su delovali iza kulisa zvanične američke politike.

Ovde je, pre svega, reč o delovanju Saveta za inostrane poslove koji je, naročito posle rata, proširio uticaj u SAD i postao neka vrsta laboratorije američke spoljne politike. Poznato je da su dugo vremena ključne ličnosti u ovoj organizaciji bili veliki rimokatolici braća Dals, a od kraja 1960-ih i početka 1970-ih godina 20. veka i Zbignjev Bžežinski – poljski katolik i jedan od najistaknutijih rusofoba u američkoj spoljnoj politici – koji je s položaja savetnika za nacionalnu bezbednost odigrao ključnu ulogu prilikom izbora krakovskog nadbiskupa Karola Vojtile za rimskog papu Jovana Pavla II 1978. godine. Na taj način Rimokatolička crkva se na velika vrata vratila u svetsku politiku i praktično „u ime borbe protiv komunizma” faktički rehabilitovana za podršku zločinačkim režimima u vreme i posle Drugog svetskog rata.

Susret sa Volterom Lipmanom

Posebna vrednost Dedijerove knjige sastoji se u opisu susreta s nizom uticajnih Amerikanaca. Jedan od njih je svakako znameniti novinar tog doba Volter Lipman. Njegov društveni i politički uticaj je u to vreme daleko nadilazio poziciju jednog novinara. Naime, Lipman je bio jedan od najbližih saradnika predsednika Vilsona i nalazio se među osnivačima superuticajnog SIO (OVDE).

U politički život stupio je kao sekretar socijalističkog kluba na Harvardu, gde se povezao sa američkim komunistom Džonom Ridom, piscem knjige Deset dana koji su uzdrmali svet, koja je posvećena Oktobarskoj revoluciji. Lipman je ubrzo napustio Rida i približio se predsedniku Vilsonu i pukovniku Hausu. Bio je jedan od autora Deklaracije u četrnaest tačaka, dokumenta koji je predstavljao američki predlog za preuređenje međunarodnih odnosa posle Prvog svetskog rata. Jedno vreme bio je urednik liberalnog Nju ripablika (The New Republic) a zatim je prešao u Herald tribjun (Herald Tribune) i iz pozicije republikanca podržao predsednika Ruzvelta.

Lipman je autor knjige Spoljna politika SAD i tokom rata se zalagao za saradnju sa Sovetskim Savezom u okviru antihitlerovske koalicije. Pred kraj rata, nekoliko meseci uoči sloma Nemačke, objavio je drugu knjigu Ratni ciljevi SAD u kojoj je pisao o posleratnoj podeli interesnih sfera. On je tu predlagao da se svetska mirovna organizacija podeli na sektore, odnosno sfere uticaja, što je logično vodilo ka vojno-blokovskoj konfrontaciji i stvaranju jedne vrste posleratnog Saniratnog kordona u odnosu na SSSR.

Američki novinar i medijski kritičar Volter Lipman (Foto: lifephotostore.com)

Predlažući formiranje ukupno četiri sektora, Lipman je jedino precizno omeđio granice tzv. Atlantske konfederacije koja, pored SAD,  obuhvata Engelsku i njene dominione i kolonije, zatim čitavu Latinsku Ameriku, potom Francusku i njene kolonije, Belgiju, Holandiju, Norvešku, Dansku, Švedsku, Italiju, Grčku i Švajacarsku. Za rusku sferu uticaja Lipman je predlagao zonu „istočno od Nemačke i zapadno od Rusije”, što je u sovjetskim krugovima oštro osuđeno.

Dedijer konstatuje da je Lipmanov status u Americi pravi primer novinara koji ne piše samo zapažene kolumne u jednoj novini, nego je i ličnost koja kreira osnovne spoljnopolitičke principe ove države. To praktično znači da se američki predsednici smenjuju, ali i da Lipman ostaje kao neka vrsta uticajnog glasnogovornika onih krugova koji zastupaju interese vladajućih krugova u Americi. Reč je pre svega o onim krugovima koji pripadaju tzv. finansijskom kapitalu, uz napomenu da je medijsko tržište deo jedne tako koncipirane američke društvene jednačine.

Vredna pažnje je i Dedijerova opaska o tzv. liberalnim listovima u Americi. Reč je o liberalizmu naročitog karaktera koji više služi „pridobijanju publike“ i to na taj način što ove novine zauzimaju pozitivan odnos prema određenim događajima u svetu i Americi. Opšta karakteristika ovih glasila je da su prividno socijaldemokratske orijentacije, ali i da kao takva prvenstveno služe interesima finansijskog kapitala.

O američkoj štampi

U nastavku izlaganja o američkoj štampi, Dedijer se osvrnuo i na glasila poput Vašington postaNjujork posta i drugih, a koja zapravo nastoje da artikulišu interese raznih grupacija u jednom složenom društvu kakvo je američko. Tu su zastupljeni i interesi protestanata, liberala, bankara, zatvorenih klubova itd. Jedini izuzetak od ovog pravila je nepostojanje iole značajnijeg glasila koje bi se bavilo problemima radničke klase u Americi. Razlog je veoma jednostavan: za pokretanje jedne novine, koja ima sasvim mali tiraž, još tada je bilo potrebno nekoliko stotina hiljada dolara, a toliki novac su posedovali isključivo kapitalisti. Na taj način se pravo na slobodu štampe pretvara u bezvrednu proklamaciju nedostupnu ogromnom broju Amerikanaca.

Mada štampa u Americi treba da služi opštem dobru, realnost je takva da ona, pre svega, služi interesima njenih vlasnika. Takvo opredeljenje, neobično otvoreno je na jednom mestu iskazao Volstrit džornal: „Novine su privatno preduzeće koje ne duguje ništa publici, niti mu ona izdaje pravo na izlaženje. I zato rad novina nije uslovljen nikakvim javnim interesom. Novine su izrazita svojina svog vlasnika koji prodaje robu na svoj trgovački rizik”. Na taj način uočava se jasno da su novine „kapitalističko preduzeće koje mora da iskaže profit i da brani interese svojih vlasnika”.

Štampani primerci „Volstrit džornala” (Foto: EPA-EFE/David Chang)

Na kraju istraživanja Dedijer je postavio retoričko pitanje: Ako je sve to zaista tako, i ako je štampa u Americi pod kontrolom finansijskog kapitala, odakle proističe taj poriv da baš ti krugovi toliko govore o „slobodi štampe i razmeni informacija”, kritikujući sve druge u svetu koji navodno ne praktikuju ovaj ideal? U odgovoru na ovo pitanje Dedijer je još tada uočavao praktične interese vlasnika američke štapme koji bi da inostrana tržišta otvore za plasman svoje robe, tako da je ovde reč o zloupotrebi jedne parole koja služi imperijalističkim ciljevima u najširem značenju tog izraza. Jer, kako je svojevremeno izuzetno lucidno opazio novinar Danilo Tvrdišić, u jednoj zemlji koja je meta kolonizacije, pogrešno je uverenje da je ostvarenje profita isključivi cilj inostranog kapitala, uz konstataciju da je njihov ništa manji interes u ovladavanju duhovnom sferom.

 

Milorad Vukašinović je srpski novinar i publicista. Autor je knjiga „Suočavanja-izabrani razgovori” (2003), „Trenutak istine” (2006), „U tamnom srcu epohe” (2010), „Rat za duše ljudi” (2011) i „Misliti prostorno” (2021). Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________

LITERATURA:

  1. Vladimir Dedijer, Beleške iz Amerike, Kultura, Beograd, 1945;
  2. Smilja Avramov, Trilateralna komisija, Institut za međunarodno pravo i međunarodnu poslovnu saradnju, Banjaluka, 2000;
  3. Milorad Vukašinović, Misliti prostorno, SAJNOS, Novi Sad, 2020.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Shutterstock/Lawrey

 

BONUS VIDEO:

Istorija, Svet
Pratite nas na YouTube-u