Demontaža Francuske

Brak između neoliberala i neoboljševika, odnosno sekularista i islamista postaće činjenica koju će združena medijska mašinerija morati nekako da opravda. Da li će građani Francuske biti spremni da prime takva opravdanja?

Posle drugog kruga izbora za francuski parlament liberalni mediji mogli su slavodobitno da konstatuju da je desnica „nokautirana” i svuda se sa oduševljenjem govorilo o velikom preokretu u odnosu na prvi krug kada je kao pobednik izašlo Nacionalno okupljanje (NO). Novinari koji ni ne pokušavaju da zamaskiraju svoju naklonost prema ekstremistima sa levice iz svega su izveli zaključak da je „republikanski front” još uvek uspešan.

Reč je, zapravo, o lepšem imenu za opštu mobilizaciju svih političkih snaga protiv desnice. Zato kada se govori o „republikanskom frontu” to u suštini i nije ništa drugo do jasno markiranje neprijatelja, jer neprijatelj je onaj protiv koga se front formira. U današnjem levo-liberalnom poretku je mnogo toga dozvoljeno. Može se biti komunista, anarhista, islamista, čak i terorista, ali ne i tradicionalista i desničar. To je, kako je u svojoj knjizi primetio Frank Lison, poslednji tabu.

Tako je desničar ostao zadnji preostali neprijatelj u svetu koji tvrdi da se odrekao razlikovanja između prijatelja i neprijatelja. Stoga, kada se desničar negde nanjuši protiv njega se svi moraju ujediniti da bi se pocepano društvo nekako držalo na okupu. Sa levičarem se može raspravljati, za bande migranata i islamiste mogu se tražiti izgovori i ukazivati na socijalne probleme kao uzrok njihovog nezadovoljstva, ali kada je u pitanju desnica – tada više nema mesta za retoričke bravure. U tom momentu se poziva na mobilizaciju, i na javno demonstriranje vrline u kome moraju da učestvuju svi koji ne žele da rizikuju etiketu desničara.

Ozbiljne pukotine

Kada je desnica na meti tada i novinari odustaju od prefinjenog jezika i posežu za sočnim psovkama, kao što je to bio slučaj i između dva kruga izbora u Francuskoj. Zgodan primer „republikanske vrline” pruža novinarka Nasira el Moadem (Nassira El Moaddem) koja je za glasače Nacionalnog okupljanja rekla da je to „12 miliona degenerisanih rasista” (OVDE). Slične izjave stigle su i od njenog kolege Benjamina Bernara (Benjamin Bernard). Kome se čini da su oznake „levo” i „desno” zastarele i da su izgubile svaki značaj, dovoljno bi bilo da pročita naslove u tiražnoj štampi kako bi shvatio koga sistem prepoznaje kao svog glavnog neprijatelja.

U svakom slučaju rezultati drugog kruga izbora su tumačeni kao dokaz da je taj desničarski neprijatelj ako ne potpuno poražen (jer kao i u socijalizmu – neprijatelj nikad ne spava), onda u najmanju ruku ozbiljno uzdrman, te da se može odahnuti, barem na neko vreme. Nacionalno okupljanje je treća snaga u parlamentu, dakle ponovo duboko u opoziciji, bez šanse da preuzme vlast, a predsednik Makron je izjavio da će poštovati „volju naroda”.

Nameće se pitanje šta se dogodilo između dva kruga? Da li su se Francuzi probudili iz nekog sna, pa su potencijalni birači Nacionalnog okupljanja ipak odlučili da svoj glas daju nekom drugom? Kada se pogledaju rezultati prvog kruga jasno je da Nacionalno okupljanje nesumnjivo uživa značajnu podršku stanovništva. U mnogim izbornim jedinicama su kandidati desnice osvojili apsolutnu većinu. Primera radi, u svom izbornom okrugu je Marin le Pen osvojila preko 58% glasova i tako obezbedila sebi mesto u parlamentu. Isto važi i za još neke kandidate stranke na severu zemlje, koji su u svojim jedinicama osvojili preko 50% glasova. U departmanu En (Aisne) koji pripada Pikardiji, Nacionalno okupljanje je osvojilo praktično sve izborne jedinice već u prvom krugu.

Marin le Pen maše publici nakon obraćanja na mitingu u Parizu, 17. april 2024. (Foto: EPA-EFE/Petit Tesson)

I nije samo sever masovno podržao Nacionalno okupljanje. Pojedinačne pobede u prvom krugu izvojevane su i na jugu i u Burgundiji. Zanimljivo je primetiti i više nego ubedljivu pobedu kandidatkinje Nacionalnog okupljanja na ostrvu Majot – francuskoj prekomorskoj teritoriji u Indijskom okeanu – koja je osvojila skoro 80% glasova. Nacionalno okupljanje je ukupno u prvom krugu osvojilo 37 poslaničkih mandata. U nekim izbornim jedinicama ova stranka bila je prva po snazi, iako bez apsolutne većine. To drugim rečima znači da hvaljeni „republikanski front” uzornih građana pokazuje ozbiljne pukotine, jer u mnogim delovima zemlje ni opšta mobilizacija svih više ne može da spreči pobedu Nacionalnog okupljanja. Kada bi u Francuskoj postojao jednokružni većinski sistem – kao u Velikoj Britaniji – levičarski novinari bi se mnogo manje radovali rezultatima izbora.

Važno je primetiti još jedan detalj koji je komentatorima punim entuzijazma nekako izmakao. Reč je o držanju Republikanaca. Ova nekada degolistička stranka, koja je davala predsednike, je sada spala na manje od 10% podrške. I dok njihov bivši predsednik Erik Sjoti nije imao dileme i podržao je Nacionalno okupljanje, ostatak stranke ostao je na pozicijama da se mora držati distanca i prema Nacionalnom okupljanju i prema levici. Držanje Republikanaca ukazuje da iako ova partija ne želi da se solidariše sa desnicom, ona ipak ostaje nesklona mastodontskom savezu protiv desnice.

Klima straha

Sve to pokazuje da je Nacionalno okupljanje daleko od nekakve marginalne grupe. Stranka je uspela da zadrži stare birače, ali i da stekne nove u onim grupama koje ranije nisu naginjale desnici, što se pre svega odnosi na omladinu. Drugim rečima, bez obzira šta o Nacionalnom okupljanju govorili liberalni mediji i stručnjaci za desnicu sa ekstremne levice to više nije samo protesna partija. U novim okolnostima stranka je uspela da se odvoji od nasleđa Nacionalnog fronta, koji je formiran kao antikomunistički i antidegolistički skup različitih grupa sa desnice. To odvajanje od nasleđa Fronta nije izvedeno jednostavno i tražilo je ne samo ideološka prilagođavanja, već i personalne promene.

Međutim, u promenjenom položaju stranka više nije mogla da insistira na starim temama i umesto toga fokus je pomeren na nove probleme: multikulturalizam, islamističku opasnost, posledice globalizacija, opadanje unutrašnje bezbednosti… Analitičari u tome obično vide samo promenu taktike ili, kako se to popularno kaže, „umivanje”. Bilo to popuštanje, „umivanje” ili nešto treće, tek neosporna je činjenica da je Nacionalno okupljanje jedina veća stranka koja uopšte govori o ovim problemima i da im ljudi koji su siti puzeće islamizacije društva, kulturne transformacije, opadanja bezbednosti i uopšte onoga što se naziva „velika zamena” (Reno Kami) daju svoj glas. A tim građanima koji moraju u svom okruženju da se svakodnevno nose sa posledicama masovne migracije ne mogu se držati pridike o dostignućima multikulturalizma. Na njih se više ne može uticati tiradama o „odbrani republikanskih vrednosti”. Tu leži najvažnija pukotina „republikanskog fronta” islamo-levice.

Vredni novinari su propustili da spomenu i da se republikanska mobilizacija nije sprovodila samo apelima na svest, nego i direktnim nasiljem i pretnjama. Već posle prvog kruga organizovani su protesti na kojima je jasno pokazano šta se može očekivati ukoliko Francuska ponovo bude pogrešno glasala za desnicu. Upravo su te levičarske demonstracije organizovane kako bi se stvorila klima straha. Maskirani huligani koji noću pale kontejnere služe da obeshrabre potencijalne glasače Nacionalnog okupljanja. Javili su je i neki sindikati koji su u slučaju pobede Nacionalnog okupljanja zapretili generalnim štrajkom. Stoga, kada Makron govori o volji naroda treba imati u vidu na koje se sve načine radilo na oblikovanju, ili možda pre konstruisanju te volje. Ukoliko 30.000 policajaca treba da čuva glasače, ponovo se postavlja pitanje kvaliteta demokratije u kojoj, kao kod Idi Amina, sloboda govora jeste garantovana, ali ne i sloboda posle govora.

Protest levičara na spomeniku Republici Francuskoj nakon pobede Nacionalnog okupljanja u prvom krugu prevremenih parlamentarnih izbora, Pariz, 3. jul 2024. (Foto: Reuters/Yara Nardi/File photo)

Prema tome, ono što se dogodilo u drugom krugu glasanja u suštini nije imalo nikakve veze sa novinarskim neobaveznim deklamovanjem o vrednostima. Ono je bilo tu da prikrije faktički uspostavljenu saradnju između Makronovih liberala i tehnokrata sa jedne strane i socijalista, ekologa, komunista, islamista, trockista i antipatriota iz Novog narodnog fronta na čelu sa Melanšonom sa druge. Reč je o dogovoru da kandidati Makrona i Melanšona povlače kandidature u svojoj izbornoj jedinici u korist snažnije strane kako bi lakše pobedili kandidata Nacionalnog okupljanja. Suština dogovora bila je da se izbegne rasipanje glasova, te da se na taj način eliminiše kandidat Nacionalnog okupljanja.

Brak neoliberala i neoboljševika

To je dogodilo u preko 200 izbornih jedinica. Nije, dakle, došlo do promene dinamike, niti je odlučujuće uključenje onih koji do sada nisu izlazili na birališta, već je po sredi razvoj koji se mogao očekivati (OVDE). Žordan Bardela je to nazvao „savezom sramote” i opasnim izbornim aranžmanima kojima se Francuska kao na tacni servira ekstremnoj levici. Drugim rečima, Nacionalno okupljanje je zbog ovog dogovora ostalo na trećem mestu, iako je osvojilo najviše glasova. Odatle sledi da branitelji „republikanskih vrednosti” i demokratije u stvarnosti nastoje da pronađu način da izigraju demokratiju.

I tako je sada zec isteran iz šume. Oni sindikalci koji su godinama uz uzdignute pesnice i stisnute zube u ime radničkih prava pozivali na demonstracije protiv Makronove „neliberalne” politike i njegovih mera štednje na kraju su poslušno stali uz bok svom najvećem protivniku, dok su liberali koji su se tako žustro zalagali za „reforme” na kraju bez mnogo gunđanja podržali tvrdokorne socijaliste. Deklamovanje o vrednostima je tu samo da bi legitimisalo savez između onih koji su se do sada međusobno napadali kao ideološki protivnici.

Naslov „I šta ćemo sad?” na naslovnoj strani „Parisiena” nakon prvog kruga izbora u Francuskoj, jun 2024. (Foto: Artur Widak/NurPhoto via Getty Images)

Ili, jednostavno rečeno, kada se retorika ostavi sa strane, između Makrona i Melanšona nema mnogo razlike i jedini alternativni glas je onaj iz Nacionalnog okupljanja, jer kada se situacija zaoštri i svede na jedno ili-ili, tada liberali, socijalisti i islamisti svesno formiraju jedan jedinstven blok. Pošto Novi narodni front nema dovoljno poslanika u skupštini da bi sam formirao vladu, sva je prilika da će predizborni dogovor morati da se na ovaj ili onaj način formalizuje posle izbora. Time će brak između neoliberala i neoboljševika, odnosno sekularista i islamista postati činjenica koju će združena medijska mašinerija morati nekako da opravda. Da li će građani biti spremni da prime takva opravdanja sasvim je drugo pitanje.

Demontaža Francuske

Na ovom mestu potrebno je reći i nekoliko reči o Novom narodnom frontu i njegovom najpoznatijem licu – Žan-Lik Melanšonu. O njemu se, verovatno iz neznanja, gaje iluzije da je reč o nekakvom patrioti sa levice. Mediji glavnog toka njega i njegovu koaliciju odbijaju da označe kao ekstremiste, što je etiketa koja ostaje rezervisana za desnicu i Nacionalno Okupljanje. Najviše što mu mediji povremeno zameraju su „populističke tendencije” i kritika Izraela kako bi osigurao podršku muslimanskog stanovništva. U nekada uglednom Frankfurter algemajne cajtungu se tako moglo pročitati da je Nacionalno okupljanje proizašlo iz krugova antidemokrata, kolaboratera i fašista, ali ne i da je Novi narodni front ideološki naslednik boljševika. Ova medijska popustljivost prema ekstremistima sa levice, uostalom, i nije novost.

U stvarnosti Melanšon jeste kritičar EU, ali sa levičarskih, a ne patriotskih pozicija, jer u njoj vidi oruđe krupnog kapitala. On takođe smatra da je reč o instrumentu bogatog „severa” koji eksploatiše siromašni „jug”. Ipak, njegova kritika manje je usmerena prema Briselu nego prema Berlinu. U tom smislu on stoji u onoj antinemačkoj tradiciji francuske levice koja seže sve do jakobinaca. Melašnon želi novu revoluciju i „Šestu republiku” samo što ta revolucija treba da se izvede nenasilno, tako barem on kaže. Pri tome, treba imati u vidu da za „novu levicu” revolucionarni subjekt nisu radnici koji su, navodno, i sami sklopili mir sa kapitalom, već mase iz zemalja trećeg sveta, odnosno migranti.

Jednostavno rečeno, „zamena stanovništva” mora da se izvede u cilju izvođenja revolucije. Ipak, iako revolucija teorijski ima da se izvede mirnim putem, ni nova levica neće ustuknuti pred pojedinačnim aktima nasilja prema političkim protivnicima. Prema Azemu el Mukademu (Hazem El Moukaddem) levičarsko nasilje je uvek defanzivno, jer je pravi pokretač nasilja uvek država, odnosno vladajuća klasa. Time je svako levičarsko nasilje unapred opravdano kao samoodbrana, dok se bandama nasilnika daje carte blanche da napadaju koga stignu. Mukadem, naravno, nije nepoznata ličnost na francuskoj levici. Ovaj rođeni Libanac je deo Antifašističke akcije Marseja – grupe koja je odgovorna za bojne napade na građanske političare – a posebno na članove Nacionalnog okupljanja. Njegov uticaj nije marginalan, a njegovi kontakti sežu do redakcija etabliranih medija, kao i do rep scene koja služi kao platforma za širenje ekstremističkih poruka i poziva na nasilje prema desnici.

Žan-Lik Melanšon, lider levičarske partije „Pobunjena Francuska”, tokom izborne noći u Parizu, 7. jul 2024. (Foto: Sameer Al-Doumy/AFP via Getty Images)

Naravno, Novi narodni front nije monolitna skupina i u sebe uključuje razne grupe, od antifašista sa univerzitetskom diplomom, preko islamista, omladine migrantskog porekla i ekologa, do komunista starog kova i black block bandi. Koliko god ta alijansa bila heterogena ona je i na izborima za Evropski parlament pokazala svoju snagu. Ono što ta grupacija želi je „kreolizacija” Francuske, što nije ništa drugo do lepši izraz za „veliku zamenu”. Da bi se ostvarila levičarska utopija, Francuska (i ne samo Francuska) mora da izgubi svoj kulturni, religijski i etnički identitet. Nacionalna, katolička i bela Francuska treba da se rastvori moru šarenolikosti. Melanšon svoj cilj vidi u ostvarenju ideala Francuske revolucije: jednakost kroz iskorenjivanje. Stoga, nije slučajno što on u Robespijeru nalazi jednog od svojih uzora, dakle upravo u čoveku koji je odgovoran za vladavinu terora i masovne zločine.

Šta je u konačnici posledica izbora u Francuskoj? Pozivajući se na francuskog istoričara Gijoma Bernarda (Guillaume Bernard), Karlhajnc Vajsman (Karlheinz Weißmann) govori o lomu u Petoj republici. Taj lom podrazumeva pet važnih tačaka:

  1. Eliminaciju degolista i socijalista kao nosećih stranaka (slična pojava se da opaziti i u Nemačkoj);
  2. Potpunu marginalizaciju starog centra;
  3. Neuspeh tehnokratskog pokušaja da se preko Makrona stvar spase;
  4. Jačanje nove levice, koje faktički znači ukidanje Francuske; te na kraju
  5. polaganu normalizaciju Nacionalnog okupljanja.

Kada se tako postave stvari, „republikanski front” je samo drugo ime za etno-kulturnu demontažu Francuske i njene hiljadugodišnje istorije. Ko u tome učestvuje mora biti svestan svojih postupaka.

 

Dr Dušan Dostanić je saradnik Instituta za političke studije. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor: Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Joel Saget/AFP

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u