U modernom svetu postoje dva činioca koja su, više od ostalih, odgovorna za sputavanje realizacije naše duhovnosti, poznate u najdrevnijim tradicijama: prvi činilac jeste apstraktni karakter naše kulture, a drugi je veličanje slepe i mahnite opsesije aktivnošću.
S jedne strane, postoje ljudi koji „duh” poistovećuju sa erudicijom stečenom u bibliotekama i fakultetskim učionicama, sa intelektualnim igrama kojih se igraju filozofi, ili sa literarnim te pseudo-mističnim estetizmom. S druge strane, nove generacije su atletsko nadmetanje preokrenule u religiju i čini se da su nesposobne da shvate išta što nadilazi uzbuđenje, serije treninga, nadmetanja i fizičke aktivnosti; zaista su dostignuće u sportu preokrenule u cilj za sebe, pa čak i opsesiju, pre nego u sredstvo za dosezanje višeg cilja.
Postoje ljudi koji ovu opoziciju životnih ciljeva smatraju nekom vrstom dileme. U stvarnosti, u takozvanom učenjačkom tipu, često nalazimo urođenu snažnu odbojnost prema bilo kakvoj vrsti fizičke discipline; jednako tako, kod mnogih koji se bave sportom, osećanje fizičke snage podstiče prezir prema onima koji se u „kulama od belokosti” ograničavaju na ono što se smatra bezopasnim, na knjige i bitke rečima.
Ova dva životna stila treba smatrati pogrešno usmerenim i plodovima moderne dekadencije, jer su oba strana herojskoj viziji duha koja je činila osu najboljih klasičnih tradicija Zapada, osu koja je, u kontekstu aktuelne obnove u Italiji, uspešno evocirana.
Veoma često se zaboravlja da je duhovnost, u suštini, način života i da se njena mera ne sastoji u pojmovima, teorijama i idejama pohranjenim u nečijoj glavi. Duhovnost je zapravo ono što je uspešno aktuelizovano i prevedeno u osećaj superiornosti, koji duša doživljava iznutra, i u plemenito držanje, koje se izražava kroz telo.
Iz ove perspektive moguće je uvideti disciplinu koja, iako može da se tiče telesnih energija, ne počinje i ne završava njima, već će umesto toga postati sredstvom za buđenje žive i organske duhovnosti. To je disciplina superiornog unutrašnjeg karaktera.
Kod askete je takva disciplina, da tako kažemo, prisutna na negativan način; u heroja se, pak, pokazuje na pozitivan i afirmativan način, tipičan za zapadni svet. Unutrašnja pobeda nad najdubljim silama koje izranjaju u svesti tokom vremena tenzije i smrtne opasnosti jeste trijumf u spoljašnjem smislu, ali je, takođe, znak pobede duha nad samim sobom i unutrašnjeg preobraženja. Zato je, u drevna vremena, aura svetlosti okruživala heroja i iniciranog u religiozni ili ezoterijski pokret, i zato su herojske figure bile smatrane simbolima besmrtnosti.
Ipak, u modernoj civilizaciji sve teži gušenju herojskog osećanja života. Sve je više ili manje mehanizovano, duhovno osiromašeno i svedeno na jednu smotrenu i regulisanu asocijaciju neispunjenih bića koja su izgubila svoju samodovoljnost. Kontakt između čovekovih dubokuh, slobodnih sila i sila stvari i prirode je prekinut: život u metropoli skamenjuje sve, sinkopira svaki dah i zagađuje svako duhovno „vrelo”. Kao da to nije dovoljno, malodušne ideologije podstakle su prezir prema svim vrednostima koje su u drugim vremenima bile temelj racionalnije i jasnije socijalne organizacije. U drevnim društvima vrh hijerarhije zauzimala je kasta ratničke aristokratije, dok se danas u pacifističko-humanitarnim utopijama (posebno anglosaksonskim) ratnik pokušava prikazati kao neka vrsta anahronizma i opasan entitet koji će jednog dana, u ime progresa, biti konvencionalno uklonjen.
Pošto je ugušena, herojska će volja tražiti druge načine da istupi van mreže, što vremenom postaje sve gušća, praktičnih interesa, žudnji i težnji; uzbuđenje koje sportovi uzrokuju kod naših savremenika samo je izraz ovoga. Herojska volja mora se opet učiniti samosvesnom i ona mora prevazići granice materijalizma.
U borbi protiv planinskih visova akcija je konačno oslobođena mašina i svega onog što čoveka odvlači od neposrednog i apsolutnog odnosa sa stvarima. Gore, nadomak neba i raspuklina – usred mirne i tihe uzvišenosti vrhova; među divljim vetrovima i snežnim olujama; u zaslepljujućoj svetlosti lednika; ili usred divlje, beznadežne vertikalnosti zidova stenja – moguće je probuditi (kroz ono što na prvi pogled može izgledati kao puko korišćenje tela) simbol prevazilaženja, istinski duhovnu i virilnu svetlost; moguće je načiniti kontakt sa primordijalnim silama zaključanim unutar udova tela. Na ovaj način borba planinara biće više nego fizička, a uspešan uspon može predstavljati dostignuće nečega što više nije samo ljudsko. U drevnim mitologijama planinski vrhovi smatrani su za boravište bogova: ovo jeste mit, ali je takođe i alegorijski izraz istinskog verovanja koje sub specie interioritatis uvek može nanovo oživeti.
U životu – kako je posle Ničea ukazao Simel – ljudi imaju čudnu i gotovo neverovatnu moć da dostignu izvesne egzistencijalne vrhove na kojima je „živeti više” (mehr leben), odnosno, najviši intenzitet života, preobražen u „više od života” (mehr als leben). Na ovim vrhovima, baš kao što se toplota pretvara u svetlost, život postaje slobodan od samoga sebe: ne u smislu smrti individualnosti ili neke vrste mističkog brodoloma, već u smislu transcendentne afirmacije života, u kojoj tekoba, beskrajna žudnja, težnje, brige, potraga za religioznom verom, ljudskom potporom i ljudskim ciljevima ustupaju pred dominantnim stanjem smirenosti. U samom životu, a ne van njega, postoji nešto što je veće od života. Ovaj herojski doživljaj je dragocen i dobar je sam po sebi, dok je običan život vođen isključivo interesima, spoljašnjim stvarima i ljudskim konvencijama. Koristim reč doživljaj, jer ovo stanje nije povezano sa verom ili teorijom (koje su uvek bezvredne i relativne); ono prevashodno predstavlja sebe na najneposredniji i nesumnjiv način, baš poput doživljaja bola ili zadovoljstva.
Ova duboka dimenzija duha, koji se oseća beskrajnim, samotranscendentnim i s one strane svekolike manifestovane stvarnosti, iznova je probuđena i sija – čak ne u potpunosti svesno – u „ludilu” onih koji se, vođeni voljom da nadvladaju strahove, iscrpljenost i primitivne instinkte opreznosti i samoočuvanja, u sve većem broju i bez ikakvog određenog razloga usuđuju izazvati planinske visine.
Osetiti se prepuštenim isključivo sopstvenim sposobnostima, bez pomoći u beznadežnim situacijama, zaodenut snagom ili slabošću, bez ikoga da mu se obratiš izuzev samom sebi; uspinjati se od stene do stene, od hvata do hvata, od grebena do grebena, neumoljivo, satima i satima, s osećanjem visine i neposredne opasnosti svuda unaokolo; i konačno, nakon strogog ispita oslanjanja isključivo na samodisciplinu, nastupa osećaj neopisivog oslobođenja, solarne usamljenosti i tišine; kraj borbe, potčinjavanje strahova i otkrivanje bezgraničnog horizonta, kilometrima unaokolo, dok sve ostalo leži dole, ispod – u svemu ovome moguće je zaista pronaći realnu mogućnost pročišćenja, buđenja i ponovnog rađanja nečeg transcendentnog.
Nije važno što samo nekolicina može isprva doživeti herojski simbolizam planine. Ove ideje će uticati na ljude kada se na njih budu valjano usredsredili. Ne postoji istinski planinar koji nije sposoban da planinarenje doživi, bar u nekoliko povremenih bljeskova, kao nešto više od pukog sporta. Jednako tako, ne postoji istinski penjač koji nam ne otkriva, očima i licem preplanulim od sunčeve refleksije na snegu, beleg rase koja se preobrazila, prevazilazeći soj kome pripadaju ljudi ravnice.
Na temelju ovoga moramo spasiti planine od zagađujuće invazije turista koji pokušavaju da ih osvoje gradeći svoje „civilizovane” bazne logore. Ne mislim samo na ovu strašljivu omladinu koja sa sobom na popularna planinska sastajališta donosi isprazne, svetovne gradske navike (poput disco-a i teniskih terena), i koja se snobovski razmeće raznobojnom novom opremom koju su doneli da bi je koristili samo za bezopasne šetnje kroz šumu. Govorim o onima što kaljaju tišinu i nezagađena mesta materijalizmom i trivijalnošću, odnosno, takmičarskim duhom i manijom za onim što je neobično i teško, a sve zarad postavljanja nekih rekorda.
Planina zahteva čistotu i jednostavnost; zahteva asketizam.
„O, nebo nad mnom! O, čisto, duboko nebo! Ti ponoru svetlosti! Gledajući te drhtim božanskim željama. Da se bacim u tvoju visinu – to je moja dubina! Da se sklonim u tvoju čistotu – to je moja nevinost! I kad lutam sam, za čim moja duša gladuje noću i na stazama nesigurnim? I kad se uspinjem na planine, koga uvek tražim na planinama, ako ne tebe? I svo lutanje moje i planinarenje, sve je to samo neophodnost i nezgrapno sredstvo: sva moja volja želi jedino da leti, da u tebe uleti!”
Ovo su reči koje je Fridrih Niče, filozof koji je branio volju za moć, napisao u zabačenim planinama Engadina. Nekim ljudima ove reči nisu ništa više od lirskog nadahnuća. Za druge, one sadrže intimni osećaj herojskog duhovnog stava, čiji duh jeste akcija, i disciplinu bezobzirne samokontrole. Hram ovog duha jeste primordijalna veličanstvenost vrhova, lednika, raspuklina i bezgraničnog plavog neba.
U ovom kontekstu, planinski i duhovni vrhovi sustiču se u jednostavnoj, ali moćnoj realnosti.
Priredio: Ivan Ćupin/Novi Standard
Prevod: Svetislav Bajić
Izvor: Julijus Evola, Razmišljanja o vrhovima, Ukronija, Beograd, 2004.
Naslovna fotografija: Wikimedia commons/Zermatt photos/CC BY-SA 3.0
BONUS VIDEO:
