Skandal antireligiozne parodije „Tajne večere” tokom otvaranja Olimpijskih igara 2024. godine u Parizu razotkrio je glavni unutrašnji konflikt unutar atlantskog sveta. Mnoge tamošnje snage, poput druge najjače stranke Bundestaga – CDU/CSU – sadrže reč „hrišćansko” u svojim imenima, a postoji čak i „hrišćanska demokratija”, što je globalni društveni pokret koji je potekao iz Evrope pre više od jednog veka. Međutim, današnja „liberalna demokratija” – inače jedini ispravni politički model prema kanonima današnjeg Zapada – korespondira svemu osim tradicionalnim vrednostima.
Dugo vremena je problem gej brakova – koji su u poslednjih desetak godina legalizovni u SAD i većini zemalja EU – zabrinjavao samo propagandiste u Moskvi, ali sada je izazvao oštar razdor među hrišćanima na Zapadu, kako katolicima, tako i protestantima. Rusija može da iskoristi ovu šansu privlačenjem „verskih izbeglica” sa Zapada, umesto nekomplementarnih migranata Globalnog juga.
Pre tačno 970 godina, jula 1054. godine, tri papska legata stigla su iz Rima na Bosfor, noseći zvanično pismo kojim je bačena anatema na patrijarha konstantinopoljskog Mihajla. On je zauzvrat podvrgao svog vatikanskog kolegu istoj kletvi. Tako se desila Velika šizma – raskol između katoličke i pravoslavne crkve – a svet je na mnogo načina postao ono što je danas: hiljadugodišnje nadmetanje evropskog Zapada i evropskog Istoka, pri čemu su oba pokušavala da prošire svoju ideologiju na ostatak sveta.
Međutim, sada po prvi put u istoriji zapadne crkve ne razmišljaju o ekspanziji nego o preživljavanju, usled sažimanja pastve. To je posledica naizgled dobronamernih pokušaja da se „modernizuje i liberalizuje” hrišćanstvo nakon Drugog svetskog rata.
Tolerancija za greh
„Od 1962. do 1965. godine trajao je Drugi vatikanski koncil u Rimu. Njime je odobren veliki broj reformi sa jednim ciljem: da se napuste navodno „prevaziđene” dogme ranog hrišćanstva, dovodeći crkvu bliže svetu. Ali prvi apostoli 2.000 godina ranije imali su drugačiji naum: oni nisu prilagođavali crkvu ljudima, naprotiv, pokušavali su da dovedu ljude crkvi u svoj njenoj čistoti i ozbiljnosti”, rekao je u razgovoru sa Oktagonom opat katoličkog dominikanskog reda (čije ime nećemo spominjati pošto bi zbog komunikacije sa ruskim medijima mogao da ima probleme). Tokom decenija, ova logika dovela je do očekivanog rezultata: tolerancije za otvoreni greh.
Krajem 2023. godine, Vatikan je doneo dokument, potpisan od strane pape Franciska, pod nazivom Fiducia Supplicans. To je tehnički tekst, jedna pozamašna zbirka preporuka katoličkim sveštenicima kako da pravilno blagosiljaju pastvu, uzimajući u obzir „strukturu momenta”. Međutim, počevši od 30. pasusa „Fiducije” (čemu teoretičari zavera poklanjaju posebnu pažnju jer je Juda isplaćen sa 30 srebrnjaka da izda Hrista), papa direktno dozvoljava sveštenicima da blagosiljaju istopolne parove.
Istina, još uvek se ne govori o gej brakovima u katoličkim crkvama, ali kritičari Vatikana tvrde da je ovo „otvaranje Overtonovog prozora” (autor aludira na sociološki koncept Džozefa Overtona kojim se objašnjava pomeranje praga društvene prihvatljivosti određenih ideja; prim. prev.) i prvi korak ka budućoj legalizaciji „sodomitskih zajednica” koje Biblija zabranjuje. Teoretičari zavera takođe se prisećaju datuma objavljivanja Fiducije, 18. decembra, pri čemu ukazuju da 18 plus 12 (decembar je dvanaesti mesec u godini) ponovo daju 30, broj „prodaje Hrista”.
Novine iz Fiducije uzrujale su mnoge vernike, naročito u tradicionalno konzervativnim zemljama. Generalni vikar katoličke arhiepiskopije Božije majke u Moskvi, Kiril Gorbunov u razgovoru sa Oktagonom izjavio je sledeće: „Ako meni kao svešteniku priđu dva očigledna geja tražeći blagoslov, neću ih blagosiljati, jer su ovim povodom naša i nekolicina drugih konferencija katoličkih episkopa donele odgovarajuću odluku”. Gorbunov je ovde mislio na nacionalne strukture koje koordiniraju katoličke parohije raznih zemalja.
Formalno, otac Kiril i njegove kolege imaju pravo: Fiducija nije papska bula, niti enciklika, nego dokument nižeg reda, obična preporuka koja se može tumačiti na razne načine, u zavisnosti od „situacije na terenu”. Oličavajući latinsku izreku Ex Oriente Lux (svetlost dolazi sa Istoka), jedan od najuglednijih katolika Kazahstana, nadbiskup-mitropolit Astane Tomaš Peta, oglasio se protiv Fiducije.
Katolički tradicionalisti
Međutim, u istorijskoj zoni duhovnog uticaja Vatikana – hrišćanskim parohijama Francuske – takve kritike su izgleda daleko tiše. U julu je autor ovih redova razgovarao sa katoličkim hodočasnicima koji su peške, noseći statuu Gospe Fatimske, dijagonalno prešli Evropu, od Portugalije do Rusije. Kako su hodočasnici izvestili, u jednoj od katoličkih katedrala u Sankt Peterburgu nedavno im je bilo zabranjeno (!) da postave ovu statuu. Rekli su im: „Stavite je u svoju hotelsku sobu.” Prema sagovornicima Oktagona, razlog za ovu netrpeljivost njihovih liberalnih istovernika je u njihovim tradicionalnim gledištima:
„Mi se ne protivimo papi, ali ne prihvatamo LGBT. Mada ako ovo javno saopštimo u Francuskoj, bićemo kažnjeni po odredbama antiekstremističkih zakona.” Ovi katolički tradicionalisti procenjuju svoju brojnost u Petoj republici na nekih 300-400 hiljada ljudi. Ozbiljan broj, s obzirom da se liberalne crkve – uprkos svom flertovanju sa tolerancijom – prazne. Ovi ljudi traže da ih ne nazivaju „unutrašnjom katoličkom opozicijom”, ali ukoliko se aktuelni trendovi nastave, njihovo radikalnije odvajanje od Vatikana biće samo pitanje vremena.
Teorijsku osnovu za „sekularizaciju” zapadnih crkava pružio je jedan od filozofa frankfurtske škole marksizma i inspirator liberalnih revolucija iz 1960-ih, Erih From. U njegovoj knjizi Psihoanaliza i religija iz 1950. godine, podelio je crkve na „humanističke” (dobre) i navodno „autoritarne” (loše).
Filozof je većinu zapadnih veroučenja svrstao u drugu grupu, uključujući i protestantizam. Uzgred, na osnovama protestantske etike nastala je država-lider zapadnog sveta, SAD: od 46 američkih predsednika – njih 44 pripadalo je različitim denominacijama ove vere.
Kao „lek za totalitarizam”, From i drugi levo-liberalni mislioci nudili su „povratak univerzalnim vrednostima”, „život u ljubavi” i ostale konstrukte naivnog humanizma potekle iz hipi duha 1960-ih. Za zapadne protestantske crkve bio je to početak degradacije. Apstraktna „borba za sve što je dobro” zamenila je cilj sa kojim je crkva osnovana u vreme apostola: odbacivanje greha i pročišćenje čoveka od njega.
Klanjajući se agendi tolerancije, mnoge protestantske zajednice postale su do sada ekstremno liberalne. Kada vidite snimke zapadnih crkava okićenih LGBT zastavama, ili kako venčavaju gejeve, uvek su to protestanti. Međutim, paralelno sa pokušajem trampista da stvari preusmere udesno, kuva se i „kontrareformacija” među protestantskim zajednicama zapadnog sveta.
Rascepi među protestantima
Godine 2022, Ujedinjenu metodističku crkvu pocepao je jeziv skandal. Stotine zajednica napustile su jednu od najvećih protestantskih denominacija u anglosferi, formirajući novu, alternativnu Globalnu metodističku crkvu. Razlog napuštanja bilo je odbacivanje gej brakova, abortusa i drugih liberalnih fetiša od strane tradicionalista.
Zvezda tradicionalističkih metodista bio je crnački pastor iz Liberije, Džeri Kula. On je postao neformalni lider afričkog krila crkve onog momenta kada je progovorio protiv inovacija: „Ili ćemo živeti u skladu sa Biblijom – u kojoj se greh jasno naziva grehom – ili ćemo prestati da se nazivamo hrišćanima”. Interesantno je da se Kula nije pridružio šizmaticima, ostajući u nedrima „stare” metodističke crkve. Možda se nada da će je „kontrareformisati” iznutra.
Isti pristup preuzeo je i mladi američki prezviterijanski bloger Ričard Akerman (poznat pod nadimkom Iskupljeni zumer; eng. Redeemed Zoomer). Sa gotovo pola miliona pratilaca na Jutjubu, pokrenuo je na internetu projekat „Rekonkvista”, pozivajući pastvu, naročito omladinu, da ne napuštaju crkvu, nego naprotiv, da joj se masovno pridruže, održe ponovne izbore i postave konzervativne episkope.
„Protestantske parohije imaju široku samoupravu, pastore mogu postaviti sami parohijani i zato takva taktika može da funkcioniše”, objašnjava za Oktagon teolog Aleksandar Nevejev. Štaviše, projekat „Rekonkvista” ujedinjuje ne samo kalviniste (prezviterijance i druge crkve reformacije), nego i baptiste, metodiste, luterance – sve koji se slažu da „konzervativci ne bi trebali da se zaključaju u geto”, već naprotiv, da se bore za veru i pokušaju da savladaju LGBT agendu.
Ali ono što zapanjuje je to što dok metodisti u SAD i Africi (makar deo njih) ustaju protiv gej brakova, lideri njihovih ruskih istovernika ostaju tihi. Za dve godine od „LGBT raskola” u ovoj denominaciji, episkop Ujedinjene metodističke crkve Evroazije, moskovljanin Eduard Hegaj, nije se oglasio nijednom izjavom ovim povodom. Najlogičnije objašnjenje glasi da on verovatno ne vidi problem u „grehu sodomije”.
Prema izvorima Oktagona u teološkoj zajednici, ruski metodisti su prilično liberalni i ne protive se razvodu, abortusu ili destruktivnoj ideologiji života bez dece. Naravno, među ruskim protestantima ovo je apsolutni izuzetak. Lider Evangelističke reformisane crkve Moskve, prezviter Aleksander Makejev, uverava Oktagon da on i njegova pastva čvrsto stoje u tradicionalnim vrednostima. Na isto mišljenje naišli smo i u razgovoru sa episkopom Ivanom Laptevim Evangelističke luteranske crkve Ingrije, kao i sa članovima drugih protestantskih pokreta.
Slični raskoli povodom gej pitanja dogodili su se u većini protestantskih denominacija zapadnog sveta tokom poslednjih 10-20 godina. Alternativne crkvene strukture – zasnovane na hrišćanskom tradicionalizmu – pojavile su se u episkopalnoj, baptističkoj, evangelističkoj luteranskoj i drugim crkvama Amerike.
Ruski baptisti, uprkos svom konzervativizmu, politički su inertni, za razliku od njihovih prekookeanskih kolega, a ne upuštaju se ni u kontakte sa medijima. Za to vreme u SAD čuveni Pojas Biblije – četvrtina država na jugoistoku SAD – gotovo u potpunosti koincidira sa teritorijom Južne baptističke konvencije. Njihovi članovi su najaktivniji birači republikanaca i imaju najizraženija antiliberalnija uverenja. A parohijani u malim gradovima takvih država često glasaju za kandidata kog podržava lider crkvene zajednice.
Tramp i hrišćanstvo
U jednom sličnom takvom mestu, depresivnom Midltaunu iz Ohaja koji ima 50.000 stanovnika, rođeno je glavno „kinder-iznenađenje” tekuće američke predsedničke predizborne kampanje. Tridesetdevetogodišnji Džej-Di Vens nastupa sa Trampom kao potpredsednički kandidat i ne krije svoju religioznost (prvo je bio protestant pa se javno krstio kao katolik 2019. godine).
Važan deo programa obojice, iako ne prvi ali svakako ne ni poslednji, jeste borba za veru: „Trebaju mi vaše molitve. […] Boriću se za hrišćane u naredne četiri godine”, rekao je Tramp februara 2024. godine. On ne koristi popularnu sintagmu „odbrane tradicionalnih vrednosti”, ali očigledno implicira takvo nešto.
Međutim, pobeda trampističkih republikanaca ovog novembra veoma je upitna. Ako je američka Demokratska stranka uspela da im preotme pobedu ispred nosa 2020. godine (što je uključivalo ne baš legalne trikove), onda bi „progresivne izborne tehnologije” mogle da se ponove i 2024. godine. Tada će dalji progon tradicionalnih hrišćana biti zagarantovan.
Organizatori sodomitskog preformansa na otvaranju pariskih Olimpijskih igara izdali su podrugljivo „izvinjenje” milionima vernika. Kako su rekli, „preneli smo ideju tolerancije ljudima i, sudeći po rezultatima anketa, cilj je postignut”.
Druga je situacija u Rusiji, koja se već duže vreme pozicionira kao „barka tradicionalnih vrednosti“. U nedavnoj prošlosti, ideje odbrane hrišćanstva ostajale su u domenu političkih čudaka (kao npr. u slučajevima konstantnih borbi protiv gejeva koju vodi Vitalij Milonov ili napada Natalije Poklonskaje na film Alekseja Učitelja Matilda zbog „sramnog prikazivanja kanonizovanog cara” 2017. godine).
Međutim, i druge ličnosti sada javno govore o odbrani vere. „Parisku besramnost” oštro je kritikovala zamenica portparola Dume i bivša članica federalne petorke stranke Ujedinjena Rusija na izborima iz 2021. godine, Ana Kuznjecova. Istog dana kada je otvorena i „sodomolimpijada”, grandiozni muzej hrišćanstva otvoren je u sevastopoljskom Hersonesu (Hersones Taurijski je drevni grčki polis na jugu Krima, mesto krštenja ruskog kneza Vladimira 988. godine; prim. prev.), kao deo većeg religioznog i obrazovnog centra u kolevci ruskog pravoslavlja.
Svi zapadni tradicionalni hrišćani sa kojim je Oktagon razgovarao iskazali su simpatije za Rusiju i spremnost da se presele ovde, gde se transrodne tranzicije ne nameću deci u školama, a izrugivanje hrišćanstvu može da rezultuje zatvorskom kaznom. Mogu li ovi ljudi da postanu zamena za agresivne migracije Globalnog juga u Rusiju, koje stvaraju ozbiljne probleme i tenzije u društvu?
Ideja „odbrane vere” (pri čemu hrišćani danas nemaju javnog branioca uporedivog sa npr. turskim liderom Redžepom Tajipom Erdoganom, koji sebe tako naziva u odnosu na muslimane) mogla bi da postane moćno geopolitičko oružje Moskve u 21. veku.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Oktagon
Prevod: Vojislav Gavrilović/Novi Standard
Naslovna fotografija: CNS photo/Clodagh Kilcoyne, Reuters
BONUS VIDEO:
