Na Međunarodnoj monetarnoj i finansijskoj konferenciji Ujedinjenih Nacija održanoj od 1. do 22 jula 1944.godine, u Breton Vudsu u SAD, uz prisustvo 44 zemlje (i Jugoslavije, gde je kraljevska vlada u Londonu poslala svog izaslanika Slovenca Vladimira Ribara), osnovani su Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka.
MMF, najvažnija međunarodna finansijska organizacija osnovana je sa ciljem da podstakne zemlje u vođenju adekvatne ekonomske politike i pomogne u prevazilaženju platno-bilansnih teškoća zemalja članica. Osnivački akt potpisalo je 29 zemalja u maju 1945, a finansijsku aktivnost MMF je počeo u martu 1947.godine.
Danas MMF ima 190 zemalja-članica i raspolaže sredstvima od oko 1.000 milijardi dolara, upisom nacionalnih kvota članica (izraženih u specijalnim pravima vučenja – SPV).
Naime, Odbor guvernera MMF-a je decembra 2023. godine zaključio 16. opštu reviziju kvota i odobrio povećanje kvota članica MMF-a za 50 odsto (239 milijardi SPV, ili 320 milijardi američkih dolara), što će dovesti do povećanja ukupnih kvota na 716 milijardi SPV (960 milijardi USD). MMF ima veliku birokratsku mašineriju od preko 2.000 zaposlenih lica iz preko 150 zemalja širom sveta.
U prvom periodu, ciljevi MMF-a bili su da omogući ekspanziju uravnoteženog rasta međunarodne trgovine i time doprinese povećanju i održavanju visokog nivoa zaposlenosti i realnog dohotka; učvrsti stabilnost deviznih kurseva; uspostavi multilateralni sistem plaćanja tekućih transakcija i omogući korišenja njegovih sredstava za korekcije platnobilansnih neravnoteža, kao i da uspostavi poverenje među zemljama-članicama u pogledu dugoročne međunarodne monetarne stabilnosti.
Glavna područja aktivnosti MMF-a su nadzor i finansijska i tehnička pomoć. Nadzor se sastoji od redovnog praćenja ekonomske politike koju sprovode zemlje članice i godišnjeg izveštaja o uspešnosti te politike, pogotovo u oblasti deviznog kursa. Finansijska pomoć uključuje kredite i zajmove zemljama-članicama, koje su suočene sa ozbiljnim platnobilansnim teškoćama.
Tehnička pomoć se ogleda u pružanju pomoći članicama pri kreiranju finansijske i monetarne politike, kao i pri osnivanju institucija. Ova aktivnost je bila najizraženija u bivšim socijalističkim zemljama, koje su prelazile na tržišnu privredu.
Odgovor na krize
Iz MMF-a tvrde da se uvek prilagođavao rastućim potrebama svojih zemalja-članica, odgovarajući na izazove kao što su nestabilne cene roba 1960-ih, šokovi cena nafte 1970-ih, dužnička kriza 1980-ih i prelazak sa centralnoplanskih na tržišne ekonomije 1990-ih.
Međutim, u poslednjih 30 godina tempo promena je ubrzan. Kao odgovor na finansijsku krizu, MMF ne samo da je pojačao kreditiranje već je i poboljšao svoje mehanizme za prevenciju kriza i njihovo rešavanje. Promene u globalnim ekonomskim uslovima i novi načini razmišljanja, takođe, su doveli do brojnih reformi. Na primer, posle decenije usporenog rasta u zemljama sa niskim prihodima sredinom 1990-ih, MMF je ponovo fokusirao svoj pristup davanju prioriteta privrednom rastu i smanjenju siromaštva. Globalne neravnoteže su se pojavile sredinom 2000-ih, a MMF je, kako se navodi, revidirao svoj okvir nadzora i razvio nove mehanizme za bolju procenu deviznih kurseva i adekvatnosti rezervi.
U skorije vreme, MMF je, kako iznose njegovi predstavnici, pomogao svojim članicama da se pozabave pitanjima upravljanja, rodne ravnopravnosti, digitalizacije i prilagođavanja i ublažavanja klimatskih promena tamo gde su ova pitanja kritična, uz pružanje saveta o makroekonomskoj, finansijskoj politici i politici deviznog kursa. Kako globalno okruženje nastavlja da se razvija, on ostaje posvećen svojoj misiji, neprestano se inovirajući u okviru svog mandata, kako bi promovisao domaću i spoljnu ekonomsku i finansijsku stabilnost. Sa ovom posvećenošću, MMF je dobro pripremljen da odgovori na složene izazove današnjice i nepredviđene događaje sutrašnjice, navode iz ove institucije.
MMF navodi i sledeće aktivnosti koje je preduzeo u pojedinim periodima krza:
Kao odgovor na loše makroekonomske performanse i pad prihoda po glavi stanovnika tokom dužničke krize (1995-2005), MMF je sredinom 1990-ih reformisao svoj mehanizam za kreditiranje kako bi se fokusirao na rast i smanjenje siromaštva u zemljama sa niskim prihodima. Takođe je produžio ukupni otpis duga na neizmirene obaveze pojedinih zemalja.
Finansijska kriza tržišta u nastajanju (1995-2002) podstakla je MMF da poboljša svoj nadzor deviznog kursa i finansijskog sektora, razvije modele ranog upozoravanja, fokusira se na održivost duga i sektorsku analizu bilansa stanja i poboljša pružanje podataka. MMF je pojednostavio svoje uslove i stvorio instrumente za nepredviđeno finansiranje za zemlje sa snažnom politikom, ali koje su podložne krizama u susednim zemljama ili globalnim šokovima.
Tokom globalne finansijske krize (2008-2014), MMF je povećao svoje kreditiranje, pojednostavio uslovljavanje, poboljšao svoje instrumente i izdao 284 milijarde dolara SPV. Poboljšao je svoje mehanizme za prevenciju kriza i okvir za nadzor, kako bi se bolje kontrolisala prekogranična prelivanja i pomogao zemljama da upravljaju nestabilnim tokovima kapitala.
Tokom pandemije (2020-2022) MMF je brzo obezbedio hitno finansiranje i obustavio otplatu duga za svoje najsiromašnije članice.Takođe je izdao SPV u vrednosti od 650 milijardi dolara, pri čemu je RST omogućio bogatijim članovima da usmeravaju SPV u zemlje koje imaju veće potrebe.
Tačno je da je MMF u posmatranom periodu preuzeo niz aktivnosti i uveo nove instrumente i mehanizme za pomoć članicama u krizi, ali njegove trvdnje o uspešnosti programa su preterano optimističke, dobrim delom netačne i ne odgovaraju realnom stanju na terenu.
Čikaška škola
Doktrina MMF-a bazira se na neoliberalizmu (tzv. stabilizaciji, liberalizaciji i privatizaciji), gde se, između ostalog, traži svođenje države na minimum regulatornih funkcija u oblasti privrede. Zemljama sa dugovima i deficitima MMF nameće liberalizaciju trgovine, cena, kursa nacionalne valute, kamata, stranih investicija, zatim privatizaciju, smanjenje javne potrošnje, veću štednju, otpuštanje viška radne snage, kao i smanjenje plata u javnom sektoru i penzija.
Ekonomske politike, prvenstveno zemalja u razvoju, koje su se bazirale na ovim neoliberalnim principima, uglavnom, su dale slabe rezultate. Receptura prilagođavanja MMF-a bazira se na tradicionalnom monetarnom pristupu analizi platnog bilansa, koji predstavlja teorijsko-analitičku osnovu makroekonomske politike i uslovljenosti korišćenja njegovih sredstava.
U literaturi je prihvaćen naziv da je pristup MMF-a „monetaristički“, a teorijski je fundiran na monetarnom pristupu platnom bilansu. U njenoj osnovi leži kratkoročni karakter prilagođavanja i restriktivnost monetarne i fiskalne politike, jer monetarizam pretpostavlja poreklo platnobilansne neravnoteže u ex ante višku ponude novca. Platni bilans se posmatra kao isključivo monetarni fenomen, gde deficit nastaje kao rezultat neusklađenosti monetarnih varijabli ponude i tražnje novca.
Doktrina MMF-a dobrim delom bazirala se na učenju hvaljenog ali i osporavanog Miltona Fridmana, poznatog američkog ekonomiste, glavnog predstavnika tzv. Čikaške škole i dobitnika Nobelove nagrade.
Osnovne doprinose Fridman je dao na području teorije cena, inflacije i monetarne politike. Tvrdio je da nivo cena zavisi od količine novca u opticaju, čime je vaskrsnuo klasičnu kvantitativnu teoriju novca. U dugom roku, po Fridmanu, povećanje novčane mase povećava cene, ali ne i ekonomsku aktivnost i zaposlenost. Samo u kratkom roku monetarni rast povećava proizvodnju i zaposlenost.
Rešenje problema inflacije i kratkoročnih fluktuacija zaposlenosti i realnog nacionalnog dohotka Fridman je video u jednostavnom monetarnom pravilu: novčana masa treba da raste jednako kao realni društveni proizvod. Nije imao poverenja u sposobnost države da koriguje greške tržišta. Tražio je i da se smanji javna potrošnja kako bi privredi i stanovništvu ostajalo više novca. Uopšte, bio je jedan od najvećih liberala 20. veka.
Osnovni restriktivni pristup MMF-a i politika „stezanja kaiša“ usmerena je na to kako će zadužena zemlja da vraća dugove, a manje ga zanima razvojna komponenta i pitanje zaposlenosti. Uloga MMF-a, čija politika je u funkciji globalnog kapitala, je da odobrava kredite pojedinim zemljama pod uslovom da prihvate sprovođenje neoliberalne ekonomske doktrine, što se na kraju svodi na politiku „ekonomskog neokolonijalizma“. Najveće koristi od ovakvog pristupa imaju velike multinacionalne korporacije i banke, a ne stanovništvo zemalja koje sprovode tranziciju.
MMF je prisilno nametao svoju čuvenu „politiku uslovljavanja” finansijske pomoći, odnosno neoliberalni koncept šok terapije, svim zemljama u razvoju i onima koje su upadale u finansijske probleme, koji su dovodili do uništavanja ekonomija suverenih država, uvlačeći ih u dužničko ropstvo. Sve je to rađeno pod parolom slobodnog tržišta, ljudskih prava, privatne svojine i stvaranja otvorenog društva, što treba da donosi blagostanje u zemljama u kojima su primenjivane njegove operacije „bez anestezije”.
Rezultat takve ekonomske politike bio je da je došlo do sve većeg raslojavanja kako između razvijenih i nerazvijenh zemalja u svetu, tako i u samim zemljama, na malu grupu političara i tajkuna sa jedne, i obespravljenih i osiromašenih građana sa druge strane.
Baltičke zemlje, koje su sledile recepturu MMF-a, drastično su morale da smanje zarade, a kao rezultat primenjenih mera imale su veliki pad BDP-a. Primeri njegovih neuspelih programa su u Indoneziji, Tajlandu, Južnoj Koreji, Brazilu, Argentini, Grčkoj i sl. U tim zemljama programi MMF-a samo su pogoršali ekonomsku situaciju, pa se pokazalo da se MMF više brine o interesu finansijskih tržišta, nego o razvoju zemlje članice kojoj treba da pomogne.
Od bivših socijalističkih zemalja koje su prošle tranziciju, Slovenija, Češka i Slovačka izbegle su diktat MMF-a i našle sopstveni model razvoja, dok je Rusija počela ubrzano da se razvija kada je prekinula saradnju sa njim. Pojedine azijske zemlje ostvarile su visoke stope privrednog rasta bez saradnje sa MMF-om.
Piroman, ne vatrogasac
Poznati američki ekonomista, nobelovac Džozef Stiglic, ukazivao je da MMF-ov program štednje i smanjenja troškova nije dao pozitivne rezultate, već vodi padu privredne aktivnosti i recesiji. Svojim rigidnim, jednostranim i nefleksibilnim pristupom, koji traži makroekonomsku stabilnost a zanemaruje razvoj, MMF je pokazao da svoj krizni model ne prilagođava specifičnostima pojedinih zemalja.
Stiglic nema poverenja u MMF i tvrdi da su drastične mere štednje koje propisuje svojim klijentima „pogrešno rešenje”, koje ne funkcioniše na pozitivan način u kriznim uslovima.
Više puta je oštro kritikovao MMF zbog politike prema Grčkoj i drugim prezaduženim državama evrozone, optuživši ovu globalnu finansijsku organizaciju da te zemlje gura u još dublju krizu. On je tvrdio da se kriza dugova u zoni evra nikako ne može rešiti restrikcijama potrošnje. Umesto toga trebalo bi podstaći privrednu ekspanziju putem stimulisanja državne potrošnje.
Prema njegovoj formuli, države koje se suočavaju sa dužničkom krizom ne treba da slušaju savet MMF-a, koji zahteva ograničenje budžetske potrošnje, već sve snage treba da usmere na „rast privredne aktivnosti i zaposlenosti“.
Kao veliki protivnik inflacije, MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje u zemlji, a zanemaruje nezaposlenost i siromaštvo. U svim ključnim oblastima gde je intervenisao, kao što su razvoj, vođenje finansijske krize i tranzicija, njegova doktrina nametnuta zemljama u teškoj ekonomskoj situaciji pokazala je krupne greške. Striktno nametanje ekonomske ortodoksnosti kada je u pitanju liberalizacija tržišta, smanjenje budžetskog deficita i druge mere, nije poštedelo zemlje u kojima je intervenisao teških finansijskih potresa, pa se postavlja pitanje da li je „umesto vatrogasca, postao piroman“.
Njegovi krediti za strukturno prilagođavanje (koji treba da budu u nadležnosti Svetske banke), pokazali su se prilično neefikasnim u sprečavanju valutnih kriza i obezbeđenju stabilnog privrednog rasta u prezaduženim zemljama u razvoju. Trebalo bi imati u vidu da jednostrane šablone i univerzalne „lekove” MMF-a ne treba bezrezervno prihvatati, jer je praksa pokazala da je njihovo striktno sprovođenje u mnogim zemljama dovodilo do produbljivanja krize, sloma privrede i socijalnog raslojavanja.
Poznato je da se MMF dodatno iskompromitovao u periodu pojave i eskalacije svetske ekonomske krize, i to svojim optimističkim prognozama o rastu svetske privrede, privrede EU, evrozone, SAD i najvažnijih zemalja u razvoju. Svakom novom prognozom rasta, priznavao je da je njegov raniji optimizam o pozitivnom preokretu bio neopravdan.
Pre nekoliko godina nazirali su se određeni pokušaji u formiranju nove politike MMF-a, gde bi on, sem uloge „svetskog finansijskog policajca”, postao i „finansijski saobraćajac“.
S tim u vezi, raniji generalni direktor MMF-a Francuz Dominik Štros-Kan bio je najavio fundamentalni zaokret u ekonomskoj filozofiji koju je ova institucija zastupala od svog osnivanja, poručivši da umesto slobodnog delovanja tržišta treba skrenuti ka „kombinaciji tržišta i državne regulative“. Naveo je da je globalizacija donela dosta toga dobrog, ali i rastući jaz između bogatih i siromašnih. Zatražena je veća državna regulativa tržišta, koja bi donela pravedniju distribuciju prihoda i veću ulogu centralnih banaka u sprečavanju finansijskih kriza.
U međuvremenu, zbog privatne afere Štros-Kan je morao da podnese ostavku na mesto čelnika MMF-a. Očigledno, radilo se o zanimljivom predlogu, koji je ostao mrtvo slovo na papiru, jer ništa nije urađeno na transformaciji MMF-a, kojeg kontrolišu najbogatije zemlje na čelu sa SAD.
Reforma MMF-a?
MMF je možda potreban onim zemljama članicama koje imaju problema sa „makroekonomskom neravnotežom“, ali ne može da pomogne kod strukturnih reformi. MMF ima mandat u sprovođenju ekonomske stabilizacije i konsolidacije, pa neće biti od neke pomoći kod razvojnih projekata i reforme preduzeća, jer to rade druge finansijske institucije: Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj, Evropska investiciona banka i dr.
Međutim, uvođenjem „razvojne komponente“ u svoje programe u poslednje vreme, MMF pokušava da se predstavi i kao institucija koja vodi računa i o privrednom rastu i zaposlenosti. To stvara konfuziju kod zemalja zajmotražilaca, jer ne znaju kome tačno da se obrate za pomoć. Time je MMF počeo da širi polje svoje delatnosti, što praktično znači odstupanje od njegovog Statuta (član jedan) kojim je precizirana njegova privremena finansijska podrška državama-članicama, kako bi se otklonile „fundamentalne“ neravnoteže platnog bilansa, odnosno delovanje prvenstveno u monetarnoj i fiskalnoj sferi.
Vrlo je teško da se sada nabroje sve moguće olakšice finansijskog i savetodavnog karaktera koje je MMF uveo u praksu u svom dosadašnjem poslovanju. Velika većina njih nije dala nikakve efekte, nego samo nanela štete zaduženim zemljama, koje su mu se obratile za pomoć, zbog čega MMF trpi ozbiljne kritike širom sveta.
Kako je MMF proširio polje delovanja, tako je u poslednje vreme povećao i broj eksperata u svojim misijama, koje su na nivou činovnika nižeg i srednjeg ranga, kao i vreme koje provodi u zemljama koje mu se obrate za pomoć. Troškove boravka misije MMF-a, odnosno njegove birokratije koje šetaju po svetu, pokriva zemlja-članica koju posećuje.
Reforma MMF-a potrebna je, pre svega, u samom mehanizmu odlučivanja, odnosno preraspodeli nacionalnih kvota i glasačke snage zemalja članica, koju sprečavaju posebno SAD, koje sa visinom svoje kvote i brojem glasova mogu da blokiraju donošenje svih najvažnijih odluka. Ali, rastući značaj zemalja sa ubrzanim razvojem, posebno zemalja BRIKS-a u svetskoj privredi i politici, nužno će morati da dovede do određenih postepenih promena snaga i centara moći u ovoj međunarodnoj finansijskoj instituciji.
MMF nije organizovan kao Ujedinjene nacije u kojima važi princip: jedna zemlja – jedan glas, već kao akcionarsko društvo, gde ekonomska i finansijska snaga i značaj zemlje članice zavisi od upisanog kapitala-kvote.
MMF je više puta upozoren, a i sam je svestan da se današnji svet promenio, što pokazuju pokazatelji privrednog rasta zemalja BRIKS-a, gde je Kina već nekoliko godina svetski lider kada su u pitanju procenti privrednog rasta. To bi moralo da se odrazi i na kvote u MMF-u, iz kojih proističu i glasačka prava koja imaju zemlje u tom telu. Iako je očigledno da je postojeće stanje globalne moći neodrživo, SAD teško prihvataju novu realnost, da više ne mogu da budu glavni svetski igrač koji donosi odluke prema svojim interesima i pita se za sve.
Treba napomenuti da, iako je Amerika još uvek najveća ekonomija sveta merena u nominalnom BDP-u, Kina je prva ako se meri na osnovu pariteta kupovnih snaga.
Od završetka Drugog svetskog rata, Amerika je igrala ključnu ulogu u MMF-u, što je proisticalo iz njene dominantne ekonomske snage u tom trenutku. Vremenom njena kvota je postepeno smanjivana, kao i nekim drugim značajnim zapadnim zemljama. Međutim, reformski proces je u poslednjih 20-30 godina bio dosta spor, a tokovi u svetskoj privredi, koji su bili izuzetno dinamični, nisu odražavali adekvatne reforme kvota i glasova u MMF-u.
Zahtev zemalja BRIKS-a deluje opravdano s obzirom na parametre koji utiču na određivanje kvota, ali je pitanje kada bi mogla da usledi naredna preraspodela kvota. SAD, ali i neke druge najbogatije zapadne zemlje ne žele da izgube uticaj, pa rade sve kako bi opstruisale taj proces. To svakako neće ići lako, jer će zahvaljujući određenim procedurama unutar MMF-a zemlje-članice voditi računa o svojoj pregovaračkoj poziciji.
Kao glavno nasleđe sistema Breton Vudsa pod vođstvom SAD, MMF je osmišljen kako bi sprovodio međunarodnu monetarnu saradnju, osigurao zajmove i pomoć zemljama- članicama i međunarodnu finansijsku stabilnost.
Ali globalni ekonomski poredak u svetu značajno se promenio od početka novog veka. Sa jedne strane, brzorastuće ekonomije u nastajanju sve više doprinose globalnom rastu. Sa druge strane, postojeći sistem globalnog upravljanja bori se za ublažavanje globalnih neravnoteža, olakšavanje multilateralnih trgovinskih sporazuma ili rešavanja krize državnih dugova. Pod tim okolnostima, prirodno je da bi reforma MMF-a dala veći glas dinamičnim tržištima u usponu i zemljama u razvoju.
Prilagođavanje realnosti
Kvote i upravljanje MMF-om objektivno još uvek ne odražavaju promene u strukturi globalne ekonomije. Činjenica da kvote sa pravom glasa ne odgovaraju ekonomskom statusu zemalja članica smanjuju zastupljenost dinamičnih privreda u usponu i zemalja u razvoju, te slabo odražavaju objektivnost i legitimnost MMF-a.
Prošlogodišnja Rezolucija Odbora guvernera MMF-a uključuje smernice da se rade na razvoju, do juna 2025. godine, mogućih pristupa kao vodiča za dalje usklađivanje kvota zemalja-članica, uključujući i novu formulu za izračunavanje visine kvota.
Kvote imaju višestruku ulogu. One određuju maksimalni iznos finansijskih sredstava, koje članica može da dobije od MMF-a. Kvote su ključna odrednica glasačke moći u odlukama MMF-a, koja se bazira na jednom glasu za svakih 100.000 SPV, plus 250 „baznih“ glasova, koji za svaku zemlju iznose 5,502 odsto ukupnih glasova, što znači „koliko uloga – toliko glasova“.
Sadašnja kvotna formula, dogovorena je kao deo reformi MMF-a iz 2008. godine. U njoj BDP učestvuje sa 50 odsto, otvorenost privreda sa 30 odsto, varijabilnost – promenljivost privreda sa 15 odsto i monetarne rezerve sa 5 odsto.
Uključen je i faktor kompresije koji se koristi za smanjenje rasipanja udela kvota. Na osnovu „blendiranog BDP-a“ meri se trogodišnji prosek BDP-a na tržištu (60 odsto težine), i paritet kupovnih snaga deviznih kurseva (težina 40 odsto). Otvorenost privreda je petogodišnji prosek sume tekućih plaćanja i primanja (robe, usluge, prihodi i transferi).
Varijabilnost privreda je prosek sume tekućih primanja i neto tokovi kapitala (merena kao standardno odstupanje od centriranog trogodišnjeg trenda tokom trinaestogodišnjeg perioda). Monetarne rezerve su dvanaestomesečni prosek zvaničnih rezervi (devizne rezerve, SPV, rezervna pozicija u MMF-u i zlato).
Delimičnom reformom kvota u MMF-u u dinamičnoj globalnoj ekonomiji, donekle je ojačana uloga zemalja sa ubrzanim razvojem. Četiri od pet zemalja BRIKS-a – Brazil, Kina, Indija i Rusija – prvi put su uključene u „prvih deset“ najvećih članica MMF-a, a sa njima u društvu su SAD, Japan, Francuska, Nemačka, Italija i Velika Britanija. Zemlje BRIKS-a dobile su tada veće kvote, odnosno 14,7 odsto ukupnih glasova u MMF-u.
Kineska kvota iznosi 6,41 odsto ukupnih kvota, a glasovi Kine predstavljaju 6,09 odsto svih glasova u MMF-u. Najveća kvota od 82,99 milijarde SPV (oko 118 milijardi američkih dolara) sa 831.407 glasova, što je 17,46 odsto ukupnih kvota i 16,52 odsto svih glasova u MMF-u, ostaje u vlasništvu SAD, a 15,1 odsto glasova dovoljno je da se blokira donošenje najvažnijih odluka, za koje je potrebno 85 odsto ukupnih glasova (neke manje važne odluke u MMF-u donose se sa 50 odsto i 70 odsto ukupne glasačke snage).
Sa proširenjem BRIKS-a sa još pet novih zemalja od 1. januara ove godine (Egipat, Etiopija, Iran, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati) i njihovih 3,76 odsto ukupnih glasova u MMF-u, dolazi do određene prekompozicije ukupnih kvota i glasova ove grupacije u MMF-u u pravcu njihovog jačanja, što je nova realnost koja mora da se uvažava (14,7 odsto plus 3,7 odsto jednako 18,4 odsto ukupnih glasova deset članica BRIKS-a u MMF-u, što je dovoljno za pravo veta).
Treba reći da i sve zemlje u razvoju zajedno u MMF-u imaju dovoljno glasova za veto, ali zbog njihovih raznorodnih stavova, one ga nikada do sada nisu aktivirale.
Velikom dodelom SPV( međunarodne rezerve aktive i obračunske jedinice koju kreira MMF) 2021. godine kako bi pomogao članicama da upravljaju ekonomskim i finansijskim posledicama pandemije Kovida u vrednosti od 456,5 milijardi SPV (650 milijardi dolara) u kriznom trenutku svetske privrede, MMF je donekle „osvetlao obraz“ i privremeno skrenuo pitanje njegove ozbiljne reforme u drugi plan, koje će opet uskoro izbiti na površinu, a njen dalji tok umnogome će zavisiti od neophodnog odlučnijeg stava, pre svega, ojačalih zemalja BRIKS-a, koje su neopravdano bile zapostavljene u svetskom monetarnom poretku.
Od oktobra 2022. godine funkcioniše tzv. mehanizam RST (Resilience and Sustainability Trust), koji se finansira dobrovoljnim dugoročnim zajmovima od članova sa jakim spoljnim pozicijama, uključujući one koji žele da kanališu neka od svojih SPV u korist zemalja-članica sa niskim i ranjivim srednjim prihodima.
Snagom veta Amerika je, do sada, blokirala novu reformu kvota (a time i glasačkog mehanizma), koju je predložio MMF, a podržavala samo one aranžmane MMF-a za popunjavanje njegovih finansijskih sredstava, gde se nije dirala upravljačka struktura unutar MMF-a. Promena u glasačkim udelima zahteva odobrenje supervećine od 85 odsto glasačke snage, koje je Amerika glatko mogla da odbije, jer raspolaže sa preko 15 odsto ukupne glasačke snage.
Posle globalne finansijske krize 2008. godine pojačani su napori za reformom međunarodnog monetarnog sistema, posebno od strane BRIKS-zemalja, koje raspolažu najvećim rezervama u dolarima.
Globalno ekonomsko upravljanje u MMF-u zaostaje za ekonomskim usponom globalnog juga i drugim geopolitičkim promenama. Sadašnja prava glasa u međunarodnim finansijskim institucijama ne odražavaju današnju ekonomsku i demografsku stvarnost, posebno značajan doprinos globalnog Juga, koji već čini polovinu svetskog BDP-a i 80 odsto ukupne populacije. Principi korporativnog upravljanja sugerišu potrebu za pravičnijom zastupljenošću i nezavisnošću u procesima donošenja odluka.
Potrebno je mnogo više sredstava MMF-u i tek tada MMF i druge međunarodne finansijske institucije mogu da obezbede potrebno osiguranje od šokova, kao i da igraju svoju suštinsku katalitičku ulogu u finansiranju razvoja i obezbeđivanju osnovnih globalnih javnih dobara. Uloga MMF-a je, pre svega, da obezbedi rezervna sredstva, ali potrebno mu je znatno više resursa da bi to moglo da se uradi.
Akcije sa pravom glasa u MMF-u moraju da odražavaju razmere promena u bilansu globalnog ekonomskog uticaja u poslednje četiri decenije. Ako se to ne desi, MMF i druge međunarodne finansijske institucije neće biti globalne institucije koje su potrebne svetu.
Alokacija SPV
Pre više od 50 godina, zemlje-članice su odobrile prvi amandman na Statut MMF-a kojim se on ovlašćuje da kreira SPV, novu rezervnu aktivu. Pregovori su trajali veći deo šezdesetih godina, a rezultat je bio složen kompromis čvrstih stavova o tome kako najbolje održati sistem Breton Vudsa.
SPV se dodeljuju proporcionalno kvotama članica MMF-a. Svaka zemlja-članica dobija kamatonosnu rezervu i odgovarajuću dugoročnu obavezu, na koju plaća istu kamatnu stopu. Vrednost SPV je stabilna i utvrđena je u korpi pet najvažnijih svetskih valuta sa određenim ponderima, koja se revidira svakih pet godina ili ranije od strane Izvršnog odbora MMF-a, da bi se obezbedilo da korpa odražava relativni značaj valuta u svetskom trgovinskom i finansijskom sistemu. Korpu valuta sada sačinjavaju američki dolar (41,73 odsto), evro (30,93 odsto), kineski juan (10,92 odsto), japanski jen (8,33 odsto) i britanska funta (8,09 odsto). Njena kamatna stopa je ponderisani prosek kratkoročnih državnih kamatnih stopa za konstitutivne valute.
Alokacija SPV doprinosi bezuslovnoj likvidnosti članica MMF-a. Za razliku od likvidnosti koja proizilazi iz zaduživanja ili viškova na tekućem računu, likvidnost je besplatna za sve dok se SPV ne prenesu na drugog vlasnika.
Inicijalna alokacija SPV tokom trogodišnjeg perioda počevši od 1969. godine pokazala se kao premala i prekasna da bi se spasio režim deviznog kursa Breton Vudsa, ali je to ipak bio istorijski primer međunarodne monetarne saradnje. Drugi amandman na Statut MMF-a 1978. godine, ne samo da je sačuvao ovlašćenje MMF-a da dodeljuje SPV, već je takođe uspostavio dvodelnu obavezu za članice da sarađuju na „boljem međunarodnom nadzoru međunarodne likvidnosti“ i „omoguće da SPV postanu glavna rezervna aktiva međunarodnog monetarnog sistema“. Pokazalo se da su oba elementa obaveze, bila više želja nego što su postala operativna.
Druga alokacija SPV je odobrena za trogodišnji period 1979–81. godine nakon izmena Statuta MMF-a i početka režima fluktuirajućih deviznih kurseva. SPV su od tada ostala pasivna 30 godina, sve do 2009. godine, kada je MMF izdvojio 250 milijardi dolara u SPV tokom globalne finansijske krize. Najnovija alokacija desila se 2021. godine, kada je MMF izdao 650 milijardi dolara u SPV.
SPV je pokazao svoju vrednost kao instrument za upravljanje krizom. Sada bi MMF trebalo da dodatno unapredi ulogu SPV u međunarodnom monetarnom sistemu.
Prvo, MMF bi trebalo da obnovi godišnje alokacije, kako bi održao i postepeno povećao udeo SPV u deviznim rezervama koji sada iznosi oko 7 odsto. Na osnovu nedavnih trendova, godišnja alokacija od 100 do 200 milijardi dolara u SPV, trebalo bi da postigne ovaj cilj. Redovne godišnje alokacije SPV bi obezbedile stabilan rast globalne likvidnosti, kako je predviđeno kada je ovaj instrument uspostavljen izmenjenim Statutom MMF-a, bez dramatičnih efekata na međunarodni monetarni sistem. SPV su efikasan i jeftin način povećanja međunarodnih rezervi zemalja, i imaju dodatnu prednost što ostaju trajno u globalnoj zalihi međunarodnih rezervi.
Drugo, kamatnu stopu na SPV trebalo bi podići uključivanjem dugoročnih i kratkoročnih kamatnih stopa na državne hartije od vrednosti denominovanih u valutama u korpi SPV.
Treće, MMF bi trebalo da aktivno podstiče zemlje-članice sa viškom SPV, da ih koriste kako bi pomogli u suočavanju sa globalnim izazovima kao što su klimatske promene i pandemije – na primer: pozajmljujući ih MMF-ovim fondovima za rast, otpornost i održivost, multilateralnim razvojnim bankama, ili drugim propisanim nosiocima SPV; kupovinom hartija od vrednosti denominiranih u SPV izdatim od strane tih subjekata, kao i kroz slične mehanizme. Zemlje-članice ne bi trebalo da ograničavaju svoje politike u korišćenju SPV, zahtevajući da potraživanja denominirana u SPV ostanu likvidna. Ova SPV ostaju u sistemu, što trajno doprinosi globalnoj likvidnosti.
Redovne godišnje alokacije SPV podržale bi članice MMF-a u ostvarivanju nacionalnih i globalnih ekonomskih ciljeva, kao što su ublažavanje klimatskih promena i prilagođavanje. Pored toga, smanjenjem rizika i troškova finansijskih kriza, SPV smanjuju cenu tržišnog zaduživanja, dajući kreatorima ekonomske politike poverenje u ublažavaju spoljnih ograničenja politike ekonomskog rasta.
SPV nisu čarobni štapić, koji će sam rešiti današnje hitne globalne ekonomske i finansijske izazove, ali su jedan od mnogih instrumenata koji mogu tome doprineti.
***
Dosadašnje reforme koje je preduzeo MMF-a, moglo bi se reći da su dobrim delom bile kozmetičke prirode, bez dubljih zahvata koji bi unapredili njegov rad u interesu šire međunarodne zajednice.
Zato bi reforme glasačke snage trebalo da se ubrzaju, kako bi se ojačao legitimitet MMF-a. Ove reforme trebalo bi da idu paralelno sa povećanjem finansijske moći zasnovane na kvotama, kao i SPV, tako da MMF odgovora svojoj osnovnoj svrsi.
MMF je jedna je od najvažnijih institucija koja je stvorena zajedno sa drugim na kraju Drugog svetskog rata, kako bi se podstakao „miroljubivi multilateralizam“ zasnovan na utvrđenim pravilima. Uz kvalitet njegovih analiza i finansijskih sredstava na koja može da se poziva, legitimitet njenog upravljanja trebalo bi da bude glavni izvor njegove snage.
Ako MMF želi da bude relevantan, efikasnije reaguje na krize, održava finansijsku stabilnost i unapredi globalno ekonomsko upravljanje, mora da se prilagodi promenljivom okruženju u svetu i osigura da se čuje glas izvan kruga najrazvijenijih zemalja.
Zato će buduća važnost MMF-a, zavisiti od njegove sposobnosti da se prilagodi ovim novim izazovima i da osluškuje potrebe svog globalnog članstva. Nastavak reformi i „institucionalna evolucija” su od suštinskog značaja, ako MMF želi da zadrži svoju centralnu ulogu u promovisanju međunarodne monetarne saradnje.
Dr Dejan Jovović je naučni savetnik, ekspert za međunarodne finansije i redovni član Naučnog društva ekonomista Srbije. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Samuel Corum/Bloomberg
BONUS VIDEO:
