Čini se da je lako odgovoriti na to pitanje. Jer, odgovor ćemo naći kod samog Ničea – u rečenicama jasno formulisanim i kurzivom odštampanim. One se nalaze u onom spisu u kojem Niče posebno prikazuje Zaratustru. Knjiga se sastoji od četiri dela; napisana je 1883, 1884. i 1885, i nosi naslov Tako je govorio Zaratustra.
Toj knjizi Niče je dao, da je prati na njenom putu, podnaslov: Knjiga za sve i ni za koga. „Za sve“, to jest ne: za svakoga u smislu bilo koga. „Za sve“ znači: za svakog čoveka kao čoveka, za svakog u datom slučaju i u meri u kojoj on za sebe postaje, u svojoj suštini, dostojan mišljenja. „…i ni za koga“ znači: ni za koga među odasvud pristiglim radoznalcima što se opijaju samo pojedinačnim delovima i izrekama te knjige i slepo bauljaju u njenom poluraspevanom, poludrečavom, čas smotrenom, čas plahom, često uzvišenom, ponekad plitkom jeziku, umesto da pođu putem mišljenja koje tu traži svoju reč.
Tako je govorio Zaratustra. Knjiga za sve i ni za koga. Kako se neprijatno potvrdio podnaslov dela sedamdeset godina od njegovog objavljivanja – ali u obrnutom smislu. Ono je postalo knjiga za svakoga, i do ovog trenutka nije se pojavio mislilac koji bi bio dorastao osnovnoj misli te knjige i koji bi mogao da sagleda sav značaj njenog nastanka. Ko je bio Zaratustra? Ako pažljivo čitamo glavni naslov dela, otkrićemo nagoveštaj: Tako je govorio Zaratustra. Zaratustra govori. On je govornik. Kakav govornik? Narodni govornik ili čak propovednik? Ni jedno ni drugo. Govornik Zaratustra je zagovornik (Fürsprecher). Ta imenica je vrlo stara reč nemačkog jezika, i ima više značenja. Für (za) znači u stvari vor (pred, ispred). Fürtuch je i dan-danas, u alemanskom jeziku, uobičajena reč za pregaču. Fürsprech (zagovarač) govori pred nekim i zastupa nekog ili nešto. Međutim, für u isto vreme znači: u prilog nekom ili nečem i radi opravdanja nekog ili nečeg. Zagovornik je, na kraju krajeva, onaj koji tumači i objašnjava ono o čemu govori i što zastupa.
Zaratustra je zagovornik u tom trostrukom smislu. Ali šta on obznanjuje? Kome u prilog on govori? Šta on pokušava da protumači? Da li je Zaratustra bilo koji zagovornik bilo čega, ili je on određeni zagovornik jedne stvari, one koja, pre svega ostalog i u svakom trenutku, oslovljava čoveka?
Negde na kraju Trećeg dela knjige Tako je govorio Zaratustra nalazi se odeljak pod naslovom „Ozdravljenik“ (Der Genesende). To je Zaratustra. Ali šta znači „ozdravljenik“? Genesen (ozdraviti) znači isto što i grčko νεομαι, νóστος. Te grčke reči znače: vratiti se kući, vratiti se u zavičaj; nostalgija je bol za zavičajem, tuga za kućom. „Ozdravljenik“ je onaj koji se sprema za povratak kući, to jest da se povuče u svoju sudbinu. Ozdravljenik je na putu k samom sebi, tako da za sebe može reći ko je. U pomenutom odeljku Ozdravljenik kaže: „Ja, Zaratustra, zagovornik života, zagovornik trpljenja, zagovornik kruga…“
Zaratustra govori u prilog životu, trpljenju, krugu, i to on obznanjuje. To troje: „život – trpljenje – krug“ pripada jedno drugom; oni su jedna te ista stvar. Ako bismo mogli da tu trostruku stvar zamislimo kao jednu te istu stvar, bili bismo u stanju da naslutimo čiji je zagovornik Zaratustra i ko bi on sâm, kao taj zagovornik, želeo da bude. Doduše, sada bismo mogli da se umešamo nezgrapnim objašnjenjem i da s neospornom tačnošću kažemo: u Ničeovom jeziku „život“ znači: volja za moć kao osnovna crta svega bivstvujućeg, a ne samo čoveka. Šta znači „trpljenje“, to nam Niče kaže u sledećim rečima: „Sve što trpi hoće da živi…“ (Dela, t. VI, str. 469), to jest sve što postoji kao volja za moć. To znači: „Oblikotvorne sile se sapliću“ (t. XVI, str. 151). „Krug“ je znak prstena, čija se svinutost vraća u samu sebe i svojim svijanjem stvara ono-isto što se uvek vraća.
Prema tome, Zaratustra predstavlja sebe kao zagovornika misli da je sve bivstvujuće volja za moć, koja trpi kao stvaralačka, posrćuća volja i koja tako hoće samu sebe u večnom vraćanju istog.
Tim iskazom mi smo, kao što se školskim jezikom kaže, definisali Zaratustrinu suštinu. Tu definiciju možemo da napišemo, da zapamtimo i po potrebi koristimo. Nju možemo da potkrepimo i onim rečenicama koje u Ničeovom delu, kurzivom istaknute, kažu ko je Zaratustra.
U već pomenutom odeljku „Ozdravljenik“ (str. 314) čitamo: „Ti (to jest Zaratustra) učitelj si večnog vraćanja…!“
A u Predgovoru celom delu (3) nalazi se: „Ja (to jest Zaratustra) učim vas natčoveku.“
Po tim rečenicama, Zaratustra, zagovornik, jeste „učitelj“. On očigledno uči dvema stvarima: večnom vraćanju istog i natčoveku. Ali, u prvom redu, ne vidi se da li i kako ono čemu on uči pripada jedno drugom. Čak i ako bi se objasnila ta uzajamna pripadnost jednoga drugom, ostalo bi neizvesno da li čujemo zagovornika, da li učimo od tog učitelja. A bez tog čujenja i učenja mi nikad ne znamo tačno ko je Zaratustra. Zato nije dovoljno da se samo spoje rečenice iz kojih proističe ono što zagovornik i učitelj kaže o sebi. Moramo paziti kako on to kaže, i kojom prilikom, i s kojom namerom. Ključne reči: „Ti si učitelj večnog vraćanja“ ne kaže sam Zaratustra spontano samom sebi. To mu kažu njegove životinje. One se pominju odmah na početku Predgovora i, jasnije, na njegovom kraju (10). Tu se kaže: „… kad je sunce stajalo u zenitu: tada on (Zaratustra) upitno pogleda uvis – jer je iznad sebe čuo oštar krik neke ptice. I gle! Orao je na nebu pravio velike krugove, a o njemu je visila zmija, ne kao plen, već kao njegov prijatelj: jer mu je bila obavijena oko vrata.“ Već u tom tajanstvenom zagrljaju naslućujemo kako se krug i prsten, a da se to i ne kaže, spliću u orlovom kruženju i zmijinom obavijanju. Svetli, tako, prsten koji se zove anulus aeternitatis: pečatni prsten i godina večnosti. Prizor tih dveju životinja pokazuje kud one same, kružeći i obavijajući se, spadaju. Jer, one nikad ne prave krug i prsten, već se u njih uklapaju da bi na taj način imale svoju suštinu. U prizoru tih dveju životinja pojavljuje se ono što se tiče Zaratustre koji upitno gleda uvis. Tekst se, zato, nastavlja: „’To su moje životinje!’ reče Zaratustra i od srca se obradova.
Najponosnija životinja pod suncem i najlukavija životinja pod suncem – one su pošle u izviđanje.
Žele da saznaju da li Zaratustra još živi. I zaista, živim li još?“
Zaratustrino pitanje sačuvaće svoju važnost samo ako neodređenu reč „život“ shvatimo u smislu „volja za moć“. Zaratustra se pita: Da li moja volja odgovara volji koja kao volja za moć prožima celinu bivstvujućeg?
Pomenute dve životinje hoće da otkriju Zaratustrinu suštinu. On pita samog sebe da li je on još, to jest da li je već, onaj koji on zaista jeste. U jednoj belešci o knjizi Tako je govorio Zaratustra (t. XIV, str. 279) stoji: „’Imam li vremena da sačekam svoje životinje? Ako su to moje životinje, one će znati da me nađu.’ Zaratustrino ćutanje.“
Te životinje – na navedenom mestu, u odeljku „Ozdravljenik“ – kažu mu ono što ne smemo zanemariti u prilog reči štampanih kurzivom. One kažu: „Jer tvoje životinje dobro znaju, o Zaratustro, ko si ti i šta moraš postati: gle, ti si učitelj večnog vraćanja – to je tvoja sudbina!“
Tako izlazi na videlo da Zaratustra mora najpre da postane onaj koji on jeste. Zaratustra se boji takvog postajanja. Strah se oseća u celoj knjizi o Zaratustri. Tim strahom se objašnjava stil, trom i uvek iznova usporavan tok cele knjige. Taj strah guši u Zaratustri, već na početku njegovog puta, svako samopouzdanje i svaku pretenziju. Ko taj strah nije primetio, i ko ga nikad ne primećuje, u tim često pretencioznim i često opojnim govorima, taj nikad neće znati ko je Zaratustra.
Ako Zaratustra treba najpre da postane učitelj večnog vraćanja, on ne može odmah da počne s tim učenjem. Zato na početku njegovog puta stoje druge reči: „Ja vas učim natčoveku.“
Doduše, iz reči „natčovek“ moramo unapred ukloniti sve pogrešne i zbunjujuće primese koje nju povezuju s običnim mišljenjem. Izrazom „natčovek“ Niče ne označava čoveka koga znamo i koji je samo neuobičajeno velik. Takođe, on nema na umu ljudsku vrstu koja odbacuje svu čovečnost i koja golu samovolju pretvara u zakon, a titanski bes u pravilo. Natčovek, ako se ta reč uzme sasvim doslovno, pre je onaj čovek koji prevazilazi dosadašnjeg čoveka, ali samo da bi tog čoveka najpre uveo u njegovu još izostajuću suštinu i u njoj ga učvrstio. U jednoj belešci o Zaratustri iz ostavštine stoji (t. XIV, str. 271): „Zaratustra neće da izgubi prošlost čovečanstva; on hoće sve da ubaci u lonac.“
Otkud, međutim, vapaj za natčovekom? Zašto dosadašnji čovek nije više dovoljan? Zato što Niče uočava povesni trenutak u kojem se čovek sprema da potpuno zagospodari Zemljom. Niče je prvi mislilac koji postavlja presudno pitanje o svetskoj povesti koja se prvi put pojavljuje, i koji ga promišlja u njegovom metafizičkom značenju. To pitanje glasi: da li je čovek kao čovek, u svojoj dosadašnjoj suštini, spreman da zagospodari Zemljom? Ako nije, šta treba da se desi s dosadašnjim čovekom, pa da on „potčini“ Zemlju i tako ispuni reči Starog zaveta? Ne mora li tada da dosadašnji čovek bude nad sobom kako bi dorastao tom nalogu? Ako tako stvari stoje, ispravno zamišljen „nat-čovek“ nije plod neobuzdane, izopačene i isprazne fantazije. Ali, isto tako, njegova priroda ne može da se otkrije istorijski – analizom modernog doba. Zato suštinske crte natčoveka nikad ne treba da tražimo u onim ljudima koji se kao glavni funkcioneri očigledne i pogrešno tumačene volje za moć nalaze na samim vrhovima njenih raznih organizacionih formi. Doduše, trebalo bi odmah da zapamtimo jednu stver: to mišljenje, koje je okrenuto prema liku učitelja što uči nat-čoveku, tiče se Evrope, cele Zemlje, i to ne samo „danas još“ – ono će se nje ticati pre svega sutra. To je tako, prihvatali mi to mišljenje ili ga suzbijali, prenebregavali ga mi ili ga u pogrešnim tonovima oponašali. Svako suštinsko mišljenje prolazi netaknuto kroz sve grupe pristalica ili protivnika.
Treba, dakle, najpre da naučimo da učimo od učitelja, pa učili makar i da postavljamo pitanjâ izvan okvira njegovog mišljenja. Jedino tako mi ćemo jednoga dana otkriti ko je Ničeov Zaratustra, ili to nikad nećemo otkriti.
Ostaje, svakako, da se razmisli da li postavljanje pitanjâ van granica Ničeovog mišljenja može da bude nastavak tog mišljenja ili mora da bude korak nazad.
Ali pre toga treba razmotriti da li to „nazad“ znači istorijski-utvrdljivu prošlost, koju bismo želeli da obnovimo (na primer, Geteov svet), ili: da li to „nazad“ upućuje k bitisanju čiji iskon još čeka sećanje da bi postao početak koji zora dopušta da se pojavi.
Zasad, međutim, ograničićemo se na to da spoznamo nekoliko provizornih stvari o Zaratustri. Najbolje će biti ako pokušamo da pratimo prve korake učitelja koji on jeste. Zaratustra nas uči pokazujući. On predviđa suštinu nat-čoveka i daje joj vidljivu formu. Zaratustra je samo učitelj, a nije već sâm natčovek. A što se Ničea tiče, on nije Zaratustra, već pitač koji, razmišljajući, pokušava da dopre do Zaratustrine suštine.
Natčovek prevazilazi dosadašnjeg i današnjeg čoveka i jeste na taj način prelaz, most. Da bismo, učeći, mogli da sledimo učitelja koji uči natčoveku, moramo – da bismo zadržali svoju sliku – doći do mosta. Prelaz ćemo zamisliti u neku ruku potpuno ako vodimo računa o trima stvarima:
- o mestu odakle polazi onaj ko prelazi;
- o samom prelazu;
- o mestu kuda prelazi onaj koji prelazi.
To treće moramo imati u vidu, i u vidu to mora imati pre svega onaj koji prelazi, a pre njega mora u vidu da to ima učitelj koji treba da ga usmeri. Ako nedostaje uvid u ono kuda se ide, prelaženje ostaje bez usmerenosti, a ono od čega se onaj koji prelazi mora odvojiti ostaje neodređeno. Ali, s druge strane, ono kud je pozvan onaj koji prelazi pokazuje se u punoj svetlosti tek kada on tamo pređe. Za onog koji prelazi, a još više za učitelja koji treba da pokaže prelaz, za samog Zaratustru, mesto kud se ide ostaje u daljini. Daljina ostaje. Ukoliko ona ostaje, ona ostaje u blizini, u onoj blizini koja daljinu kao daljinu čuva tako što misli na nju i misli prema njoj. Blizina daljine, blizina koja se nje seća, jeste ono što se u nemačkom jeziku zove die Sehnsucht (čežnja). Mi grešimo kada die Sucht povezujemo sa suchen (tražiti što, tragati za čim) i sa getriebensein (biti gonjen). Stara reč Sucht znači bolest, patnju, bol (Gelbsucht – žutica, Schwindsucht – sušica, jektika).
Čežnja je bol koji nam zadaje blizina daljine.
Tamo kuda ide onaj koji prelazi, tamo pripada njegova čežnja. Onaj koji prelazi, kao i onaj koji ga usmerava, učitelj, vraća se, kao što smo već čuli, vlastitoj suštini. On je ozdravljenik. U Trećem delu knjige Tako je govorio Zaratustra, odmah posle odeljka s naslovom „Ozdravljenik“ sledi odeljak koji nosi naslov „O velikoj čežnji“. Taj odeljak, treći otpozadi u Trećem delu, jeste vrhunac celog spisa Tako je govorio Zaratustra. U jednoj belešci iz ostavštine (t. XIV, str. 285) Niče kaže: „Božanska patnja jeste sadržaj Trećeg dela Zaratustre.“
U odeljku „O velikoj čežnji“ Zaratustra razgovara sa svojom dušom. Po Platonovom učenju, koje je postalo merodavno za zapadnu metafiziku, suština mišljenja je u razgovoru duše sa samom sobom. To je λóγος, ον αυτη πρòς αυτην η ψυχη δειξερχεται περι ων αν σκοπη: kazivalačko samoskupljanje kroz koje prolazi sama duša na putu k samoj sebi, okružena onim što svagda vidi (Teajtet, 189 e; up. Sofist, 263 e).
U razgovoru sa svojom dušom Zaratustra misli svoju „najdublju misao“ („Ozdravljenik“, 1; up. Treći deo, „O priviđenju i zagonetki“, 2). Odeljak „O velikoj čežnji“ Zaratustra počinje rečima: „O, dušo moja, naučio sam te da ’Danas’ kažeš kao ’Jednom’ i ’Nekad’ i da, igrajući, prelaziš preko svega ’ovde’, i ’tu’, i ’tamo’.“
Tri reči – „Danas“, „Nekad“ i „Jednom“ – napisane su velikim početnim slovom i nalaze se pod znakovima navoda. One označavaju osnovne crte vremena. Način na koji ih Zaratustra izgovara ukazuje na ono što sâm Zaratustra mora odsad sebi da kazuje u osnovi svoje suštine. A šta je to? Da „Jednom“ i „Nekad“, budućnost i prošlost, postoje kao „Danas“. A Danas postoji kao ono što je prošlo i kao ono što dolazi. Sve tri faze vremena, kao isto, teže istom i spajaju se u jednu jedinu prisutnost, u stalno Sad. To stalno Sad metafizika zove: večnost. I Niče misli tri faze vremena polazeći od večnosti kao stalnog Sad. Ali, za njega, stalnost se ne temelji na stajanju, već na vraćanju istog. Zaratustra je, kada svoju dušu uči pomenutom kazivanju, učitelj večnog vraćanja istog. To vraćanje je neiscrpna punoća radosno-bolnog života: ono čemu je okrenuta „velika čežnja“ učitelja večnog vraćanja istog.
Zato se, u istom odeljku, „velika čežnja“ zove i „čežnja preobilja“.
„Velika čežnja“ najviše živi od onog iz čega crpe jedinu utehu, to jest pouzdanje. U našem jeziku, starija reč Trost / (uteha); s njom je srodno trauen (uzdati se u koga ili u što), zutrauen (imati poverenje u koga) / zamenjena je rečju Hoffnung (nada). „Velika čežnja“ koja oživljava Zaratustru budi u njemu „najveću nadu“ i obeležava ga.
Ali, šta je to što opravdava Zaratustru i što ga vodi k njegovoj najvećoj nadi?
Šta je most koji mu omogućuje da pređe k natčoveku i da u prelasku ode od dosadašnjeg čoveka, tako da se može osloboditi dosadašnjeg čoveka?
Posebna struktura spisa Tako je govorio Zaratustra, spisa koji treba da pokaže prelazak onog koji prelazi, otkriva nam da se odgovor na upravo postavljeno pitanje daje u pripremnom Drugom delu knjige. Tu, u odeljku „O tarantulama“, Ničeov Zaratustra kaže: „Jer, da se čovek mora rešiti osvete: to je za mene most k najvišoj nadi i dýga posle dugog nevremena.“
Koliko neobična i koliko iznenađujuća rečenica za rašireno mišljenje o Ničeovoj filozofiji. Nije li Niče podstrekač volje za moć, siledžijske politike i rata, besa „plave zveri“?
Reči „da se čovek mora rešiti osvete“ čak su odštampane kurzivom. Niče misli na izbavljenje od duha osvete. Njegovo mišljenje htelo bi da služi duhu koji kao sloboda od osvetoljubivosti prethodi svakom pukom bratimljenju, ali i svakom htenju da se samo kazni, duhu koji prethodi svakom trudu oko mira i svakom vođenju rata i koji je izvan onog duha što hoće pax, mir, da pomoću paktova uspostavi i obezbedi. Prostor te slobode od osvete nalazi se podjednako izvan pacifizma, politike sile i račundžijske neutralnosti. On se, takođe, nalazi izvan slabićkog puštanja da stvari teku kako teku i tiskanja oko žrtve, kao i izvan slepih postupanja i delanja po svaku cenu.
Duhu slobode od osvete pripada Ničeovo tobožnje slobodoumlje.
„Da se čovek mora rešiti osvete…“ Ako makar i malo taj duh slobode razmotrimo kao osnovnu crtu Ničeovog mišljenja, dosad prihvatana i još važeća slika o Ničeu mora da se raspadne.
„Jer, da se čovek mora rešiti osvete: to je za mene“, kaže Niče, „most k najvišoj nadi.“ Time on istovremeno kaže, jezikom pripremačkog skrivanja, prema čemu je usmerena njegova „velika čežnja“.
Ali, šta tu Niče podrazumeva pod osvetom? U čemu se, po njemu, sastoji izbavljenje od osvete?
Zadovoljićemo se time što ćemo donekle osvetliti ta dva pitanja. Tada ćemo, možda jasnije, videti most koji, za takvo jedno mišljenje, vodi od dosadašnjeg čoveka k natčoveku. S prelazom se pojavljuje ono kuda ide onaj koji prelazi. Tako ćemo pre shvatiti u kojoj je meri Zaratustra – kao zagovornik života, trpljenja i kruga – učitelj koji uči večnom vraćanju istog i natčoveku.
Zašto, međutim, jedna tako bitna stvar zavisi od izbavljenja od osvete? Gde prebiva duh osvete? Niče nam daje odgovor u trećem otpozadi odeljku Drugog dela knjige Tako je govorio Zaratustra. Taj odeljak ima naslov „O izbavljenju“. Tu se kaže: „Duh osvete: prijatelji moji, to je dosad bilo najbolje čovekovo razmišljanje; i gde je bilo patnje, tu je trebalo uvek da postoji i kazna.“
Tom rečenicom osveta se odmah povezuje sa čitavim dosadašnjim razmišljanjem ljudi. Razmišljanje što ga pominje Niče nije bilo koje umovanje, već je ono mišljenje u kojem počiva i treperi čovekov odnos prema onome što jeste, prema bivstvujućem. U meri u kojoj ima odnos prema bivstvujućem, čovek predstavlja bivstvujuće s obzirom na to da ono jeste, s obzirom na to da ono jeste i kako ono jeste, kako bi ono moglo i trebalo da bude, ukratko rečeno: on predstavlja bivstvujuće s obzirom na njegovo bivstvovanje. To pred-stavljanje jeste mišljenje.
Prema Ničeovoj rečenici, to predstavljanje dosad je bilo određeno duhom osvete. Svoj tako određen odnos prema onom što jeste ljudi smatraju nečim što je najbolje.
Ma kako bivstvujuće kao takvo predstavljao, čovek ga predstavlja s obzirom na njegovo bivstvovanje. Tako on uvek ide preko bivstvujućeg k bivstvovanju. „Preko“ se na grčkom kaže μετα. Zato svaki čovekov odnos prema bivstvujućem kao takvom jeste po sebi metafizički. Kada Niče osvetu predstavlja kao duh koji određuje i potpuno podešava čovekov odnos prema bivstvujućem, on tada osvetu odmah misli metafizički.
Osveta tu nije puka moralna tema, i izbavljenje od osvete nije zadatak moralnog vaspitanja. Isto tako, osveta i osvetoljubivost nisu predmet psihologije. Niče gleda metafizički na suštinu i značenje osvete. Ali, šta uopšte znači osveta?
Ako se s potrebnom širinom pogleda zadržimo pre svega na značenju te reči, možemo otkriti neki znak. Rache (osveta), rächen /osvetiti (se)/, wreken (= rächen), urgere znači: udariti, terati, pred sobom goniti, proganjati, vrebati. U kom je smislu osveta vrebanje? Ona ipak ne pokušava da samo ulovi nešto, da to uhvati, da to uzme u državinu. Ona, takođe, ne pokušava da samo ubije ono što vreba. Osvetničko vrebanje suprotstavlja se unapred onom čemu se sveti. Ono mu se suprotstavlja tako što ga ponižava, da bi sebe – u odnosu na poniženo – dovelo u nadmoćan položaj i na taj način ponovo uspostavilo sopstvenu vrednost koja se smatra jedino merodavnom. Jer, osvetoljubivost se podstiče osećanjem pobeđenosti i oštećenosti. U godinama kada je stvarao delo Tako je govorio Zaratustra, Niče je zabeležio opasku: „Preporučujem svim mučenicima da razmisle nije li ih osvetoljubivost oterala u krajnost“ (t. XII, str. 298).
Šta je osveta? Zasad možemo reći: osveta je vrebanje koje se suprotstavlja i koje ponižava. I to vrebanje treba da nosi i prožima celokupno dosadašnje razmišljanje, dosadašnje predstavljanje bivstvujućeg s obzirom na bivstvovanje bivstvujućeg? Ako se duhu osvete pripiše pomenuto metafizičko značenje, ona se mora videti iz ustrojstva metafizike. Da bismo je donekle videli, ispitaćemo u kom se suštinskom vidu pojavljuje bivstvovanje bivstvujućeg unutar novovekovne metafizike. Taj suštinski vid bivstvovanja opisuje se, u klasičnoj formi, pomoću nekoliko rečenica koje se nalaze u Šelingovom delu Filozofska istraživanja o suštini ljudske slobode i o predmetima povezanim s njom (1809). One glase: „U poslednjoj i najvišoj instanci nema drugog bivstvovanja sem htenja. Htenje je prabivstvovanje, i samo njemu (htenju) odgovaraju svi predikati prabivstvovanja: bezmernost, večnost, nezavisnost od vremena, samopotvrđivanje. Cela filozofija teži samo tome da nađe taj najviši izraz“ (F. V. J. Šeling, Filozofski spisi, t. I, Landshut 1809, str. 419).
Predikate koje metafizičko mišljenje pripisuje, odvajkada, bivstvovanju, Šeling – u njihovom poslednjem i najvišem, pa dakle i savršenom obliku – nalazi u htenju. Međutim, na volju tog htenja tu se ne gleda kao na sposobnost ljudske duše. Reč „htenje“ znači tu bivstvovanje bivstvujućeg u celini. To bivstvovanje jeste volja. Čudno nam to izgleda, i to je zaista tako, dokle god nam tuđe ostanu noseće misli zapadne metafizike. A takve će nam one biti dokle god ih ne mislimo, već ih samo izlažemo. Na primer, Lajbnicove iskaze o bivstvovanju bivstvujućeg možemo istorijski tačno utvrditi, a da ne mislimo bilo šta od onog što je on mislio kada je, polazeći od monade, bivstvovanje bivstvujućeg odredio kao jedinstvo perceptio-a i appetitus-a, kao jedinstvo predstavljanja i stremljenja, to jest kao volju. Ono što Lajbnic misli izražava se kod Kanta i Fihtea kao umna volja, o kojoj Hegel i Šeling, svaki na svoj način, razmišljaju. Isto hoće i Šopenhauer kada svom glavnom delu daje naslov Svet (ne čovek) kao volja i predstava. Isto misli i Niče kada prabivstvovanje bivstvujućeg spoznaje kao volju za moć.
To da se bivstvovanje bivstvujućeg obično pojavljuje kao volja ne počiva na shvatanjima koja neki filozofi pripremaju o bivstvujućem. Nikakva učenost nikad neće otkriti šta znači pojavljivanje bivstvovanja kao volje; to može samo u mišljenju da se ispita, da se u njegovoj upitnosti poštuje kao ono što treba misliti i da se tako kao nešto mišljeno čuva u sećanju.
Bivstvovanje bivstvujućeg, za novovekovnu metafiziku i posredstvom nje, pojavljuje se izrazito, posebno, kao volja. Ali čovek je čovek ukoliko se, misleći, odnosi prema bivstvujućem i na taj način drži u bivstvovanju. Mišljenje, sa svoje strane, mora u sopstvenoj suštini da odgovara onom prema čemu se odnosi – da odgovara bivstvovanju bivstvujućeg kao volji.
Po Ničeu, dosadašnje mišljenje određeno je duhom osvete. Kako, dakle, Niče misli suštinu osvete, pod pretpostavkom da je misli metafizički?
U Drugom delu dela Tako je govorio Zaratustra, u već pomenutom odeljku „O izbavljenju“, Ničeov Zaratustra kaže: „To je, da, samo to je sama osveta: odvratnost volje prema vremenu i njegovom ’to je bilo’.“
Da definicija suštine osvete ukazuje na ono što je u osveti gadno i što se u njoj opire, da dakle ukazuje na odvratnost – to odgovara naročitom vrebanju kojim smo mi označili osvetu. Ali Niče ne kaže samo: osveta je odvratnost. To se može reći i za mržnju. Niče kaže: osveta je odvratnost volje. „Volja“, međutim, označava bivstvovanje bivstvujućeg u celini, a ne samo ljudsko htenje. Karakterizacijom osvete kao „odvratnosti volje“ opirno, osveti svojstveno vrebanje ostaje unapred u okviru odnosa prema bivstvovanju bivstvujućeg. Da tako stvari stoje biće nam jasno ako pogledamo na šta se odnosi odvratnost osvete. Osveta je „odvratnost volje prema vremenu i njegovom ’to je bilo’“.
Pri prvom, pri drugom takođe, pa i trećem čitanju te definicije suštine osvete mi ćemo naglašeni odnos prema „vremenu“ smatrati iznenađujućim, nerazumljivim i, na kraju, proizvoljnim. Čak i moramo tako da sudimo ako odustanemo od toga da razmotrimo šta tu znači reč „vreme“.
Niče kaže: osveta je „odvratnost volje prema vremenu…“ To ne znači: prema nečem vremenskom. Ne znači ni: prema posebnom karakteru vremena. To naprosto znači: „odvratnost volje prema vremenu…“
Doduše, odmah slede druge reči: „prema vremenu i njegovom ’to je bilo’“. A to ipak znači: osveta je odvratnost prema onom „to je bilo“ koje je svojstveno vremenu. S pravom će se ukazati na činjenicu da vremenu ne pripada samo „to je bilo“, već mu takođe, na način isto tako suštinski, pripadaju „to će biti“ i „to je sada“; jer vreme nije određeno samo prošlošću, nego takođe budućnošću i sadašnjošću. Zato kada u vremenu ističe ono „to je bilo“, Niče očigledno u svom definisanju suštine osvete nikako nema na umu „ovo“ vreme kao takvo, već vreme u posebnom smislu. Ali, šta je suština „ovog“ vremena? Njegova suština je da ono ide. I ono ide prolazeći. Vreme koje dolazi nikad ne dolazi da bi ostalo, već da bi otišlo. Otišlo – kuda? U prolaženje. Kad neko umre, kažemo da se oprostio od vremenskih stvari. Vremensko se smatra prolaznim.
Niče određuje osvetu kao „odvratnost volje prema vremenu i njegovom ’to je bilo’“. Tom pridodatom definicijom Niče ne izdvaja jedan aspekt vremena dok druga dva zanemaruje, već njome označava osnovnu crtu vremena u njegovoj ukupnoj i pravoj suštini. Tim „i“ u izrazu „vremenu i njegovom ’to je bilo’“ Niče nas ne vodi k pukom pridodavanju posebnog karaktera vremena. To „i“ znači tu isto što i: to jest. Osveta je odvratnost volje prema vremenu, to jest: prema prolaženju i onom što prolazi u prolaženju. To što prolazi jeste za volju nešto protiv čega ona ništa više ne može i o šta se stalno spotiče njeno htenje. Vreme i njegovo „to je bilo“ jesu kamen spoticanja koji volja ne može da ukloni. Vreme kao prolaženje jeste nešto odvratno od čega pati volja. Kao volja koja pati, ona sama postaje patnja od prolaženja, patnja koja tada želi sopstveno prolaženje, a na taj način želi da svaka stvar zasluži da prođe. Odvratnost prema vremenu omalovažava ono što je prolazno. Zemaljske stvari, Zemlja i sve što joj pripada jesu ono čega zapravo ne bi trebalo da bude i što u stvari ni nema istinsko bivstvovanje. Već je Platon to nazvao μη ον, ono ne-bivstvujuće.
Prema Šelingovom tekstu, gde se samo iznosi usmeravalačka ideja svake metafizike, „nezavisnost od vremena, večnost“ jesu prapredikati bivstvovanja.
Međutim, najdublja odvratnost prema vremenu ne sastoji se u pukom omalovažavanju onog što je zemaljsko. Za Ničea, najdublja osveta sastoji se u onom razmišljanju koje nadvremene ideale postavlja kao apsolutne, tako da, mereno prema njima, sve što je vremensko mora sámo sebe da sroza do onog što u stvari ne bivstvuje.
Ali, kako da čovek zagospodari Zemljom, kako da Zemlju kao Zemlju uzme pod zaštitu ako, i dokle god, omalovažava ono što je zemaljsko, dopuštajući da duh osvete određuje njegovo razmišljanje? Ukoliko Zemlju kao Zemlju treba spasiti, onda pre toga mora da nestane duh osvete. Stoga je za Zaratustru izbavljenje od osvete most k najvišoj nadi.
U čemu se, međutim, sastoji to izbavljenje od odvratnosti prema prolaženju? Da li se ono sastoji u oslobođenju od volje uopšte? U Šopenhaurovom i budističkom smislu? Ako je prema učenju novovekovne metafizike bivstvovanje bivstvujućeg volja, onda bi izbavljenje od volje bilo jednako izbavljenju od bivstvovanja i, na taj način, padu u prazno ništa. Za Ničea, izbavljenje od osvete jeste, doduše, izbavljenje od onog što je u volji gadno, opirno i ponižavno, ali nikako nije izdvajanje iz celokupnog htenja. Izbavljenje odvaja odvratnost od njenog „ne“ i oslobađa je za „da“. Šta to „da“ potvrđuje? Upravo ono što odvratnost duha osvete opovrgava: vreme, prolaženje.
To „da“ rečeno vremenu jeste volja da prolaženje ostane i da se ne sroza u ništavnost. Ali, kako prolaženje može da ostane? Jedino tako što ono kao prolaženje neće samo neprestano odlaziti, nego će uvek dolaziti. Jedino tako što će se, u svom dolaženju, prolaženje i ono što prolazi vraćati kao isto. Sámo to vraćanje, međutim, stalno je samo onda kada je večno. Prema metafizičkom učenju, predikat „večnost“ pripada bivstvovanju bivstvujućeg.
Izbavljenje od osvete jeste prelaz od odvratnosti-prema-vremenu k volji koja bivstvujuće predstavlja u večnom vraćanju istog tako što samo postaje zagovornik kruga.
Drugim rečima: tek kad se bivstvovanje bivstvujućeg predstavi čoveku kao večno vraćanje istog, čovek može da pređe most i da, izbavljen od duha osvete, bude onaj koji prelazi, natčovek.
Zaratustra je učitelj koji uči natčoveku. Međutim, on uči tom učenju jedino zato što je učitelj večnog vraćanja istog. Ta misao o večnom vraćanju istog jeste, po svom rangu, prva, „najdublja“ misao. Zato je učitelj izgovara na kraju, pa i tada s oklevanjem.
Ko je Ničeov Zaratustra? On je učitelj čije bi učenje htelo dosadašnje razmišljanje da oslobodi od duha osvete i da ga navede da kaže „da“ večnom vraćanju istog.
Zaratustra uči natčoveku kao učitelj večnog vraćanja. Refren tog učenja, prema jednoj belešci iz ostavštine (t. XIV, str. 276), glasi: „Refren: samo ljubav neka sudi… (stvaralačka ljubav koja samu sebe zaboravlja zbog svojih dela).“
Učeći večnom vraćanju i natčoveku, Zaratustra ne uči dvema različitim stvarima. Ono čemu on uči jeste sámo po sebi povezano, jer jedno učenje traži od drugog učenja da mu korespondira. Ta korespondencija, mesto gde ona prebiva, način na koji ona sebe uskraćuje: to je nešto što lik Zaratustre krije u sebi, a ipak istovremeno pokazuje, i tako najpre dopušta da postane dostojno mišljenja.
Ali učitelj zna da ono čemu uči ostaje vizija i zagonetka. On istrajava u tom znanju koje razmišlja.
Mi smo danas u čudnoj zabludi zbog neobične prevlasti savremenih nauka: verujemo da se znanje može dobiti iz nauke i da o mišljenju sudi nauka. Ali jedino ono što mislilac kaže ne može logičkim putem ili iskustvom ni da se dokaže, ni da se opovrgne. Ovo nije ni stvar verovanja. Ono može da se vidi samo ako se postavljaju pitanja i ako se misli. To što se videlo pojavljuje se tada uvek kao nešto što je dostojno pitanja.
Da bismo uočili i zapamtili izgled zagonetke koja se pokazuje u liku Zaratustre, razmotrimo ponovo prizor njegovih životinja, koji mu se ukazuje na početku njegovog putovanja: „… tada on upitno pogleda uvis – jer je iznad sebe čuo oštar krik neke ptice. I gle! Orao je na nebu pravio velike krugove, a o njemu je visila zmija, ne kao plen, već kao njegov prijatelj: jer mu je bila obavijena oko vrata.
’To su moje životinje!’ reče Zaratustra i od srca se obradova.“
A evo kako glasi mesto iz odeljka „Ozdravljenik“, 1, koje smo ranije namerno samo delimično naveli: „Ja, Zaratustra, zagovornik života, zagovornik trpljenja, zagovornik kruga – tebe zovem, moja najdublja misli!“
Istom reči Zaratustra označava misao o večnom vraćanju istog u odeljku „O priviđenju i zagonetki“, 2. Tu Zaratustra, u obračunu s patuljkom, prvi put pokušava da misli zagonetnost onog što vidi kao ono na šta se odnosi njegova čežnja. Za Zaratustru, večno vraćanje istog ostaje, doduše, priviđenje, ali i zagonetka. Ono ne može logički ili empirijski ni da se dokaže, ni da se opovrgne. U stvari, to važi za svaku suštinsku misao svakog mislioca: ona je nešto viđeno, ali ona ostaje zagonetka – dostojna je pitanjâ.
Ko je Ničeov Zaratustra? Sada možemo u vidu formule da damo odgovor: Zaratustra je učitelj večnog vraćanja istog i učitelj natčoveka. Ali sada vidimo, vidimo možda i jasnije, izvan puke formule, da Zaratustra nije učitelj koji uči dvema različitim stvarima. Zaratustra uči natčoveku zato što je učitelj večnog vraćanja istog. Ali i obrnuto: Zaratustra uči večnom vraćanju istog zato što je učitelj natčoveka. Oba učenja su povezana i čine krug. Njihovim kruženjem učenje odgovara onom što jeste, krugu koji, kao večno vraćanje istog, čini bivstvovanje bivstvujućeg, to jest ono što je u postajanju trajno.
U to kruženje dospevaju učenje i mišljenje (koje pripada učenju) kada idu preko mosta koji se zove: izbavljenje od duha osvete. Tako treba da se prevlada dosadašnje mišljenje.
Iz vremena neposredno po dovršenju dela Tako je govorio Zaratustra, iz godine 1885, potiče beleška unesena pod brojem 617 u knjigu koja je napravljena od Ničeove ostavštine i objavljena pod naslovom Volja za moć. Ta beleška nosi podvučen naslov: „Recapitulation“. Tu Niče, u nekoliko rečenica, s izvanrednom oštroumnošću, daje suštinu svog mišljenja. Zaratustra se posebno pominje u jednoj uzgrednoj napomeni datoj u zagradama. „Recapitulation“ počinje s rečenicom: „Postajanju utisnuti karakter bivstvovanja – to je najviša volja za moć.“
Najviša volja za moć, što će reći ono što je najvažnije u celokupnom životu, jeste: da se prolaženje predstavi kao stalno postajanje u večitom vraćanju istog i tako učini stalnim i postojanim. To predstavljanje jeste mišljenje koje, kako Niče naglašeno primećuje, bivstvujućem „utiskuje“ karakter njegovog bivstvovanja. To mišljenje čuva, uzima pod svoju zaštitu, postajanje kojem je svojstveno da se neprekidno spotiče, da neprekidno trpi.
Da li je tim mišljenjem prevladano dosadašnje razmišljanje, da li je njime prevladan duh osvete? Ili, ono što se krije u pomenutom utiskivanju koje svako postajanje stavlja pod okrilje večnog vraćanja istog – nije li to ipak još uvek odvratnost prema pukom prolaženju i, shodno tome, najoduhovljeniji duh osvete?
Čim postavimo to pitanje, stiče se utisak kao da pokušavamo da Ničeu, kao ono što mu je najsvojstvenije, pokažemo ono što on upravo hoće da prevlada: stiče se utisak kao da verujemo da se tim pokazivanjem opovrgava mišljenje tog mislioca.
Međutim, marljivost koja hoće da opovrgava nikad ne dospeva na put nekog mislioca. Ona spada u cepidlačenje koje je potrebno javnosti da bi se zabavljala. Osim toga, sâm Niče davno je, unapred, odgovorio na naše pitanje. Delo koje neposredno prethodi knjizi Tako je govorio Zaratustra pojavilo se 1882. godine pod naslovom Vesela nauka. Tu se, u pretposlednjem odeljku koji ima naslov „O najvećoj težini“, prvi put izlaže Ničeova „najdublja misao“. Završni odeljak, onaj pod brojem 342, doslovno je, kao početak predgovora, preuzet u Tako je govorio Zaratustra.
U ostavštini (Dela, t. XIV, str. 404 i dalje) nalaze se nacrti predgovora za Veselu nauku. Tu ćemo pročitati sledeće: „Ratovima i pobedama osnažen duh, kome su osvajanje, pustolovina, opasnost, bol čak, postali potreba; privikavanje na oštar planinski vazduh, na zimska pešačenja, na led i planine u svakom smislu; neka vrsta sublimne pakosti i poslednje obesti osvete – jer je osveta u tome, osveta samom životu, kada veliki paćenik uzme život pod svoju zaštitu.“
Šta nam drugo ostaje nego da kažemo: Zaratustrino učenje ne donosi izbavljenje od osvete? Mi to i kažemo. Međutim, to ni u kom slučaju ne kažemo kao tobožnje opovrgavanje Ničeove filozofije. Ne kažemo ni kao prigovor Ničeovom mišljenju. Ali to kažemo da bismo pogled usmerili na činjenicu da se Ničeovo mišljenje kreće u duhu dosadašnjeg razmišljanja i da bismo videli u kom se smislu ono tu kreće. Ostavljamo otvorenim pitanje da li je uopšte taj duh dosadašnjeg mišljenja pogođen u svojoj merodavnoj suštini kada se tumači kao duh osvete. U svakom slučaju, dosadašnje mišljenje jeste metafizika, a Ničeovo mišljenje nju, po svemu sudeći, dovršava.
Tako se u Ničeovom mišljenju pojavljuje nešto o čemu sámo to mišljenje nije više kadro da misli. Činjenica da neko mišljenje zaostaje za onim o čemu misli jeste znak da ima u sebi nečeg stvaralačkog. Čak i tamo gde neko mišljenje dovršava metafiziku, ono pokazuje, na izuzetan način, na nešto o čemu ne misli i što je i razgovetno i zamršeno. Međutim, gde su oči da to vide?
Metafizičko mišljenje počiva na razlici između onog što istinski jeste i onog što, mereno po tome, čini ono što istinski ne bivstvuje. Za suštinu metafizike, ono-presudno ipak ne leži u tome da se pomenuta razlika ispolji kao suprotnost između natčulnog i čulnog, već u tome da ta razlika, u smislu raseline, ostane ono što je prvo i osnovno. Ta raselina postoji i onda kad se obrne platonovska hijerarhija natčulnog i čulnog i to-čulno iskusi suštinskije i šire, u smislu koji Niče označava imenom Dionis. Jer preobilje kojem teži Zaratustrina „velika čežnja“ jeste neiscrpna stalnost postajanja; imajući oblik te stalnosti, volja za moć hoće samu sebe u večnom vraćanju istog.
Ono suštinski metafizičko u svom mišljenju Niče je sveo na ekstremni oblik odvratnosti, i to u poslednjim redovima svog poslednjeg dela Ecce homo. Kako čovek postaje ono što on jeste. To delo Niče je napisao u oktobru 1888. Tek dvadeset godina kasnije, u ograničenom tiražu, ono je prvi put objavljeno, a 1911. uvršćeno u petnaesti tom velikoosminskog izdanja. Poslednji redovi Ecce homa glase: „ – Da li ste me razumeli? Dionis protiv Raspetoga…“
Ko je Ničeov Zaratustra? On je zagovornik Dionisa. To znači: Zaratustra je učitelj koji, u svom učenju o natčoveku i radi tog učenja, uči večnom vraćanju istog.
Da li ta rečenica daje odgovor na naše pitanje? Ne daje. Ona ga ne daje ni onda kad se držimo ukazivanja koja su je objasnila da bismo pratili Zaratustru, iako samo pri njegovom prvom koraku preko mosta. Rečenica koja izgleda kao odgovor mogla bi, međutim, da nam privuče pažnju i da nas brižljivo vrati naslovu ovog mog predavanja.
Ko je Ničeov Zaratustra? Tim se pitanjem sada pita: Ko je taj učitelj? Ko je lik koji se pojavljuje u metafizici u stadijumu njenog dovršenja? Nigde, inače, u povesti zapadne metafizike glavni junak mislioca, mislioca koji je u nekom datom trenutku predstavnik metafizike, nije tako posebno tema pesničkog stvaranja ili, da kažemo tačnije i doslovnije, mislilačkog stvaranja; nigde, inače, osim na početku zapadnog mišljenja, kod Parmenida, pa i tu samo u mutnim obrisima.
Suštinsko u liku Zaratustre ostaje to da učitelj uči dvema stvarima koje pripadaju jedna drugoj: večnom vraćanju i natčoveku. Sâm Zaratustra na neki je način to uzajamno pripadanje jedne stvari drugoj. U tom smislu, i on ostaje zagonetka koju jedva da smo primetili.
„Večno vraćanje istog“ jeste ime dato bivstvovanju bivstvujućeg. „Natčovek“ je ime dato ljudskom biću koje korespondira tom bivstvovanju.
Otkud bivstvovanje i ljudsko biće pripadaju jedno drugom? Kako ona pripadaju jedno drugom kada niti je bivstvovanje čovekovo delo, niti je čovek samo poseban slučaj unutar bivstvujućeg?
Može li se uopšte raspravljati o spojenosti bivstvovanja i ljudskog bića dokle god se mišljenje drži dosadašnjeg pojma čoveka? Prema tom pojmu, čovek je animal rationale, razumna životinja. Da li je slučajnost, ili samo pesnički ukras, to da su sa Zaratustrom dve životinje, orao i zmija, da mu one kažu šta on mora da postane kako bi bio onaj koji on jeste? U obliku tih dveju životinja treba, za mislioca, da se pojavi spoj ponosa i lukavosti. Ali mora se znati kako Niče misli o ponosu i lukavosti. U beleškama iz vremena kada je pisao Tako je govorio Zaratustra kaže se: „Čini mi se da su lukavost i ponos tesno povezani jedno s drugim… Zajedničko obeležje: u oba slučaja, hladan, pouzdan pogled procene“ (Dela, t. XIV, str. 99).
Malo niže nalazi se pasus: „Tako se glupo priča o ponosu – a hrišćanstvo je učinilo da se ponos oseća čak kao greh! U stvari: ko od sebe zahteva nešto veliko i to postiže, taj se mora osećati vrlo daleko od onih koji to ne rade – tu distancu ti drugi tumače kao ’visoko mišljenje o samom sebi’; ali onaj nju (distancu) poznaje samo kao neprekidni rad, rat, pobedu, danju i noću: o svemu tome drugi ništa ne znaju!“ (loc. cit., str. 101).
Orao: najponosnija životinja; zmija: najlukavija životinja. I obe uklopljene u krug gde se uzvinjuju, u prsten koji obuhvata njihovu suštinu; krug i prsten još jednom uklopljeni jedan u drugi.
Zagonetku ko je Zaratustra kao učitelj večnog vraćanja i natčoveka vidimo u prizoru dveju životinja. U tom prizoru možemo neposrednije i lakše zadržati ono što je naše izlaganje pokušalo da pokaže kao dostojno pitanjâ: odnos bivstvovanja prema živom biću „čovek“.
„I gle! Orao je na nebu pravio velike krugove, a o njemu je visila zmija, ne kao plen, već kao njegov prijatelj: jer mu je bila obavijena oko vrata.
’To su moje životinje!’ reče Zaratustra i od srca se obradova.“
Napomena o večnom vraćanju istog
Niče je i sâm znao da njegova „najdublja misao“ ostaje zagonetka. Utoliko manje smemo pretpostavljati da tu zagonetku možemo rešiti. Nejasnost te poslednje misli zapadne metafizike ne treba da nas zavede da je izbegavamo koristeći izgovore.
Postoje, u stvari, samo dva prigovora.
Ili se kaže da je ta Ničeova misao neka vrsta „mistike“ i da ne spada u mišljenje.
Ili se kaže: prastara je ta misao. Ona se svodi na već odavno poznatu cikličnu predstavu o povesti sveta. U zapadnoj filozofiji, Heraklit je prvi kod koga se ona sreće.
Drugi izgovor, kao i svaki izgovor te vrste, ništa ne znači. Jer, šta nam vredi što konstatujemo da se neka misao nalazi, na primer, „već“ kod Lajbnica ili „već“ kod Platona? Čemu taj podatak ako se njime ne rasvetljava ni ono što je mislio Lajbnic ili Platon, ni misao koja se smatra objašnjenom tim istorijskim ukazivanjima?
A što se tiče prvog izgovora, po kome je Ničeova misao o večnom vraćanju istog fantastična mistika, sadašnja epoha mogla bi svakako da nas pouči nečem suprotnom: pod pretpostavkom, naravno, da je sudbina mišljenja da na videlo iznese suštinu moderne tehnike.
Šta je suština modernog motora nego jedna nova forma večnog vraćanja istog? Međutim, suština te mašine niti je nešto mašinsko, niti je nešto mehaničko. Ni Ničeova misao o večnom vraćanju istog ne može da se tumači u mehaničkom smislu.
Da je Niče svoju najdublju misao tumačio i shvatao polazeći od dioniskog, to znači samo da ju je morao misliti još metafizički i da je nije mogao drugačije misliti. Ali to ne znači da ta najdublja misao ne skriva nešto nemišljeno što je u isto vreme nedostupno metafizičkom mišljenju. (Up. predavanja Šta znači mišljenje? držana tokom zimskog semestra 1951/52. i , kao knjiga, objavljena 1954. kod izdavača „Maks Nimajer“ u Tibingenu.)
Priredio: Ivan Ćupin/Novi Standard
Prevod: Božidar Zec
Izvor: Martin Hajdeger, Predavanja i rasprave, PlatΩ, Beograd, 1999.
Naslovna fotografija: Meisterdrucke
BONUS VIDEO:
