Udžbenici o ekonomiji su obično dosadni, često nejasno napisani i nerazumljivi. Reč bankrot ili stečaj zvuči dosadno, ali onome ko u jednom danu izgubi sve što ima život nije dosadan. A ekonomija je zapravo život u kome ljudi svakodnevno gube i zarađuju novac, ostaju bez svega u trenutku, ulaze u razne obligacione odnose, procenjuju rizike, kreditne rejtinge, penju se s jednog na drugi kraj društvene lestvice. A svi odnosi, termini i definicije već su opisani u literaturi. Samo treba pažljivo čitati sitna slova u romanima.
Čuveni ekonomista Toma Piketi misli da o nejednakosti niko nije pisao tako lepo kao Onore de Balzak. To je i rekao u intervjuu za Oko. Jedan od najuticajnijih ekonomista na svetu Branko Milanović u tekstu Nejednakost u književnosti pisao je o tome kako su nejednakost i različiti društveni slojevi odlično prikazani u romanima Džejn Ostin i Lava Tolstoja. „Iz samo jedne Tolstojeve rečenice iz romana saznajemo da porodica Ane Karenjine po prihodima pripada srednjoj klasi. Udajom za Alekseja Aleksandroviča Karenjina, sa kojim živi u raskošnoj kući, priključila se jednom procentu najbogatijih. Ali, kao i Elizabet sa Darsijem u romanu Gordost i predrasude Džejn Ostin, Ana bi sa grofom Vronskim ušla u najuži krug esktremno bogatih – 0,1 procenat najbogatijih stanovnika Rusije oko 1875. godine. Ana bi tako svoje prihode uvećala čak 150 puta, što je impresivnije od Elizabetinog dobitka“, piše Milanović, koristeći književna dela za ilustraciju nejednakosti u različitim zemljama…
U klasicima domaće i svetske književnosti mogu se naći vrlo slikovite ilustracije za razne komplikovane ekonomske termine, poput recimo oportunitetnog troška.
Šta je to oportunitetni trošak?
„Još jedan izgled u Beograd ništa ne svidžam. Mnogo puta vidim grupa mladići, stoje na čošak, ili sede na zid i pljuvaju. Ništa ne čine samo sede i pljuvaju stalno ukrug. Sve okjolo plijuvano. Ne znam šta to znači da li je to igra omladina, ili protest protiv društva, ali ništa nije lepo. Na druga strana meni lepe su male udžerice, koje Stevan vrlo prezire, kaže turski.“
Ovo je izvod iz pisma Elizabet Blejk, udate Medaković, iz čuvenog klasika domaće književnosti Očevi i oci Slobodana Selenića. Ova Britanka koja se udala za Stevana Medakovića i zbog njega napustila London i došla u Beograd, svojoj prijateljici Rakel piše kako izgleda život u novoj sredini u kojoj kočijaši psuju kako to „ni Markiz de Sad ne bi smislio“.
„Meni Stevan neče prevoditi, ali i što ja razumem, pa to je takva verbalna erotična imaginacija, da sam ja začudžena! Stevan kaže da oni to sami kombinuju psovke. Recimo, ja sam čula: Jebem ti oca na mrtvoj materi, što je u Engleskoj strašno“, piše Elizabet svojoj prijateljici.
Način na koji Elizabet opisuje život građanske porodice u Beogradu pre Drugog svetskog rata, upoređujući ga sa životom u Londonu, klasičan je primer onoga što se u ekonomskoj teoriji zove oportunitetni trošak. Odnosno, kako bi izgledao njen život da se nije razvela od Ričarada Harisa, došla u porodičnu kuću Medakovića u Ulici kneza Miloša i suočila se sa srpskim mentalitetom, ali i sa pitanjem rođake Gordane na porodičnoj slavi da joj bude posestrima.
„Ja nemam ni najtanja ideja šta je posestrima. Ali Stevan daleko, ne može mi brzo pomogne, a vidim, neki drugi več je seo dole sledeći do mene kaže da je on starojko, pa ja, totalno zbrkana pristanem i mislim najbolije je da budem posestrima. Ali to je bila velika greška, jer tada Gordana počne plače, kaže, sada smo do smrti vezeni, ona i ja, i lijubi mene, grli, suze niz obraze njoj kotrlaju, kaže nikad takva sreća njoj nije bila“, piše Elizabet svojoj prijateljici.
Oportunitetni trošak je i kad Nanka, dojilja Stevana Medakovića, „šapuče sa neki rodžaci koji su došli da zajedno piju fildžan“, i zaprepašćeno izgovara rečenicu: „Ta leba ne jede!“ Jer da je snajka Srpkinja, a ne Britanka, podrazumeva se, jela bi leba.
„Ja crna Nanka šta kažeš! Baš ni zera“, čudila se familija u Beogradu, nakon čega je usledio kratak Nankin odgovor: „Jok!“
Maestralno je Slobodan Selenić, koji nikada nije pisao knjige iz oblasti ekonomije, time opisao oportunitetni trošak.
Očevi i oci su dokaz da će nam svaki klasik domaće ili svetske književnosti reći sve o ekonomiji. Jer, izvorno reč ekonomija i potiče od grčkih reči oikos i nomos (domaćinstvo i zakon), što znači da je ekonomija disciplina koja proučava kako društva upotrebljavaju oskudne resurse da bi proizvela određena dobra i usluge i rasporedila ih među ljudima.
Crni labud mletačkog trgovca
U osnovi mnogih klasika svetske književnosti opisan je odnos između dužnika i poverioca, što je osnova modernog bankarstva. Pre svih, taj odnos je možda najbolje skiciran u Šekspirovom Mletačkom trgovcu:
Za slučaj da mi tog i tog dana,
Na tom i tome mestu ne biste
Vratili iznose po ugovoru utvrđene, dajte
Da upišem da sam vlastan ja,
Pô kile ravno lepog vašeg mesa,
S vašeg tela, gde je meni drago,
K‘o globu da odsečem i odnesem.
Jevrejin Šajlok ovo je izgovorio Antoniju, pre nego što mu je pozajmio „tri tisuće cekina“ i pre nego što su otišli kod notara da overe ugovor o zajmu. Tako je Šajlok procenio Antonijevu solventnost, odnosno sposobnost dužnika da u celosti izmiri svoje obaveze.
Bankarskim rečnikom, Šajlok je Antoniju dao kratkoročni kredit na koji su kamate obično veće i nepovoljnije nego na dugoročne zajmove. Može da se kaže da mletački trgovac Antonio posluje na takozvanom terminskom tržištu. Tako se u ekonomiji zovu ugovori o kupovini i prodaji robe ili vrednosnih papira u nekom budućem terminu, s tim da su cena, datum isporuke i količina fiksirani u momentu sklapanja terminskog ugovora. Ovi poslovi, takozvane terminske transakcije, uglavnom imaju špekulativni karakter.
Anuitet, odnosno rata, koji Antonio plaća je jednokratan i dospeva u celosti u ukupnom iznosu od tri tisuće cekina. Ipak, u svom poslovanju mletački trgovac Antonio nije uradio ono što se zove divesrifikacija rizika, već mu se sav posao zasnivao na trgovini brodovima i nije imao drugih izvora prihoda. Jednostavnim rečnikom, Antonio je sva jaja stavio u istu korpu.
Ono što se njemu zatim događa, a što Šekspir opisuje, u ekonomiji se zove crni labud. Njegovi brodovi nisu stigli na vreme, svi do jednog su potopljeni, pa on nije mogao da otplati svoj dug jer je doživeo bankrot, odnosno postao insolventan. Crnim labudom se, inače, u ekonomiji naziva događaj koji je neočekivan i koji se ne može predvideti, a ima značajne posledice na ekonomiju.
U slučaju Antonija, posledice su bile fatalne po njegov biznis, a da lepa Porcija, koja se prerušila u advokata, nije čitala sitna slova u ugovoru koji su potpisali Antonio i Šajlok, posledice ovog odnosa dužnik-poverilac bile bi fatalne i po Antonijev život:
Očekni malo: još tu nešto ima.
Po obveznici nemaš prava ti
Krvi ni kap da uzmeš; tamo piše
Izrično tako: „pola kile mesa“
Dug uzmi, pola kile mesa uzmi;
No, ako krvi hrišćanske i kap
Prospeš dok budeš sekao, sve zemlje,
Imetak ceo tvoj će imati
Po zakonima mletačkim k‘o plen
Mletačka da ti uzme država.
Da Porcija nije čitala sitna slova u ugovoru i ovoga se dosetila, dužnik bi svoj kredit platio glavom i iskrvario do poslednje kapi krvi – naplata duga od pola kila mesa bila bi nominalna kamata, a krv koja bi potekla je skriveni trošak. Da je dug naplaćen po ovom ugovoru, to bi bilo ništa drugo do efektivna kamatna stopa, koja u teoriji podrazumeva interes koji zajmodavac uzima za sebe, plus skrivene troškove.
Ono što kod Šekspira može da se vidi je i kakvu reputaciju imaju bankari. Pa tako Šajlok, pre nego što će Antoniju pozajmiti novac, govori o svom reputacionom riziku:
Vi ste me lepi moj gospodine,
Pljuvali prošle srede, vi ste me
Toga i toga dana ritnuli,
A ne znam kada nazvali me psom;
Pa ded za ove ljubaznosti da vam
Tol‘ko i tol’ko pozajmim.
Tako je Radan objašnjavao zašto se zadužio uoči Đurđevdana kako bi spremio slavu, iako bi svako odeljenje za procenu rizika Radana Radanovića okarakterisalo kao nesolventnog dužnika.
U pripovetci Milovana Glišića Radan ipak pozajmljuje 50 dukata, ali preuzima obavezu da vrati 80, što znači da je zajam uzeo uz kamatu od 62,5 odsto. Dug nije vratio pa je, modernim bankarskim rečnikom, hipoteka aktivirana i Radan je ostao bez kuće i bez imovine.
Takva vrsta zajma koja dospeva jednokratno i sa kamatom se naplaćuje u celosti, u modernom finansijskom svetu danas, na primer, postoji u formi PIK obveznica. Ne znam da li je hrvatski biznismen, nekadašnji vlasnik „Agrokora Ivica Todorić čitao Milovana Glišića, ali je on, kao i Radan, koristio takozvane payment in kind dužničke papire.“
Šortovanje i džini koeficijent
Namerno obaranje cene akcija neke kompanije na berzi zove se šortovanje, ali čuveni pisac Štefan Cvajg, na primer, u romanu Nestrpljivo srce ne spominje ni berzu, ni skvizing ni šortovanje. Ali ipak savršeno opisuje kako je lokalni bogataš grof Kekešfalv kupio vrednu imovinu tako što je naslednicu velelepnog dvorca držao u ubeđenju da ta imovina vredi mnogo manje.
I kao u klasičnom šortovanju na berzi, kad oni koji hoće da obore cenu neke imovine umesto opcije „kupi“ pritisnu opciju „prodaj“, Kekešfalv se u Cvajgovom romanu pred naslednicom pojavljuje kao posrednik u trgovini, i to na strani prodavca. On naslednicu drži u uverenju da njen dvorac vredi mnogo manje, a da on ima kupca za tu transakciju, krijući zapravo od nje svoje prave namere: da je on kupac i da obara cenu kako bi se vredne imovine domogao za male pare. Kao u šortovanju na berzama.
Džini koeficijent u ekonomskim udžbenicima predstavlja najčešće korišćenu meru disperzije, a koristi se kao mera nejednakosti prihoda, nejednakosti distribucije ili raspodele bogatstva. U klasicima domaće i svetske književnosti niko ne spominje džini koeficijent, ali je u literaturi mnogo dobrih primera nejednakosti, o nekima od njih je pisao Branko Milanović.
U srpskoj književnosti putevi novca i različite društvene klase vide se i u Gospođici Ive Andrića. Junakinja njegovog romana, usedelica Rajka Radaković, rođena je u Sarajevu u bogatoj trgovačkoj porodici, ali je njen otac bankrotirao kad joj je bilo 15 godina, nakon čega se ona okreće štednji.
Andrić u životu Rajke Radaković opisuje događaj koji u ekonomskoj literaturi može da bude crni labud. Taj događaj desio se 1914. godine, a reč je o Sarajevskom atentatu kad je Gavrilo Princip pucao na Franca Ferdinanda. Sve što Rajku posle tog događaja zanima jeste kako će se ovaj pucanj, koji je za nju crni labud, odraziti na njen biznis.
Nejednakost se jasno i slikovito vidi i u Žerminalu, klasiku francuskog pisca Emila Zole. Osim priče o tome kako su industrijska revolucija i pronalazak parne mašine uticali na život rudara u severnoj Francuskoj sredinom 19. veka, Zola piše i o razlikama u načinu života i standardu vlasnika kapitala s jedne, i rudara i njihovih porodica koji žive na ivici egzistencije, s druge strane.
Kad junak romana, mašinista Etjen Lantje, u Parizu dobije otkaz, dolazi u rudarski gradić Vore kako bi pronašao novi posao. Prvo što vidi golim okom je nejednakost.
Emil Zola opisuje kako Lantje dolasku u Vore sreće starca koji ispljune crnu pljuvačku, a onda mu, na pitanje ima li u njegovom mestu posla, odgovori: „Tuga te obuzme kuda god pogledaš, otpuštaju svet, radionice zatvaraju jednu za drugom… Možda nije za to kriv imperator, ali zašto ide te se tuče po Americi? Da i ne govorim o tome kako i životinje kao i ljudi umiru od kolere.“
U razgovoru putnik namernik vrlo brzo saznaje da se u rudničkom gradiću Vore meso ne jede svaki dan. A onda starac izgovara rečenicu: „Da bar samo ima hleba.“
Scena koju Zola dalje opisuje je literarni prikaz džini koeficijenta i razlika između bogatih i siromašnih, vidljivih golim okom:
„– E, čije je sve to?… Niko ne zna. Pripada nekim ljudima.
I rukom pokaza kroz pomrčinu na neku nejasnu tačku, neko daleko, nepoznato mesto, nastanjeno tim ljudima, za koje su muškarci iz lokalne porodice Mae kopali rudu već više od jednog veka. Njegov glas imao je neku vrstu pobožnog straha, kao da je govorio o nepristupačnoj svetoj škrinji, u kojoj se skrivao nahranjeni i izvaljeni bog, kome su svi oni davali svoje mesto, a koga nisu nikad videli…“
Ovako je Zola opisao francuske kapitaliste druge polovine 19. veka, ali je opisao i kako izgleda tranzicija, i posledice promena u tehnologiji proizvodnje, privredi, ekonomskoj strukturi, ali i društvu.
Ni Slobodan Selenić u već spomenutom romanu Očevi i oci ne spominje džini koeficijent, ali se u nekoliko navrata i u nekoliko slika vide primeri nejednakosti u Srbiji između dva svetska rata. Jedan od njih je kad Elizabeta Medaković svojoj prijateljici Rakel opisuje svog sina Mihajla, koji se s drugovima kupao na Dunavu:
„Imao je plavi kupači kostim od makoa, obrubljeni oko nagavica i struka crveno-belom trakom. Još samo jedan dečak imao je plavi kostim. Drugi su bili u običnim gačama, od sivog platna, dugačkim do kolena, vezanim na učkur. Onda, kada je došao da sunča se, Majkl je iz džačke kabine doneo svoj ogrtač od frotir, isti kao njegov kostim (ja sam mu kupila taj komplet u Fiumi), pa je njime prekrio ledža, koja bila su crvena.“
Preko lika Elizabete Medaković i opisa kupaćih kostima i gaća na učkur, Slobodan Selenić jasno skicira džini koeficijent, razliku između društvenih slojeva u Srbiji tog vremena.
Klasici svetske i domaće književnosti reći će nam sve o ekonomiji. Kako je Šekspirov mletački trgovac propao na terminskom tržištu; kakve veze sa današnjim tajkunima i u Srbiji u regionu, uključujući sudbinu „Agrokora“ Ivice Todorić, ima slučaj PIK obveznica Radana Radanovića iz priče Glava šećera Milovana Glišića, a čitajući Selenićeve Očeve i oce možemo uočiti šta je zajedničko Elizabet Blejk i, recimo, sinu Miodraga Kostića koji je studirao u Londonu. Oboje su dobar primer za oportunitetni trošak: gde bi bila Selenićeva Elizabet da se nije udala za Stevana Medakovića i gde bi bio Aleksandar Kostić da se po završenim studijama nije vratio u Srbiju i zaposlio u očevoj firmi…
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS OKO
Naslovna fotografija: Pixabay
BONUS VIDEO:
