Mnogo je dvosmislenosti u nostalgiji za SSSR-om, koju sociolozi, ne znam s kojim ciljem, otkrivaju među uglavnom starijim građanima Rusije.
S jedne strane, mi dobro znamo šta je ta nostalgija. Njome su ispunjeni svi internet-sajtovi: „Rođeni u SSSR-u“, „Ljubav, Komsomol i proleće“ i drugi. Nju pokušavaju da iskoriste kreatori serijala o sovjetskim grand-damama i filmova o hrabrim bezbednjacima-čekistima, na nju se pozivaju političari, ne samo sa levice, nego i oni centrističke orijentacije ( a desnice, zapravo, kod nas i nema).
Ako se fokusirate na ove medijske proizvode, možete steći utisak da je sovjetski čovek samo slušao Pahmutovu, čitao knjige o pioniru-heroju Pavliku Morozovu i majoru Vihoru, gledao isključivo „Neuhvatljive osvetnike“, jeo sladoled, pio sodu za tri kopejke, sanjao da postane astronaut i svo slobodno vreme provodio ponosan na izgradnju BAM-a i moć Sovjetske armije na paradama povodom Dana pobede (ups, parada nije bilo devetog maja, bilo ih je samo sumornog sedmog novembra, parada za Dan pobede održavala se jednom u 10 godina, na okruglu godišnjicu).
Pioniri, Čeburaška, „Sići ću na udaljenoj stanici – trava mi do pojasa…”, „Odvešću te u tundru”, salata Olivie, soda, streljana u parku, „mama je pilot” – o, to su bili dani…
Za redovima, strašnim bojama haljina, nejestivom čorbom iz kantine u vrtiću, beskrajnim kongresima i plenumima na crno-belom TV-u niko nije nostalgičan, a u najgorem slučaju ovo izaziva odgovor: „vi sve lažete, toga nije bilo”, poričući, ponekad besramno, ono što je očigledno.
Ovaj efekat nastaje kao rezultat primitivnog arheološkog pristupa živoj istoriji, kad se grupa sličnih artefakata objedinjuje u holističku, da tako kažemo, „arheološku kulturu“, koja počinje da se nekritički doživljava kao odlivak živog života.
Svaki iskusni arheolog zna da su u stvarnom životu stanovnika prošlosti stvari, kao prvo, postojale sa nekim hronološkim pomeranjem – često je korišćeno „staro“, a kao drugo, u stvarnom životu artefakti nekoliko kultura su se preplitali u svakodnevnom životu jedne te iste populacije. Ista osoba u isto vreme na istom mestu mogla je da koristi slovenske lonce, sarmatske strele, rimske broševe, varvarsku imitaciju rimskih kopči, pa čak i neki kineski uvoz.
U međuvremenu, destilisana „sovjetska arheološka kultura“ koju su projektanti sov-nostalgije izdvojili, lišena je i najmanje dvosmislenosti, a njeni propagandisti se prema njoj odnose sa zverskom ozbiljnošću.
Ako su na početku žurnala bile fotografije obrva sa Brežnjevom, u sredini čuvara irvasa Čukotke, a na kraju erotične devojke u cveću, sad podrazumevaju da je sovjetski čovek sa jednakom pažnjom proučavao i obrve, i čuvare irvasa, i devojačke izbočine, a ne da je preskakao Brežnjeva, bacao brz pogled na čuvare irvasa kao na egzotiku i koncentrisao se na lepotice.
Još jedna psihološka aberacija povezana je sa ovom nostalgijom – oni koji pripadaju sadašnjem društvu obilja potpuno zaboravljaju realnost sovjetske oskudice.
Nostalgični predmeti su danas svuda i lako dostupni. Ali ih dostupnim čini tržišna ekonomija. U SSSR-u, mnoge nostalgične stvari, za kojima su oni nostalgični, jednostavno ne bi bile dostupne zbog njihove oskudice ili bi za njih plaćali neproporcionalnu sumu novca na sivom/crnom tržištu.
Ukršteni tokovi
Realni život u realnom SSSR-u sastojao se od nekoliko ukrštenih tokova. Sovjetsko činovništvo i polučinovništvo, kojima su prepunjeni svi nostalgični kanali, bili su samo jedna od tih struja. Bilo ih je, naravno, svuda, ali su bili malo cenjeni. Retko koji pionir mogao je strpljivo da se drži linije. Službenost je prezirana, parodirana, o njoj su se pričali vicevi, u školi su pevali parodije na sovjetske pesme, pa čak i na sovjetsku himnu, ismevali „Stavi prste u usta i reci: Lenjingrad”, „Ovo su noge Nadežde Konstantinovne, ovo su noge Feliksa Edmundoviča, a gde je Lenjin? A Lenjin je u Parizu“.
„Najseksi ploča: Brežnjevljev govor sa dahtanjem, puštan malom brzinom“ – inače, dedini govori su se ponekad zapravo slušali da bi se čovek dobrodušno od srca nasmejao. Čoveka koji bi umesto Albana i Romine Pauer ili „Mećave” Sviridova „za dušu“ slušao pesme Pahmutove o tome da se bitka nastavlja, smatrali bi ludim ili opasnim provokatorom.
Naravno, u tom oficiozu bilo je više oficijelnih („Marks i Engels su dva različita čoveka, a Slava KPSS uopšte nije čovek“) i manje oficijelnih momenata. Taj ne-oficioz povezivao se prvenstveno sa patosom „izgradnje socijalizma“. To jest, obična stvaralačka ljudska aktivnost, lišena ideologije, nakalemljena na romantiku pokoravanja velikih prostora. „Pod krilom aviona o nečemu peva zeleno more tajge“.
Ništa manje moćan i, avaj, mnogo prestižniji tok bio je „import“. Obožavanje uvoza bilo je prosto nenormalno – svi su težili da nose, jedu, piju bar nešto strano i sačuvaju „teglu od tamnog stakla“ ili bar limenu kutiju pravog indijskog čaja. Ko kaže da se to nije desilo ili da on tome nije težio, jednostavno mu ne verujte, on je bestidan lažov i naknadno koriguje svoje pamćenje.
Razume se, nisu svi bili spremni da prodaju Otadžbinu za umetke uvoznih žvaka (sećate se kako smo se igrali njima na odmoru?), iako je bilo i takvih. Ali je malo ko razumeo zašto mora da živi sa osećajem stalnog poniženja od činjenice da je sve domaće drugorazredno, da su čak i sovjetske konzerve gore od onih uvoznih.
Uvoz je bio legalan. Zvanično prevedene Hemingvejeve knjige, albumi grupe „ABBA“ koje je zvanično objavila „Melodija“. A bilo je i ilegalnog, od špekulanata ili u ličnim koferima. Odeća, posteri Bitlsa, cigarete, zatim video kasete, koje su se razmenjivale na crnom tržištu.
Ako neko ko je nostalgičan za sovjetskim detinjstvom bolje pogleda sopstvena sećanja, otkriće prelepu zemlju koja je trudom Brežnjeva i Kosigina bila napola integrisana u Zapad i uživala u tome. Tamo će Džo Dasin pevati o Jelisejskim poljima, na dečjem rođendanu će se piti pepsi-kola, za tatin žiguli ispostaviće se da je fijat kupljen u Italiji, a roditelji će uveče poći u bioskop da pogledaju „Tutsi“.
Bez ove „meke globalizacije“, koja je počela posle festivala 1957, ne mogu se razumeti karakteristike sovjetskog sistema nostalgične ere. U stvari, tadašnji SSSR je doživljavao procese slične onima koji su se odvijali na Zapadu – obnavljanje koncentracije kapitala, nemilosrdno razbijenog u svetskim ratovima i revolucijama, uz relativnu ekonomsku jednakost. Svuda su se gradile nove kuće – nekretnine, svuda je vladao dostupni potrošački bum – ovo doba opšteg „kajfa“ nazvano je „zlatnih trideset godina“, čiji je vrhunac bio 1968–1975, doba „detanta“. Činilo se da će se još malo pa buržoaski SSSR spojiti u konvergenciju sa ružičastim Zapadom, kao „Sojuz“ sa „Apolonom“ na kutiji cigareta.
Druga važna struja sovjetskog života bila je nezvanična kultura. Zvanično dozvoljena, ali ne i politički kanonizovana, kao Teatar na Taganki ili Okudžava, balansirajuća na ivici, kao Visocki, direktno disidentska, kao Galič.
Ljudi su razmenjivali samizdat i tamizdat, dobijali Mandeljštamove zbirke koje su se u malim tiražima provukle kroz sovjetsku cenzuru, kopirali Gumiljovljeve rukom pisane primerke, a neki su se čak dosetili da u zabačenom ćošku čuvaju Solženjicina. I sigurno su svi znali da je postojao takav pisac – da je napisao Ivana Denisoviča i Matrjonu, a onda su ga iz nekog razloga zabranili, čini se, jer je napisao strašnu knjigu Arhipelag Gulag.
„Brežnjev u Centralnoj Aziji. ‘Selam alejkum’ – pozdravljaju ga radnici. ‘Alejkum selam’ – odgovara vođa, pripremljen za ovu priliku. ‘Arhipelag Gulag!’ – viče disident koji je odnekud iskočio. ‘Gulag Arhipelag’ – odgovara Leonid Iljič.“
Od histerične mržnje prema Solženjicinu koja se trenutno gaji na neosovjetskim forumima nije bilo ni traga. Ljudi koji su iskreno verovali u glupost o „književnom Vlasovcu” bili su u kategoriji slaboumne ili posebno lukave kopiladi.
Fenomen na ukrštaju importa i disidentstva bili su glasovi stranih neprijatelja. Ismevali su ih, nisu im verovali, ali su ih skoro svi slušali. Seva Novogorodcev je bio rok-guru tog doba i promovisao je dva „Akvarijuma“, jedan izdajnika Rezuna, drugi Grebenščikova, kako su pokazali događaji u poslednjoj deceniji, takođe izdajnika.
Vudi Alen je jednom napisao da je radio vaspitao Ameriku, da su svi odrasli slušajući iste pesme. Isto se može reći i za moju generaciju – nju je odgajao radio, nažalost – neprijateljski radio. I u tome nema ničeg dobrog, pošto su taj posao obavljali uglavnom klevetnici i rusofobi.
Doduše, reč „rusofobija“ naučio sam upravo od njega, iz histerije Borisa Paramonova u vezi sa traktatom Igora Šafareviča. Bila je to prilično smešna igra – odigravanje u obrnutom smeru onoga što su rekli na „Slobodi“ i Bi-Bi-Siju o ruskom nacionalnom identitetu. U Vojnovičevom romanu Godina 2042, koji je autor iz večeri u veče čitao na radiju, na Solženjicina se izlivao otrov zbog toga što je bio previše ruski i tradicionalan, i moglo se razumeti da je pustinjak iz Vermonta zaista bio nacionalni ruski pisac. Vasilija Belova su grdili zbog počvenizma i antisemitizma, naročito njegov roman „Sve je pred nama” – što znači da je vredelo pročitati i porazmisliti o…
Naravno, nisu svi imali dovoljno pameti za takvu operaciju obrnutog prevođenja – našu katastrofu ranih 90-ih organizovali su upravo partijski instruktori i šefovi odeljenja časopisa Komunist, koji nikad nisu naučili da zapadnjačke glasove slušaju „između zvukova“ i adekvatno shvate šta je rečeno.
Sovjetska, ali ipak Rusija
Svi gore navedeni tokovi sovjetskog života i kulture bili su sporedni u poređenju sa glavnim, osnovnim (barem za mene). Reći ću vam strašnu tajnu: mi smo živeli u Rusiji. Da, naravno, ona je bila lišena svog imena, izgubljenog na nacionalnom nivou i šifrovanog samo u skraćenici imena jedne od republika: „Rossiйskaя SFSR“.
Da, bila je jako okrnjena, lišena mnogih važnih imena i istorijskih događaja, mnogo toga je izobličeno, mnogo prećutano – posebno u pogledu vladavine poslednjeg svrgnutog cara, mnogo unakaženo i poprimilo izobličene razmere. Ali hiljadugodišnja istorija ne može se poništiti za sedamdeset godina. Naš svet je ličio na neku centralnu moskovsku ulicu, u kojoj su se među starim vilama i stambenim zgradama s kraja 19. veka, tu i tamo zaglavili konstruktivistički paralelopipedi 20-ih, staljinističke kuće, hruščovke i brežnjevke, ali se sačuvala samo jedna crkvica, bez krstova na kupolama, pretvorena u restauratorske radionice.
A ipak, živeli smo u Rusiji. „Zovem te Rusijom — zovem te jedinom“, peva se u pesmi prilično odvratne i potpuno antiruske serije „Senke nestaju u podne“. Serija je gledana sa pola oka, ali su pesmu znali svi – izvodila ju je na koncertima Olga Voronec (a u filmu Ekaterina Šavrina). Međutim, svi su mislili da je to Ljudmila Zikina, širom zemlje grmela je njena druga pesma, „Iz daleka dugo teče reka Volga“.
U foto-albumu koji je doneo moj otac iz Kalinjingrada, gde se nalazio i Kantov grob i spomenik Šileru, epigraf je bio: „Iako Rusija ovde završava, odavde ona počinje“.
Da smo mi Rusi, takođe smo saznali prilično rano, ali ne iz naših pasoša. „Neprijatelj je toga dana mnogo naučio, / Šta znači smela ruska bitka, / Naša borba prsa u prsa!“ Dobro dete je sa pet godina čitalo Ljermontovljevo Borodino, jedva znajući da čita.
A jednog dana sam se našao u muzeju na koncertu sopstvenog oca, koji je pevao pesme po stihovima Denisa Davidova: „Volim krvavi boj, rođen sam da služim caru…“. Verovatno je to bila 1984, a dalje je bilo „Prokleto mi je drago zbog tebe – naša matuška, Rusija“ i još nešto o trulim Francuzima. I ne samo Ljermontov… „Šveđanine, Rus – bode, seče, reže…“ – Poltava se spojila sa Borodinom u jedan prozračni metatekst kojem je prethodila Bitka na ledu.
Verovatno je svaki dečak u detinjstvu imao čuvenu plastičnu kolekciju vojnika, koja ilustruje ili sam istorijski događaj, ili film „Aleksandar Nevski“, gledan bukvalno do dna, samo da je bilo moguće očima napraviti rupe u televizoru. Crveni Rusi – tri na konju, dva spokojna, treći juri u napad – i sedam pešaka, a protiv njih zeleni „psi-vitezovi“ (pogrešan sovjetski prevod izraza Karla Marksa „gomila vitezova“): konjički vitezovi, najamna pešadija, uperili su strele sa obe strane jedni na druge, a dva mačevaoca su efektno ukrštala mačeve.
Uopšte, Aleksandar Nevski je bio centralna ličnost ruske nacionalne svesti ove epohe, zahvaljujući njegovoj zvaničnoj sovjetskoj kanonizaciji. I orden njemu u čast, i film, i čuvena Korinova monumentalna slika, i knjige o njemu, od poprilično visokoparne poeme Konstantina Simonova Bitka na ledu do divnog romana Vladimira Jana Mladost komandanta, posebno namenjenog tinejdžerima.
Našu ljubav prema zavičajnoj istoriji negovali su ne samo udžbenici, ne samo filmovi o Aleksandru Nevskom, Ivanu Groznom, Suvorovu (iako je iz njega isečena antipoljska scena), Ušakovu, Kutuzovu i Nahimovu, već i istorijski romani.
Bilo ih je mnogo, različitih autora i različitih epoha. Jurij Miloslavski, ili Rusi 1612 Zagoskina, Begunci u Novorusiji (kakva reč!) Danilevskog, Kad je pao Hersones, Ana Jaroslavna – kraljica Francuske i Poslednje putovanje Vladimira Monomaha od Ladinskog, belogardejca koji se vratio u SSSR. Inače, ovi romani su pisani sa tako velikom istorijskom erudicijom da su dobili pohvale od veoma zahtevnih vizantologa.
Sovjetski autori, činilo se da govore o klasnoj borbi, a zapravo govorili su o epohi: Stepan Razin od Zlobina i Emeljan Pugačov od Šiškova sa jarkim opisom Sedmogodišnjeg rata. Svako iz porodice Tolstoj dao je po jedan divan istorijski roman: Rat i mir, Princ Srebrni i Petar Veliki (šta, ova Tatjana nije prava Tolstoj?). Koliko sam puta, kao malo dete (naučio sam da čitam veoma rano), stajao na ivici sofe u dnevnoj sobi i zamišljao da stojim na zidu tvrđave Rjazan i da je štitim od mongolo-tatara, o kojima sam čitao u trilogiji Vladimira Jana Džingis Kan, Batij, Do poslednjeg mora.
A u Novgorodu je stvarao veliki Dmitrij Balašov, čiji je prvi roman iz ciklusa – Mlađi sin objavljen 1975. Ep Moskovski suvereni koji je stvorio Balašov nema premca u svetskoj književnosti – može se konkretno, po detaljima i karakterima zamisliti vek i po ruske istorije. Do knjiga Balašova došao sam mnogo kasnije, da bih se pod starost utešio stranicama ruske istorije, ali su mnogi uz njih odrasli.
Ali, ne samo romani. Pogled na svet dečaka moje generacije odredila je Knjiga budućih komandira Anatolija Mitjajeva, koja je, uporedo i ravnopravno sa delima Cezara i Hanibala, opisala podvige Svjatoslava, Vladimira Monomaha, Dmitrija Donskog, suvorovsku bitku kod Rimnika, kutuzovski Ruščuk i brusilovski prodor. Knjigu je otvarao simbolični crtež na kojem su u jednom redu prikazani ruski vitez, oficir Petra Velikog, crvenoarmejac, vojnik Velikog Otadžbinskog rata i savremeni oficir. Mesto vojnika Crvene armije u ovom nizu, najblaže rečeno, može se osporiti, ali je nesumnjiva činjenica da je ovaj jedinstveni niz u Rusiji započeo – postojala je i kolekcija glomaznih plastičnih vojnika koji su izražavali istu ideju.
Uz antičke strategeme (ratna lukavstva) koje je opisao Rimljanin Frontin, Mitjajev je iz knjiga i hronika prepisao drevne ruske strategeme: „Kijevska i galicijska vojska borile su se od podneva do večeri. Mali uspesi su prelazili sa jedne na drugu stranu. Kad je počelo da se smrkava, Kijevljani su podigli ranije zarobljene neprijateljske zastave. Galičani su počeli da im se približavaju i bili su zarobljeni.”
Sakupljali smo razglednice sa divnim delima umetnika Semjonova Ruski oklopi X–XVII veka, iz kojih sam naučio reči „bahterec“, „tegilяй“, „kolontarь“, „zercalo“. Tu je bio i Ruski mundir u dva dela, posvećen XVIII i XIX veku.
Brojne crkve prikazane na slikama obavezno su imale pravoslavne krstove. Ne kao kod savremenih dizajnera koji su bukvalno odasvud poskidali krstove. A kod petrovskog oficira sa strane – trobojna traka u bojama državne zastave; tih godina nijedan nitkov nije smeo ni pomisliti da se usudi i nazove je „vlasovskom“. Naprotiv, njome su se ponosili, baš kao i Andrejevskom.
Renesansa Drevne Rusije
Rusь (naziv prve ruske države; prim. NS) je bila važna odbrambena linija Rusije tokom nastupa „multinacionalne socijalističke zajednice sovjetskog naroda“. Sve što je bilo zabranjeno kao Rusija moglo je sasvim legalno postojati kao Drevna Rusь – navodno, to je bilo davno – više nije opasno za istorijski materijalizam.
U tom smislu, sovjetska epoha bila je istinska drevnoruska renesansa – ako je ranije, u carskoj Rusiji, antika bila nešto davno prošlo, onda je ovde, naporima ljudi poput akademika-filologa Dmitrija Sergejeviča Lihačova, ponovo postala aktuelna. Drugi poznati filolog, akademik Pančenko, jednom je rekao: „Ja sam emigrirao u Drevnu Rusiju“.
Zalaganjem čitave plejade delatnika takozvane „ruske partije“ – naučnika, istoričara umetnosti, pisaca i pesnika, urednika i izdavača, Rusija je zauzela centralno mesto u našem istorijskom kosmosu, čemu je naročito doprinela proslava 1980. godine – šest stoleća od Kulikovske bitke, da tako kažem, alternativne Olimpijade za rodoljube.
Jedan od stubova dečjeg obrazovanja bili su ruski epovi sa bogatstvom herojskih likova i ništa manje likova mitskih zlikovaca, u kojima su se lako razaznavali strašni stepski stanovnici Horde – tu je car Kalin, i Tugarin Zmievič, i Idol Pogani. Dečje knjige sa ilustracijama koje nastavljaju bilibinsku tradiciju bile su obavezan element dečje svakodnevice.
Pravoslavne crkve i ikone su sasvim legalno uvrštene u školske i univerzitetske udžbenike kao umetničko nasleđe. Fotografija ili kalendar sa crkvom Pokrova na Nerli bili su prisutni u gotovo svakom ruskom domu kao neka vrsta obeležja etničkog identiteta.
Čim je nestala potreba za skrivanjem ikona u gradovima (a u selu ih nikad nisu skrivali), one su se, iako u malim količinama, u vidu malih bakarnih slika, pojavile kod svih. Kao još nekršteno dete, lako sam razlikovao Svetog Nikolu od Svetog Georgija Pobedonosca, „Trojicu“ od „Silaska u pakao“, pa čak i Borisa i Gleba od Petra i Pavla.
Po selima su bake na zidovima imale kalendare sa likovima svih bradatih arhijereja Ruske pravoslavne crkve na čelu sa patrijarhom Pimenom, a u kolibi, iza zatamnjenog stakla, mutno održavajući sićušnu lampu, tužno su gledale zatamnjene ikone u limenim ramovima, ukrašene veštačkim cvećem. Bio je to krhki i siromašni mostić sa pokidanom tradicijom, ali je ipak postojao.
Krštenje
Sa osam godina, pažljivo proučivši atlas iz poznavanja prirode i uverivši se da je naša planeta lopta, vrlo ozbiljno sam saopštio svojoj baki i majci da je zemlja okrugla, što znači da Boga nema. Nakon mojih ateističkih izjava, porodični savet je odmah čvrsto odlučio da je nemoguće dalje odlagati moje krštenje. Takva je bila, srećom, mudra logika tradicije. Nema nikakve „slobode samoopredeljenja“ ako dete lupa gluposti o odsustvu Boga donete iz škole, to znači da je definitivno vreme da ga krstite.
Ubrzo, u našoj seoskoj crkvi, gde su verovatno kršteni moja majka, a možda i baka i deda, ja sam, bez svedoka, da ne naudim ocu, sa entuzijazmom pljuvao i gazio satanu i krstio se u ime Svete Trojice. Ne sećam se da li su me potopili ili polili (kao što je tada ponegde bio običaj zbog oskudica), ali je, za svaki slučaj, Proviđenje odlučilo da me potpuno oblije – kad smo se vratili u naše selo, padala je takva kiša da smo bili mokri do gole kože.
Moj krsni krst je bio okačen o uzicu u ormanu moje bake i jako sam se nervirao što nisam mogao da ga nosim u školu. Ali on me je zauvek zaštitio od demonskih urlika Bagrickog: „Neka odzvanjaju mrske, oskudne reči…“. Krstić je bio moja mala tajna, blagovremeno skriveno srce, dajući potrebnu dubinu i vrbama, i jajima i uskršnjim kolačima u sovjetskim pekarama koje su ih redovno prodavale, stidljivo nazvanim „Keks prolećni“. Doduše, mi smo kolač uvek sami pekli.
Sovjetski Savez je bio zemlja razrušenih, opustošenih crkava bez krsta. Službe gotovo nigde nije bilo, a zvonjava se gotovo niotkud nije čula. Ali ipak su i ove opustošene crkve bile stražari ruskog duha među okolnim staklom i betonom. Ovde se osobenost ruske arhitekture pokazala veoma povoljnom – bila je eksterijerna, okrenuta ka spolja, svedočivši svetu svom svojom lepotom o prisustvu Boga. Dakle, čak i razrušene, pa i ogoljene, čak i lišene krstova, crkve su i dalje propovedale Hrista staklastom i betoniranom svetu pred našim očima.
Kolomenskoe, sa svojom Crkvom Vaznesenja koja se uzdiže kao raketa, sa svojom usamljenom i tragičnom Crkvom Usekovanja, sa Kazanjskom crkvom i tada otvorenom za sve, sa ostacima carskog dvorca, sa odajama i muzejima, sa izgraviranim „dvoglavim orlom“ – jedan dan ovde zauvek je usađivao osećaj ruskog identiteta.
Car Aleksej Mihailovič, oko čijeg dvorca je formirano selo, naravno, pogubio je Stepana Razina, ali je, ipak, davno, prisajedinio Ukrajinu i iznedrio Petra Velikog, tako da nije bio potpuno negativan lik. Njegov veliki, prelepi portret u punoj kraljevskoj regaliji nalazio se u jednom od izdanja Ilustrovane istorije SSSR-a.
U toj istoriji, inače, jedno od poglavlja zvalo se „Početak narodnog preporoda“, i uopšte, u prvim odeljcima knjige mnogo se govorilo o ruskoj kulturi. Jasno je da ste odrastajući na takvim knjigama na ovaj ili onaj način postajali „prirodni ruski nacionalista“.
SSSR – 2.0?
Nekadašnja velika država podsećala je na sebe u svemu – u trofejnim topovima u kremaljskom Arsenalu, u horu iz „Ivana Susanjina“, koji se izvodio u školi (da, da, znam da je naziv lažan – opera se zvala „Život za cara“ i hor je lažan, umesto pravog rozenovskog, ali se ipak i tu pevalo o „Velikom našem ruskom Narodu“), u veličanstvenom zvučnom zapisu koji se nalazi među pločama za dijafilm „Moskovski Kremlj“, u svojevrsnom opisu-katalogu spomenika Milenijum Rusije ili u knjizi posvećenoj ordenima Ruske imperije (u njoj su, međutim, pažljivo razdvojeni sa sovjetske tačke gledišta „pravilni“ nosioci ordena Svetog Georgija – Kutuzov i Barklaj od „nepravilnih“ Paskeviča i Dibiča).
Onaj „Sovjetski Savez” za kojim nostalgiraju današnji neo-sovjetisti, to je Sovjetski Savez u kome postoji samo pionirski komsomol, gde grme pionirske zore i tutnji „opet se nastavlja bitka”, gde svi grade hidroelektrane i love špijuna i on ništa zajedničko sa pravim Sovjetskim Savezom, u kome su odrasli današnji četrdesetogodišnjaci, nema.
U stvari, neosovjetska propaganda je za svoju glavnu odliku uzela nametljivi bučni fon koji je toliko razdraživao tu epohu. Ljudi izveštačeno, „u inat gajdaročubajsu“, teraju sebe da vole ono što tada nisu voleli i nisu mogli da vole, već ono na šta su jednostavno navikli tokom godina neprestanog drobljenja. U izvedbi Letova, pesme o Lenjinu kao tako mladom zvučale su mnogo smislenije od onih koje je izvodio Leščenko.
Uopšteno govoreći, sadašnji neosovjetski kult sastoji se od najodvratnijih ostataka sovjetske ere – antireligijske propagande, veličanja masovnih represija, klevete ruske monarhije. Čini se kao da sve ono što smo tada prezirali sad s apetitom konzumiraju neokomunisti.
Na mesto pravog SSSR-a, sa njegovim preplitanjem i raznovrsnošću kulturnih tokova, koji su život, posebno dečiji, na momente činili ako ne srećnim, onda podnošljivim i privlačnim, dobijate crveni leš, koji, ako bi se pojavio na pločniku ispred škole, smučilo bi se ne samo glavnoj pionirki (pionirski vođa je, inače, uglavnom bila normalna mlada devojka, zvanični seks-simbol škole) – nego čak i predavaču društva „Znanje“ o naučnom ateizmu.
Kad se čovek koji je odrastao u Sovjetskom Savezu seti svog detinjstva, on se seća upravo detinjstva u kome je bilo mnogo veselog i tužnog, slatkog i odvratnog, neprijatnog i prijatnog. To je detinjstvo gde su bile baka, majka, otac, prve knjige, prvi poljubac i druge stvari koje su izmišljene ne pod Brežnjevom i ne pod Lenjinom, već u kamenom dobu. I kad ga pitaju: „Jesi li nostalgičan?“ – on samouvereno odgovara: „Da.“
A onda mu pritrčava starmali momak sa crvenom kravatom i, pokazujući na leš Staljina, Deržinskog, na podrume Lubjanke, na komsomolske „stroge ukore“ upisane u člansku kartu, na posutu mrvicama „Miška“ bombone i odozgo ukrašenu Čeburaškom, urla mu na uvo: „Vidi, ovo ti nedostaje! Rođen si u Sovjetskom Savezu, stvoren si u SSSR-u, hoćemo SSSR-2.0!” Izvinite – ne.
Rođen sam u zemlji koju je, čak i po njenoj himni, ujedinila Velika Rusь. Na času muzike u horu „Slavьsя“ učio sam o velikom ruskom narodu. Kršten sam 1983. godine u seoskoj crkvi, izgubljenoj u ruskim prostranstvima, kaluškim šumama, gde do danas nije položen asfalt. U mom detinjstvu nije postojala samo Čeburaška, već i Lebedi Neprяdvы, ne samo Buratino, već i Ilja Muromec. A jedna od mojih omiljenih knjiga u detinjstvu bila je Putovanje preko tri mora Afanasija Nikitina, gde je rečeno: „A Bog da sačuva Rusь! Na ovom svetu takva zemlja ne postoji…”
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: dzen.ru
Prevod: Želidrag Nikčević/Novi Standard
Naslovna fotografija: dzen.ru
BONUS VIDEO:
