Kada sam pre nešto malo manje od dve godine prihvatio poziv Momčila Vuksanovića da u ime „Srpskog nacionalnog savjeta Crne Gore“ (SNSCG) održim predavanje u Podgorici, obuzelo me je osećanje ushićenosti i straha. Bojao sam se kako da govorim pred epskim narodom kome je beseda bila genetski upisana u prostor. Strahovao sam kakav ću ostaviti vizuelni utisak sa mojom prosečnom „srbijanskom“ visinom, među naočitim gorostasima. Ali sam se i radovao, posle par decenija neodlaženja, putu u „Srpsku Spartu“, o kojoj sam tako mnogo čitao.
Jer moja tadašnja predstava o Crnoj Gori nije oformljena na prisustvovanju „od krvi i mesa“ tamo i „dole“, već pomoću dva oprečna stava u sopstvenoj svesti. Prvi i svakako pozitivan, činio je to mistično i neiskustveno vreme ispunjeno planinskim predelima i herojskim rečima, kao u Njegoševim poemama i kao na Lubardinom slikama. Drugi i neizostavno negativan stav, nastao je kao kolektivni utisak srpske prestonice o „beogradskim Crnogorcima“.
Njihova bučna i nadmena estetika oslonjena na mit o oslobodiocima, budila je opravdani otpor kod nas Beograđana koji ne potičemo iz crnogorskih predela. Za nas su oni bili više kao okupatori, jer Beograd nikada nije prihvatio dve vrste Crnogoraca: one koji su postavljani da budu komunistički direktori još pre nego što bi stigli u glavni grad, kao i one koji su kasnije stizali u prestonicu u besnim džipovima, naoružani zlatnim lancima i srebrnim pištoljima.
Dok čekam u Surčinu na aerodromu „Nikola Tesla“ let za Podgoricu, ne slutim da će se okean mojih predrasuda raspršiti u nevidljive čestice, kao što se talasi Jadranskog mora prosipaju udarajući u stenje bokokotorskog zaliva.
Susret sa Crnom Gorom
U avionu razmišljam o svemu, u pameti se vraćam na raskrsnice na kojima već decenijama stojim, ne znajući odgovore za dalje putovanje. Zašto su partizani bili tako svirepi prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi u malenoj Crnoj Gori i ubili tokom Drugog svetskog rata čak 114 sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske, zajedno sa tadašnjim mitropolitom Joanikijem Lipovcem (dok su ustaše na mnogo većem prostoru ubile 171 sveštenoslužitenja i arhijereja SPC)?!
Da li je veliki srpski pisac Mihailo Lalić, koji je poreklom iz Crne Gore, bio u pravu kada je tvrdio da više nema čojstva i junaštva, zato što je čojstvo mrtvo, a junaštvo se pretvorilo u razbojništvo?! Šta je zatekao mitropolit Amfilohije kada se vratio u svoju postojbinu, nekada državu niklu na crkvenom, a tada zemlju srušenih crkava i obezboženog naroda?! Kako li se osećao kada je pri ulasku u rodni grad Stefana Nemanje – oca osnivača Crkve – morao da gleda latinični natpis „Titograd“, kao bolno svedočenje jednog poltronskog zloduha?! Da li je znao da će ispod te mračne avnojevske maske jednoga dana ugledati njeno zloslutno „montenigrinsko“ lice?!
Koliko se puta u osami molio Hristu da mu podari snagu kojom je izgradio i obnovio 652 crkvena zdanja i podigao nekoliko stotina sveštenoslužitelja za tri decenije provedene na Cetinjskom tronu?! Da li je verovao u Božje čudo kada je pokrenuo litije za odbranu srpskih svetinja?! Misli mi lete poput vetra koji vrluda zelenim Durmitorskim kršom preko dubokih bistrih jezera. U realni prostor vraća me glas stjuardese i uskoro osećam topli, blagorodni vazduh Podgorice. Stigao sam na u Nemanjinu Ribnicu, u našu postojbinu.
Kao čovek koji je tokom godina stekao određeno životno iskustvo i pročitao neke knjige, siguran sam da mogu da prepoznam patnju. Vidim je na njihovim licima, već na prvom susretu sa Momom Vuksanovićem i njegovim saradnicima iz SNSCG. Trebalo je izdržati decenije života u „montenigrinskom“ režimu Mila Đukanovića – a biti Srbin. Nisu nimalo politički naivni, znaju da će novi režim nastaviti staru politiku, ali ipak osećaju da se lakše diše. Veruju da je najgore prošlo, ali se ne boje i ako se vrati. Pitam ih, kroz šalu, kada je bilo teže vreme: kad je prestonica preimenovana iz Podgorica u Titograd ili kada se država dobrovoljno preudala iz plemena Crna Gora u pleme Montenegro i tako promenila prezime?
Predlažu mi da popijemo kafu u prijatnom restoranu neposredno pored „Sabornog Hrama Hristovog Vaskrsenja“, podignutog na crkvenom zemljištu u Momišićima, u centralnom delu Podgorice. Već pri prvom pogledu vidim još jedno čudo ravnoapostolskog mitropolita Amfilohija. Ljubazni domaćini me pitaju, zbog moga prezimena „Ivanović“ koje vuče crnogorske korene, jesam li starinom iz plemena Kuča.
Nisam, iz Toplice sam – kažem im – ali ako je potrebno da budem Kuč zbog boljeg prijema predstojećeg predavanja, „računajte da vam je to završeno“ . Nakon osveženja, obilazimo Hram koji je, u srpsko-vizantijskom stilu, projektovao čuveni beogradski arhitekta Predrag Ristić zvani „Peđa Isus“. Pokazuju mi moji domaćini šest krstova na kupolama ovog monumentalnog zdanja, koje su redom donirala sva srpska plemena: i ona iz nekadanjih nahija, i ona iz Brda, i ona iz Primorja, kao i ona iz Stare Hercegovine.
U samom Hramu vidim ktitorski živopis na kome je oslikan Amfilohije Radović koji predaje hram Hristu, zajedno sa carigradskim, ruskim i srpskim patrijarhom. U kripti ovoga zdanja nalazi se grob mitropolita Amfilohija, čije je svetovno ime bilo Risto, rodom iz Bare Radovića, a srpskim plemenom od Morača. Setim se da ga je u pesmi Na grobu oca Justina, Matija Bećković nazvao „crnorizac Amfilohije“, kada mu je on – mladi jeromonah – objašnjavao kako je Ava Justin imao bezbroj duhovne dece, a „nije imao dece po telu“. Jedno od te „bezbroj dece“ svetog Justina Ćelijskog bio je i Amfilohije Radović.
U obilasku prostorija SNSCG, smeštenih na prestižnom mestu u centru grada pored brze, bistre i zelene Morače, susrećem se sa aktivnostima ove krovne srpske organizacije. Tako se podrobnije upoznajem sa „Književnom zadrugom Srpskog narodnog vijeća Crne Gore“ (u daljem tekstu: Zadruga), kao izdavačkom kućom pri SNSCG. Ova kuća knjige je po broju izdanja vodeća na tržištu čitave Crne Gore, za desetak godina postojanja štampala je preko 220 naslova!
Sve knjige se štampaju isključivo na srpskom jeziku i na ćiriličkom pismu. Zadruga je za svoja izdanja dobila veliki broj značajnih nagrada, od kojih su neke „Vukova nagrada“, „Makarijevo slovo“, „Vidovdanska povelja“, „Zlatno pero Rusije“, „Pečat varoši Sremsko Karlovačke“, „Sokolica“. Zadruga i njeni autori su, između ostalih, nagrađivani i nagradama „Udruženje književnika Srbije“, „Branko Ćopić“, „Petar Kočić“, „Jelena Balšić“, „Marko Miljanov“, „Mihailo Lalić“, „Dušan Kostić“.
Zadruga je nosilac i mnogih priznanja, od kojih treba posebno izdojiti „Priznanje biblioteke SANU“ i „Priznanje biblioteke Srpske patrijaršije“. Kao urednik ovih vrednih knjiga, potpisuje se, u ime Zadruge, istaknuti srpski pisac Budimir Dubak. Ovaj značajni autor koji živi u Crnoj Gori i piše na srpskom jeziku, jedan je od retkih u srpskoj književnosti koji je koristio skoro sve literalne forme: pisao je pesme, romane, eseje, pripovetke, drame, kratke priče… Kao stvaralac dobio je skoro sva prestižna priznanja, od kojih treba istaći „Svetosavsko blagodarje“, „Vidovdansku povelju“ i nagradu „Branko Radičević“.
„Pohara Kuča“
Kao poseban kuriozitet treba istaći da je pisac Dubak postao i laureat nagrade „Laza Kostić“, pošto Budimir fizičkim izgledom neverovatno podseća na Lazu Kostića, neupućeni bi pomislio da je dobio nagradu koja nosi njegovo ime! Šalu na stranu, uredničkim izborom ovog kulturnog blaga pisac Dubak je uspeo da proširi ionako već zamašno polje sopstvenog zapisa u literalnoj istoriji. Tako je do mojih ruku, poštovani čitaoče, došla i knjiga Crnogorska pohara Kuča autora Ilije Petrovića (naravno u izdanju Zadruge), o kojoj imam nameru da nešto podrobnije napišem, više kao esej nego kao klasičnu književnu kritiku.
Pre nego što počnem da govorim o samom naslovnom štivu, voleo bih da se podsetimo istorijskih okolnosti o kojima govori ovo značajno delo. Radnja knjige pretežno je smeštena u kratki period vladavine knjaza Danila I Petrovića Njegoša (u nastavku: knjaz Danilo), koji je došao na čelo Crne Gore 1. januara 1852. godine, i koji je vladao do atentata 13. avgusta 1860. godine, dakle nepunih devet godina.
Autor zahvata i širi istorijski period od vremena vladavine knjaza Danila, ali samo kao potporu za učvršivanje sopstvenih stavova, posebno kada je reč o zamračenom istorijskom događaju iz 1856. godine kada je izvršena nemilosrdna i svirepa pohara Kuča u režiji knjaza Danila. Zato je potrebno na početku podvući sledeće:
- Ilija Petrović je pročitao i istražio sve što je bilo kada i bilo gde objavljeno o „crnogorskoj pohari Kuča“ i pružio čitaocu na uvid; ovime je bacio novo svetlo na događaj koji je očigledno tendenciozno i aljkavo bio prećutkivan u dužem istorijskom periodu.
- Ilija Petrović je čitaocu izvagao i preciznu meru koncentrisanih povesnih stavova i argumenata iz pera svih relevantnih autora koji pišu o istorijskoj ulozi knjaza Danila, uključujući i one koje se kose sa autorovim ocenama; autor je poseban akcenat bacio na istraživanje ličnosti knjaza Danila u onim nespornim a nedovoljno istraženim istorijskim okolnostima; autor je zbog toga odgovorni zadatak pisanja predgovora poverio lekaru, profesoru i piscu dr Stojanu Berberu, koji ga je naslovio Knjaz Danilo Petrović – skica za patografiju, i obavio ga stručno i nadahnuto.
- Ilija Petrović želi da sve vreme njegove knjige čitaocu bude jasno da autor ima snažan prosrpski i „prokučki“ stav. Za skoro sve Kuče bi bilo uvredljivo nabrajati oba, jer drugo (kučko) podrazumeva i prvo (srpsko); postoje i močvarni tereni u prošlosti na kojima se „uže-kučki“ pogled ponekad kosi sa „šire-srpskim“ stavom, naročito kada se uska i tragična istorija jednog plemena voljno prećutkuje zbog šire istorije jednog istog naroda.
Dakle, redovi koji slede u pokušaju da savremenom čitaocu objasne istorijski kontekst u koji je smešteno naslovno štivo, kao i „duh vremena“ te epohe, biće bazirani na najkraćoj formi korišćenja mnogih autora, ali sa napomenom da je autor Ilija Petrović već obavio taj opširni posao u njegovoj knjizi.
Šta znamo o knjazu Danilu?
Knjaz Danilo dolazi na čelo „Crne Gore i Brda“ – kako se zvala kneževina – igrom sudbine i voljom velikog Njegoša. Da ne bude zabune, radi se o Petru II Petroviću Njegošu, autoru najvećeg srpskog epa Gorskog vijenca, odnono „vladici Radu“ kako su ga zvali u narodu (upravo ćemo koristiti naziv vladika Rade u daljem tekstu, jer su svi vladari iz ove dinastije imali dodatak Njegoš, zbog zajedničkog porekla iz cetinjskog sela Njeguši).
Pred preranu smrt vladika Rade, znajući da mu se bliži kraj, određuje za svog naslednika na svetovnom i duhovnom tronu Crne Gore Pavla, sina rođenog brata vladike Rada, Petra Tomova. Ali Pavle naprasno umire i vladika Rade određuje za naslednika Danila Stankova Petrovića. Takođe određuje i da mladog, neobrazovanog i nesiskusnog Danila u vladarske poslove uvodi Pero Tomov, kao iskusni glavešina, koji se uz rođenog brata – vladiku Rada – već mnogim državničkim stvarima naučio.
Mladi vladar Danilo nije poštovao ovaj zavet upokojenog vladike Rada pa je, uz pomoć carske gramate Ruskog Cara Nikolaja I, koja mu je lično uručena u Sankt Peterburgu, kao i uz podršku njegovog rođenog brata vojvode Mirka, preuzeo svu vlast u Crnoj Gori i Brdima, a svoga strica Pera Tomova proterao u Austriju. Nije ovo bilo jedino mesto na kome je „živahni, intiligentni i odlučni, ali osvetoljubivi“ mladi vladar pogazio testament vladike Rada.
Pred samu smrt, vladika Rade je sastavio testament u kome je dvižime imovinu (novac i vrednosni papiri), koja se čuvala u Beču, ostavio njegovoj sestri i roditeljima, da se tim putem izdržavaju od kamate. Ova imovina ni po kome zakonu i običaju nije mogla priradati knjazu Danilu, ali je ovaj uz pomoć i naivnost serdara Stevana Perovića Cuce, uspeo da podigne sav novac i da ga prisvoji na Cetinju. Kada je serdar Cuca postavio pitanje Danilu kako će se raspolagati sa novcem koji je doneo, Danilo se pretvarao da ne zna o čemu je reč.
Pošto je testament vladike Rada postojao u samo jednom primerku koji se nalazio u Danilovom posedu, ništa se nije moglo dokazati. Otada knjaz Danilo kreće u progon možda najobrazovanijeg čoveka u Crnoj Gori i oca koji je ćerkici dao ime „Srbija“- serdara Perovića Cuce – koji uspeva da pobegne iz zemlje i tako se spase. Ali, posle višegodišnjeg bežanja, zatim iznuđenog mirenja sa knjazom i potom skrivanja po „belom svetu“, nalaze ga egzekutori koje je poslao Danilo, i ubijaju 1857. godine u Carigradu.
Knjaz Danilo je vlast preuzeo kao kasno opismenjen, neobrazovan i neškolovan ali bistar čovek, burnog temperamenta i nagle naravi. Zbog zelenih očiju i veoma niskog rasta – krupan hendikep u crnogorskom gorostasnom narodu – prozvan je od sunarodnika „Zeko Mali“. Vuk Karadžić piše da se crnogorskim starešinama obratio vrlo jasnom porukom:
„Vidite kolišni sam mali, ali ako me ne uzaslušate, biću vam veći od Lovćena: ako mi ne date dobrom da se proslavim, ja ću gledati da se proslavim zlom“.
Uvodničar knjige Crnogorska pohara Kuča, dr Stojan Berber, ove reči tumači kao izjavu nerazumnog i opasnog čoveka, naglašavajići „da je opravdano zapitati se da li ih može izgovoriti mentalno zdrava osoba“. Bilo kako bilo, sopstvenu kontradiktornu i zagonetnu vladavinu Zeko Mali je najavio otvoreno i „u oči“, od samog početka. Postaje prvi svetovni vladar u do tada teokratskoj srpskoj državici Crnoj Gori, odričući se vladičanske titule, kao dvadesetpetogodišnjak.
Ovu sekularnu odluku, po svemu sudeći, nije doneo samo po ugledu na moderne evropske države toga doba, već je u pitanju bila i „njegova plotska narav: Danilo nije podnosio mantiju i zahtevni život u celibatu“ – piše Berber. Knjaz Danilo je vladao kao veliki autokrata i često nerazumno surov i osvetoljubiv vladar, što priznaju i mnogi koji veličaju njegovu istorijsku ulogu, ali, sa druge strane, pozitivne tekovine njegove vladalačke epohe priznaju i mnogi koji ga kritikuju.
Istorijska ocena
Najslabiju istorijsku ocenu Danilove vladavine možemo pročitati kod autora Ilije Petrovića u samom sadržaju knjige, kada, između ostalog kaže „da nije poštovao ni osnovne hrišćanske vrednosti“. Autor Petrović smatra da odricanje knjaza Danila od vladičanskog trona i odbacivanje mantije nisu samo proizvod Danilove požude prema materijalnim životnim sokovima, već su nastali i kao rezultat njegovog dodira sa osobama iz prosvetiteljskog i masonskog kruga.
Autor navodi da je knjaz Danilo primio njihove folosofske poglede, misleći na antiklerikalizam i teoriju prirodnog prava, i piše: „antiklerikalizam, odnosno zalaganje da se sveštenstvo istisne iz javnog života, i teoriju prirodnog prava, po kojoj je čovek slobodan da svu svoju snagu upotrebljava po svojoj volji i da ima neograničeno pravo na sve što se može postići svojom silom; i jednu i drugu filosofsku misao on je primenjivao sa krajnjom bezobzirnošću“.
Knjaz Danilo je u peru skoro svih autora ostao ubeležen kao napredna i uspešna istorijska ličnost. I Stojan Berber zaključuje da je knjaz Danilo „Nesumnjivo, značajan državnik u istoriji Crne Gore; uspešno se nosio sa spoljnim neprijateljima i izdejstvovao prihvatanje svoje male zemlje kao druge srpske knjaževine, kojoj je proširio granice, uveren da konsoliduje Srpstvo“. Berber iz stručnog ugla posmatra personalno-istorijski karakter Danilove vladavine, pa zaključuje: „Možemo zapaziti da je Danilo pokazivao dva lica, upadljivo različita, a tako često viđena kod prosvećenih vladara i drugih naroda, i Rusa, i Francuza, i Nemaca, i Engleza, i drugde“.
Uvodničar Berber smatra da je knjaz Danilo ipak bio čovek svoje epohe, te da je njegov način vladanja umnogome srodan sa širim duhom toga vremena. Kada piše o brutalno nečasnoj ljubavnoj aferi koju je neobuzdana i neiživljena ličnost knjaza Danila napravila sa Danicom Kadić (o čemu će više reči biti u daljem tekstu), Berber navodi da su takvi postupci bili česti u tom dobu kod pojedinih vladara u civilizovanijim zemljama, kao i kod „gospodara“ u srpskom narodu, navodeći imena Hajduk-Veljka, vojvode Milenka i knjaza Miloša, zaključujući „naravno, takvi uzori ne umanjuju odgovornost Danilovu“.
Autor predgovora kasnije piše kako je Knjaz Danilo sa jedne strane imao želju da se „civilizacijska svest naroda uzdigne na viši stepen, da se osnaži narodno i srpsko nacionalno zajedništvo, da se država postavi organizaciono na čvrste temelje“. Sa druge strane, knjaz Danilo nije prezao da upotrebi bilo koje sredstvo za učvršćivanje sopstvene vlasti, kao i spremnost da prema neistomišnjenicima bude veoma surov. Čak i Dušan Vuksan, koji je u teoriji poznat kao autor koji veliča istorijsku ličnost knjaza Danila, smatra da je ovaj posedovao ogromnu manu „koju vladalac ne smije da ispoljava, a to je neodoljiva mržnja“.
Navešćemo samo neka od mišljenja najistaknutijih institucija i najeminetnijih autora o istorijskoj ulozi knjaza Danila, koja bi bila reprezentativni uzorak pisanih dokumenata. Nakon ubistva knjaza Danila, Letopis srbski koji je kasnije primenovan u Letopis Matice srbske, piše da je knjaz „imao za vojevanje najveće sposobnosti, najviše volje i najviše junačke smelosti“, a da je zahvaljujući knjazu „međunarodni odbor velikih sila, kojeg je i jedan Crnogorac bio član, u Carigradu 8. novembra 1858. i 17. aprila 1860. godine uzakonio granice među Crnogorskom kneževinom i Turskom carevinom“.
Novosadski Srbski dnevnik piše da je knjaz Danilo „sve Srbe jednom ljubavlju obuzimao, a sam je govorio, da niko nije Crnogorce tako kao on milovao“. U Knjaževini Srbiji sve novine su zabeležile Danilovu pogibiju uz komentare: „U malo vremena on je nečuvenom slavom odbio dva strašna rata od Crne Gore, i takoreći naveo Evropu da pogleda na njegovu otadžbinu. Njemu se ima najviše pripisati što je Crna Gora priznata za državu nezavisnu, i što su joj granice određene“.
Kada danas pogledamo zvanični narativ u Srbiji o istorijskoj ulozi knjaza Danila I Petrovića Njegoša, kao i obrazovne progame, videćemo slične reči koje govore o vladaru reformisti, koji je, i pored nesumnjivih grešaka, uspeo da slomi separatističke težnje nekih crnogorskih plemena, ali i da potvrdi srpski i pravoslavni karakter ove male brdovite kneževine. U srpskoj prestonici, u njenom centralnom krugu, jedna značajna ulica nosi ime po knjazu Danilu. U Crnoj Gori po njemu je dobio ime Danilovgrad.
Vuk Karadžić, kao prvorazredni svedok vladavine knjaza Danila, piše između ostalog šta je Danilo govorio narodu: „Nećemo se više ubijati po katunima, već ko se osudi na smrt i pogubi, svi Crnogorci valja da znadu šta je skrivio i za šta je pogubljen. Tajne se tužbe više neće primati, nego koji šta kaže na koga, on valja onde da čeka dok se dozove ovaj, na kojega on govori da se suoče. Koji u suđenju, bio senator ili kapetan ili perjanik, uzme i od koga jednu paru mita, odmah ću ga isterati iz službe, i nek se ne nada da će igda više u nju biti primljen. Isto će tako iz službe biti isteran i perjanik, koji bi od ljudi, za koje se šalje da im što presudi ili izvidi, uzeo što više od onoga što mu je određeno…“
Dakle, Vuk Karadžić piše, kao autentični svedok, lepe i hvalospevne reči o mudrosti i društveno-državnoj viziji knjaza Danila. Vek i po kasnije, jedan od najumnijih ljudi sa crnogorskih prostora, Amfilohije Radović, piše: „Knjaz Danilo je ostao poznat u istoriji kao pragmatista, kao ukrotitelj plemenskog partikularizma, nemilosrdni iskorjenitelj svojih protivnika, donositelj poznatog Danilovog zakonika. Izdržao je napad paše Latasa (1851/52), izvojevao jednu od najsjajnijih crnogorskih pobjeda na Grahovu (1858), doprinjevši samostalnosti Crne Gore i njenom proširenju“.
Blagopočivši mitropolit Amfilohije zatim govori kako je Danilov zakon nastao u tradiciji Dušanovog zakonika i Zakonopravila Svetoga Save, čime se potvrđuje srpski identitet na crnogorskim prostorima. Autor Ilija Petrović ne deli mišljenje Amfilohija Radovića u njegovoj oceni Danilove vladavine, kada kaže: „Zabrinjavajuće je što i mitropolitu crnogorsko-primorskom gospodinu Amfilohiju, Brđaninu iz Morače, nije poznato kojim je i kakvim zlim poslovima bio opsednut knjaz Danilo i po čemu je ostao poznat onima koji su preživeli njegove ’državotvorne’ zločine“.
Podvlačim, autor se ne slaže sa Amfilohijem, ali ga citira u knjizi, bez obzira na suprotan stav. Ilija Petrović značajan deo knjige posvećuje i drugim autorima koji iznose uglavnom pozitivne stavove o istorijskoj ulozi knjaza Danila, ili imaju puno razumevanja i opravdanja za njegova nepočinstva, pravdajući ih „višim državničkim“ razlozima. Nepotrebno bi bilo posebno ih navoditi za ovakav esejistički prikaz predmetne knjige, a još manje bi bilo svrsishodno ulaziti u elaboraciju njihovih pojedinačnih stavova.
Autor Ilija Petrović je taj posao više nego pedantno i argumentovano obavio, što je dovoljno za nauk našim čitaocima. Uglavnom, radi se ili o „avnojevskim“ ili o „montenegrinskim“ autorima (ili o onima koji su u vremenu i jedno i drugo!), koji vladavinu knjaza Danila pokušavaju da vremenski učitaju ili u „avnojevsku Jugoslaviju“ ili u „dukljansko-montenigrinsku Crnu Goru“. Njihova primarna ideja je antisrpski pogled na svet kao osnova drezdensko-avnojevskog crnogorstva, ili montenigrinstvo kao negacija srpske državotvorne i kulturne ideje na prostorima Crne Gore.
I kada ove ideje ne izose eksplicitno, one lamentiraju nad njihovim pisanim redovima. Neki od njih idu toliko daleko da neka od nepočinstva knjaza Danila, počinjena u duhu vremena u kome je živeo, podmeću kao ovovremeni ekvivalent zločina i kriminala u eri vladavine Mila Đukanovića: narko-karteli i serije kriminalnih ubistava. Ni verski, ni ideološki, ni kulturološki karakteri vladavine knjaza Danila i Mila Đukanovića se ne poklapaju, već se embrionalno razlikuju. Izvorna vododelnica među njima je u pravoslavnom kanonu i u srpskom karakteru Danilove vladavine – sasvim suprotno od Mila Đukanovića, zbog čega naša istorija pamti zasluge knjaza Danila.
Nesumnjive zasluge knjaza Danila
Pobrojaćemo i neke od nesumnjivih istorijskih zasluga knjaza Danila.
1. Usvajanje Zakonika Danila Prvog knjaza i gospodara slobodne Crne Gore i Brda godine 1855. godine, od 95 članova, kojim su postavnjeni pravni temelji u knjaževini. Zakonik se najvećim delom bavio krivičnopravnom materijom, ali je obuhvatao i područje ustavnog, građansko-pravnog i procesnog karaktera. Zakonik je pisan u nameri da učvrsti centralnu vlast i da umanji (zabrani) neke štetne efekte proizašle iz tradicije ili narodnih običaja.
Tako je zabranjena krvna osveta sa zaprećenom smrtnom kaznom za izvršioca; uvedena je obaveza izdržavanja žene nakon razvoda koji bi se obavio po pravilima crkve; zabranjena je otmica devojaka; ukinuta je eventualna odmazda za decu i srodnike ubice, već će se kazna primenjivati samo prema počiniocu; uvedena je obaveza izdržavanja roditelja od strane njihove dece i nemogućnost deobe imovine bez roditeljske saglasnosti, i slično.
Zakonik je ograničio moć i samovolju sudija, uveo najoštrije kaznene odredbe prema svakom narodnom izdajniku i lopovu, ali i doneo ravnopravnost svih žitelja Crne Gore i Brda. Sa druge strane, ovim Zakonikom učvršćena je apsolutistička uloga knjaza, kod koga je personifikovana vrhovna zemaljska vlast. Opšta je ocena istoričara i pravnika da je ovaj Zakonik doprineo kasnijem državnom i teritorijalnom napretku Crne Gore.
2. Dve oslobodilačke bitke protiv Otomanskog carstva (Turska): prvi, 1852. godine protiv Omer-paše Latasa, i drugi 1858. godine na Grahovcu protiv Husein paše. U prvom je Crna Gora uspela da odbije napad Turaka; iako opkoljena sa svih strana, izdržala je do Austrijske mirovne intervencije, koja je bila u crnogorsku korist. Tako je pod uticajem velikih sila Osmansko carstvo 1853. godine priznalo stanje u Crnoj Gori.
Druga oslobodilačka bitka se odigrala od 28. aprila do 1. maja 1858. godine na Grahovcu, u kojoj je crnogorska vojska odnela veliku pobedu nad turskom vojskom koju je predvodio Husein paša. Nakon ove pobede Crna Gora je dobila međunarodno priznanje i značajne teritorije. Više niko na međunarodnom planu nije postavljao pitanje nezavisnosti Crne Gore, kao i njeno teritorijalno razgraničenje.
3. Srpski karaker Danilove knjaževine naveden je i u njegovom Zakoniku: „I ako u ovoj zemlji nema nikakve druge narodnosti do jedine srbske i nikakve druge vjere do jedine pravoslavne istočne, to opet svaki ikonoplemenik i inovjerac može slobodno živiti i onu slobodu i onu našu domaću pravicu uživati kako i svaki Crnogorac i Brđanin što uživa“. Pored jasnog srpskog i pravoslavnog opredeljenja, Danilov zakonik svedoči i o toleranciji prema verskim neistomišenicima.
U mnogim pismima i proklamacijama Danilo potvrđuje i veliča njegovo srpstvo, o čemu svedoči istorijska nauka, posebno u pismima Napoleonu III i knezu Mihailu Obrenoviću. Isto se potvrđuje i za knjaževog rođenog brata vojvodu Mirka Petrovića (o čijim nepočinstvima protiv Kuča će biti više reči u daljem tekstu), koji je sačinjavao epske pesme uz gusle u kojima se veliča srpstvo knjaza Danila kao srpskog knjaza, dok su Crnogorci i Hercegovci opisani kao zavetni Srbi. Vojvoda Mirko je u poznim godinama na ovu temu štampao zbirku sopstvenih pesama „Junački spomenik“.
4. Knjaz Danilo uvodi zakonski porez u državu, kao pravnu posledicu Zakonika koji je usvojen. Druga je stvar što je kod subjekta naplate ovog poreza ostalo nejasno na koga se sve odnosi plaćanje poreza i po kom tačno osnovu se priznaje ovo pravo. Zbog toga je dolazilo do mnogih buna, čije posledice su umnogome bacile ljagu na istorijski učinak knjaza. Ali sama ideja uvođenja poreza je svakako značajan korak u ispravnom smeru, jer nema ozbiljne države koja ne prihoduje porez od svojih žitelja.
5. Knjaz Danilo je nesumnjivo svoju vladavinu podredio borbi za slobodu srpskog naroda u svim državama gde je ovaj živeo pod tuđinskom vlašću. Možemo reći, što važi i za njegovog brata vojvodu Mirka Petrovića, da su bili pristalice ideologije integralnog Srpstva. Knjaz Danilo je, kao i bukvalno svaki Crnogorac, svoju volju crpeo iz ideje slobode, koja je osnovna pokretačka sila u ovom narodu.
Knjaz Danilo je uspevao da nekako opstaje i balansira između velikih sila, kojima je Crna Gora bila okružena (Turska i Austrija) ili sa kojima je imala tesne istorijske veze, poput Rusije. I kada je činio neke ustupke, kao i kada je licemerno izabrao neutralnost u Krimskom ratu – umesto da podrži Rusiju koje je dva veka punila crnogorski budžet – knjaz nikada nije imao namere da smanjuje Crnu Goru ili da joj ukida prava na račun neke od velikih sila.
Mnogi autori navode još neke zasluge knjaza Danila, ali manje kao konkretne istorijske događaje koji proizvode posledice, a više kao opis njegove vladavine koja je pokrenula neke pozitivne procese. Tako, recimo, naglašavaju da je zaslužan za urušavanje patrijahalnog morala i slabljenje plemenskog načina života, što je uslovilo veliki napredak u državi. Branko Pavićević, za koga autor Ilija Petrović piše da je najviše prednjačio u glorifikaciji knjaza Danila, doslovce piše: „S druge strane, on (Danilo) je učvrstio temelje za razvoj građanske državne organizacije u Crnoj Gori i svojom smišljenom djelatnošću podsticao društveno-ekonomske tendencije koje su unutrašnji razvoj u zemlji vodile u građansko društvo“.
Slično piše i Momir Dašić kada govori o nužnosti surovih mera koje je sprovodio knjaz Danilo: „Takvim sredstvima državne prinude uspio je da slomi plemenski partikularizam i separatizam i da onemogući samovolju glavara…“ Mijat Šuković, recimo, potvrđuje pozitivnu ocenu upotrebe surovosti u cilju suzbijanja konkurentskog ponašanja plemenskih i nahijskih zajednica. Nakon toga doslovce kaže: „Ocjenjen sam za sebe, taj rezultat je, bez sumnje, istorijski vrijedan i progresivan“.
Možemo nabrajati još puno sličnih deskripcija raznih autora, ali i ovo što je navedeno dovoljno je da se razume njihova namera da kaleme vrednosne sudove na fenomene iz istorije, koji bi se podudarali sa njihovim ličnim vrednosno-ideološkim sudovima u aktelnom vremenu.
Mnoge od ovih ocena su zato apstraktno deskriptivne, prepune prideva iz levičarske ideološke radionice: progresivnost, naprednost, građanstvo i slično. Podudarna je situacija kod obe levičarske škole: kako kod avnojevskih istoričara, tako i kod evro-globalističkih autora. I jedni i drugi prvenstveno nastoje da plodove vladavine knjaza Danila učitaju u ideološku matricu u kojoj se sami nalaze zarobljeni, da bi tako opravdavanjem nekih postupaka naglog i prekog knjaza, pribavili alibi za nedela njihovih gospodara Josipa Broza i Mila Đukanovića. Zato možemo zaključiti sledeće:
1. Neuko je direktno učitavati vladavinu iz jedne epohe kao alibi za postupke u savremenoj epohi; postupci knjaza Danila nisu nošeni istom voljom i ideologijom kao postupci Josipa Broza i Mila Đukanovića;
2. Knjaz Danilo je bio religiozni srpski vladar, koji je svim svojim bićem poštovao pravoslavlje i Crkvu, Srbin vaspitavan na kosovskom zavetu, za koga su srpstvo i crnogorstvo bili srodni pojmovi kao kod njegovog prethodnika vladike Rada, odnosno pesnika Njegoša;
3. Broz i Đukanović su bili ateisti čija partija je fizički desetkovala SPC na teritoriji Crne Gore, a njihova avnojevska politika je bila izrazito antisrpska, bilo da je dolazila iz komunističke Jugoslavije ili sa globalističkog Zapada;
4. Knjaz Danilo je oslobađao Crnu Goru da bi bila samostalna, Broz ju je avnojevskom ideologijom zaokružio i pripremio da bude samostalna da ne bi bila srpska, a Đukanović je nastojao da je dovede u vazalni odnos prema NATO alijansi i EU, uz antisrpsku histeriju.
Crna Gora u doba knjaza Danila
Crna Gora nije mnogo podsećala po teritoriji na današnju državu, jer je bila neuporedivo manja. Autor Ilija Petrović podrobno objašnjava dužu istoriju nastanka njene teritorije, njenih oblika državnosti, pa i samog naziva „Crna Gora“ koji se prvi put pominje u povelji kralja Milutina iz 1276. godine. Za čitaoca ovog štiva, najvažnije bi bilo da se usredsredi na podatak da je Crna Gora tokom 19. veka, kada se odvija i vladavina knjaza Danila od 1851. do 1860. godine, imala od 100.000 do 120.000 stanovnika, zavisno od istorijskih podataka (Grlica iz 1835. godine piše da je broj stanovnika oko 100.000, a ruski diplomata Jegor Petrovič Kovaljevski pominje broj od 120.000 ljudi).
Međunarodni status Crne Gore u tom periodu je stalno povećavao kapacitet priznanja, pa možemo konstatovati da se radi o delimičnom međunarodnom priznanju. Nezavisnost Crne Gore priznata je „de jure“ 1878. godine na Berlinskom kongresu. Crna Gora u periodu vladavine knjaza Danila uslovno poseduje dve teritorije: „staru Crnu Goru“ i Brda.
„Staru Crnu Goru“ čine četiri nahije: Katunska nahija sa Cetinjem u sredini, Riječka nahija koja se prostire po srednjoj strani, Lješka nahija duž Morače i Crmnička nahija prema Skadarskom jezeru. Brda su bila sastavljena od srpskih plemena Bjelopavlići, Piperi, Bratonožići, Rovčani, Morače, Kuči i Vasojevići.
Sve do vremena knjaza Nikole, Brda su uzimana i kao geografsko-teritorijalni, ali i kao etnogeografski pojam, koji poseduje zaseban individualitet u odnosu na Crnogorce. Zbog toga se vladike pre knjaza Danila, pa i sam knjaz, potpisuju kao gospodari „crnogorski i brdski“. I u samom Zakoniku knjaza Danila postojao je državni dualizam gde se, između ostalog, kaže: „Svaki Crnogorac i svaki Brđanin jednak je pred sudom“.
Ako je za četiri nahije nesporno da u punom kapacitetu pripadaju Crnoj Gori, za teritoriju koju čine Brda naseljena srpskim plemenima možemo u najmanju ruku reći da se radi o fluidnom pojmu suvereniteta. Naročito ako uzmemo u obzir da ovih sedam plemena ne dele u potpunosti istu istorijsku sudbinu. Autor Ilija Petrović pri samom kraju knjige piše: „Ne sme se, naime, izgubiti iz vida da je teritorija poznata pod imenom Crna Gora u naznačenom periodu uvećana nekoliko puta, uvek na račun srpskih plemena u Brdima i šire“.
Tako, na primer, godine 1796 (ili 1806) priključeni su joj Piperi i Bjelopavlići, 1820. Rovci i Morače, a 1878, posle Berlinskog kongresa, Kuči, Nikšići i deo Vasojevića (onaj preostali deo posle balkanskih ratova)“. Dakle, jasno je da „cetinjska Crna Gora“ sa centrom u Katunskoj nahiji ne konrološe u potpunosti Brda, odnosno da postepeno preuzima suverenitet nad ovom teritorijom u dugačkom istorijskom intervalu, u skladu sa ishodom međunarodne politike.
Savremenom i neupućenom čitaocu je jasno i da, uključujući celokupnu teritoriju Brda u najširem smislu ove geografije, Crna Gora u vreme vladavine knjaza Danila nema u svom posedu nijedan od današljih velikih gradova, izuzev Cetinja. Ni Podgorica, ni Nikšić, ni Budva, ni Bar, ni Kotor, ni Herceg Novi, ni Pljevlja, nisu bili u sastavu Danilove knjaževine. Crna Gora se strpljivo i postepeno širila kroz istoriju, a autor Ilija Petrović poglavlje u knjizi koje govori o ovoj tematici zaključuje sledećim rečima:
„Zbog svega toga, teritorijalno proširenje Crne Gore na račun srpskih plemena iz Brda, ukoliko Crnogorci nisu Srbi, već – prema „nauci“ savremenih „Dukljana“ – nešto što je sasvim različito od Srba, moralo bi biti crnogorska okupacija srpskih krajeva, a sve žrtve crnogorskih otimanja tih područja, čak i pojedinačne, bile bi posledica crnogorskih zločina zasnovanih na rasizmu“.
Argumentacija koju autor koristi u ovom pasusu, a koju izvodi i sintetiše kroz čitavu knjigu, temeljni je argument njegovog pristupa u čitavoj istorijsko-političkoj materiji, baziran na gvozdenoj logici i proverenim dokumentima. Pošto se autor u ovom delu prvenstveno bavio sudbinom srpskog plemena Kuči, opravdano je pitanje o etničkim srodnostima Srba i Crnogoraca toga doba. Jer je logički nemoguća konstrukcija – rođena u savremenim avnojevsko-montenigrinskim postavkama – da je knjaz Danilo sa stanovišta istorojske nužnosti krvavo suzbio separatizam i partikularizam u plemenima, a da su u isto vreme oni etnički različiti?!
Ili su i jedni i drugi Srbi – što za istorijsku nauku nije sporno – pa je knjaz Danilo na svirep način rešavao „unutrašnja pitanja“, ili je počinio genocid prema srpskom narodu kao pripadnik drugog naroda. Naravno, nije sporno da je reč o srpsko-srpskom sukobu, o čemu je već bilo reči u tekstu, i o čemu će biti još reči u nastavku. Ovde samo podvlačim veliko licemerje u paradoksalnoj konstrukciji „montenigrinskog“ narativa, koji je precizno uočio i razotkrio autor Ilija Petrović. Ponavljam, autor ove stavove posebno argumentuje na istorijskim događanjima vezanim za pleme Kuča.
Drugi deo teksta dostupan je OVDE.
Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Wikimedia commons/Miomir Magdevski/CC BY-SA 4.0
BONUS VIDEO:
