Prvi deo teksta možete pročitati OVDE
Ilija Petrović počinje poglavlje u knjizi koje je posvećeno identitetu plemena Kuči sledećim rečima: „Kuči, staro srpsko pleme, jedno od većih brdskih plemena u sastavu današnje Crne Gore.“ Zatim obrađuje oblast u kojoj Kuči žive u viševekovnom kontinuitetu, gde se poziva na radove etnologa Jovana Erdeljanovića (1874 Pančevo – 1944 Beograd) i etnografa Stefana Dučića (1874 Dučići u Kučima – 1918 Podgorica).
Prenoseći njihove radove o granicama u kojima su živeli Kuči i koje su opisane do tančina, autor zaključuje: „Dučićevim i Erdeljanovićevim navodima ni danas se ne može ništa bitno dodati ni oduzeti.“ Precizno navođenje teritorije na kojoj istorijski živi kučko pleme veoma je bitno za dublje razumevanje statusa koji tokom vekova imaju Kuči u odnosu na cetinjsku i tursku vlast. Kuči su sa južne strane u širokom pojasu omeđeni sa Otomanskim carstvom, a sa severne strane u najdužem pojasu sa srpskim plemenom Vasojevića, a sa kraćim pojasom prema plemenima Bratonožića i Pipera.
U velikom delu teritorije koju Kuči koriste za ispaše u svom polunomadskom stočarstvu (gde je centralni prostor oko Kom planine), prepliću se agrarno ili životno sa Arbanaškim (Arnautskim) plemenima. Zato mnogi autori Kučima pripisuju mešovit identitet: početno albansko poreklo (veroispovesti muhamedanske ili katoličke), a kasnije nesumnjivi srpski identitet.
Svi autori se slažu da u jednom delu teritorije plemena Kuči, naročito na onim rubnim područjima, postoji u manjem obimu različit etički sastav. Odnosno da tamo žive arbanaška bratstva, pa ovaj mešoviti nacionalni karater uzrokuje i različitu veroispovest unutar kučke teritorije. Turska administracija smešta kučki prostor u Kučku nahiju, gde pod arbanaško-latinskim naseobinama beleže tri sela (Zatrijabač, Koći i Orahovo) sa 237 domova i 600 pušaka.
Drekalovići i Starokuči
Autor nabraja mnoge druge istraživače koji pokušavaju da lociraju poreklo plemena Kuči, uključujući i sam naziv plemena. Za Marka Miljanova – koji je takođe iz Kuča – nema spora da u Kučima žive Drekalovići, koji su direktni potomci Đurađa Kastriotića Skenderbega, kao i Starokučani od Mrnjavčevića, i jedni i drugi Srbi.
Autor Ilija Petrović posebno ističe naučni rad srpskog akademika Vase Čubrilovića, koji izvodi neupitan zaključak: „Kuči su bili i ostali srpsko pleme.“ Akademik Čubrilović piše o plemenskim migracijama na tim prostorima tokom 14. i 15. veka, misleći na prodore Arbanasa, pa izvodi zaključak da od druge polovine 14. veka i u celom 15. veku na teritoriji Kuča postoje samo srpska naselja! Poreklo Kuča, slično Marku Miljanovu, akademik Čubrilović povezuje sa bratstvom Drekalovića, koje potiče od praoca vojvode Drekala, po narodnom predanju potomka Đurđa Kastriotića. Od sina vojvode Drekala, Lala Drekalova potiče celo bratstvo Drekalovića, koje se širi u srpskom delu Kuča i čini osnovnu supstancu ovog srpskog plemena.
Miloš Popović piše za Zemljopisanije srbsko: „Sredinom 19. veka Kuči su brojali oko 15.000 duša, od čega oko 2.750 sposobnih za vojničku službu.“ Drekalovići, po njemu, imaju 15 sela (najpoznatija: Medun Gornji i Donji, Ubli, Bezjovo, Kosor i Momče) sa 511 domova i 1.400 pušaka.
Veoma otrežnjujuće za čitaoca deluje naučno potkrepljena činjenica da su Brđani – prvenstveno čukununuk Drekalov, kučki vojvoda Radonja Petrov Drekalović – realizovali sabornu svest kod srpskih plemena pre cetinjskih vlasti! Tako Erdeljanović piše da je „doba od 1688. do 1768. godine ujedno i najsjajnije vreme kučke prošlosti“ – dakle počinje još pre vremena kada je Danilo Šćepčević iz Njeguša (kasnije čuveni vladika Danilo o čemu piše Njegoš u Gorskom Vijencu!) godine 1700. hirotonisan za kanonskog cetinjskog vladiku od strane Arsenija III Crnojevića!
Erdeljanović dalje piše da je kučki vojvoda Radonja Drekalović uspeo stvoriti savez od tri srpska brdska plemena: Kuči, Bratonožići i Piperi. U isto vreme vojvoda Radonja ide u Rusiju, kao i njegov sin Ilija posle njega, što ukazuje da su brdska plemena prednjačila u mnogim srpsko-sabornim i istočno-pravoslavnim stavovima i postupcima.
Autor Ilija Petrović zaključuje svoje stavove: „Objediniteljski pokušaji svih pomenutih kučkih vojvoda, od Ivana Ilikova do Ilije Radonjina, učinjeni su mnogo pre onih kojima je vladika Petar I crnogorskim nahijama pripojio Bjelopavliće i Pipere, a ti pokušaji mogli bi se smatrati izvorom patološke mržnje koju su prema Kučima ispoljavali svi njegovi vladarski naslednici u Crnoj Gori: vladika Rade (Petar II), knjaz Danilo i knez/kralj Nikola, a naročito ovaj u sredini.“
Verovatno da su ove reči najbolji uvod da najavimo centralnu temu ovog štiva – crnogorsku poharu Kuča. Ipak, pre toga moramo nakratko opisati još jedan nemili događaj koji je prethodio ovom zločinačkom poduhvatu, i koji je imao tektonskih posledica za kasniju istoriju Crne Gore.
Bjelopavlićka buna
Kao i kod mnogih događaja iz ovoga perioda, a naročito na teritorijama poput Cetinja, gde nije postojala nijedna štampana novina, svi autori koji su se bavili tematikom događanja pod Ostrogom, u junu 1854. godine, svoja istraživanja bazirali su na mnogo sekundarnih istorijskih izvora.
Autor Ilija Petrović navodi u knjizi sve njih, pošteno iznoseći njihovu, ponekad i međusobno protivrečnu, stručnu argumentaciju. Autor ne podržava eksplicitno jedan osnovni tok događaja, jer je kroz razne tekstove i „svedočenja“ bilo više verzija istorijskog događaja u Bjelopavlićima, ali se zajednički vektor svih istraživanja itekako prepoznaje u knjizi. Vidimo da postoje bar dve osnovne istorijske ravni na kojima će se prostirati „Bjelopavlićka buna“: uzavrela politička događanja na unutrašnjem planu u Crnoj Gori, kao i nerazumni moralno-psihološki postupci moćnika koji uzrokuju razumljivu reakciju pogođenih.
Autor Ilija Petrović navodi suprotno istraživanje dvojice istoričara – od kojih Dušan Vuksan uslovno piše sa „srpskog stanovišta“, a Branko Pavićević sigurno piše sa „dukljanskih“ pozicija – gde obojica, pored drugačijeg ugla gledanja na ovaj događaj, „kao neposredan povod za nemire u Bjelopavlićima označavaju ponašanje knjaževih pratilaca prilikog njegove posete manastiru Ostrogu juna 1854. godine“.
Slično navode i razne novine toga doba koje su pisale o ovom događaju, kao i ostali istraživači, sa razlikom u proceni intenziteta samog događaja. Dakle, jasno nam je da je okidač za Bjelopavlićku bunu bilo nedolično ponašanje knjaza Danila i njegove pratnje na Trojčindan, u manastiru Ostrog. Međutim, kakva je bila unutrašnja politička klima koja prethodi ovom događaju?
Knjaz Danilo je dobio jaku opoziciju još kod samog preuzimanja vlasti iz više razloga. Značajan deo sveštenstva nije gledao blagonaklono na Danilovo odbijanje vladičanstva, neki značajni ljudi u Crnoj Gori i Brdima nisu podržavali njegovu odluku da se proglasi za knjaza, drugi su bili očajni zbog izigravanja testamenta vladike Rada, po kome je koupravljanje državom trebao da preuzme i njegov stric Pero Tomov; i sama knjazova preka narav generisala je među poniženima jedan broj njegovih neprijatelja.
Događaji u Bjelopavlićima odigravaju se manje od godinu dana od donošenja Zakonika, kada je knjaz Danilo već krenuo da sprovodi neke od reformi. Takve reforme, naročito one koje se odnose na obavezu plaćanja poreza Cetinju, nailazile su na oštar otpor kod gotovo svih plemena u Brdima, koja ni Turcima nisu ništa plaćala. Autor Petrović se poziva na jedno od mnogih istorijskih objašnjenja Bjelopavlićke bune, na pisanje u Srbskom dnevniku, koji je preuzimao neke tekstove iz Bečke Prese, bez obzira što su ova dva časopisa umnogome bila međusobno opozitna.
Autor Ilija Petrović je čitaocu ponudio upravo jedan temeljan tekst iz Prese, koji Srbski dnevnik nije preneo, jer je tradicionalno bio na Danilovoj strani, po mnogim tumačenjima. Tako se u ovom tekstu pojašnjava politička pozadina, po kojoj je knjaz Danilo pokušao da na Trojčindan 1854. godine pod Ostrogom sprovede neku vrstu agrarne reforme. Tamo piše: „Knjaz je stanovnicima Brda oduzeo planinu Lukavicu, koja ima bogate pašnjake, kako bi ih dodelio žiteljima Župe nedavno priključenim Crnoj Gori. Pošto žitelji Brda uglavnom žive od stočarstva, njima se ne može tek tako oduzeti planina osvojena junaštvom i krvlju, te su ih knjaževe mere podstakle na otpor.“
Treba još dodati i da u samim Bjelopavlićima zemlja nije pravedno podeljena, odnosno da je podela izazvala ljutnju mnogih porodica. Sve su ovo plodovi skrivenog gneva, koji je nevidljivo tinjao Crnom Gorom još od Danilovog preuzimanja apsolutne vlasti. Te plodove je barutno zapalilo Danilovo nepočinstvo toga dana pod Ostrogom. Pre nego što se detaljnije pozabavimo tim događanjima, za trenutak ćemo zaustaviti narativni tok Bjelopavlićke bune da bismo se vratili u 15. april iste godine kada je francuski diplomata Ijasent Ekar poslao iscrpan izveštaj svome ministru spoljnih poslova o susretu sa knjazom Danilom.
Pitanje časti
Francuski diplomata. između ostalog opisujući stanje u Crnoj Gori, doslovce kaže: „Zahvaljujući njemu (misli na Danila!), putevi su sigurni, nema nikakve krađe i austrijske granice se poštuju. Ovo je postigao primenom telesne kazne. Ova kazna, koje se Crnogorci plaše više nego smrti, za koju ne mare…“ Odavde je jasno svakome, da se Crnogorci plaše telesne kazne jer je ona poniženje, a smrt je ili junačka ili je Božja volja, pa se zato smrti ne plaše!
Najveći strah Crnogoraca i Brđana toga doba je da ne izgube obraz, a ne da ne izgube život. Jer život bez časti – odnosno obraza – nije život dostojan pravog čoveka, bolje je bilo umreti nego biti ponižen. Naglašavam koliko je bitno da uvaženi čitalac zapamti ovu crnogorsku (brđansku) životnu filosofiju tog doba, pre nego što se prepusti narativnom toku koji ga vodi prema celodnevnim (naročito noćnim) događajima pod Ostrogom na Trojčindan te 1854. godine.
O ovim događajima, takođe, postoje razmimoilaženja istraživača koja potanko navodi autor Ilija Petrović, ali je jasna putanja zajedničkog istraživačkog vektora, čije kretanje uočavamo kao očigledno. Između ostalog, biće citirani ili prepričani delovi pisma popa Vuka Popovića Rišnjanina – koji su možda i prvi pisani tragovi o ovom događaju – i koje pop Vuk upućuje imenjaku Vuku Karadžiću. Takođe će biti upotrebljeni podudarni delovi teksta crnogorske emigracije iz Beograda, objavljenog krajem 19. veka, kao i pisanja Duke Londrovića, Buda Simonovića, Peka Vujovića i Toma Oraovca. Ukratko, u narednim redovima sledi tok događanja te neslavne ostroške junske noći.
Crnogorska emigracija u tekstu Nekoliko krvavih slika iz albuma Petrović – Njegoševog doma podseća da je za vreme vladavine knjaza Danila izvršeno osam do devet hiljada političkih ubistava (oko hiljadu godišnje)! Zbog toga je prema knjazu postojala otvorena mržnja kod mnogih srodnika žrtava, koja se naročito osećala u Bjelopavlićima. Znajući za tu mržnju, knjaz Danilo odlučuje da njegovu rođenu setru Janu uda u pleme Bjelopavlića, za čuvenog junaka i vojvodu popa Ristu Boškovića, koji dolazi od bratstva Boškovića iz Orje Luke. Ova odluka je donekle smanjila otpor prema knjazu, ali ga ni približno nije otklonila.
Dakle, na osnovu svih dokumenata koje je autor Ilija Petrović sveobuhvatno sistematizovao u knjizi, možemo da rekostruišemo sam tok događaja toga Trojčinog dana pod Ostrogom – na manastirskoj slavi. Po narodnom običaju na taj dan mnogo naroda iz Crne Gore, Brda i Hercegovine se okuplja oko manastira, a naročito iz plemena Bjelopavlića, na čijoj teritoriji se nalazi ova svetinja. Tada roditelji dovode kćeri da ih pokažu, sa namerom da ih zaruče i potom udaju. Dolaze i skoro udate neveste (dakle, tek udate žene ili već zaručene), pa onda sve zajedno sede jedna pored druge na dugačkim kamenim sedištima izgrađenim oko čitavog manastira.
Knjaz Danilo je pristigao sa velikim svitom okružen njegovim Perjanicima (Perjanici su po tradiciji bili vladičina lična garda stacionirana na Cetinju, nakon što se Danilo razvladičio i proglasio knjazom postepeno je povećao njihov broj sa četiri stotine na jednu hiljadu). Prolazeći pored nevesta, knjaz Danilo je zapazio Danicu Pavićević, devojačko poreklo od Kadića, nevestu popa Puniše Pavićevića iz plemena Bjelopavlići, koja je zbog lepote prozvana u narodu Vilajeta.
Nakon čitavog dana provedenog u bančenju i pijanstvu, knjaz je uveče pozvao tridesetak najlepših nevesta a među njima i Vilajetu, da im na miru pokaže ikone koje je darivao Ostroškom manastiru, opustošenom nakon prethodnog pohoda i pljačke Omer-paše. Tačan broj nevesta koje su tu noć provele prisilno u manastirskom konaku nije moguće precizno utvrditi, tako u pismu koje Vuk Popović Rišnjanin piše Vuku Karadžiću 15. jula 1854. pominje tačan broj od 40 nevesta, dok crnogorska emigracija i Duka Londarević pominju broj od tridesetak; u svakom slučaju radi se od 30 do 40 najlepših mladih žena i devojaka.
Knjaževo bludničenje
Umesto da im pokazuju ikone, zbog čega su sve neveste dovedene ne sluteći prave namere knjaževog poziva, zatvorene su i naterane da nepristojno igraju, sve do pred zoru. Tada je knjaz napastvovao Vilajetu, što je bio signal ostalim perjanicima da svaki dohvati po jednu nevestu. Vuk Popović Rišnjanin u pomenutom pismu kaže da je lično knjaz Danilo naredio perjanicima da počnu sa silovanjem žena, pa doslovce piše: „Na ove reči uspale se svi kao prasci, i pojaše svaki na svoju, kao kučki, pa ih opreme kući grdne i raskubljene (rastrgnute – prim. Ilija Petrović), da kažu svojim đuvegijama kako im je bilo kod knjaza na piru!“
U isto vreme dok se knjaz Danilo iživljavao nad Danicom Pavićević – Vilajetom, drugi iz njegove svite su do zore silovali ostale neveste. Vilajetin rođeni brat Todor Kadić bio je zaposlen baš na Cetinju kao sluga u kuhinji knjaževog dvora. Na njegovu presudnu istorijsku rolu, poštovani čitalac će naići nešto kasnije u tekstu, dok će u nastavku biti reči o neposrednim posledicama ovog masovnog silovanja te noći pod Ostrogom.
Pre toga, moramo da napomenomo kakva je bila sudbina prelepe Vilajete nakon ove paklene noći. Knjaz Danilo je poveo na Cetinje, „gde ju je, uživajući u njenoj lepoti, držao mesec ili dva za svoje potrebe“. Nakon što se polno zasitio, knjaz je naredio njegovom omiljenom perjaniku Kićunu Stevanu Martinoviću da se 4. septembra te godine venča sa Danicom Kadić – Vilajetom, tada još uvek ženom popa Puniše Pavićevića. Vilajeta nije dugo ostala u takvom braku, istorijski podaci kažu da je umrla posle samo dve godine, narodno predanje kaže kao posledica čemera.
Kada sam citirao francuskom diplomatu Ekara, koji je govorio o osećaju časti kod Crnogoraca i Brđana te epohe, pišući o njihovom strahu od telesnog kažnjavanja i indiferentnosti prema smrti, mislio sam o osećaju plemena Bjelopavlića već sutradan nakon te bestijalne ostroške noći. Posebno ako uzmemo u obzir činjenicu da se ovaj nemoral kolosalnih razmera dogodio u „njihovom dvorištu“ i da je najviše silovanih nevesta bilo iz najuglednijih kuća Bjelopavlića.
Ako pri tome uzmemo u obzir prethodnu veoma ranjivu političku situaciju, nejasne odnose između Cetinja i brdskih plemena, kao i mnogo agrarnog i poreskog nezadovoljatva u Bjelopavlićima, nije veliko iznenađenje što se jedan deo njih digao na pobunu. I u ovim okolnostima postoji nesaglasje među istraživačima oko tačnog redosleda događaja koji su se zgusnuli u kratkom intervalu, pa nije lako precizno locirati tačan niz. Ipak su mnoge stvari očigledne.
Pobunjene Bjelopavliće su predvodili Boškovići iz Orje Luke, knjažev zet pop Risto i njegova braća, pop Đoko i Vido Novakov. Za sve njih radilo se o neoprostivoj uvredi, posebno ako se ima u vidu da su tri ili četiri silovane neveste bile baš iz Boškovića kuća. U međuvremenu, piše Tomo Oraovac koji je i sam „kao trogodišnje dete umalo žrtva crnogorske pohare Kuča“ o novoj uvredi za Bjelopavliće, pa kaže kako se perjanički komandir i čevski kapetan Jovan Mašanov Vukotić javno hvalisao „kako su on i njegovi perjanici, na čelu sa knjazom, lijepo noć proveli u društvu nevjesta i djevojaka bjelopavlićkih“.
Pobunjeni Bjelopavlići, na čelu sa braćom Bošković, provaljuju u državno skladište u Podostrog i uzimaju 700 sanduka baruta, koji dele među sobom za budući boj. Pop Risto Bošković – knjažev zet – tih dana piše Danilu ultimativno pismo gde ga obaveštava o svemu i traži glavu komandira Jovana Vukotića, a knjaz to rezolutno odbija, iako su ga je senator Jole Piletić savetovao da uhapsi perjaničkog komandira Vukotića. Nejasno je da li je Risto Bošković prvo provalio u skladiše baruta pa se obratio knjazu ili je to učinio nakon knjaževog odbijanja svih zahteva pobunjenih Bjelopavlića, ali ova dilema ne utiče na dalje događaje.
Pobunjeni i naoružani Bjelopavlići stupaju u kontakt sa svima u svom plemenu, ali i sa ostalim plemenima – Kučima, Rovčanima, Moračama i Piperima. Na Boškovićki (Bjelopavlićki) ultimatum knjaz Danilo odgovara mobilizacijom, sakuplja vojsku od oko 6.000 ljudi po svim nahijama i delom lojalnih plemena, i kreće u Brda na Bjelopavliće. Svim stranim diplomatama, bez čijih velikih i moćnih država ne bio održiv status Crne Gore, knjaz upućuje pismo u kome ih obaveštava isključivo o političkim razlozima njegovog pohoda na Bjelopavliće, u potpunosti prećutkujući događanja iz bludne ostroške noći.
Napad na Bjelopavliće
Pošto im je pružio uveravanje da je po sredi čista politička pobuna koju su podstrakli Turci, knjaz tako sebi obezbeđuje legalitet za intervenciju koju su predvodili njegov stariji brat vojvoda Mirko Petrović i vojvoda Krco Petrović. Kada su shvatili kakva se vojna sila sprema protiv njih, u samim Bjelopavlićima nastade podela, gde je veći deo plemena bio protiv bune. I od ostalih brdskih plemena, koje su Boškovići pozvali u oružanu bunu, niko se nije odazvao.
Tako su vođe pobunjenika ostali usamljeni i, shvativši situaciju kao beznadežnu, uspeli su da izbegnu pred Danilovom kaznenom ekspedicijom tako što su braća Boškovići prebegli u tursku varoš Spuž. Knjaz Danilo je 13. jula 1854. godine slavodobitno, i bez ikakvog otpora, ušao u Bjelopavliće, gde mu je potvrđena lojalnost od naroda i preostalih narodnih prvaka.
I sam knjaz konstatuje 18. jula u pismu ruskom konzulu Gagiću u Dubrovniku kako se „sav narod od nahija Bjelopavlića, Pipera i Kuča meni isti čas pokorio i vjeran pokazao, osim same kuće popa Đoka Boškovića s Orje Luke… Tako dakle danas, Bogu hvala, zaostao je u gore naznačene nahije prvobitni mir, sloga i nesumnjiva vjernost meni“. Ali, knjaz Danilo nikoga od stranih zvaničnika ne izveštava o događajima u samim Bjelopavlićima, na dan njegove posete.
Istraživač Tomo Oraovac beleži reči primarnog svedoka serdara Jola Piletića, koji govori da je knjaz bio besan na njegovu rođenu sestru Janu jer ova nije želela da posluša knjaževu naredbu i da ostavi odbeglog muža Rista Boškovića, pa da se preuda za udovca popa Đura Kusovca. Zbog toga besni Danilo uzima dvoje Janine muške dece, od dve i od četiri godine, u nameri da ih baci u vatru. U ovoj sumanutoj nameri, sprečava ga upravo serdar Jole Piletić i spašava knjaževe sestriće od slepog besa samog knjaza.
Kada se smirio i prenoćio, jer je valjda „sutra pametnije od danas“, knjaz Danilo ponovo pokazuje sopstvenu mračnu prirodu. Oboje dece su pronađena otrovana belim dvopekom beškotom, koji je samo knjaz koristio. Sve Boškovićke kuće su bile popaljene u znak odmazde i opljačkana stoka kod mnogih iz ovog brdskog plemena koje potiče od Bijelog Pavla. Autor Ilija Petrović zaključuje o ovom pohodu, uz komentar na pismo popa Vuka Popovića Rišnjanina upućeno Vuku Karadžiću, sledeće: „Pop Vuko je sa sigurnošću ocenio da je pohod crnogorske vojske, izveden posle nesojskog Danilovog učešća na Trojičkim svečanostima pod Ostrogom, bio prevashodno pljačkaške prirode.“
Odmah nakon Danilovog pohoda na Bjelopavliće, kreće knjaževa osveta prema svima koji su „digli glas zbog sramote koju je knjaz nanio Bjelopavlićima“, kako je zapisao Budo Simonović, istraživač čije stavove autor Ilija Petrović najviše uvažava, osim u globalnoj oceni istorijske uloge knjaza Danila za koju Budo Simonović kaže da je ipak pozitivna i pored mnogo zločina i nepočinstva koje je počinio.
Sličnog mišljenja je i mitropolit Amfilohije čije stavove na ovu temu smo već naveli u tekstu, dok autor Ilija Petrović deli suprotne stavove i smatra da je istorijska uloga knjaza Danila negativna, uz uvažavanje nekih njegovih istorijskih zasluga. Autor Ilija Petrović nema problem sa hrabrošću i kada treba da postavi pitanje o nekim odlukama i delima vladike Rada u onosu prema Kučima, o čemu će biti više reči u završnom delu ovog štiva.
Osveta Kadića
Dakle, knjaz Danilo prvo naređuje ubistvo popa Puniše Pavićevića, čiju ženu Vilajetu je oteo i unesrećio. Poruku donosi jedan bjelopavlićki glasnik, koji je ludom srećom po Punišu bio nepismen, pa mu je ovu knjaževu naredbu predao u ruke da mu je pročita. Puniša čita naglas tekst koji izmišlja na licu mesta, i odmah zatim beži u tursku varoš Spuž. Tamo zatiče svog šuraka Todora Kadića, koji je takođe izbegao od knjaza. Njemu je knjaz Danilo naredio da ubije upravo zeta Punišu, da bi mu na silu preudata sestra tako postala udovica.
Todor shvata da ga knjaz tera da uprlja ruke zetovljevom krvlju i da tako postane njegov ponizni sluga, pa odmah beži u Spuž. Od tada Todorov život postaje talac njegove osvete, sramota koju mu je priredio knjaz Danilo bila je za neoprost. Kasnije, u Carigradu ubija rođenog brata Kićuna Martinovića, koji je postao njegov nasilni zet.
Puniša Pavićević je bio protiv ovog ubistva, pa su se on i Todor razišli posle ovog čina. Todor Kadić ima samo jednu misiju u životu, da se osveti knjazu Danilu. Prilika mu se posle mnogo čekanja i potrage, kao i uz dosta sreće, ukazala 12. avgusta 1860. godine u Kotoru. Pucnjima iz kubure, u kojoj je bila sačma umotana u zmijski otrov, pogađa knjaza, koji odmah sutradan umire. Kada je ova vest stigla na Cetinje, velika i naoružana četa perjanika pali tridesetak kuća Kadića uz nezapamćen masakr sve nejači, koji su svi do jednog poklani.
Pohara koju je knjaz Danilo počinio u Bjelopavlićima, uz zločine koje smo naveli, bila je „prijateljska opomena“ u poređenju sa Poharom Kuča, koja je došla par godina kasnije. O samom masakru i genocidu koji je tada počinjen biće reči u narednom štivu. Ali, istorijski posmatrano, događaji u Bjelopavlićima – iako mnogo manje tragični – mnogo su više uticali na tok crnogorske istorije, zbog plodova gneva i osvete koje su izazvali.
Da knjaz Danilo nije bančio i bludničio na Trojčindan 1854. godine pod Ostrogom, ne bio izazvao osvetnički nagon i ne bi proizveo zavet Todora Kadića, koji ga, šest godina kasnije, ni bi ubio. Neki istraživači pokušavaju da izmeste samog knjaza iz te bludne ostroške noći, upinjući se da nekako ubede čitaoce kako knjaz Danilo nije prisustvovao činovima silovanja i iživljavanja, a da svu krivicu prebace na njegove perjanike.
Ipak, čini se da je za osvetnički zavet Todor Kadić imao veoma duboke unutrašnje razloge, jer se u tradiciji tog naroda na duboki tuđi mrak odgovara dubokim sopstvenim mrakom. I mnogi svedoci toga doba, na koje se poziva većina istraživača, potvrđuju Danilovu lidersku ulogu u nemoralu te ostroške noći.
Knjaz Danilo je svoj moralni alibi dobijao kod stranih i uticajnih konzula isključivo koristeći političke razloge. Kada se danas analizira upravo politički kontekst tih događanja, ni tu stvari ne stoje sjajno za knjaza. Vidimo iz pisma popa Rišnjanina da je knjaz Danilo tražio od Austrije pomoć u slučaju da doživi neuspeh u pohodu na Bjelopavliće!
Zato autor Ilija Petrović zaključuje: „Ako već Danilo prigovara Kučima zbog povremene naklonjenosti turskim vlastima u Skadru, valja postaviti i pitanje kakve je moralne i državničke vrednosti njegovo traženje da mu, ako dođe do neke veće nevolje u obračunu protiv „svojih“, onih koje su njegovi vladarski preci uspeli da priključe Crnoj Gori a on ih okrenuo protiv sebe, Austrija pruži pomoć“.
U isto doba, odvijao se Krimski rat (1853 – 1856), koji je za Rusiju bio od državno-egzistencijalnog značaja i koji je izgubila od združenih snaga Osmanskog carstva, Francuskog carstva, Britanske imperije i Kraljevine Sardinije, a gde je knjaz Danilo odlučio da Crna Gora bude neutralna! Dakle, nije podržao ruskog cara čija pomoć mu je bila odlučujuća da preuzme vlast, ne poštujući testament vladike Rada (pesnika Njegoša), i nije podržao Rusiju koja je po istorijskim podacima izdržavala Crnu Goru puneći joj budžet skoro dva veka!
Njegovu odluku o neutralnosti u Krimskom ratu, potkrepljenu tvrdnjama da su turske trupe na granicama i spremne za napad u slučaju crnogorske podrške Rusiji, srpska plemena Kuči, Piperi i Bjelopavlići su smatrali kao nemoralan i kukavički potez. Pored navedenih razloga za njihovo nezadovoljstvo, sigurno je da je i ova istorijska činjenica doprinela takvom osećaju. Ova podela se na indirektan način prenela i na kasnije istraživače: oni koji na stvari gledaju sa „srpskog stanovišta“ blago osuđuju odluku knjaza Danila o neutralnosti, dok oni koji dele „dukljanski“ svetonazor ipak podržavaju ovu odluku, smatrajući da je u datim istorijskim okolnostima ona bila najbolji izbor.
Već je napomenuto u ovom štivu da je nemoguće i neuko dirktno učitavanje istorijskih događaja u različitim epohama, a posebno kada postoji namera da se iz maglovite prošlosti pribavi alibi nekim državnicima za poteze u sadašnjosti. Ali, postoje očigledne sličnosti u nekim poređenjima, koje su uzrokovane zakonitošću da je istorija „živa stvar“ u neprekidnom kretanju, kao i da je to kretanje više ciklično nego linerano.
Verovatno da je pronicljivom čitaocu došla u pamet ideja o sličnosti istorijskog izbora knjaza Danila, kada nije pružio podršku Rusiji, i savremene Crne Gore koja se pridružila radikalnoj antiruskoj politici. Sigurno se pronicljivi čitalac upitao kakva je to spoljna politika Rusije u kojoj joj okreću leđa oni koje je najviše zadužila. Jer, današnju nezavisnost Crne Gore nastalu na osnovu referndumskog falsifikata, umnogome je pomogla i ruska politika na ovim prostorima.
Ali, pored očigledne istorijske cikličnosti i sličnosti u ove dve epohe, nemoguće je poređenje politike knjaza Danila i politike Mila Đukanovića. Knjaz Danilo je vodio suverenu politiku u datim okolnostima nedovoljnog kapaciteta međunarodnog priznanja ove patuljaste knjaževine, dok je Đukanović vodio radikalno vazalnu politiku uprkos formalno suverenom statusu. Zapravo, Milo Đukanović je podmuklu poltronsku politiku crnogorskih komunista prema Titu, samo preko noći konvertovao u bespogovornu poltronsku politiku prema NATO alijansi.
Treći deo je dostupan OVDE.
Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Shutterstock
BONUS VIDEO:
