Ratna propaganda i obmanjivanje stari su koliko brda i doline. Ništa novo. Ali, ono što je novo jeste da informacioni rat nije više dodatak u postizanju širih ratnih ciljeva – već je sam sebi postao cilj.
Zapad je počeo da smatra da je „vladanje“ pobedničkim narativom – i prikazivanje Drugog kao nezgrapnog, neartikulisanog i ekstremističkog – važnije od suočavanja sa situacijom na terenu. Po ovom gledištu, vladanje narativom je sama pobeda. Virtualna „pobeda“ odnosi prevagu nad realnošću.
Stoga je rat pre postao osnova za ideološko disciplinovanje širom svetskih alijansi, koje se nameće putem poslušnih medija.
Ovaj cilj je prioritetniji spram, na primer, obezbeđivanja dovoljnih proizvodnih kapaciteta da bi se ostvarili vojni ciljevi. Oblikovanje izmaštane „stvarnosti“ ima preimućstvo u odnosu na oblikovanja realnosti.
Problem „virtualnog narativa“
Suština je da ovakav pristup – koji je u funkciju prestrojavanja celokupnog društva (i kod kuće i na strani) – stvara opasnost da se upadne u zamku iskrivljene stvarnosti i lažnih očekivanja, iz kojih je, kada se to ispostavi kao nužno, nemoguće pronaći izlaz, upravo zato što je nametnuto prestrojavanje učvrstilo javna osećanja. Mogućnost da država promeni zauzeti kurs kako se događaji odvijaju postaje sve manja ili je u potpunosti poništena. Ispravno razumevanje činjenica na terenu usmerava se prema politički korektnom tumačenju, a udaljava se od realnosti.
Kumulativni efekat ovog „pobedničkog virtualnog narativa“ dovodi do sve većeg rizika da će se polako skliznuti prema nenameravanom „pravom ratu“.
Uzmimo na primer NATO-orkestrirani i opremljeni upad u simbolički značajnu Kursku oblast. U pogledu „pobedničkog narativa“, privlačnost ove operacije na Zapadu je očigledna: Ukrajina je „prenela rat u Rusiju“.
Da su ukrajinske snage uspele da zauzmu kursku nuklearnu centralu, onda bi u svojim rukama imali važan pregovarački adut i možda bi odvratile ruske snage sa ukrajinske linije fronta koja je u Donbasu sve bliža kolapsu.
I povrh svega (u pogledu informacionog ratovanja) zapadni mediji su se pripremali i usklađivali da prikažu predsednika Putina kao „zamrznutog“ pred iznenadnim upadom, i „kolebljivog“ od strepnje da bi se ruska javnost mogla okrenuti protiv njega, besna zbog poniženja.
Bil (Vilijam) Barns, šef CIA, smatra da „Rusija neće ponuditi ustupke u Ukrajini dok ne bude potkreasno Putinovo preterano samopouzdanje, i dok Ukrajina ne bude mogla da pokaže snagu“. Drugi američki zvaničnici su dodali da upad u Kursk – sam po sebi – neće dovesti Rusiju za pregovarački sto. Biće neophodno nadovezati se na kursku operaciju drugim smelim operacijama (kako bi se uzdrmala moskovska staloženost).
Razume se, ukupan cilj je bio da se Rusija prikaže kao krhka i ranjiva, u skladu sa narativom prema kojem Rusija u svakom trenutku može da se razbije na komade i razveje na vetru. Posle čega bi, naravno, Zapad ostao kao pobednik.
Kockarski potez
U stvari, upad u Kursk je bio veliki kockarski potez NATO-a: uključio je ulaganje ukrajinskih vojnih rezervi i oklopnih snaga kao žetona na stolu za rulet, kladeći se da će privremeni uspeh u Kursku poremetiti stratešku ravnotežu. Opklada je izgubljena, a žetoni su iščezli.
Jednostavno rečeno, ova kurska avantura oličava zapadni problem sa „pobedničkim narativima“: njihova suštinska mana jeste da su utemeljeni u emocijama i da izbegavaju sučeljavanje argumenata. Neizbežno, neopravdano uprošćavaju stvari.
To znači da bi svi, od medija glavnog toka, federalnih agencija, nevladinih organizacija i bezbednosnog sektora trebali da se pridržavaju suprotstavljanja „ekstremizmima“ koji prete „našoj demokratiji“.
Ovaj cilj, sam po sebi, nalaže da narativ ne bude zahtevan i da bude relativno nesporan: „Naša demokratija, naše vrednosti i naš konsenzus“. Demokratska nacionalna konvencija, na primer, prigrlila je „radost“ (reč koja je besprekidno ponavljana), „put u budućnost“ i „protivljenje čudacima“ kao ključne parole. One su banalne, ali uprkos tome ove poštapalice im daju energiju i zamajac, ne toliko zbog svog sadržaja, koliko zbog namernog prizivanja holivudskog sjaja i glamura.
Nije teško videti kako je ovaj jednodimenzionalni duh vremena mogao da zavede Ameriku i njene saveznike da pogrešno protumače uticaj „smele avanture“ u Kursku na obične Ruse.
„Kursk“ ima svoju istoriju. Nemačka je 1943. napala Rusiju na ovom mestu kako bi se oporavila od sopstvenih ranijih gubitaka, ali je na kraju poražena u bici kod Kurska. Povratak nemačke vojne opreme u okolinu Kurska mora da je mnoge zapanjio; sadašnje bojno polje oko grada Sudže upravo je mesto gde su sovjetske Trideset osma armija i Četrdeseta armija izvele kontraofanzivu protiv nemačke Četvrte armije.
Tokom vekova, Rusija je bila žestoko napadana preko svojih ranjivih bokova sa Zapada. U novijoj istoriji to su učinili Napoleon i Hitler. Ne bi trebalo da iznenađuje što su Rusi izuzetno osetljivi prema ovoj krvavoj istoriji. Da li su Vilijem Barns i drugi dobro promislili? Da li zamišljaju da će napad NATO protiv same Rusije dovesti Putina u toliko nezgodnu poziciju da će posle još samo jednog udarca ustuknuti i pristati na „zamrznuti“ sukob kao ishodište rata u Ukrajini – uz potonji ulazak ove zemlje u NATO? Možda zaista i jesu.
Na kraju, poruka koju su zapadne službe poslale jeste da Zapad (NATO) dolazi da napadne Rusiju. To je poruka namernog odabira Kurska. Tumačenje zagonetnih znakova Vilijama Barnsa kaže: „spremite se za rat protiv NATO-a“.
Samo da razjasnimo, žanr „pobedničkog narativa“ koji se odnosi na Kursk nije ni prevara ni obmana. Minski sporazumi su bili primeri obmane, ali to su bili slučajevi obmane utemeljeni u racionalnoj strategiji (tj. bili su istorijski normalni). Prevare iz Minska trebalo je da kupe Zapadu vreme za dodatnu ukrajinsku militarizaciju – pre napada na Donbas. Obmana je dala rezultate, ali po cenu raskida poverenja između Rusije i Zapada. Prevare iz Minska, međutim, takođe su ubrzale kraj dvesta godina duge ere vesternizacije Rusije.
Kursk je, ipak, drugačija stvar. On je utemeljen u uverenju o zapadnoj izuzetnosti. Zapad svoju poziciju sagledava kao priklanjanje „pravoj strani istorije“. „Pobednički narativi“ suštinski su sekularni oblik uverenosti u neizbežnost zapadne eshatološke misije koja vodi globalnom iskupljenju i konvergenciji. U kontekstu ovog novog narativa, činjenice na terenu postaju puka smetnja, a ne realnost koja se mora uzeti u obzir. To je njihova Ahilova peta.
Novi Hladni rat
Međutim, konvencija Demokratske stranke u Čigaku izazvala je zabrinutost:
Kao što se hegemonistički Zapad uzdigao iz epohe Hladnog rata oblikovan i okrepljen dijalektičkom suprotstavljenošću komunizmu (u zapadnoj mitologiji), tako i danas vidimo da je totalizirajući „ekstremizam“ (bilo u svom MAGA izdanju ili kao spoljašnja varijanta: Iran, Rusija i slično) – postavljen u Čikagu u sličnu hegelijansku dijalektičku opoziciju kao nekada kapitalizam protiv komunizma. Dakle, u današnjem slučaju imamo „ekstremizam“ koji se sukobljava sa „našom demokratijom“.
Središnja teza narativa Demokratske konvencije u Čikagu je sama tautologija identitetske diferencijacije koja se predstavlja kao „zajedništvo“ pod parolom različitosti i u sukobu sa „belačkim“ (identitetom) i „ekstremizmom“. „Ekstremizam“ očigledno predstavlja naslednika nekadašnje hladnoratovske antiteze – komunizma. Čikaška „zakulisa” možda zamišlja da će sukobljavanje sa ekstremizmom – koji je vrlo široko označen – ponovo, kao što je to bilo u hladnoratovskoj epohi, doprineti američkom obnavljanju i podmlađivanju. To znači da bi na red mogli doći, na različite načine, sukobi sa Iranom, Rusijom i Kinom. Uočljivi su znaci koji ih odaju (uz to što je Zapadu potrebno da resetuje svoje ekonomije, što rat po pravilu omogućava).
Kursko lukavstvo bez sumnje izgleda pametno i smelo ako se posmatra iz Londona i Vašingtona. Ali, koji su uistinu ostvareni rezultati? Nije ostvaren cilj zauzimanja kurske nuklearne elektrane, niti su izvučene ruske trupe sa kontaktne linije (iz Donbasa u Kursku oblast prim. prev). Ukrajinsko prisustvo u Kurskoj oblasti biće suzbijeno.
Međutim, ono što je postignuto jeste da je stavljena tačka na sve izglede da se eventualnim dogovorom isposluje rešenje rata u Ukrajini. Nepoverenje prema SAD u Rusiji je sada potpuno. To je učinilo Moskvu još odlučnijom da ne posustaje sa svojom specijalnom vojnom operacijom. Nemačka vojna oprema koja se može videti u Kursku prizvala je stare duhove i učvrstila svest o neprijateljskim namerama Zapada prema Rusiji. „Nikad više“ je neizgovoreni odgovor.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Strategic Culutre Foundation
Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard
Naslovna fotografija: Sputnik/Russian Defense Ministry
BONUS VIDEO:
