Srbija je po ostvarenom privrednom rastu u prvoj polovini ove godine bila evropski rekorder, dok bi u celoj 2024. mogla biti među tri vodeće države Starog kontinenta. Povećanje domaćeg BDP-a je premašilo očekivanja i Narodne banke Srbije, koja je usled toga povećala prognozu za tekuću godinu na 3,8 odsto, a identična je i projekcija MMF-a. Optimizam u pogledu ekonomskih performansi naše zemlje dele i rejting agencije, te je Fič povećao izglede da Srbija konačno dobije investicioni rejting.
Posmatrajući očekivane generatore rasta BDP-a u ovoj, ali i u narednim godinama, rast ekonomske aktivnosti će dominantno biti generisan u uslužnim delatnostima, ali će pozitivan doprinos dati i industrija, kao i građevina.
Posmatrano sa rashodne strane, porast BDP-a će biti posledica rasta potrošnje domaćinstava (usled očekivanog nastavka uvećanja realnih zarada i zaposlenosti), kao i održavanja povišenog nivoa investicija (kao privatnih tako i javnih) u BDP-u, što je povezano i sa dinamiziranjem priliva stranih direktnih investicija.
Međutim, ono što je najvažnije je da se očekuje ubrzanje privredne aktivnosti u narednim godinama, odnosno srednjoročno, i to na oko 4,5 odsto prosečno godišnje. Ako se te projekcije ostvare, Srbija bi nastavila proces konvergencije (približavanja) nivou dohotku per capita i stvarnoj individualnoj potrošnji po stanovniku koje imaju zemlje Evropske unije. Naime, trenutno se po ova dva kriterijuma naša zemlja nalazi na 46 odsto, odnosno 54 odsto proseka EU, a sa ostvarivanjem projektovane stope rasta, već 2029. pozicija Srbije bi se unapredila za ne manje od tri procentna poena (u odnosu na prosek EU).
Dva veka tranzicije
Ostvareni rezultati i projekcije NBS i MMF-a razlog su za optimizam. Ono što verovatno većina državljana Srbije priželjkuje je da se dinamizira privredni rast, te posledično, brže nego do sada, ubrza trend smanjivanja gepa (zaostajanja) za zapadom kontinenta kome pripadamo. Pomenute procene su ohrabrujuće. Međutim, nije zgoreg podsetiti se kako se praktično isti proces konvergencije odvijao tokom celog razdoblja naše novovekovne državnosti.
Nameće se nekoliko pitanja. Da li je „ekonomsko približavanje“ Zapadu bio kontinuiran proces ili isprekidana dvovekovna (sekularna) tranzicija? Da li su ostvareni rezultati zadovoljavajući ili je Srbija konstantno beležila lošije ekonomske performanse od zemalja uporedivog ekonomskog razvoja, kako se često tvrdi? Da li je put po kome „tabamo“ već dva stoleća ispravan, ili su nam potrebna nova eksperimentisanja?
Dosta pouzdane podatke imamo od 1866. i to zahvaljujući praktično pionirskom radu Mijatovića i Zavađila. U periodu od te godine do 1890. privredni rast bio je za današnje pojmove spor (1,5 odsto godišnje), i praktično je jedva pratio rast stanovništva. Međutim, kao rezultat rasta obradivih površina zemljoradnja počinje da raste znatno brže od stanovništva, dok su krupna industrija i državna potrošnja sve jači generatori razvoja u periodu nakon 1890, što utiče na solidno ubrzanje ekonomskog rasta, koji je u dve decenije između 1890. i 1910. iznosio oko dva odsto prosečno godišnje (oko 0,5 odsto u per capita izrazu).
U celom razdoblju od 1866-1910, konzervativno procenjen rast BDP-a Srbije iznosio je 1,7 odsto prosečno. Naime, pomenuti autori smatraju to kao donju granicu procene pošto nije uzet u obzir rast produktivnosti u više sektora. Budući da je stanovništvo raslo veoma brzo (prosečno 1,5 odsto godišnje), približno današnjem uvećanju subsaharske populacije, jasno je da je ostvarivan veoma skroman rast BDP-a u per capita izrazu (plus 0,2 odsto prosečno godišnje), što je nalaz konzistentan sa uglavnom stagnantnim realnim zaradama u istom razdoblju.
Iako nemamo iole valjane procene za ranije godine, sa dosta pouzdanosti možemo pretpostaviti da je privredni razvoj između konačnog oslobođenja sa Drugim srpskim ustankom i 1866. godine, mogao u najboljem slučaju biti kao onaj u sledeće 44 godine.
Postoje dva razloga za spor razvoj Srbije u tom vremenu (koji je za tadašnje uslove bio uobičajen). Prvi je snažan populacioni rast, koji je, suprotno opštem narativu, samo desetinski poticao od imigracije, a dominantno od visoke stope fertiliteta populacije koja je na relativno plodnoj zemlji (veoma različitoj od one koju su preci većine današnjeg stanovništva koje živi zapadno od Kragujevca ostavili u Hercegovini krajem 18. veka) mogla da se bez većih problema udvostručuje svakih generaciju i po.
Drugi je veoma spora industrijalizacija, posledica i ekonomske dogme liberalizma koja je tadašnje državne činovnike uglavnom uspešno odvraćala od državne podrške ekonomskom razvoju (Srbija je u tom pogledu zaostajala za Nemačkom ili drugim državama zapadnog dela kontinentalne Evrope, koje se tada zahvaljujući i novim teoretičarima tzv. Istorijske ekonomske škole, propagatorima državne intervencije radi zaštite industrija u povoju, počele naglo da se industrijalizuju).
Ipak, u celom tom dugom periodu koji se može „protegnuti“ do 1815, dešava se ubrzan društveni razvoj. On je pre svega uzrokovan usponom školstva i to će stvoriti neophodne uslove kako za ubrzanu intelektualnu i socijalnu empancipaciju populacije (uključujući i njen ženski deo), tako i za potonji ekonomski rast, pored ostalog i onaj koji je usledio nakon Drugog svetskog rata.
Nakon kataklizme 1914-1918. dolaze godine posleratnog oporavka. U celini, međuratni period kada počinje proaktivniji i više planski pristup privredi od strane države, posebno tokom vlade Milana Stojadinovića 1935-1939, je doba ubrzanja privrednog rasta. Procenjuje se da je prosečna stopa ekonomskog rasta iznosila 2,3 odsto u razdoblju 1922-1939. (što bi značilo da se u per capita izrazu prosečni dohodak uvećavao za nešto više od jedan odsto u tom periodu).
Ekonomsko ubrzanje
U blizu tri decenije koji su usledile posle kraja najrazornijeg rata u istoriji civilizacije došao je najsnažniji ekonomski rast koji je svet iskusio, koji je po svom obimu, u smislu ljudstva koje je obuhvatio, prevaziđen samo kineskim privrednim uzletom koji se ne završava već punih četiri i po decenije.
Tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih, BDP prosečnog stanovnika Srbije se povećavao po neverovatnoj stopi od čak 5,2 odsto, te se tokom jedne generacije dohodak kumulativno uvećao neverovatnih četiri i po puta. Rast BDP-a bio je nešto brži budući da se u tom periodu uvećavala i populacije Srbije (nismo ukalkulisali Kosmet).
Takva brzina privrednog rasta je nešto što se vidi golim okom, za razliku od vekova koji su naši preci proveli misleći da se na svetu ništa ne menja. Priče o odlascima na porodična letovanja za jednu platu su jedan od legata tog „jugoslovenskog sna“, koji je postao stvarnost za dobar deo populacije, iako je onaj ruralni sloj stanovništva, posebno brojan u Srbiji, sve do kraja sedamdesetih manje osećao značajne blagodeti napretka društva. Veoma spor rast koji je došao sa dužničkom krizom u koju je zemlja upala 1980-ih učinio je da je ostvarena prosečna stopa rasta tokom četiri decenije izgradnje „samoupravnog socijalizma“ iznosila 4,5 odsto.
Treba napomenuti da „zlatnih četvrt veka“, period koji se završio naftnim šokovima sedamdesetih, nije bio naš ili fenomen realnog socijalizma, već svetski raširena pojava. Naime, zbog ratom indukovanih nagomilavanja komercijalno upotrebljivih inovacija, velikih proizvodnih kapaciteta oslobođenih za civilne namene, niske baze usled ratnih razaranja i prodora socijal-demokratije (usled na Zapadu percipirane pretnje od Sovjetskog Saveza), skoro sve nezavisne države u svetu u tom relativno dugom vremenu beleže prosečne stope rasta od oko pet odsto.
Bilo je to zaista zlatno doba, koje nažalost ni teoretičari ekonomskog rasta ne očekuju da se ponovi u doglednoj budućnosti. Naime, obilje mlade radne snage (sa malobrojnom staračkom populacijom) te snažan efekat komercijalizacije brojnih otkrića koja su revolucionizovala svakodnevni život posle 1945. godine je nešto što vodeće svetske ekonomije danas mogu samo da požele (indikativan je primer komercijalizacije veš mašine koja je, po britanskoj nobelovki za književnost iz 2007. Doris Lesing, više učinila za prava žena nego svi feminističkih pokreti zajedno).
Sve u svemu, činjenica je da je naša zemlja, kao i države tzv. polu-periferije, sporo ekonomski napredovala do sredine 20. stoleća. S druge strane, zemlje Zapada su znatno ranije počele intenzivniju industrijalizaciju. Ipak, čak je i Britanija kroz veći deo 19. veka ostvarila prosečnu stopu rasta od tek jedan odsto, što ukazuje da je brz rast novi fenomen, posebno ako znamo da je pre 1700. godine ekonomski razvoj bio tako spor da je većini zemalja tada napredne Zapadne Evrope trebalo po dva stoleća da dupliraju svoj dohodak (nešto što je Kina postizala u proseku svakih osam godina počevši od 1980).
Devedesete su godine kada je, izuzevši države centralne i istočne Evrope, ostvaren dinamičan rast širom sveta, posebno u Kini. Dok je tzv. tranzicija dovela do pada privredne aktivnosti u praktično svim bivšim socijalističkim zemljama, malo je njih koje su se suočile sa takvim ekonomskim slomom kao Srbija, čiji se BDP više nego prepolovio. Naravno, razlozi su bili pre svega neekonomski: embargo i bombardovanje zemlje 1999.
Nakon 2000. ostvarivali smo solidne stope rasta, koje su u celom tom periodu, zaključno sa ovom godinom, prosečno iznosile 3,4 odsto godišnje. Poredeći se sa 20 ekonomija regiona, Srbija stoji relativno dobro, zauzimajući 7. poziciju. Naime, prosečna stopa rasta u tom razdoblju je za polovinu procentnog poena viša nego (neponderisani) prosek za zemlje istočne i centralne Evrope, ali treba imati u vidu i nižu bazu, odnosno slabiju početnu poziciju Srbije usled izolacije i ratova 1990-ih.
Nastavak konvergencije
Dok je period do Drugog svetskog rata epoha sporog ali ubrzavajućeg rasta, razdoblje nakon završetka tog razornog konflikta donosi prvo eksplozivan rast BDP-a, koji, iako znatno usporen, ostaje do dan-danas znatno brži nego što je bio do sredine 20. veka. Naime, ono što živimo poslednjih skoro dve i po decenije je u stvari nastavak „druge“ epohe, kada je nauka ispoljena u pronalazaštvu i inovacijama uspela, u većoj meri nego ikada do sada, da ponudi društvu metode da održi pristojno povećanje boljitka.
Rizici naravno postoje; oni se pre svega odnose na održivost postojećeg sistema, koji pored potencijalnih ekoloških katastrofa podrazumevaju i masovna bankrotstva, pod uslovom da troškovi koje stvara ova forma poretka budu ukalkulisani u cene proizvoda i usluga kreiranih od strane skoro isključivo kratkoročno profitno motivisanih korporacija.
Izuzimajući period tzv. „socijalističke izgradnje“, Srbija se uglavnom držala ekonomskih postulatata kapitalizma (npr. striktna ugovorna zaštita i zakonsko promovisanje privatne svojine). Upravo je neprepoznavanje velikog značaja privatnog vlasništva bilo fatalno za real-socijalizam. S tim u vezi, epoha od 2000. do danas je svakako doba „ekonomskog normalizovanja“, na sreću lišena nekih eksperimentisanja kakvima su bili skloni izgrađivači „samoupravljanja“.
I poređenje BDP-a po kupovnoj moći sa drugim zemljama ukazuje na unapređenje relativne pozicije Srbije. Naime, dok je po tom pokazatelju zaostajanje naše zemlje za zemljama EU početkom prve decenije ovog stoleća bilo skoro četvorostruko, Srbija je na putu da taj gep (raskol; prim. NS) za nekoliko godina svede na polovinu.
BDP po kupovnoj moći po stanovniku iznosiće oko 28 hiljada dolara ove godine (u skladu sa aprilskom projekcijom MMF-a, koji je potom toga podigao procene za rast BDP-a Srbije). Po toj metrici smo za oko dva i po puta lošije kotirani od Austrijanca i Nemaca i, grubo, dva puta slabiji od Francuza ili Italijana. Ipak, bolje stojimo od BiH, Albanije, Makedonije.
Podaci EUROSTAT-a za prethodnu godinu nude nešto bolji pokazatelj životnog standarda: stvarnu indivudualnu potrošnju (koja uključuje i javne usluge, poput školstva i zdravstva, koje ne plaćamo direktno) su nešto pozitivniji za nas. Naime, po tom indikatoru smo 2023. bili na 54 odsto proseka EU, što ukazuje da je stvarni životni standard dvostruko niži od onog u Francuskoj ili Švedskoj, te na oko 46 odsto proseka standarda u u Austriji, Švajcarskoj ili Nemačkoj. Imajući u vidu da i Narodna banka Srbije i Međunarodni monetarni fond projektuju da će doći do ubrzanja ekonomskog rasta u Srbiji u ovoj i narednim godinama (na četiri do pet odsto), svi su izgledi da će se proces konvergencije nastaviti.
Na kraju, Srbija je toliko blizu „centra“ (čitaj EU) da deo njihovog bogastva mora da „procuri“ i do nas. Modaliteti su relativno jednostavni: stranim investitorima je blizu da započnu biznis ovde, veza sa EU nas čini predvidivim privrednim subjektom i delom globalnih lanaca snabdevanja, brojni imigranti šalju doznake (ili uživaju stečene ino-penzije u Srbiji).
Uprkos svim problemima, Srbija je u poslednjih skoro dve i po decenije postigla značajan ekonomski napredak, gradeći privredu koja postaje sve funkcionalnija. Sadašnjica mnogima ne izgleda bog zna šta, ali je izvesno da u proseku nikada nismo živeli bolje.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS OKO
Naslovna fotografija: autoslavia.com
BONUS VIDEO:
