U proteklih dvadeset i tri godine o događajima od 11. septembra napisana je obimna literatura i sačinjen veliki broj analiza. Već odavno je formiran svetski pokret koji se bavi preispitivanjem „zvanične verzije“ terorističkog napada na SAD. Predstavnike tog pokreta u Americi nazivaju „istinašima“. Neke od tih organizacija – poput Američkog instituta arhitekata – prikupile su veliki broj potpisa čiji je cilj otvaranje nove istrage o tragičnim dešavanjima od 11. septembra.
Ne ulazeći ovom prilikom detaljnije u nešto što podseća na „detektivsku istragu“, nema sumnje da je najslabija karika tzv. zvanične verzije ovog događaja, bila i ostala, ona o odgovornosti Bin Ladena i njegove terorističke mreže Al-kaida. Nameće se nekoliko logičnih pitanja. Najpre, kako je moguće da neko ko je u trenutku napada sakriven negde duboko u pećinama Avganistana, organizuje tako masivnu i spektakularnu akciju koja gađa simbole američke moći: Kule bliznakinje i Pentagon? Odgovor je sam po sebi negativan.
Druga zapitanost je logističke prirode. Naime, izvođenje jednog takvog napada podrazumevalo je istovremenu koorodinaciju nekoliko stotina terorista i to u: kontroli leta, američkoj vojsci, zgradama Svetskog trgovinskog centra i Pentagona, kao i u više otetih aviona civilinog vazduhoplovstva.
Konačno, kako je sačuvana tajnost jedne ovakve akcije? Sigurno, ne tako što je postojao lanac hijerarhije u komandovanju, već se desilo upravo suprotno: planer, organizator i izvršilac nisu delovali u koordinaciji, što priznaćemo nije u mogućnosti da obezbedi nijedna moćna teroristička organizacija, pa svakako ni Al-kaida. Prema tome, operaciju poput 11. septembra mogla je da izvede samo neka paralelna državna struktura koja se otela kontroli i težila ostvarenju svojih ciljeva i interesa. U vezi sa 11. septembrom utisak je da su se do danas izdvojile tri različite škole mišljenja.
Pipci duboke države
Sa ove vremenske razdaljine nekako najuverljivije deluje stanovište koje zastupaju najpoznatiji vašingtonski „insjaderi“ i njima naklonjeni alternativni mediji. Njihovo zajedničko gledište (pogledati tekstove Pola Krejga Robertsa) jeste da je „američka duboka država“ događaje od 11. septembra iskoristila za suspenziju američkog Ustava i temeljnih ljudskih prava i sloboda, pretvarajući SAD u „državu sveopšteg nadzora“.
U prilog ovoj verziji najčešće se navodi činjenica da je američki Kongres usvojio, bez ijednog glasa protiv, tzv. Patriotski akt, kojim su službe bezbednosti dobile neograničena ovlašćenja u „ratu protov terorizma“. Ima tu i mnogo bizarnih detalja, kao što je npr. ovlašćenje Ef-Bi-Aja, koji je stekao pravo da vas privede bez sudskog naloga, ukoliko iz vašeg bibliotečkog kartona proističe da ste bili u kontaktu sa literaturom koja se može povezati sa ideologijom terorista.
Uz to, „vašingonski insajderi“ se pozivaju i na činjenicu da ideja o „suspenziji američke demokratije“ ima svoju predistoriju koja seže još u vreme Hladnog rata. Pored oproštajnog govora predsednika Ajzenhauera, koji je izrazio zabrinutost zbog povećanog uticaja vojnoindustrijskog kompleksa na američke društvene prilike, zastupnici ovog stava kao ključni dokaz ističu famozni Memorandum broj 7 (autor Linkoln Blumfild), koji je na zahtev predsedika Kenedija izradio vojni Institut za analizu odbrane.
Reč je o dokumentu koji je početkom šezdesetih godina prošlog veka trebalo da odgovori na pitanje o tome koliko je svet spreman za prerastanje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija u svetsku vladu. Uz negativan odgovor na ovo pitanje, predsedniku Kenediju je u ovom izveštaju preporučen i skraćeni put do svetske vlade, kroz izazivanje „traumatičnih i šokantnih događaja“ posle kojih je javnost spremna da prihvati i krajnje nepopularne mere, uključujući i ograničenja svojih prava i sloboda. Nije li se posle 11. septembra 2001. godine zapravo to i desilo, ne samo u SAD, već i u Evropi, koja je i sama nakon sličnih „terorističkih napada“ posegla za konceptom „države bezbednosti“?
Konačno, sve do danas čini se da je najveća misterija odnos vrhova američke duboke države prema islamskom svetu. Tako je trećeg oktobra 2007. godine, nama dobro poznati general Vesli Klark na jednoj tribini Demokratske partije, usred predizborne kampanje Hilari Klinton otvoreno priznao da su mnogo pre 11. septembra postojali operativni planovi za potpunu destrukciju ili geopolitičku transformaciju muslimanskog sveta.
On je tom prilikom kazao kako je prvi put o tome slušao još 1999. godine i da su Amerikanci mnogo pre događaja koje poznajemo kao „Arapsko proleće“ odlučili da transformišu islamski svet u skladu sa svojim geopolitičkim interesima. Tom prilikom pomenuo je Irak, Siriju, Liban, Somaliju, Sudan, Iran i Libiju. Treba li uopšte podsećati da se manje-više sve to i desilo nekoliko godina posle Klarkove izjave.
Amerika ne bi bila to što jeste da ceo događaj nije imao i naglašenu ezoterijsku dimenziju. O tome je još, 14. septembra 2001. godine, izvanrednu analizu pod naslovom Naručioci nisu muslimani napisao publicista Milan Vidojević (opširnije u Glasu javnosti , prim. autora). Suština Vidojevićevog opažanja odnosi se na simboliku izbora 11. septembra, kada se po pravoslavnom kalendaru obeležava Dan usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja.
Vidojević u ovoj analizi otkriva da je Jovan Krstitelj zaštitnik mnogih masonskih loža mondijalističke orijentacije, kao i da rušenjem Kula bliznakinja kao simbola njihove moći ovaj tabor doživeo sudbinu svog zaštitnika na ovozemaljskom planu, što navodi na zaključak da bi potencijalni naručilac mogao da potiče iz masonskih loža suprotne orijentacije.
Ovome u prilog svakako ide i čuveni govor predsednika Buša Mlađeg, koji je 14. septembra 2001. godine u Nacionalnoj katedrali u Vašingtonu, izgovorio reči koje su svojstvene jednom religioznom propovedniku, a ne predsedniku nominalno sekularne države kakva je Amerika. Tih dana je prestonički Vašington post njegov govor opisao kao „istorijsku prekretnicu“, uz navođenje da je Bušovo tadašnje obraćanje američkoj naciji pripremio njegov savetnik Majkl Gerson, biblijski fundamentalista.
Princ tame
Druga škola mišljenja zastupa stav o tome da se posle 11. septembra u fokusu svetske javnosti našao islamski faktor. Naime, proteklih decenija dogodila se radikalna transformacija islamskog sveta u smeru urušavanja njegovog izgleda koji je uspostavljen u vreme hladnoratovske podele sveta. Zanimljivo je da su najveće žrtve takve transformacije bile države tzv. „islamskog socijalizma“ (Libija, Irak, Tunis, Sirija, donekle Egipat).
Širom islamskog areala ojačale su radikalne „islamističke strukture“ koje su poput Islamske države ili Muslimanskog bratstva u Egiptu uspostavile mehanizam terora, ne samo nad nemuslimanima, nego i prema pripadnicima islamske vere i ugrozile suverenitete mnogih država (Libija, Sirija i Irak su tipični primeri, dok se Egipat spasao u poslednjem trenutku).
Pojedini ruski geopolitičari su iskovali izraz „atlantistički islam“ ukazujući na čudnu simbiozu interesa korporativnih kapitalista i islamskih fundamentalista širom sveta, koji zajednički delaju na realizaciji koncepta desuverenizacije muslimanskog sveta, razume se, svako iz svojih razloga. U realizaciji jedne ovako zamišljene strategije ličnost Osame bin Ladena savršeno se uklapala.
Osama bin Laden je rođen 1957. godine i potiče iz porodice šeika Mohameda bin Ladena koji je navodno imao 54 dece. Njegov otac je osnovač jedne moćne holding – kompanije koja je imala veoma razgranate poslove, uključujući i vlasništvo nad deonicama „Dženeral elektrika“, giganta američke vojne industrije. Putevi novca vodili su do veza porodice Bin Laden sa trgovcem naoružanja Adnanom Kašogijem, ali i do Mohameda al Fajeda, oca Dodija al Fajeda koji je stradao u Parizu sa princezom Dajanom.
Bin Ladenova firma je jedan od finansijera režima u Saudijskoj Arabiji i veoma je bila povezana sa njihovom obaveštajnom službom. Osama je, zahvaljujući porodičnom poreklu, završio visoke škole, a od 1979. godine je kontrolisao finansijske transakcije koje je CIA uplaćivala mudžahedinima u Avganistanu koji su tada uživali status „boraca za slobodu“, jer su se borili protiv Sovjeta u toj zemlji. Nisu poznate okolnosti pod kojima se Osama odmetnuo od Amerikanaca, koji su ga potom sistematski optuživali za organizaciju napada na „američke interese“ širom sveta.
Pre događaja od 11. septembra 2001. godine, označavan je kao organizator napada na američke ambasade u Najrobiju i Dar-es-alamu. Po nekim nepotvrđenim informacijama Bin Laden se pojavljivao i na Balkanu, pre svega kao finansijer izgradnje velelepnih džamija na Kosovu i Bosni, gde se otvoreno propovedala doktrina vehabizma i salafizma. Teško je govoriti o njegovom stvarnom uticaju u islamskom svetu, ali ono što nije sporno jeste da su njegove poruke savršeno pogađale duše brojnih sledbenika koje je stekao i na tlu Evrope.
Pojedini autori naglašavaju da je delovanje Bin Ladena koincidiralo sa nekim od obeležja „globalnog islama“ kao što su: narasla svest islamskih elita o potrebi jedinstva svih muslimana, ogromni naftni i gasni resursi iz kojih proističe ekonomska moć, fizička kontrola gotovo svih važnijih svetskih moreuza, demografska eksplozija bez presedana i sve veća oslonjenost na globalna tržišta, što, između ostalog, podrazumeva i širenje verske propagande sredstvima globalne komunikacije.
Ovaj poslednji momenat promocije verske propagande svakako zaslužuje naročitu pažnju i jedan je od najznačajnijih razloga popularnosti i privlačnosti ideje o globalnom džihadu, posebno među mladim muslimanima, koji žive u velikim gradovima zapadne civilizacije.
Ipak, prema delovanju Osame bin Ladena i njegovom navodnom raskidu sa delovima duboke države treba biti oprezan. Američki obaveštajac Milton Birdon isticao je skepticizam u pogledu odgovornosti Al-kaide za udare od 11. septembra, uz tvrdnju da u svemu ima mnogo medijske mitologizacije. Ovaj iskusni analitičar ukazivao je da je najveći problem SAD posle okončanja Hladnog rata bio u nedostatku globalnog neprijatelja, kao i da je u procesu traganja za njim izmišljen mit o „globalnom terorizmu“ koji je trebalo da na novim osnovama mobiliše američku javnost i predstavlja podršku doktrini neograničenih vojnih intervencija širom sveta. Zbog toga nije slučajno da je posle 11. septembra zatvoreno finanijsko krilo istrage o ovim događajima.
Mač sa dve oštice
Konačno, treća škola mišljenja uzorke događaja od 11. septembra vidi u ključnim karakteristikama „ideologije globalizma“ koja se na američkom primeru pokazala kao „mač sa dve oštrice“. Prema teoretičaru Hantingtonu mi smo toga dana prisustvovali „razaranju još jedne ideološke utopije“ (ideologije globalizma – prim. autora).
Malo je poznat podatak da je u vreme predsednika Klintona u najstrožoj tajnosti donet akt o potpunoj „deregulaciji“ koji je „terorističkim organizacijama“ u praksi omogućio nesmetano investiranje i pristup osetljivim tehnologijama, kupovinu medija i berzanske veleoperacije „pranja novca“. Francuski pisac Tijeri Mejsan objavio je svetski bestseler pod naslovom 11. septembar 2001. godine: velika prevara koji je rasprodat u višemilionskim tiražima. Reč je o istraživanju multidisciplinarog karaktera u kojem je francuski novinar do temelja urušio zvaničnu verziju o terorističkim napadima na SAD, iza kojih navodno stoji islamistička mreža Osame bin Ladena.
Ova knjiga je posebno zanimljiva jer ukazuje na stvarne finansijere ovih događaja i poslovne veze porodice Buš sa saudijskim milionerima i porodicom Bin Laden. Mejsan je ukazao postojanje jedne uticajne anglo-pakistanske poslovne grupacije koju su osnovali moćni finansijeri: Gokali iz Pakistana, Bin Mahvuzi iz Saudijske Arabije i Geit Faraoni iz Abu Dabija.
Reč je o korporaciji koja je imala i svoju bankarsku delatnost koja je otvorila ogranke u 72 države. Koliko je ova poslovna grupacija vezana za CIA svedoči i podatak da su dvojica njenih direktora Ričard Helms i Vilijam Kejsi bili zaposleni u njoj. Jedna od najznačajnijih ličnosti je bio princ Al Saud, šef obaveštajne službe Arabije i tutor Bin Ladena.
Zanimljivo je i da su uoči 11. septembra zabeležene čudne novčane transakcije na berzi, a koje su se odnosile na deonice osiguravajućih kuća i preduzeća vojne industrije. Tu su i drugi interesantni podaci, poput onog o Mohamedu Ati, koji je navodno komandovao kamikazama Al-kaide, a za kojeg se znalo da je bio visoki oficir pakistanske tajne službe ISI, čiji je direktor general Ahmed Bahmud, posle 11. septembra diskretno penzionisan. Baš kao što je Bin Laden likvidiran posle jedne spektakularne akcije u Pakistanu, koja je direktno prenošena u Ovalnom kabinetu Bele kuće. Njegovo telo je nakon toga bačeno na dno okeana, po scenariju jedne od početka loše osmišnjene detektivske priče.
Milorad Vukašinović je srpski novinar i publicista. Autor je knjiga „Suočavanja-izabrani razgovori” (2003), „Trenutak istine” (2006), „U tamnom srcu epohe” (2010), „Rat za duše ljudi” (2011) i „Misliti prostorno” (2021). Ekskluzivno za Novi Standard.
LITERATURA:
- Milan Vidojević, Naručioci nisu muslimani, Glas javnosti, 14.9. 2001;
- Tijeri Mejsan, 11. septembar 2001. godine: velika prevara, Draganić, Beograd 2002;
- Milorad Vukašinović, U tamnom srcu epohe, autorsko izdanje, Novi Sad 2010.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Robert Clark/INSTITUTE
BONUS VIDEO:
