НЕБОЈША КАТИЋ
Не следим популарни тренд ружења јавног сектора, не зато што је тамо све у реду, већ зато што видим куда то ружење води
У тексту Фасаде од 05. октобра 2014. господин Бранко Драгаш се критички осврнуо на мој текст Фискална консолидација – на путу, или на странпутици? [1] Немам обичај да полемишем са текстовима који ми нису упућени директно и за чије постојање сазнајем случајно. Критика господина Драгаша садржи тезе које се често чују на јавној сцени и мислим да ће помоћи стручној дебати ако направим изузетак и ако се на ту критику ипак осврнем.
Ја сам у свом тексту изнео тезу да је драма српског буџета на приходној, а не не расходној страни. Господин Драгаш се са том тезом не слаже и каже:
„Прво, економска драма је и на трошковној и на приходној страни. Не знам зашто се занемарује трошковна страна? Свако ко прима плату из буџета, а ништа не доприноси привредном развоју, не ствара нову вредност, представља трошака за државу. Таквих има на стотине хиљада на државним јаслама. Све њих треба скинути са буџета, преквалификовати и пребацити да раде на тржишту за привреду. Уместо да празне буџет, они ће пунити буџет. Тако ће се приходна страна буџета повећавати, док ће се расходна значајно смањивати.
Када неспособна власт одлучи да смањи за 10 одсто плате, она није решила проблем, јер то радно место је економски неисплативо, пошто не ствара нову вредност. Сматрам да је за банкротирану државу много боље да све те људе пошаље да буду код куће и да им обезбеде просечну плату у привреди од 220 евра, да не долазе на посао и не праве додатне трошкове…“
Тезе које господин Драгаш износи веома се често чују на јавној сцени, али оне почивају на несвесној замени теза и само су привидно везане за трошковну страну буџета. Ове тезе су у суштини критика некомпетентне и лоше државе, њеног неквалитетног административног апарата и јавног сектора који је ван сваке контроле. Решење које господин Драгаш нуди су откази за стотине хиљада људи. Шта је проблем са овим ставом?
ИЗМЕЂУ ЛОШЕГ И ЈЕФТИНИЈЕГ
Прво, превише је паушалности, па и бомбастичности у овом исказу. Из ове тезе логички и лексички следи да је на државним јаслама бар 200.000 људи вишка. То је страшно велика цифра и, када се такве цифре јавно саопштавају, било би добро да се оне ваљано и поткрепе.
Било би добро видети анализе које показују где се ти вишкови налазе и како су распоређени. Било би добро направити и упоредну анализу са рационалним државама и утврдити колико би то људи требало да буде запослено у јавном сектору, како и где би их требало распоредити.
Друго, на тржишту рада је данас готово 800.000 званично незапослених. Са нових 200.000 хиљада та цифра би скочила на милион људи. Ако посла има, зар није логичније преквалификовати тих 800.000 људи и прво запослити њих, пре него што се крене у отпуштање и преквалификацију људи из јавног сектора? Шта је до сада сметало да се то уради? Зашто ти људи не раде?
Треће, ако је предлог да се свакоме из јавног сектора ко буде отпуштен даје по 220 евра месечно да не би долазио на посао, зашто се толико не би давало и незапосленима, као и онима које отпушта приватни сектор? Питање је наравно реторичко.
Четврто, ми не знамо због чега је стање у јавном сектору такво какво је. Да ли се ради примарно о вишку људи или је можда реч о лошој структури, неквалитетним људима, о ленчугама итд.?
Може ли бити да они који државним апаратом управљају то уствари не знају да раде и не умеју да искористе људе које имају ? Ако је то у питању, зар није логично отпустити прво њих? Сваком лошем менаџеру, пре или касније, запослени постају терет.
Предлог господина Драгаша не решава те кључне проблеме. У том концепту јавни сектор остаје и даље лош, али је јефтинији. Да ли је то циљ?
Даље, господин Драгаш каже:
„Расходну страну буџета морате драстично да смањујете, јер је много лакше смањивати трошкове, које држите под контролом, без обзира колико то болно било, него зарађивати приходе на тржишту, који вам нису под контролом. То знају сви који воде компаније…“
ШТЕДЊА, ПЕРМАНЕНТНО СТАЊЕ
Логика коју следи предузеће је потпуно другачије од логике државе, и ту се не може правити паралела коју господин Драгаш прави. Предузеће, поготово у рецесији, може смањивати број запослених и резати трошкове, и томе се нема шта замерити. Кад то исто ради држава у рецесији, она сатире привредни систем. Емпиријски подаци то јасно показују и у томе и јесте проблем фискалног мултипликатора.
Приватни сектор може отпуштати раднике, може им смањивати плате и све то преваљивати на трошкове буџета. То је масовна појава на Западу. Незапослени су брига и трошак државе, а не приватног сектора. Држава терет незапослених нема коме да пренесе.
Још важније, приватни сектор не може у рецесији креирати тражњу, држава може.
Разлог због кога намерно игноришем трошковну страну је једноставан и није последица мог неразумевање значаја трошковне стране или симпатија за јавни сектор. Намерно не следим популарни тренд ружења јавног сектора, не зато што мислим да је тамо све у реду, већ зато што видим куда то ружење води.
Сви који се у првом кораку залажу за резање потрошње због фискалне консолидације у другом кораку траже да то постане перманентно стање, без обзира на стање буџета. На крају тог пута све је приватизовано – вода, струја, образовање, здравство итд. Истини за вољу, у том контексту је и беда приватизована и постаје ствар појединца.
Одговорна и функционална европска држава ће увек имати високу јавну потрошњу. То је тековина цивилизацијског развоја. Просечан удео јавне потрошње у БДП Европске уније је око 49 процената. Само у „најнеолибералнијим“ транзиционим државама тај удео је испод 40 процената. Само су њих успели да увере да је најбоље када се све прода и да је насуровији систем најбољи. Такву политику ја не могу подржати, а о разлозима сам често писао. [2]
Господин Драгаш ми даље замера:
„Друга моја замерка г. Катићу односи се на питање како држава да намакане велике приходе и тако избегне дефиците буџета. Понавља се нешто што сам већ критиковао пре годину или две, не могу да се сетим, када је г. Катић изашао са предлогом да држава изда менице и покрене производњу. О томе сам тада све написао.“
Нажалост, не знам шта је тада написано, па на те замерке не могу одговорити.
ПОДРШКА ИЗВОЗНОЈ ПРИВРЕДИ
Господин Драгаш даље предлаже:
„У овом тренутку држава треба ургентно да реши проблем неликвидности и да отчепи потпуно блокиран финансијски систем у Србији. Уместо да улаже у инфраструктуру, који су дугорочни пројекти и не могу одмах донети финансијске ефекте, држава треба да улаже у извозне гране и предузећа која могу да супституишу увоз. Та улагања дају брзо ефекте и побољшавају финансијску слику државе.“
Нејасно је како би држава требало да отчепи блокирани финансијски систем. У овом тексту господина Драгаша тај предлог нисам видео. Подршка извозној привреди и отчепљивање финансијског система нису синоними. Држава треба да помаже извозну привреду невезано да ли је финансијски систем зачепљен или не. То је део развојне и индустријске политике.
Уосталом, о подршци извозној привреди сам и сам често писао, па ћу овде само кратко цитирати:
„Логична функција министарства привреде у српском контексту морала би бити везана за стратешко планирање привредног развоја, за управљање развојем и осмишљавање механизама за селективно финансирање и подстицање развоја. Ово министарство би требало да на сваки начин заштити и стимулише оне домаће гране и предузећа која имају перспективу и/или извозни капацитет, и на којима ће развој почивати. Посао овог министарства није само да привлачи и стимулише инвестиције већ и да одбија оне које нису у стратешком интересу Србије.“ [3]
Мени заиста нема потребе указивати на важност подршке извозној привреди.
Господин Драгаш даље тврди:
„У земљама које су доживеле финансијски цунами покретање инфраструктурних пројеката не доводи до привредног развоја, него фабрике су покретачи привредног развоја. Једноставно речено, путеви не праве фабрике, него фабрике праве путеве. Када настану фабрике, које своју робу могу да пласирају на домаће и страно тржиште, онда ће те фабрике изградити инфраструктурне објекте. То је абецеда економије.“
НЕМА ФАБРИКА БЕЗ ПУТЕВА
Овде господин Драгаш преслободно интерпретира економску теорију. Иако се помало гордим великим бројем прочитаних књига и стручних текстова, „абецеда“, о којој говори господин Драгаш, ми је промакла. Било би занимљиво видети те букваре у којима пише то о чему господин Драгаш говори.
За почетак, мени је нејасно како се уопште може направити фабрика ако нисте довели пут, воду, струју, гас и телефон. Да ли можете довести воду ако немате водовод, можете ли прикључити струју ако немате електрану? Да ли се може направити фабрика ако нисте заштитили приобаље где се фабрика налази? Ако се све то може, господин Драгаш је у праву.
Мој предлог за улагање у инфраструктуру није везан за исплативост инвестиција, профитабилност или стопу повраћаја. То су разумљиве микроекономске опсесије приватног сектора. Мој предлог је везан за нужност инвестиција.
Ако се не инвестира у инфраструктуру, цена ће бити страховито висока. Нажалост, она се често не види. Губитак БДП, ниска запосленост, слаба пољопривреда, пражњење села и провинцијских градова само су индиректне последице лоше инфраструктуре. Погибије људи на лошим путевима или ужасни трошкови елементарних непогода (попут овогодишњих) великим делом су последице лоше инфраструктуре. Слабе државе то увиде ex post и затим брзо забораве.
Дилема, бар се мени тако чини, нема. У инфраструктуру се мора улагати, а рецесија је добар оквир за таква улагања јер се постижу три циља. Добијају се стратешки објекти, људи се запошљавају и буџет се пуни.
Господин Драгаш каже:
„Хрвати се тог економског постулата нису придржавали. Задужили су се 10 милијарди евра и направили најмодерније путеве. Политичари и тајкуни су скупо плаћали те аутопутеве и тако се обогатили. Хрватске фабрике су пропале. Добри путеви воде до пропалих хрватских фабрика, које су отпустиле раднике.“
Прво, Хрватска је направила сјајну мрежу путева и тиме начинила крупан цивилизацијски искорак. То је веома помогло туристичку привреду и са њом повезане гране. Фабрике у Хрватској нису пропале због добрих путева. Оне су пропале због истих разлога због којих су пропале и фабрике у Србији. Разлика је само у томе што је Србији успело да нема ни путеве ни привреду.
Друго, Хрватска је путеве градила искључиво спољним задужењем. Не треба заборавити да је Хрватска, ангажујући стране компаније и често их преплаћујући, индиректно и одгођено платила цену за политичку и војну подршку из 90-тих.
ЧЕКАЈУЋИ ШВАЈЦАРСКУ
Господин Драгаш даље критикује моје залагање за обнову градова:
„Ни обнова градова – фасаде, кровови, столарија, дотрајале инсталације – неће покренути привредни циклус. То је заблуда. Предлажем г. Катићу да прочита, ако није читао, роман највећег српског писца Борислава Пекића Златно руно, одељак о шминкању мртвог Сулејмана под Сигетом. То је најлепших 150 страна написано у српској литератури.“
Разумео сам да је господин Драгаш читао Пекића, али нисам успео да повежем шминкање мртвог Сулејмана и мој предлог. Мој предлог није везан за шминкање градова, већ за нужност њихове обнове. Реч је о покушају да се спречи претварање зграда у јазбине, да оронуле фасаде не убијају пролазнике, да вода не лије по плафонима на последњем спрату, да се не расипа енергија кроз прозоре који не дихтују, и да грађени Србије не живе као у градовима трећег света. Идеја је и да се истовремено запосли грађевинска оператива како би се престало са фантазијама о фараонским пројектима и градњама нових насеља док изграђени станови стоје празни. [4]
Господин Драгаш мисли да ће тренутак за „шминкање“ доћи касније и каже:
„Када запослимо 3,5 милиона људи у производњи, када Србија буде правила 230 милијарди евра БДП годишње, када просечна плата у Србији буде 4.000 евра а просечна пензија 3.000 евра, онда ће бити довољно новца у буџетима градова и личним буџетима појединаца да ће они сами то да фарбају и мењају.“
Ако би се Србија развијала по просечној стопи раста од нпр. пет процената годишње, тај сретни тренутак о коме господин Драгаш говори, доћи ће већ за 40 година. Ако би државе чекале да просечна нето плата дође на ниво од 4.000 евра, тада би само Швајцарци „шминкали“ градове, а сви остали би морали још дуго да чекају, обзиром да је просечна нето плата у највећем делу развијене Европе између 2.000 и 3.000 евра. Зачудо, у Европи се нико не држи оваквих савета.
__________
Упутнице:
