Raketa Hvasong-15 (na slici ispod) koju je Severna Koreja testirala 28. novembra ove godine predstavlja oteltovorenje svih američkih strahova i pravo pravcato čudovište u poređenju sa bilo čim drugim što je Pjongjang ranije lansirao. Njene tehničke karakteristike u potpunosti opravdavaju izjavu Kim Džong Una da je time nuklearni program njegove zemlje ,,kompletiran“. Hvasong-15 su u proteklim nedeljama mnogi poredili sa američkim ,,Titanom 2“ kojim je Vašington u toku Hladnog rata mogao da zapreti dopremanjem svojih najrazornijih multi-megatonskih hidrogenskih bombi na drugi kraj sveta. U medijskoj buri koja je nakon probe usledila, fokus je uglavnom stavljan na zadnji deo rakete, odnosno njen pogon, kojim je projektil stigao do visine od 4.475 km (poređenja radi Međunarodna svemirska stanica se nalazi na visini od oko hiljadu kilometara), na osnovu čega se procenjuje da bi njen domet u daljinu iznosio oko 13.000 km – što je sasvim dovoljno da stigne do bilo koje tačke na teritoriji SAD.
Zaista, u poređenju sa dometima ranije testiranih projektila, nesumnjivo je da severnokorejska raketna tehnologija postaje sve naprednija i sofisticiranija: Hvasong-14 lansiran četvrtog jula imao je domet koji se procenjuje na između 6.500 i 6.700 km, a isti projektil lansiran 28. jula pokazao je da ovaj model rakete može da dosegne razdaljinu od 10.000 kilometara što je već bilo dovoljno da ugrozi velike američke gradove poput Denvera ili Čikaga. Osim toga, lansirano je i nekoliko drugih raketa srednjeg i velikog dometa, i to ne samo iz stacionarnih raketnih silosa, nego sve češće sa mobilnih platformi, a najmanje jednom i sa podmornice.
POSEBNOSTI RAKETE HVASONG-15
I sam stil lansiranja šalje posebnu poruku – ono je izvršenu noću, sa mobilnog osamnaestotočkaškog raketnog lansera domaće proizvodnje (za razliku od ranije korišćenih kineskih šesnaestotočkaša), i to pri simuliranju operativnih uslova kakvi bi vladali u ratnom stanju. Raketa je po trajektoriji kojom se kretala bila izložena fizičkim i temperaturalnim izazovima kakvi bi vladali i u realnom operativnom scenariju, što dodatno ukazuje na to da Pjongjang ne blefira u pogledu funkcionalnosti svog raketnog arsenala, kao i da može da se osloni na sopstvene kapacitete u klimi totalnih sankcija.
Međutim, ono što Hvasong-15 čini premijernim nalazi se na njegovom prednjem kraju, odnosno u bojevom tovaru. Dimenzije rakete ukazuju na to da bi ona mogla da ponese teret od oko jedne tone. Ovo je važno jer je veliki broj analitičara skeptičan u pogledu toga da li je Severna Koreja uopšte u stanju da montira nuklearno oružje na balističke rakete koje lansira, odnosno da li je u stanju da proizvede nuklearno oružje dovoljno malih dimenzija. Sa kapacitetom kakav ima Hvasong-15 to pitanje postaje prevaziđeno. Štaviše, ukoliko su severnokorejski naučnici zaista uspeli da proizvedu minijaturno nuklearno oružje (a procene američke obaveštajne zajednice iz jula ove godine kažu da jesu) to bi značilo da Hvasong-15 može da ponese nekoliko nuklearnih bojevih glava, kao i mamce i ometače za raketne štitove. Tu nastaje pravi problem za Amerikance.
Suština problema je jednostavna – na sadašnjem nivou tehnološkog razvoja praktično je nemoguće presresti interkontinentalnu balističku raketu. ,,Praktično“ postaje ,,apsolutno“ nemoguće kada interkontinentalna balistička raketa nosi nekoliko bojevih glava. Naime, bilo bi dovoljno da Hvasong-15 bude opremljen sa svega tri nuklearne bojeve glave pa da američki sistemi raketne odbrane budu savladani u slučaju lansiranja nekolicine ovakvih projektila. Radi se o jednostavnoj matematičkoj računici. Tzv. ,,Kopneni odbrambeni program za presretanje na sredini trajektorije“ (Ground-Based Midcourse Defense Program – GMD; na slici ispod) koji predstavlja težišno sredstvo odbrane SAD od raketnog napada iz Severne Koreje se sastoji od 44 presretačke rakete raspoređene u silosima na Aljasci i u Kaliforniji. Stopa pouzdanosti presretačkih raketa je prilično niska, pa je tako neophodno lansirati 4-5 njih kako bi presrele jednu balističku raketu sa procentom pouzdanosti od oko 97 osto.
To znači da je čitav štit efikasan jedino do broja od 11 balističkih raketa sa kojim bi se potencijalno suočio. Sve preko toga bi savladalo sistem. Prema tome, hipotetički gledano Severna Koreja bi sa svega četiri projektila Hvasong-15 opremljenih sa po tri bojeve glave mogla da savlada četrdeset milijardi dolara skup sistem raketnog štita. Eventualno dupliranje presretačkih raketa i infrastrukture raketnog štita bilo bi neuporedivo skuplje i sporije od dupliranja raketnog nuklearnog arsenala Pjongjanga, pa prema tome nije rentabilna opcija. Drugi sistemi raketne zaštite, poput mornaričkog ,,Edžis“ (poslednja slika) montiranog na brodove oko Japana ili ,,THAAD“ i ,,Patriot“ stacioniranih u Južnoj Koreji, Guamu i drugde na pacifičkoj pozornici imaju još slabije šanse za presretanje balističkih raketa i pokazali su se kao (u najboljem slučaju) polovično pouzdani čak i u sasvim povoljnim uslovima testiranja. U suštini, analiza se svodi na to da je potencijal severnokorejskog nuklearnog arsenala realan, dok potencijal američkog raketnog štita to nije.
Sumorni zaključci o kapacitetima raketnih štitova naveli su američke ratne planere da postave pitanje drugačije – da li je moguće oboriti raketu odmah po lansiranju umesto presretati je u terminalnoj fazi leta? Iako zvuči kao logično pitanje, u oprativnoj praksi ovo bi bilo izrazito kompleksno. Naime, kako bi interkontinentalna balistička raketa bila oborena odmah po lansiranju, bilo bi neophodno da se brodovi ,,Edžis“ sistema nalaze na pravom mestu u pravo vreme, odnosno tik uz teritorijalne vode Severne Koreje, a možda i unutar njih, i to blizu tačke lansiranja projektila. Čak i ukoliko bi sve to bilo ostvareno, presretačke rakete ,,Edžis“ sistema imale bi svega minut ili dva pre nego što bi raketa razvila brzinu i dostigla visinu na kojim bi bilo nemoguće sustići je i oboriti.
MOŽE LI POMOĆI F-35?
Iako ove činjenice navode najveći broj eksperata da odbace mogućnost obaranja rakete po lansiranju, republikanski kongresmen Dankan Hanter je početkom ovog meseca izneo egzotičan predlog o upotrebi višenamenskog borbenog aviona pete generacije tipa F-35 (na slici ispod) kao sredstva za presretanje interkontinentalnih balističkih raketa. U brilijantnom primeru lobiranja za hiper-skupi aeronautički proizvod Lokid Martina, kongresmen Hanter je predložio obaranje severnokorejskih raketa odmah po lansiranju upotrebom projektila AIM-120 AMRAAM lansiranih sa ,,steltnih“ aviona F-35. ,,To je kao Božja intervencija… Imate F-35, imate AMRAAM i možete sa neba da obarate ove stvari kako krenu gore.“ – gotovo poetično je konstatovao ovaj republikanac.
Kako je većina prisutnih sa dozom podsmeha odbacila ovakav predlog usled činjenice da bi on podrazumevao neprekidno prisustvo najskupljeg aviona u istoriji na nebu iznad najgušće mreže PVO na svetu, kompanija Nortrop gruman koja učestvuje u razvoju F-35 je požurila da u nešto drugačijem obliku ukaže na presretačke sposobnosti ovog aviona. Tako su odnekud iskopani rezultati testiranja iz 2014. godine u kojem je F-35 zahvaljujući svom ,,Distribuiranom sistemu aperture“ (Distributed Aperture System – DAS) registrovao interkontinentalnu balističku raketu momentalno po njenom lansiranju, a potom tačne podatke o njenoj lokaciji i predviđenoj trajektoriji prosledio brodovima ,,Edžis“ sistema koji su je potom na osnovu tih podataka presreli.
Ista razmena podataka bila bi moguća i sa drugim sistemima raketne odbrane poput ,,Patriota“, ,,THAAD“ ili ,,GMD“, pri čemu valja pomenuti da domet ,,DAS“ sistema na avionu F-35 navodno iznosi impresivnih 1300 kilometara za detektovanje objekata poput balističkih raketa. Uprkos tome, F-35 naravno ne bi mogao da zameni postojeću mrežu satelita i radara namenjenih detektovanju lansiranja interkontinentalnih balističkih raketa, ali bi u ovakvom operativnom scenariju, u kombinaciji sa drugim sredstvima, predstvljao značajan taktički doprinos preciznosti presretačkih sistema. Ili makar tako tvrde Hanter i ekipa iz Nortrop grumana.
Osnovna manjkavost ovog predloga je što on previđa da bi u bilo kakvom ratnom scenariju Pjongjang lansirao na desetine interkontinentalnih balističkih raketa, pa se postavlja pitanje koliko bi to F-35 trebalo držati na neprekidnom dežurstvu oko Severne Koreje? Osim toga, koliko dugo bi SAD mogle da izdrže takav tempo pre nego što troškovi neprekidnog držanja ovih aviona (čiji sat vremena leta košta preko 40.000 dolara) u vazduhu postanu nepodnošljivi? Tu su i druga pitanja. Kolika bi šteta bila naneta američkom ugledu ukoliko bi došlo do eventualnog obaranja ovog sofisticiranog aviona zastarelom severnokorejskom PVO? Da li bi ovakvo ponašanje izazvalo nuklearni rat umesto da ga spreči? Čak i da su odgovori na sva ova pitanja umirujući, predstavnici Nortrop Grumana kažu da će, iako su rezultati testiranja iz 2014. uspešni, proći bar još tri godine dok ovakav vid integracije F-35 sa ostalim sistemima raketnog štita ne bude potpuno funkcionalan i pouzdan.
Sve ovo bi trebalo da posluži kao dovoljno uverljiva argumentacija da jezik sile i vojnih rešenja jednostavno nije prikladan u komunikaciji sa Severnom Korejom, kao što nije prikladan u komunikaciji sa bilo kojom drugom nuklearnom silom. Koliko god bolno to bilo za nekadašnju imperiju, Vašington bi morao da se suoči sa time da se, uprkos svim uloženim naporima, Severna Koreja neće denuklearizovati. Režim iz Pjongjanga se jednostavno neće odreći svog jedinog garanta opstanka i odvraćanja američke vojne intervencije. Trampova mačo poza i uverenje da je moguće ,,razoružati“ Kim Džong Una na ovom stadijumu razvoja nuklearnog programa su znakovi zastrašujuće pogrešnog sagledavanja realnosti, opasnih po svetski mir koliko i pojava Hvasong-15. utoliko pre što njegovu upotrebu čine izvesnijom.
Vreme za sprečavanje Pjongjanga da pribavi sofisticiranu nuklearnu i raketnu tehnologiju je davno prošlo i SAD bi trebalo da se suoče sa porazom svoje dosadašnje severnokorejske politike i prilagode se novonastaloj situaciji umesto da uzaludno pokušavaju da vrate sat unazad. Pritom neuspeh da se Severna Koreja denuklearizuje ne znači da SAD više nemaju interesa koje bi trebalo čuvati u odnosu prema Pjongjangu. Naprotiv; jedan takav interes bi, primera radi, bilo sprečavanje proliferacije raketnih i nuklearnih tehnologija iz Severne Koreje ka drugim državnim i nedržavnim akterima. Još jedan interes bilo bi izbegavanje nuklearnog armagedona. Sredstva za postizanje ovih interesa ne nalaze se međutim u Pentagonu, nego u Stejt departmentu. U diplomatiji i dijalogu umesto u sili i pretnjama. Na kraju krajeva, i u razumevanju toga kako strah zemlje koja je izgubla 30 odsto svog stanovništva u ratu sa Amerikom pedesetih oblikuje njene spoljnopolitičke prioritete danas.
