O protestima u nekoliko gradova u Iranu izveštavano je u poslednjih nekoliko dana decembra 2017. Demonstranti navodno kritikuju stanje u kome se nalazi iranska ekonomija, kao i uključenost Teherana u sirijski konflikt.
Zapadni mediji su pokušali da kreiraju dva narativa – jedan fokusiran na prikazivanje protesta kao široko rasprostranjenih, spontanih i usmerenih prvenstveno na „ekonomske pritužbe“ pre nego što su postali politički. Drugi narativ otvoreno priznaje uključenost SAD i hvali predsednika Donalda Trampa za „ustajanje“ protiv „iranskog režima“.
Naravno, ni jedan od ovih narativa nije ni izbliza utemeljen u realnosti.
AMERIČKO MEŠANjE U IRANU TRAJE DECENIJAMA
Američke operacije promene režima ciljaju Iran već decenijama i nastavljene su u okviru jedne geopolitičke strategije, bez obzira na to ko se nalazio u Beloj kući, uključujući i nove američke administracije Džordža Buša, Baraka Obame i sada Donalda Trampa.
Dok su američki ratoborni krugovi 1979. tvrdili da je iranska revolucija bila prvo iscrtana krvlju, ona je u suštini direktan odgovor na decenijsko mešanje SAD u Iranu, koje seže još od 1953. godine i CIA operacije „Ajaks“.
Što se tiče operacije „Ajaks“, u prilogu na svojoj veb stranici pod naslovom Svi šahovi ljudi: Američki puč i koreni bliskoistočnog terora, CIA priznaje:
„Meta nije bio tiranin niti sovjetska marioneta, već demokratski izabrana vlada, čija su populistička ideologija i nacionalistički zanos predstavljali pretnju zapadnim ekonomskim i geopolitičkim interesima. Tajna intervencija CIA pod kodnim nazivom TRAJAX sačuvala je šahovu moć i zaštitila zapadnu kontrolu nad visoko lukrativnom naftnom infrastrukturom. Ona je takođe turbulentnu ustavnu monarhiju transformisala u apsolutističku kraljevinu i izazvala niz nepredviđenih posledica. Neke su bile toliko daleke, kao što je Islamska revolucija 1979. godine, dok Kinzer u svojoj vešto napisanoj i dobro istraženoj istoriji navodi da se one osećaju i danas.“
CIA u članku o svojoj istoriji, kada je u pitanju operacija „Ajaks“, priznaje da je američka politika u Iranu iskoristila odlazak Britanske imperije u nastojanju da ponovo brzo uspostavi zapadnu kontrolu nad zemljom. Ni na koji način američki pokušaji podrivanja i kontrole iranske vlade nisu bili opisani u kontekstu zaštite američke nacionalne bezbednosti i promocije demokratije – umesto toga su u suštini bili karakterisani kao podrivanje iranskog samoopredeljenja.
Upravo ovo priznanje otkriva suštinu istine današnjih tenzija između Irana i SAD. Zapad i dalje teži da ponovo uspostavi svoje ekonomske interese na Bliskom istoku. Pojmovi poput „slobode“, „demokratije“, pretnje od „terorizma“, „nuklearnog holokausta“, kao i tekućeg konflikta sa susednim Izraelom, Saudijskom Arabijom i drugim zemljama Persijskog zaliva nisu ništa drugo do fasade, iza kojih se sprovodi ova samouslužna imperijalna agenda.
AMERIČKI KREATORI GODINAMA SU GRADILI DANAŠNjE PROTESTE
Institut Brukings u svom izveštaju iz 2009. pod naslovom Kojim putem do Persije? Opcije za novu američku strategiju prema Iranu čitavo jedno poglavlje posvećuje kovanju zavere da se sruši iranska vlada.
Pod naslovom Plišana revolucija: Podržavanje narodnog ustanka izrađen je politički dokument:
„Pošto je iranski režim široko nepopularan među mnogim Irancima, najočigledniji i najprijatniji metod za njegovu propast bi bio da se podstakne narodna revolucija po uzoru na ‘plišane revolucije’, koje su srušile mnoge komunističke vlade u Istočnoj Evropi počev od 1989. godine. Za mnoge pristalice promene režima čini se da je očigledno da SAD trebaju da podstaknu iranski narod da uzme moć u svoje ruke, i to bi bio najlegitimniji metod promene režima. Na kraju krajeva, šta Iranac ili stranac mogu da prigovore pomaganju iranskom narodu da ispuni svoje sopstvene želje?“
U dokumentu se zatim priznaje:
„Pravi cilj ove političke opcije je zbacivanje klerikalnog režima u Teheranu kako bi se on eventualno zamenio nekim čiji bi pogledi u većoj meri bili kompatibilni sa američkim interesima u regionu.“
U suštini, Brukings ubrzo priznaje da će ova „plišana revolucija“ ispuniti nastojanja Vašingtona, a ne iranskog naroda, koja se sprovodi pod maskom pomaganja Irancima da ostvare svoje želje. Kako sama CIA priznaje u svojim istorijskim zapisima, američki „interesi u regionu“ su bazirani na ekonomskoj eksploataciji i bogaćenju Vol Strita i Vašingtona, a ne podizanju moći ili bogatstva iranskog naroda.
To je otvoreni pristup koji je SAD dizajnirao za Iran, a koji je u više navrata demonstriran od Iraka i Libije, preko Sirije i Ukrajine do Jemena, i promovisan kao progresivna politička revolucija podržana od „demokratskog zapada“. Ona je u suštini uništenje i potčinjavanje države, naroda i njihovih resursa po cenu globalnog mira i prosperiteta.
KREIRANjE OPOZICIJE OD CELOG PLATNA
Brukingsov dokument otvoreno navodi:
„SAD mogu da igraju različite uloge u olakšavanju revolucije. Finansiranjem i pomaganjem da se organizuju domaći protivnici režima SAD mogu da kreiraju alternativno rukovodstvo, koje će preuzeti vlast. Kako tvrdi Rejmond Tanter iz Komiteta za politiku prema Iranu, studentima i drugim grupama je ‘potrebna tajna podrška za njihove proteste. Potrebne su im faks mašine. Neophodan im je pristup internetu, sredstva kako bi štampali materijale, kao i da bi zaštitili aktiviste od prebijanja’. Osim toga, medijske ispostave SAD mogu da istaknu nedostatke režima i postojeće kritike učine još značajnijim. SAD već podržavaju satelitsku televiziju na persijskom jeziku (Voice of America Persian) kao i Radio Farda, koji Irancima pružaju nefiltrirane vesti (poslednjih godina oni su uzeli lavovski deo američkih sredstava namenjenih za promociju demokratije u Iranu). Američki ekonomski pritisak (a možda i onaj vojni) mogu da diskredituju režim i populaciju učine ‘gladnom’ za drugim rukovodstvom.“
Trebalo bi primetiti da su ekonomski i vojni pritisak od strane BBC i ostalih zapadnih izvora informacija istaknuti kao „pritužbe“ takozvane „opozicije“ zbog najnovijih protesta u Iranu. Brukings navodi „intelektualce“, „studente, radnike i organizacije civilnog društva“ u poglavlju pod nazivom Pronalaženje pravih proksija.
U podnaslovu pod imenom Vojna intervencija Brukings navodi:
„Ako SAD ikada uspeju da raspale pobunu protiv klerikalnog režima, Vašington će možda morati da razmotri da li da joj pomogne vojno kako bi sprečio Teheran da je sruši.“
U izveštaju se dalje navodi:
„…ako SAD žele da sprovode ovu politiku, Vašington ovu mogućnost mora da uzme u razmatranje. Ona dodaje neke važne neophodnosti na spisak: ili politika mora uključivati načine kojima bi se oslabila iranska vojska ili oslabila spremnost lidera režima da je upotrebe, ili u protivnom SAD moraju da budu spremne da intervenišu kako bi je porazile.“
Naoružani ovim saznanjima, iranski protesti se brzo pretvaraju u nasilne uz pomoć misterioznih naoružanih grupa koje su se iznenada pojavile. One se mogu posmatrati kroz realističku prizmu unapred postavljenih bandi naoružanih od strane SAD sa ciljem širenja nereda i ometanja bezbednosnih operacija usmerenih na pacifikovanje bandi.
KORAK 2: ORUŽANA POBUNA
Uzimajući u obzir zaključak Brukingsa da bi bilo koja banda koju SAD potpale u Iranu verovatno bila jednostavno uklonjena sa ulice, sledi razmatranje u poglavlju Plišane revolucije pod nazivom Inspirisanje pobune: Podrška iranskoj manjini i opozicionim grupama.
Ovde je važan pristup koji je dobro izgrađen – naoružavanje i podrška terorističkim organizacijama sa američkom krvlju na njihovim rukama, kao „opcija“ besramno razmatrana od strane kreatora američke politike u 2009. godini. Ona će postati stvarnost tokom Arapskog proleća 2011. godine, kao i ratovi na američki pogon koji su u Libiji i Siriji vođeni posredstvom Al Kaide i njenih franšiza.
Brukings neupadljivo priznaje:
„Koliko god mnogi Amerikanci možda želeli da pomognu iranskom narodu da ustane i uzme svoju sudbinu u svoje ruke, dokazi sugerišu da je verovatnoća za tako nešto mala, i da američka pomoć to pre može da učini manje verovatnim. Stoga, neko ko je pristalica podsticanja promene režima u Iranu tvrdi da je utopijski verovati u plišanu revoluciju; umesto toga, oni tvrde da bi SAD trebalo da se okrenu ka iranskim opozicionim grupama koje već postoje, koje su već demonstrirale želju da se bore protiv režima i koje pokazuju volju da prihvate američku pomoć.“
Među razmatranim grupama, Brukings priznaje:
„Možda najistaknutija (i sigurno najkontroverznija) opoziciona grupa koja je privukla pažnju kao potencijalni američki proksi je Nacionalno veće otpora Irana (NCRI), politički pokret uspostavljen od strane MEK (Mudžahedin e Kalk).“
Što se tiče MEK, Brukings priznaje:
„…MEK ostaje na američkoj listi terorističkih organizacija. Sedamdesetih godina ova grupa je ubila tri američka oficira i tri civila u Iranu. Tokom talačke krize 1979. i 1980. grupa je pozdravila odluku da se uzmu američki taoci, a Ilejn Sciolino je izvestila da, dok su lideri grupe javno osudili napade 11. septembra, unutar grupe su proslave tog događaja bile raširena pojava. Nesumnjivo je da je grupa sprovodila terorističke napade jer su bili usmereni protiv iranske vlade, često je izgovor onih koji zastupaju njihove stavove. Na primer, 1981. godine grupa je postavila bombu u centralu partije Islamske Republike, koja je tada bila ključna politička organizacija klerikalnog rukovodstva, ubivši približno 70 visokih zvaničnika. U skorije vreme grupa je preuzela odgovornost za desetine minobacačkih napada, atentate, i druge vrste napada na iranske civilne i vojne mete, između 1998. i 2001. godine. U najmanju ruku, Vašington će morati da ovu grupu ukloni sa liste stranih terorističkih organizacija ukolko želi da bliže sarađuje sa njom, makar to bilo i tajno.“
Nema slučajnosti u tome da, dok je Brukings pisao svoj izveštaj 2009, napori su već bili usmereni ka uklanjanju MEK sa liste stranih terorističkih organizacija Stejt departmenta. Ona je do kraja 2012. u potpunosti uklonjena sa te liste, prema samom Stejt departmentu.
Može se reći da je MEK uklonjen sa liste terorističkih organizacija samo zato što je trebao SAD za kreiranje sopstvene terorističke kampanje protiv Teherana. Organizacija sama po sebi nije promenila ni oblik, ni formu, ni način delovanja, po priznanjima samih američkih kreatora politike i Brukingsa, već samo nastavlja dalje zločine u ime američke promene režima u Iranu.
MEK se pridružuju i druge terorističke organizacije koje su SAD negovale duž periferije Irana još od 2011. godine, i u američkim višestrukim proksi ratovima u regionu. One uključuju Al Kaidu, kurdske milicije i takozvani ISIS.
Brukings ovo stavlja ispod podnaslova pod nazivom Pronalaženje kanala i sigurnog utočišta:
„Od jednakog značaja i jednako teško će biti pronalaženje susedne zemlje koja bi služila kao kanal za američku pomoć pobunjeničkim grupama, kao i za omogućavanje sigurnog skrovišta gde grupa može da trenira, planira, organizuje se, leči i snabdeva…“
„…Bez takvog partnera, za SAD će biti daleko teže da podrže pobunu. Jedna stvar koja ide u prilog SAD u traženju države koja bi odigrala ovu ulogu je činjenica da mnogi iranski susedi ne vole Iran i imaju strah od Islamske Republike.“
Od 2009. su SAD za sebe obezbedile više sigurnih utočišta i kanala, što je bio primarni razlog zbog koga se Iran tako duboko umešao kada je sirijski konflikt izbio 2011. U zapadnoj Siriji sada postoji nekoliko američkih vojnih baza, kao i veliki proksi kontingent sastavljen od kurdskih milicija i ekstremista iz Al Kaide i ISIS. Njih ponovo obučavaju SAD kako bi se transportovali na druga proksi ratišta širom regiona.
Da Iran nije uspeo da spreči potpuno rušenje sirijske države, ona bi se pretvorila u odskočnu dasku za Al Kaidu, ISIS i kurdske militante koji bi napadali i pustošili Iran pre nego što bi se pomerili ka južnoj Rusiji.
Treba istaći da Brukings, među svojim zaključcima o kreiranju „pobune“ protiv Irana, navodi:
„Pravilno izvedena tajna podrška pobuni bi SAD omogućila „verodostojno odbijanje“ (plausible deniability). Kao rezultat toga, diplomatska i politička reakcija bi verovatno bile mnogo manje nego kada bi se SAD uključile u direktnu vojnu akciju.“
Naravno, zavera koju je objavio Brukings u paru sa demonstracijom upotrebe američkih proksija u Siriji, Iraku, Libiji, Jemenu i sada Iranu, ogoljava ovu strategiju i ublažava šta god da se Vašington nadao da će „verodostojnim odbijanjem“ održati.
Bez obzira na to, Zapad će svojim ogromnim uticajem u medijima pokušati da očuva verodostojnu odbranu u pogledu američkog učešća u iranskim nemirima do poslednjeg mogućeg trenutka – bez razlike u odnosu na to kako je prikrivao svoju ulogu u sprovođenju Arapskog proleća tokom faza njegovog otvaranja uprkos planiranju i organizovanju godinama unapred.
AMERIKANCI SE NADAJU DA ĆE SLOMITI IRAN I VRATITI GA NAZAD
Baš kao što su se SAD nadale brzoj promeni režima u Siriji 2011, SAD takođe imaju već postavljene primarne i sekundarne ciljeve za promenu režima u Iranu.
U Brukingsovom izveštaju se priznaje:
„…Čak i ako američka podrška pobuni ne uspe da proizvede pad režima, ona bi i dalje Teheran mogla da stavi pod značajan pritisak, koji bi mogao ili da spreči režim da napravi nestašluke u inostranstvu ili da ga ubedi da napravi ustupke u pitanjima koja su od značaja za SAD (kao što je to njegov nuklearni program ili podrška Hamasu, Hezbolahu i Talibanima). Zaista, Vašington bi mogao da odluči da je ovaj drugi cilj pouzdaniji osnov za podršku pobuni nego (daleko manje verovatno) rušenje režima.“
Drugim rečima, ponovna promena režima od strane SAD se otvoreno priznaje kao čin geopolitičke prinude, a ne samoodbrane. Strategija koju je izneo Brukings je više od pukih „sugestija“. To je numerisana lista propisanih akcija koje su sprovođene u Siriji, Libiji, Jemenu, a sada se manifestuju i u susednom Iranu.
U svetu geopolitičkih analiza nije čest slučaj da je moguće citirati potpisano i datirano priznanje koje opisuje zaveru protiv neke druge države. U slučaju američkog rovarenja u Iranu, Brukings je pružio takve dokaze od blizu 200 strana, sa detaljima o svemu, počev od fabrikovane opozicije, američkog sponzorisanja terorizma, pa čak i kreiranim provokacijama od strane SAD i Izraela kako bi se izazvao rat.
Dok Zapad istražuje Iran, a priče o „nemirima“ ispunjavaju naslovne strane, posmatranje prošlosti zapadnih medija i njihovih izgovora i otvorenih laži pomaže u dešifrovanju fabrikovane prirode ovog konflikta, svaljivanju krivice i otkrivanju prevaranata i saradnika u još jednoj kampanji zapadne agresije hiljadama milja od američkih granica, koja se vodi novcem američkih poreskih obveznika i verovatno krvlju američkih vojnika.
Toni Kartaluči je geopolitički analitičar i pisac koji živi u Bangkoku
Preveo IVAN RISTIĆ
