Američka javnost ispoljava volju da se do kraja rasvetli pozadina napada obaveštajnog establišmenta na izabranog predsednika. U komentarisanje debate o otkrićima koja dolaze na svetlo dana uključio se i bivši direktor CIA Džon Dojč, profesor emeritus na Masačusets institutu tehnologije. U tekstu Duboka država je odvraćanje pažnje, objavljenom u časopisu The National Interest, on ne analizira realne događaje, nego pokušava da relativizuje vlast u senci kao pojavu.
Dojč postavlja tezu da „postoji mnogo istorijskih primera grupe koje deluju unutar, pored ili protiv legitimno ili nelegitimno postavljenih vlada“. Ovu premisu on ilustruje primerom da je „možda najozloglašeniji primer efikasne ‘duboke države’ tajna organizacija ‘Crna ruka’. Predvodio ju je šef srpske obaveštajne službe pukovnik Apis, a ona je isplanirala zaveru za ubistvo austrijskog prestolonaslednika u Sarajevu 1914. i tako započela Prvi svetski rat“.
Sam primer je nebitan za događaje u SAD, ali i nedosledno kontekstualizovan. S jedne strane, Dojč uopštava kako „i danas“ (od Crne ruke) „bez sumnje“ postoje u SAD i u drugim državama grupe koje žele da tajno utiču na aktivnosti vlade. Takve grupe (koje tajno utiču) se, po njemu, „služe konvencionalnim metodama, poput lobiranja, doprinosa kampanjama i uticajem preko konvencionalnih i društvenih mreža da se objavljuju njihove poruke“, dakle suštinski su benigne. S druge strane, dok onima koji otpor obaveštajnog establišmenta tumače kao organizovan, zamera da je „prozvati ovakav otpor organizovanim veoma nategnuto“, sebi uzima za pravo da insinuira kako je Srbija odgovorna za Prvi svetski rat.
Ignorisanje činjenica o temi (samovoljno delovanje obaveštajnog establišmenta) i fabrikovanje diskursa kako su netransparentne grupe za uticaj opšta pojava je nešto čemu se pribegava radi spinovanja. Naime, pošto je skrenuo temu, koristeći u tu svrhu primer Srba, iako zna da se aktuelni događaji u SAD prvenstveno tiču obaveštajnog establišmenta, odnosno vlasti u senci, a ne duboke države, Dojč poentira tezom da mnogi u SAD zloupotrebljavaju termin „duboka država“.
Relativizovanje teme, ispostavlja se, predstavlja uvod u napad na otvorenu javnu debatu. On, naime, tvrdi da su „razmene reči na televizijskim programima, tvitovi iz Bele kuće i komentari u magazinima veoma loši stubovi za gradnju teorije o postojanju zle „duboke države“. Ignorišući da su podaci o spletkarenju neoliberalne elite, koja je organizovala prisluškivanje opozicionog kandidata, isplivali u resornim odborima Kongresa, sve koji aktivno osuđuju to zlo diskvalifikuje kao „paranoične pristalice predsednika Trampa“. Njima ne spočitava neistinu već to što „govore o tome kako nova ‘duboka država’ pravi organizovani otpor zaposlenih u federalnoj vladi odlučnih da podriju njegovo predsednikovanje…, što se mnogim vladinim radnicima, najviše u civilnim agencijama, ne dopada politika predsednika Trampa, naročito ona koja poziva na smanjenje budžeta.“ Američki dug je takav da čini brigu građana legitimnom, a otpor birokrata sebičnom samovoljom.
NEOLIBERALNI REFORMATOR CIA
Džon Dojč je od marta 1993. do marta 1994. bio zamenik ministra odbrane za nabavke i tehnologiju, a od marta 1994. do maja 1995. zamenik ministra odbrane. Direktor CIA postao je u maju 1995. i služio je do decembra 1996. godine.
Tokom njegovog mandata na čelu CIA pojavila se vest da se borbe kontraša u San Salvadoru finansiraju prodajom droge u Los Anđelesu. Poreklo epidemije „kreka“ u SAD dovelo je do dva nikaragvanska trgovaca drogom, povezana sa kontrašima. Dojč se suočio sa zabrinutim građanima Los Anđelesa, i tom prilikom bivši pripadnik Odeljenja za borbu protiv droga losanđeleske policije je izneo da je lično naišao na trgovinu drogom pod okriljem CIA. Dojč je obećao nešto što nije ispunio: „Doći ću do dna toga i obavestiću o rezultatima šta sam našao“. U septembru iste godine, bivši agent Agencije za borbu protiv droga (DEA) Selerino Kastiljo III je na konferenciji za štampu izjavio da je, dok je bio raspoređen u Salvadoru, do 1990. godine bio svedok trgovine narkoticima, a da su njegovi izveštaji o tome otišli u „crnu rupu“. U istom periodu senator Robert Toričeli je obznanio da je na platnom spisku CIA godinama bio gvatemalski pukovnik Hulio Alberto Alpirez, koji je bio umešen u više slučajeva mučenja i ubistava, uključujući američkog građanina Majkla Devina. CIA je, štaviše, podržavala gvatemalsku vojsku koja je ubila više od 110.000 civila. Dojč se javno žalio da mediji nepravedno napadaju odeljenje operacija CIA za Gvatemalu, ali ga pomor Gvatemalaca nije pogađao.
Kada je postao direktor CIA, odbio je da u svojoj kući poseduje zaštićen računar, kao i obezbeđenje koje je tamo dodeljeno. Objasnio je da se plašio da drugi rukovodioci CIA vide šta piše. Na nezaštićene računare u svojoj kući postavio je najosetljivije dokumente. Početkom decembra 1996. godine najavio je ostavku i povratak u akademski život i izdejstvovao ugovor o konsultaciji bez naknade kako bi zadržao tri računara. Informatičar CIA koji je 17. decembra službeno obišao Dojčovu kuću u njegovim računarima je pronašao veliki broj tajnih dokumenata i da je njima pristupano Internetu preko neobezbeđenih mreža. Generalni inspektor je 18. februara 2000. godine podneo izveštaj da je Dojč tokom svog mandata obrađivao „velike količine visoko poverljivih informacija“ na nezaštićenim računarima u svojim kućama. Istragu su otvorili Generalni inspektor CIA i Odeljenje pravde. Među otkrivenim tajnim dokumentima našlo se više dopisa predsedniku i potpredsedniku sa strogo poverljivim informacijama, među kojima i tajni akcioni programi koje je odobrio predsednik. Direktor CIA Džordž Tenet ukinuo je Dojču pravo na pristup poverljivim podacima. Vašington post je 19. januara 2001. objavio da je Dojč postigao sporazum o priznanju krivice sa Odeljenjem pravde, ali prekasno da se podnese sudu tog dana. Dan kasnije predsednik Klinton ga je u poslednjim satima na vlasti pomilovao. Pomilovanje je potrlo sporazum o izjašnjavanju o krivici, i taj dokument nikad nije podnet ni objavljen.
KAKO SE CIA ODMETNULA OD SISTEMA
Ono što bi dr Dojč mogao da objasni, jeste kako se CIA (njen deo) odmetnula od sistema. Ona bi trebalo da bude agencija Savezne vlade. Primena ubistava, državnih udara, ekonomskih ratova, nameštanja izbora, plaćenih ratova, organizovanje jedinica za likvidacije, njeno u prikrivenim operacijama u Grčkoj, Zairu, Indoneziji, Iranu, Laosu, Kambodži, Angoli, Gvatemali, Salvadoru, Čileu, Brazilu, Panami i Haitiju su poznati i dokumentovani. Kada napori CIA nisu dovoljni za postigute ciljeve, koristi se vojska, poput Paname ili Grenade, ali prikrivene operacije su poželjnije zato što omogućuju odrešenije ruke. Saučesništvo medija sprečava da podaci o zločinima u „prikrivenim operacijama“ obznane američkoj javnosti. Takvi incidenti obično nisu vest. Glavni razlog za aktuelnu krizu otuđenja CIA nisu same operacije, već težnja neoliberalnih reformatora da moć CIA upodobe svojim političkim ciljevima.
U periodu nakon Hladnog rata, od 1991. do 1996, ova agencija je, zaključno sa Dojčom, promenila čak tri direktora (profesionalac Gejts – smenjen zbog povezanosti sa aferom Iran-kontra; advokat Vulsi bavio se otvaranjem dosijea i nije imao nikakav prolaz do Klintona; hemičar Dojč je nastavio otvaranje dosijea i učvrstio raskol sa upravom za operacije). Pripadnici CIA, kao i profesionalci u bilo kom zanatu, nisu naklonjeni šefovima koje smatraju autsajderima. Autsajder Dojč je, nakon što je prozvan u Kongresu, uveo tzv. Dojčova pravila, kojim je potpuno otuđio pripadnike koji su se bavili operacijama. Njihovo otuđenje od sistema može se delom pripisati i njemu.
DA NE BUDE ZABUNE
Dojčovo pominjanje Srbije u negativnom kontekstu zaslužuje našu pažnju iz dva osnova. Prvi je to da smo iskusili posledice neoliberalnih reformi obaveštajnih poslova i imamo se sa čim suočavati. Obaveštajne operacije danas agresivno provodi politički podoban Državni sekretarijat, a agenti CIA, pod fasadom nacionalne bezbednosti, provode prljave operacije, otvaranje paravan firmi i banaka i lično bogaćenje. Da je tako, saznalo se pouzdano tek iz transkripta razgovora pomoćnice državnog sekretara za evropske i evroazijske poslove Viktorije Nuland i ambasadora Džefrija Pjata tokom demonstracija desničarskih ekstremista u Kijevu:
Pjat: „…mislim da je to sledeći poziv koji treba da organizuješ, to je upravo isti onaj argument koji si navela Jacu (Arsenij Jacenjuk). I drago mi je što si mu tako na neki način razjasnila stvari i gde se on uklapa u ovaj scenario…
Nuland: … Klič (Vitalij Kličko) ne treba da uđe u vladu. Mislim da to nije potrebno, mislim da nije dobra ideja.
Pjat: … U tom smislu da on ne uđe u vladu, samo ga treba pustiti da ostane u bliskom krugu i da radi svoj politički domaći zadatak…
Nuland: … kad sam pisala poruku Salivanu (Džejk, savetnik potpredsednika SAD za nacionalnu bezbednost), on mi se direktno obratio i rekao da mi treba Bajden (Džo, potpredsednik SAD), a ja sam rekla verovatno sutra za tapšanje po ramenu i da bi priča pila vodu. Tako da je Bajden spreman.
Dakle, preko pomoćnika državnog sekretara, ambasador je bio zadužen da realizuje puč u Ukrajini, u koji je naknadno uključen potpredsednik. Lokalni igrači onda nisu saradnici CIA, već potplaćeni ili korisni idioti Državnog sekretarijata. Državni sekretarijat koristi kontrolu nad Nacionalnom zadužbinom za demokratiju i Agencijom za međunarodni razvoj da finansira neoružane intervencije. Uz to ide mreža paravana u vidu boraca za „demokratiju“, koju čine nevladine organizacije i fizička lica, od novinara do naučnika, koje parama kontrolišu formalno privatne, a u suštini od države finansirane organizacije (na pr. Fridom haus).
Drugi je to da pripadnik neoliberalnog establišmenta, istog onog koji je fabrikovao preduslove za agresiju na Srbiju, našao za shodno da iz čista mira upotrebi negativnu konotaciju Srbije, potpuno van konteksta teme.
Bivši privremeni „obaveštajac“ je, čini se, procenio da bi ocrnjena Srbija mogla biti pogodna za mobilisanje odbojnosti javnosti prema pokušajima da se rasvetli prava priroda vlasti u senci u SAD. Nas ne treba da brine kako će se taj odnos razvijati u SAD, jer o perspektivi neoliberala svedoči nivo nepoverenja u mejnstrim medije. Ono što bi nas trebalo da brine jeste to da neoliberalni establišment i dalje vidi Srbiju kao laku metu, kao i to da našu državu i dalje nastavljaju da pominju u negativnom kontekstu. Jedina sreća u vezi sa istupom Džona Dojča jeste to da je on već razobličen kao spletkaroš i neko ko je bio spreman da ukrade službene podatke kojima može da uceni svog predsednika. Tako nešto Bil Klinton, ma kakav bio, sigurno ne zaslužuje od Dojča, koga je bukvalno izmislio za tu funkciju.
