Ne,ovo nije tekst posvećen Novaku Đokoviću. Uprkos činjenici da je osvajanjem petog Vimbldona postigao možda i najveći uspeh u karijeri. Uprkos polarizovanom sudu javnosti o njegovoj ličnosti koji se kreće iz jedne u drugu krajnost, od paganskog idolopoklonstva do otvorene mržnje. Poznajem čak i pojedince koji u zavisnosti od Novakove pobede ili poraza redovno ulaze u obe ekstremne faze.
A Novak je ipak samo čovek. Mlad čovek. Istina, veoma uspešan i pritom svetski poznat a samim tim i izuzetno uticajan u svetskoj i posebno srpskoj javnosti. Kao i svaki čovek,ima svojih dobrih i loših strana. O tome više znaju samo oni koji ga lično poznaju. I kao javna ličnost ima svojih dobrih, ali i loših javnih poteza.
O tome znaju svi koji to žele jer je sve dostupno na mrežama.
Ali ovo ipak nije tekst o Đokoviću. On je samo protagonista.
SAVREMENI SPORT
Ovo nije ni ogled o sportu iako savremeni sport jeste nezaobilazan i možda nedovoljno ispitan društveni fenomen. Sport daje iluziju barem elementarne jednakosti za sve učesnike sportskih dešavanja i time vrši svoju funkciju virtuelnog ispravljača ekonomskih,političkih i drugih socijalnih nepravdi kojima svakodnevno prisustvujemo u realnom životu.
Ipak, u tom i takvom, profesionalizovanom, tržišno orijentisanom i kolektivno-hipnotišućem sportu, barem na trenutak i barem u nekoj meri svi učesnici imaju mogućnost da učestvuju pod približno istim pravilima i sa približno istim šansama za uspeh (uprkos izuzecima koji ipak samo potvrđuju pravilo, poput izostavljanja američkih sportista sa doping testova na velikim takmičenjima).
I činjenica je da takav, vrhunski sport ,surov i potrošački, namenjen jeftinoj zabavi, sa njegovim herojima i tragičarima ipak vrši evidentan i snažan uticaj na današnje globalno društvo. Ali ovo nije ni tekst o sportu. Sport, tj. u ovom slučaju teniski teren, samo je okvir za širu sliku.
VIŠE OD SPORTA
Jer u sportu se ponekad dešavaju i retki trenuci kada ono što se desi na borilištu nadilazi planirani i uobičajeni sportski ram i cilj. Tada običan sportski događaj postaje više od sporta – postaje uticajan društveni simbol.
Dovoljno je setiti se ogromnog značaja pobede naših košarkaša u Grčkoj 1995. godine, kad su Hrvati sišli sa postolja, i uticaja tog događaja na budući – ne samo košarkaški – identitet Srba i Hrvata. To je bilo više od sporta. Ili Zvezdinog osvajanja evropske titule na stadionu Sveti Nikola u Bariju koji je, gle čuda,od svih imena stadiona na svetu nosio ime baš najveće srpske slave i nebeskog pokrovitelja srpskog naroda i same Crvene Zvezde. I to je bilo više od sporta.
Dakle, evidentno je da, kada se steknu preduslovi, postoje trenuci kada sportski događaj postaje nešto više od neobavezne razbibrige i javnog skretanja pažnje. Jedan od takvih događaja bio je i meč između Rodžera Federera i Novaka Đokovića. Svi znamo da se meč se završio velikom pobedom Novaka Đokovića kojom je i zvanično najavljena i legitimizovana potera za titulom najboljeg tenisera u istoriji. Ali to, iako važno, nije najvažnije.
Ketrin, vojvotkinja od Kembridža i supruga britanskog princa Vilijama aplaudira Novaku Đokoviću nakon pobede nad Rodžerom Federerom u najdužem finalnom meču u 133 godine dugoj istoriji Vimbldona, London, 14. jul 2019.Ovaj meč, zbog nečeg, može biti više od velike pobede jednog vrhunskog sportiste u nenaklonjenim okolnostima. On ima potencijal da postane i jedan od simboličnih obrazaca za neke buduće, ne samo sportske pobede. Šta je to što je specifično i bitno za sve nas a što nam ovaj meč nudi?
KAKO POBEDITI
To je način na koji je Đoković pobedio. Način, taj ključni element pobede, nije odmah vidljiv, jer je prikriven mnogo upečatljivijim impresijama. On se nalazi na dnu velike hrpe slika koje nam promiču pred očima. Te druge slike su na prvi pogled efektnije i zanimljivije: značaj pobede, atmosfera u publici, preokreti, Federerove meč lopte, podizanje pehara, sudijske odluke i statistički detalji…
Ali sve te slike su samo logični odgovori na pitanje šta se desilo. Simbolički, glavna poruka ovog sudara sadržana je u načinu na koji je postignuta – tj. u odgovoru na pitanje kako je ostvarena – pobeda.
Kako je Đoković pobedio Federera u najvažnijem susretu njihovih karijera? Način na koji je to učinio je svojevrstan teniski, pa i sportski paradoks.
Svi znamo da je pobedio teniser koji je po svim parametrima teniske igre bio manje dobar suparnik u ovom duelu. Federer je imao više vinera, asova, bolje procente prvog i drugog servisa, više dobijenih gemova, više izlazaka na mrežu, ubedljivije setove…
A Novak? Novak je ,,samo“ pobedio!? Kako? Sistematski, hladno i sa predumišljajem. Bez pokazivanja emocija. Po planu i programu. Istom onom koji su mnogi poslanici zapadnog sveta već decenijama primenjivali nad Srbijom i srpskim narodom. Ne, nije Novak izgubio dušu. On je samo eliminisao izgovore, uzeo u obzir sve okolnosti i napravio plan u koji je verovao i koga se držao do poslednjeg poena. Tako je konačno razrušen mazohistički kvazisrpski narativ o besmislenom umiranju u lepoti radi čistog meraka koji nam je podmetnut kao izgovor za sakrivanje naših mnogih pojedinačnih i kolektivnih mana.
Otrcani izgovori o neprijateljskom okruženju, potcenjivanju, umoru, lošem vremenu i zloj sreći više se ne važe. Novak Đoković nije tražio izgovore. Tražio je samo način da dođe do pobede. U taj način unapred je ukalkulisao sve nepovoljne objektivne okolnosti, svoje trenutno psihofizičko stanje i sve to pomnožio sa svojom čeličnom verom i voljom. Preuzeo je odgovornost. Pokazao dosad neviđenu staloženost i mirnoću. I ostvario pobedu! Bez polomljenog reketa. Bez rasprave sa publikom. Bez gneva. Da je želeo osvetu, ne bi pobedio. I baš zato je pobeda zaličila na osvetu. Rezultat je sam po sebi bio spektakularan, ali taj novi i drugačiji način na koji je ostvarena pobeda bio je još značajniji i posebno bolan za sve Federerove navijače.
Bokserskim žargonom rečeno, borac koji je 12 rundi na konopcima,iznenada je pokazao da uopšte nije grogiran i jednim preciznim i odmerenim udarcem nokautirao je domaćeg ljubimca i pritom izbio vazduh iz pluća ne samo njemu, već i prisutnoj publici. Federer je ovoga puta kao paradigma zapadnog duha umirao u lepoti, a Đoković se borio do kraja, preživeo i na kraju pobedio.
Novak Đoković gestikulacijom ka svom boksu proslavlja pobedu u prvom setu ovogodišnjeg VimbldonaIz promenjenog načina na koji je trijumf ostvaren proizašao je i novi način na koji je Novak tretirao publiku. Prvi put je uz uvek prisutnu pristojnost i gospodstvo pokazao i uzdržanost u obraćanju. Izostavio je slanje srčanih pozdrava i dao do znanja da je borba za naklonost zapadnog auditorijuma, koji godinama na dobru volju uzvraća sa hladnim prezirom, možda završena. Treba razumeti i njihov izbor (da ne žele da ga vole), prihvatiti ga i više se ne truditi, jer je za svaku ljubav potrebno dvoje. Možda je i nevaspitana Kirijosova provokacija uticala na promenu ovog stava. I neprijatelj može učiniti uslugu ako znate šta hoćete.
UMEĆE BORBE
Dakle, možda je konačno došlo vreme da zajedno sa Novakom i svi mi naučimo kako se pobeđuje. Novak Đoković, kao ličnost u kojoj se prelamaju mnoge osobine srpskog naroda, pokazao je da prvo moramo pobedimo sebe da bismo pobedili drugog.
Klica buduće kolektivne i nacionalne pobede nalazi se upravo u toj sposobnosti da se napravi podvig samoprevazilaženja. Nije Novak prvi teniser sveta zato što je pobedio Federera, Nadala, Mareja i sve ostale. Ne. On je prvi i najbolji jer je naučio da pobeđuje sebe. Svoje slabosti i strahove.
To je put kojim se ređe ide, ali put kojim što češće treba ići.
*Radovan Tvrdišić je član Predsedništva Srpskog patriotskog saveza. Ekskluzivno za Novi Standard
Izvor Novi Standard
