Povodom postavljanja spomen biste komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću u Bregalničkoj ulici na Crvenom krstu, objavljen je u časopisu Vreme novi negativan članak o Ravnogorskom pokretu, kao i o generalu Mihailoviću lično. Sa komesarkim entuzijazmom ovo štivo su preneli portali „Nova”, „Naslovi” i „Time”, dok su u dnevnom listu Danas i na portalu „Al Džazira” neki drugi autori izneli svoje negativne sudove o pomenutom događaju.
Od svega evidentiranog, kao i onog što je objavljeno ovih dana, a nije pomenuto u tekstu, jedino što zavređuje pažnju je narečeni članak iz časpoisa Vreme u autorstvu poznatog književnika i prevodioca Ivana Ivanjija. Ostalo je toliko netačno, zlonamerno ili jeftino ispolitizovano, da je samo na ovim portalima tradicionalno nenaklonjenim Ravnogorskom pokretu i moglo biti objavljeno. Zato nije vredno nikakvog odgovora.
Ivan Ivanji je osoba koja, za razliku od svih pomentih i nepomenutih anti-ravnogorskih komesara u javnosti, ima bogatu kreativnu biografiju i zato zaslužuje poštovanje. Ovaj – skoro pa stogodišnjak – potiče iz nesrećne jevrejske porodice, koja je bila žrtva nacizma. Njegovi roditelji su sebe smatrali nereligioznim Jevrejima, ali su pre Drugog svetskog rata prešli u protenstantski kalvinizam, verujući da će tako izbeći progon nacista. Na nesreću, nacisti su uhapsili Ivanovog oca i ubili ga u logoru, dok su majku ugušili u kamionu „dušegupka” na putu za Jajince.
U slično doba, Ivanov ujak Aleksandar Šomlo je bio logoraš u Jasenovcu – gde je završio život. I sam Ivan Ivanji je uhapšen tokom rata i deportovan u logor u Aušvicu, gde je uspeo da nekako preživi i da se nakon rata vrati u Jugoslaviju. Tokom dugačkog i plodonosnog radnog veka, Ivan se pretežno bavio književnošću i prevođenjem: napisao je 20-ak knjiga i preveo na srpski jezik mnogo značajnih nemačkih i mađarskih pisaca. Prvi prevodilački posao je dobio u kabinetu Petra Stambolića, a kasnije je, na preporuku ministra spoljnih poslova Koče Popovića, prevodio i za Josipa Broza – o čemu je napisao knjigu Titov prevodilac. Bio je član Saveza komunista Jugoslavije sve do Osme sednice CKSKJ.
Zlonamerna neravnoteža
U kolumni „Neće meni Draža ogaditi Bregalničku” objavljenoj u nedeljniku Vreme, autor Ivanji govori o njegovom negativnom osećaju prema Draži i ravnogorcima, ali i zahteva od čitaoca da se ne odnosi prema njima na osnovu ličnih predrasuda, već prema istorijskim činjenicama. On doslovce piše: „Poštovaocima saradnika okupatora odgovornog za ratne zločine, Dragoljuba Mihailovića, savetujem da pogledaju izvorne nemačke dokumente u kojima je zabeleženo šta je sve lepoga počinio za vreme okupacije, da ne bude da im nudim šta su komunjare o njemu pisale.” Poslušao sam savet staroga pisca (i prevodioca) i redovi koji slede biće isključivo analiza dokaza koje je autor Ivanji priložio u daljem toku njegove kolumne.
Ono što odmah upada u oči svakom čitaocu je da je Ivanji izneo veoma malo podataka koji, navodno, kompromituju Dragoljuba Mihailovića – a da nijednom nije pomenuo postojanje drugih. Ovo je iz razloga što je Ivanji veoma iskusan i pametan čovek, pa mu stoga ne pada na pamet da ponavlja neke ustaljene paušalne optužbe, jer kao čovek koji mnogo čita dobro zna da je istorijska nauka u međuvremenu prevrednovala Dražinu istorijsku ulogu. Zato autor Ivanji nudi nove dokaze, svestan da su svi prethodni završili na đubrištu istorije. Naš je zadatak da dobro izanaliziramo ova nova saznanja: ako su tačna – onda možda stoji opaska da je Draža „saradnik okupatora odgovoran za ratne zločine”; ako nisu tačna – onda je Ivanji u najmanju ruku obavezan da se javno izvini svima nama koji nećemo prolaziti kroz Bregalničku ulicu sa „prezrivim smeškom”, poput autora kolumne u Vremenu.
Takođe je lako uočljivo da umesto o bombasto najavljenim „izvornim nemačkim dokumentima” – koji bi trebalo da govore o krucijalnim procesima tokom Drugog svetskog rata – autor Ivanji piše o relativno nevažnim i ne preterano uticajnim događajima. Dakle, postoji logički paradoks u njegovom štivu: on u veoma složenom i događanjima prenatrpanom periodu Drugog svetskog rata, na ravnogorskoj strani traži samo nekoliko događaja koji bi, po njemu, trebali da trajno diskredituju čitav pokret; sa partizanske strane autor ne uzima u poređenje slična događanja iz bogate istorijske arhive.
Ovakav stav je naučno neprihvatljiv i životno nekorektan, jer ne prozvodi ujednačen kriterijum. Zašto bi jedna strana (četnička) bila pod lupom u svim periodima ratnih događanja, a druga (partizanska) se smatrala nepogrešivom, uprkos činjenicama koje je terete?! Nelogično je i da usamljeni negativni događaji mogu da poremete širu sliku i generalnu ocenu bilo koje pojave u istoriji. U vrtlogu istorije ne postoje savršeni i bezgrešni pokreti, kao što nema ni čoveka bez greha. Ali, čak i uz prihvatanje ove zlonamerne neravnoteže, pristupamo analizi autorovih „dokaza”.
Stalno neprijateljstvo
Autor Ivanji u centralno mesto svoje kolumne stavlja događaj iz noći 11. novembra 1941. godine, koji se odigrao u selu Divci. Na sastanku između Nemaca sa jedne strane i ravnogoraca sa druge strane, prisustvovao je, između ostalih, sa okupatorske strane i obaveštajni kapetan Jozef Matl, kasniji profesor slavistike na Univerzitetu u Gracu. Na izveštaje oficira Abvera poziva se autor Ivanji – smatrajući ih ključnim dokazom Dražine saradnje sa Nemcima tokom rata. U njima piše da su Matla pre ovog sastanka u Divcima, posetili u stanu na Dedinju kapetan Nenad Mitrović i pukovnik Branislav Pantić, nudeći mu „predlog Dragoljuba Mihailovića da svoje jedinice stavi na raspolaganje nemačkim trupama u cilju razbijanja komunizma u Srbiji”.
Kao rezultat ove posete zakazan je sastanak u lokalnoj kafani u Divcima, a u „obližnjem selu Slovac četnici su Nemcima toga dana predali oko 350 zarobljenih partizana.” Matl je ove zabeleške predao Zemaljskom arhivu u Gracu. U daljem tekstu, autor Ivanji se poziva na profesora Valtera Manošeka koji govori o snabdevanju četnika oružjem i novcem od strane Nedićeve vlade, kao i na nemačkog diplomatu Feliksa Benclera koji piše o progonu Jevreja od strane Nedićeve vlade. Na kraju ovog dela teksta, autor Ivanji zaključuje da je bilo „brojnih učešća Dražine ravnogorske vojske u akcijama Nemaca i Italijana protiv partizana.”
Jevreji zatočeni u Beogradu u aprilu 1941. (Foto: Wikimedia Commons/German Federal Archives/Bild 101I-185-0112-27/Bundesarchiv, Bild 101I-185-0112-27/Neubauer/CC-BY-SA 3.0)Šta kaže istorijska nauka o svemu prethodno izrečenom? Prvo o okolnostima koje su prethodile sastanku u Divcima, onda o samom sastanku, a kasnije o posledicama ovog noćnog okupljanja u lokalnoj kafani na putu za Valjevo. Nekoliko dana pre sastanka, Draža se pismom obratio i partizanima i Nemcima sa zahtevom za sastanak. Sa partizanima je već imao dva prethodna viđanja u Struganiku i u Brajićima – sa ciljem da se uspostavi zajednička komanda u borbi protiv okupatora, ali su ovi sastanci uglavnom bili neuspešni. Partizani su nakon osvajanja Užica, gde je bila smeštena fabrika oružja, ubrzanom proizvodnjom naoružavali sopstvene jedinice tokom dvomesečnog trajanja Užičke republike – sve do njenog pada na samom kraju novembra 1941. godine.
U pomenutom pismu partizanima koje je Draža uputio preko pukovnika Dragoslava Pavlovića – gde traži bar poštovanje osnovnog dogovora iz Struganika – vidi se namera Ravnogorskog pokreta da posle neuspešnih pregovora spreče građanski rat u Srbiji. Tito odbija da odgovori na ovo pismo i kreće sa odlično naoružanim jedinicama u napad na Ravnu goru. Četnici su mnogo slabije naoružani i nalaze se u nezavidnom položaju, skoro opkoljeni u napadu. Spašava ih Nikola Kalabić koji – preko njegovog oca Milana Kalabića, penzionisanog žandarmerijskog majora i Nedićevog komandanta Ljiga – uspeva da tajno dobije osam kamiona oružja i municije.
Ovim oružjem poručnik Nikola Kalabić i kapetan Vučko Ignjatović uspevaju da probiju partizanski obruč kod Belanovice i tako se pokret spašava. Partizani uspevaju da u ovoj bici – koja se završava samo dan pre Dražinog sastanka sa Nemcima – zarobe ravnogorsku arhivu. Kada su kasnije tokom rata Nemci saznali za pomoć koju je major Milan Kalabić učinio Ravnogorskom pokretu – osudili su ga na smrt i streljali. Između mnogo toga, ovo je samo još jedan od dokaza da između Nemaca i četnika nije bilo saradnje – već stalnog neprijateljstva.
Posledice sastanka
Suprotno od partizana koji nisu hteli da odgovore na Dražino pismo – Nemci prihvataju sastanak. Obe strane su imale jake motive, zbog usložnjavanja situacije u Srbiji. Ovo je pravi razlog susreta u kafani na putu za Valjevo – a ne poseta koju su Mitrović i Pantić učinili Matlu u njegovom stanu. Tokom ove posete, Mitrović i Pantić nisu bili Dražini izaslanici, već obaveštajci koji su obilazili sve osobe od kojih su mogli nešto da saznaju, nudeći svakoj različite „ponude”. Nebitno je, u krajnjem slučaju, kako je došlo do noćnog viđenja u Divcima, već koji je bio sadržaj sastanka i koje su mu posledice.
Dakle, sastanak je održan 11. novembra 1941. godine u lokalnoj kafani u Divcima i trajao je, po zapisniku, od 19:15 do 20:35 časova. Sa četničke strane bili su prisutni Draža Mihailović i major Aleksandar Mišić (sin vojvode Živojina Mišića), u pratnji Branislava Ostojića i Nenada Pantića. Draža i Aleksandar Mišić su na sastanak došli u uniformama Jugoslovenske vojske i obojica su nosili u džepu bombu u slučaju da Nemci pokušaju da ih zarobe. Nemce je na sastanku predvodio potpukovnik Rudolf Kogard sa još tri oficira – od kojih je jedan bio Jozef Matl, na koga se poziva autor Ivanji.
Draža je posle krvave primene Kajtelove doktrine „sto za jedan” – nakon koje su se dogodila masovna streljanja nevinih Srba u Kraljevu i Kragujevcu – zahtevao da se prekine sa ovakvom praksom, kao i da Nemci obustave ofanzivu u Srbiji i da ostanu stacionirani samo po velikim gradovima. Kogard je sve odbio i tražio od Ravnogorskog pokreta bezuslovnu predaju i odlaganje oružja. Na sastanku nije postignut nikakav sporazum, a kao posledica njegovog neuspeha – Nemci početkom decembra kreću u akciju zarobljavanja Draže Mihailovića.
Preko samozvanog vojvode, Jovana Škave, koji je bio kod Pećanca, Nemci doznaju Dražino kretanje i sklonište. Opkoljavaju i napadaju kuću vojvode Živojina Mišića u Struganiku na Ravnoj Gori, 7. decembra 1941. godine, ali ne uspevaju da uhvate Dražu koji je u poslednjem trenutku uz dosta sreće uspeo da pobegne. Zato hapse njegovog zamenika majora Aleksandra Mišića i majora Ivana Fregla (Slovenac koji nije hteo da ostavi kolegu). Obojicu streljaju 17. decembra u Valjevu. Jovana Škavu – koji je izdao Dražu – Nemci sklanjaju iz zemlje da bi ga zaštitili od osvete. Misteriozno se pojavljuje na kraju rata da bi bio „partizanski svedok” na suđenju protiv Draže Mihailovića.
Samo jedan dan nakon neuspešne akcije hvatanja Draže Mihailovića u Struganiku, već sutradan 8. decembra 1941. godine, raspisana je nemačka poternica za njim – gde je ucenjen sa nagradom od tadašnjih 200.000 dinara. Drugu dvojicu ravnogoraca sa sastanka u Divcima – u daljem redosledu događaja Nemci lišavaju slobode. Nenad Pantić doživljava sudbinu Aleksandra Mišića i biva streljan, a Branislava Ostojića deportuju u logor. U Beogradu nemačka komanda hvata Dražinu suprugu i decu, a potom ih šalje u logor na Banjici.
Istu sudbinu doživljavaju i porodice Dragiše Vasića, Nikole Kalabića i mnogih ravnogorskih komandanata. Sve ovo su direktne posledice sastanka u Divcima – nakon kojeg su Nemci pojačali neprijateljstva prema Ravnogroskom pokretu na svim nivoima. Dragoljub Draža Mihailović se tokom Drugog svetskog rata samo jedan jedini put sreo sa Nemcima. Reč je upravo o ovom sastanku u seoskoj kafani u Divcima, na putu za Valjevo. Videli smo da ovaj sastanak nije proizveo nikakvu saradnju već, naprotiv, pojačao neprijateljstva. Šta nam drugo preostaje nego da se upitamo da li je, možda, autor Ivanji zastupao tezu da se svaki sastanak sa okupatorom tokom rata može smatrati izdajom, bez obzira na svrhu ili ishod sastanka?!
Takva teza bi bila, blago rečeno, neozbiljna. Karađorđe se, po istorijskim dokumentima, četiri puta sastajao sa dahijama. Da li ga zbog toga treba proglasiti kolaboracionistom? Josip Broz Tito – kome je kasnije autor Ivanji bio prevodilac – sastao se dva puta tokom Drugog svetskog rata sa NDH (ustaškim) ministrom Rušinovićem, sudeći po dokazima koje je predočila profesorka Smilja Avramov pronađenim u Italijanskom vojnom arhivu u Rimu. Na istom mestu je profesorka Avramov pronašla i originalni izveštaj o tajnom sastanku u Vatikanu između pape Pija XII i Josipa Broza održanom 9. avgusta 1944. godine. Dakle, istog onog pape koga dokazi optužuju da je prećutkivao Holokaust i za čije vreme su organizovani „pacovski kanali”, kojima je iz NDH, pored sijaset zlikovaca, pobegao i Ante Pavelić.
Na martovskim pregovorima iz 1943. godine održanim na teritoriji NDH u Gornjem Vakufu, Sarajevu i Zagrebu, učestvovala je sa partizanske strane najviša delegacija u sastavu Koča Popović, Vladimir Velebit i Milovan Đilas. Sa nemačke strane bili su prisutni general-lajtnant Benignus Dipold i general Glez fon Horstenau. Ova delegacija je – na daleko višem nivou – od one iz Divaca, što kod ustrojenih naroda kao što su Nemci potvđuje da je i tema sastanka bila mnogo važnija od one iz Divaca. Autor Ivanji pominje i nemačkog diplomatu Feliksa Benclera u kontekstu progona Jevreja od strane Nedićeve vlade. Ali i ovde dolazimo do logičkog paradoksa: zašto bi Dražu bilo ko povezivao sa Nedićem, obzirom da nisu bili na istoj strani u sukobu? Uzgred rečeno, taj isti diplomata Bencler je smenjen od strane nemačkog ministarstva zbog lažnih izveštaja.
Kada je autor Ivanji već delegirao okupatorske izvore kao meritorne, onda je mnogo svrsishodnije da se obratimo najvišoj nemačkoj adresi vezanoj za ovu problematiku. To bi svakako bio diplomata Herman Nojbaher, koji je kao visoki činovnik Ministarstva inostranih poslova Trećeg rajha bio u neposrednim kontaktima sa Ribentropom i Hitlerom. Ceo rat je proveo na Balkanu i napisao je knjigu Specijalni zadatak Balkan – koja je poslužila u međunarodnim vodama kao primarni istorijski izvor – ali i kao dokaz za mnoga suđenja nacistima. Ova knjiga-dokaz jasno pokazuje da je Ravnogorski pokret bio antinacistički i da ga je rukovodstvo Trećeg rajha smatralo neprijateljskim pokretom.
Na red je došla tvrdnja autora Ivanjija da su četnici na dan pregovora u Divcima „predali Nemcima oko 350 zarobljenih partizana”. Da razmotrimo i ovaj događaj sa pozicija istoriskih dokumenata. Na dan 13. novembra 1941. (dakle, dva dana nakon pregovora u Divcima, koji su se se desili 11. novembra) major Aleksandar Mišić predaje u Mionici na čuvanje 360 zarobljenih partizana četnicima Dake Tešmanovića. Razlog je nemogućnost da ih hrani i čuva zbog tekućih borbi sa partizanskim jedinicama.
Daka Tešmanović – mimo znanja Mišića i Draže – predaje ove zarobljenike u Markovoj Crkvi četnicima Jovana Škave. Samozvani vojvoda Jovan Škava, koji je bio Pećančev komandant, prodaje posle nekoliko dana u Slovcu zarobljene partizane Nemcima. Nije štamparska greška: Nemcima je prodao, a ne predao 360 partizana. Nemci kasnije streljaju 261. zarobljenika dana 27. novembra 1941. godine u Valjevu. Škava je istovremeno prodao i Dražu, o čemu je već bilo reči u tekstu. Daku Tešmanovića ravnogorci likvidiraju 1943. godine kao izdajnika, a komunisti nakon rata koriste Jovana Škavu kao svedoka na suđenju generalu Mihailoviću – iako im je pet godina pre toga prodao ratne drugove Nemcima.
Vreme je da se pozabavimo četnicima u Bosni i Hercegovini. Autor Ivanji tvrdi kako je Stevan Moljević izdao instrukciju Pavlu Đurišiću da „čisti Sandžak od muslimanskog življa (….) i Bosnu od muslimana i Hrvata.” I površni poznavaoci prilika u Ravnogorskom pokretu zapažaju da nešto nije logično sa ovom tvrdnjom. Stevan Moljević nije bio u formaciji komandant majoru Pavlu Đurišiću, a da je bio – izdao bi naredbu umesto instrukcije. Stevan Moljević je bio jedan od ideologa, nesumnjivo intelektualac, čije reči nisu bile obavezujuće za ravnogorce na terenu.
Zato ćemo pomoći autoru Ivanjiju: ove reči su pripisane lično Draži Mihailoviću – a ne Stevanu Moljeviću. Ali su nesporni falsifikat iza koga 1942. godine stoji Hasan-aga Zvizdić, komandant odreda muslimanske milicije u Sandžaku (dokazao istoričar Milutun Živković u knjizi Stara Raška pod italijanskom okupacijom 1941-1943). Jako je plemenito što se autor Ivanji zalaže za prava muslimanskih vernika, ali nije pohvalno što to ne čini da bi branio muslimane – već da bi diskreditovao ravnogorske protivnike, a uz to još koristi falsifikate. Moguće je da je samo reč o pukom nesporazumu. Da ne bi ostala senka, bilo bi veoma plemenito da se autor Ivanji javno založi protiv današnjeg stradanja nevine muslimanske dece u Gazi, s obzirom da je već ćutao nad sličnim zločinima u Iraku.
Odnos prema Jevrejima
Sada o jevrejskom pitanju kod ravnogoraca. Ivan Ivanji kaže da četnici „nisu lično bili antisemiti, ali su partizane poredili sa Jevrejima.” Kao ključni dokaz koristi četničke kvalifikacije koje je primao Moša Pijade. Ovde moramo da razbistrimo odnose, koje je zamutio stari pisac Ivanji. I sam kaže da četnici nisu bili antisemiti, dakle, nisu mrzeli ili progonili Jevreje. Onda nemamo od čega da branimo ravnogorce. Ali, Moša Pijade nije bio prezren sa njihove strane zato što je etnički Jevrejin – već zato što je bio osvedočeni zlikovac! Partizanske jedinice – koje je nakon pada Užičke republike predvodio Moša Pijade – prebegle su u Crnu Goru, gde su u Tarinom Lugu kod Kolašina zverski pobile par stotina civila na Badnje veče 1942. godine. Iskopano je i identifikovano 230 nevinih žrtava, a oko stotinu leševa se, nažalost, ne mogu identifikovati. Zatim su Mošini saborci ubili psa i njegov razapeti leš proboli na krst pored ovih nesrećnih žrtava, i postavili natpis „pasje groblje”. Od tada je Moša Pijade za srpski narod u Crnoj Gori „đavo u vidu čoveka”, kako kaže narodna pesma.
Pri kraju kolumne, autor Ivanji pominje u različitim kontekstima dve istorijske ličnosti u Srbiji: pisca i advokata Dragišu Vasića, kao i partizanskog borca – kasnije visokog državnog funkcionera – Slobodana Penezića Krcuna. Za Dragišu Vasića autor Ivanji kaže da je pre rata bio advokat koji je branio levičare, ozbiljan pisac i lični prijatelj Miroslava Krleže, pa mu je zbog toga „nejasan Dragiša Vasić”. Ivanji aludira na Vasićev angažman tokom rata u Ravnogorskom pokretu Dragoljuba Mihailovića, gde je bio Dražin zamenik. „Kraj se uvek vidi na početku” – govorio je Hegel – „a onda kraj pokaže i početak”. Neka se zato autor Ivanji priseti da su identičnu tragičnu sudbinu imali i Dragiša Vasić i njegov rođeni ujak Aleksandar Šomlo. Obojicu su ustaše ubile u slično vreme – i to zbog etničke pripadnosti: Vasića zato što je Srbin, a Šomla zato što je (srpski) Jevrejin. Možda posle ovoga Dragiša Vasić više neće biti „nejasan” autoru Ivanu Ivanjiju.
Kapetan Predrag Raković, general Dragoljub Mihailović i akademik Dragiša Vasić, nakon izbavljenja iz obruča tokom operacije „Švarc” u dolini Lima, maj 1943. (Foto: Wikimedia Commons/United States Holocaust Memorial Museum/Photograph #46711/Public domain)Pominjanje dugačkog razgovora – koji je mladi prevodilac, Ivan Ivanji, vodio sa sredovečnim političarem Penezićem Krcunom – ostaje nejasno kao motiv unosa u ovu kolumnu. Možda je stari pisac Ivanji hteo da pokaže kako je nekada bio blizak sa samim vrhom komunističke države. U tom razgovoru Krcun iznosi kako poštuje četnički pokret iz perioda pre i za vreme Velikog rata, ali njegovo mišljenje o istorijskim pokretima nije relevantno. Krcun je prvenstveno bio zlikovac – ali je za razliku od Moše bio i primitivac – koji je, poput najbližeg saradnika Leke Rankovića, bio više nego skromnog obrazovanja.
Broz ih je izigrao kao najgore amatere – koristeći ih kao udarnu pesnicu u borbi sa unutrašnjom konkurencijom – da bi ih potom odbacio kao ispušene muštikle. Krcunova „desna ruka” i zemljak, Ratko Dražević je – prema svedočenju njegovog saborca Petra Mićića – naredio i sproveo likvidaciju oko 2.000 ljudi, od kojih su skoro svi bili Srbi. Postavlja se pitanje zašto se onda autor Ivanji poziva u svojoj kolumni uglavnom na srpske krvnike, dok blati srpskog patriotu Dražu Mihailovića? Ivanji nije nikada bio dželat u životu, nije naređivao zlodela, nije denuncirao kolege poput neslavnog Marka Ristića, nije sekao „partijske glave”. Živeo je životom poštenog i skromnog čoveka, vredno je radio čitavog života i stvorio vredna dela, šta će mu pred kraj ova gomila ubica?
Pitanja za Ivanjija
Završavajući kolumnu u Vremenu autor Ivan Ivanji navodi da „statua Draže stoji na privatnom prostoru”, misleći da nije postavljena na javnoj površini. Međutim, u nastavku teksta izražava žaljenje što „srpske i beogradske vlasti nisu pokušale to da spreče.” Novi logički paradoks! Kako da spreče postupak koji zakon dozvoljava? Zašto da ga spreče? General Mihailović je sudski rehabilitovan, a Ravnogorski pokret je zakonom izjednačen sa NOB-om kao antifašistički. Statua Draži se podiže na privatnom zemljištu – u skladu sa propisima – i ne finansiraju je državni organi. Pritom, podiže se na jednom jedinom kvadratnom metru, u pomalo zabačenoj ulici na Crvenom krstu. Sa druge strane, verujem da je autoru Ivanjiju dobro poznato da se „Kuća cveća” nalazi na otetim hektarima od pravog privatnog vlasnika, na najekskluzivnijem mestu na Dedinju.
Sentimentalnim rečenicama autor Ivanji nastavlja svoju kolumnu, govoreći o njegovoj životnoj ljubavi iz Bregalničke ulice, tačnije o balerini sa kojom je proveo skoro čitav život. Lep literarni meandar. Usput, autor Ivanji ističe da se u Bragalničkoj ulici nalazi rimokatolička crkva svetog Antuna Padovanskog „sa najboljim orguljama u Beogradu”. Zahvaljujem mu na ovom vrednom podatku, iako živim u Beogradu preko pola veka, zaista nisam imao spoznaju o kvalitetu ovih orgulja – što je razumljivo iz ugla pravoslavnog vernika. Mene bi Bregalnička ulica mnogo pre asocirala na Bregalničku bitku iz 1913. godine, posle koje je srpska vojska otvorila vrata pobede u (drugom) Balkanskom ratu. Voljom sudbine, Draža je bio učesnik u oba Balkanska rata.
U poslednjem pasusu autor Ivanji piše sledeće: „Da mi se gadi da prođem njome (Bragalničkom ulicom), bila bi to pobeda Draže i njegovih savremenih pristalica. Šta mi može glupi, srećom, čak i u umetničkom smislu ružni spomenik? A za njegove današnje obožavaoce imam nemoćni, ali veoma prezrivi smešak.” O umetničkom dometu spomenika ne vredi rasparavljati u štivu ovakvog karaktera. U krajnjem slučaju, nekome je ružan, a nekome nije. Ali upada u oko autorova kvalifikacija da je spomenik „glup”, gde ne govori o umetničkom izrazu – već o vrednosnom karakteru. Veoma niska i primitivna opaska, ako se uzme u obzir da nije izrečena u vatri neke polemike, već je promišljeno napisana u sporoj tišini autorovog kabineta. Tim pre ako se uzme u obzir da je Ivan Ivanji po prirodi profesije, kao pisac i kao prevodilac, čitavoga života vagao i merkao svaku napisanu reč.
Bilo bi mnogo poštenije da autor Ivanji podeli sa čitaocima i neke druge, možda ne toliko sentimentalne, uspomene iz njegovog života. Recimo, kako se osećao kada je saznao da je Petar Stambolić (čiji je bio prevodilac) predao Gestapou tokom rata čitavu ilegalnu organizaciju u Beogradu – zbog čega su mnogi mladi ljudi završili živote po zatvorima ili logorima?
Želeli bismo da znamo i kako se osećao kada je saznao da je Koča Popović tražio da se početkom septembra 1944. godine Leskovac sravni sa zemljom – zbog čega je stradalo oko 5.000 srpskih civila, od ukupno 28.000 žitelja? Da li je ikada smogao snage da pita Koču –diplomatu i tenisera – zašto je birao baš civilne ciljeve za bombardovanje na „krvavi Vaskrs” 1944. godine u rodnom Beogradu – kao što su porodilište u Krunskoj, Dom za nezbrinutu decu u Zvečanskoj, Bolnica za duševne bolesti, Opšta državna bolnica, Dom slepih, Ortopedski zavod sa bolnicom, Bolnica za zarazne bolesti, Dom srpske zajednice rada, Glavna vojna bolnica itd? Mogao bi da nam otkrije kako se osećao kada je spoznao da je zbog nadrealiste Koče – koji je birao ciljeve u „savezničkom” bombardovanju – u kome je na Beograd bačeno 1.457 bombi, a poginuo 1.161 njegov sugrađanin, teže ranjeno 1.468 ljudi, kao i da je srušena 687 zgrada u gradskom jezgru?
Da li je prevodilac Ivan Ivanji, prilikom njegovih susreta sa Brozom, osetio da se radi o „najvećem sinu naših naroda i narodnosti” koji je napisao „dela koja su najčitanija po podacima svih biblioteka u SFRJ”? Ili je prevodilac Ivanji duboko u sebi znao da ima posla sa polupismenim primitivcem nakinđurenim dijamantima i zlatom, poput ciganskog kafanskog muzičara? Da li je osetio da stvaralac Broz nije u stanju da napiše ni jednu ispravnu rečenicu, a kamoli sabrana dela? Da li se ikada zapitao koliko je ljudi Broz pobio iz sopstvene partije i pokreta – u strahu od konkurencije – a da ne govorimo o svim ostalim protivnicima? Da li je autor Ivanji ikada pomislio, tokom dugih beogradskih šetnji, da gazi po neobeleženim grobovima nekoliko desetina hiljada nevinih sugrađana, koje su njegovi partijski drugovi streljali bez presuda, odmah nakon oslobođenja?
Ako za života ne pruži pošten odgovor bar na ova pitanja, pisac i prevodilac Ivan Ivanji može doživeti sudbinu da generacije koje dolaze, pri pominjanju njegovog imena, imaju otvoreni prezir ili bar „prezrivi smešak”. Što se mene tiče, ništa od toga. I pored svega navedenog, za mene je pisac Ivanji pisao značajna dela na srpskom jeziku i prevodio velike pisce na srpski jezik. Postaraću se da ga samo po književnim delima pamtim.
Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija:
BONUS VIDEO:
