„O rode, svim na svijetu ljudma najmrži.
Podmukla vijeća leglo, Sparte stànâri,
U laži prvâci, u pletkam’ vještâci!
Sve prijevarno je, ništa zdravo, misli se
Sveđ stramputicom kradu – krivo štuje vas
Sva Helada. Što nije u vas? Nema li
Umorstva silna? Nijeste l’ grdni lakomci?
Ne govorite l’ jedno, drugo mislite?
Ej propali!“
Tako uzvikuje Euripidova Andromaha (V. 446 ff.), jadikujući zbog Sparte (1), a atički besednici opširno nastavljaju u tom duhu. Neizbežna sudbina Sparte, u kojoj se nije pisalo, već kratko besedilo, bila je ta što joj je Atina, prvenstveni predvodnik pera u helenskim stvarima, učvrstila reputaciju smrtnog neprijatelja u celini. Već i najstarijem, podrobnom svedoku u vezi sa Spartom, halikarnaškom Herodotu, prigovara se da je, posle svog dugog boravka u Atini, postao previše nepoverljiv prema Spartancima; nasuprot tome, Tukidid je zadržao uzvišenu, skoro nepojmljivu objektivnost, a najzad, bilo je i atinskih konvertita koji su veličali Spartu: u 7. stoleću Tirtej, najstariji, u 5. i 4. stoleću Ksenofont, najrevnosniji i najuticajniji od svih (2).
Veličina te osobene političko-socijalne tvorevine bila je dvojaka: Sparta je po sebi bila, u neku ruku, najpotpunije predstavljeni grčki polis, ali je, ujedno, držala, protivtežu celoj ostaloj, delimično drugačije uobličenoj, a delimično sasvim drugačije razvijenoj Grčkoj, a pošto joj je u velikoj krizi svekolikog grčkog života krajem 5. stoleća pripala pobeda, u kojoj je ona bespoštedno uživala tokom trideset godina, to je i sjaj bio veliki i opšti, pa je preživeo i potonju nesreću. Što je stvarna Sparta dublje tonula, to je više uzdizano ono što je bilo ranije. Toj državi su više zavideli nego što su je se gnušali, pa bi i poneki drugi polis poželeo da postane takav, a da nije dopustio da ga nadrastu druge snage, naime, demokratija i individualizam.
Izgleda da je onaj dorski narod koji je, pri velikoj seobi, negde u 11. stoleću, prodro u dolinu Evrotas, najpre blago postupao sa zatečenim i pobeđenim Ahajcima, ukoliko se ovi nisu bili iselili, i sa ostacima drugih naroda (Lelezi, Minijci, itd.) (3). A potom se, u međusobnom opasnom razdoru, možda ugrožen od pobeđenih, u 9. stoleću taj narod silovito pokrenuo (4), te sebi uveo moćnu, čvrstu organizaciju, a Ahajcima trajno ropstvo. Taj pokret je personifikovan u Likurgu; u njegovom liku, kao i u Tezejevom za Atinu, svakako je sabran niz razvojnih tokova, od čega je mnogo šta opipljivo tek u poznije doba, jer je to menjanje onog početnog. To nimalo ne brine antički pogled: njegov Likurg je sama Sparta sa svim svojim ustanovama i oblicima života; on dela i stvara najrazličitijim povodima kroz četiri stoleća. Štaviše, već češće se postavljalo pitanje da li je on uopšte bio ljudski individuum, a ne, pre neki božanski lik. Ali i pored toga, ne nedostaje opširna zemaljska biografija, a političari su se, počev od Ksenofonta i Platona, naročito rado unosili u iskustva i procene zakonodavca. Priča se da je Likurg putovao sve do Egipta, čak do Libije i Indije, baveći se svojim uporednim proučavanjem; navodno je naročito Krit bio njegov uzor (5). Neosporno se tu nalazi štošta bitno, što zatim u Sparti ponovo izlazi na videlo; manje zato što su u obema zemljama vladali Dorci (jer dorsko pleme je na drugim mestima stvaralo sasvim drukčija ustrojstva), nego zato što su na obema stranama malobrojni vladali nad onim brojnim potčinjenima.
Već smo nagovestili kolika je, redovno, bila cena nastanka polisa. Ali uzdizanje Sparte su posebno mnogo platili oni koji su bili potčinjeni. Moglo se birati između svih vrsta porobljavanja, uništavanja, proganjanja. Izvestan broj gradova Ahajaca ostao je naseljen, bez sumnje, sad već kao otvorena mesta, ili su ih zaposeli isključivo Dorci; u šetnju kroz ruševine ostalih, čiji je procvat poznavao još Homer, čitalac može poći sa Pausanijom (6): „Tu je nekad ležao Faris, a ne onom mestu Briseja, gde još stoji hram Dionisa; uz more je ležao Hel, što ga osnova Persejev najmlađi sin Helej; ovde još živi kult Kore i u blizini je Eleusinion; tamo su ruševine jednog ahajskog grada, što ga nazivaše Kiparisija.“ Nikad se nije blago postupalo kad se stvarala nova sila, a Sparta je stvarno takva postala u odnosu na sve ono što je okolo živelo; ali je ona u celom obrazovanom svetu nametnula spoznaju o sebi sve do svog sutona, toliko je velika bila magija te silne volje i kroz pozna stoleća, čak i kad u tome nije sudelovala simpatija. Moć može na zemlji imati uzvišenu misiju, možda, samo na njoj, na tlu koje ona osigurava, mogu izrasti kulture najvišeg ranga. Ali moć Sparte je, izgleda, postojala samo zarad nje same i zarad njenog potvrđivanja, a njen trajni patos je porobljavanje potčinjenih i širenje vlasti po sebi.
Svakako, odlučujući razvojni tok ovde možemo shvatiti samo kao neponovljiv i iznenadan. Dorski narod je bio dovoljno snažan da preduzme novu podelu zemlje, jednu od onih svuda nastalih αναδασμοι (podela), i da za sebe zadrži ono što je bilo najviše (7) i najbolje, onih devet hiljada delova za koje se vezuju sva prava i dužnosti i koje, u potpunom broju, treba sačuvati kao neotuđive (8). Potčinjeni su podeljeni na one koji su još dobijali vlastitu zemlju za obradu (perijeci sa 30.000 delova, u stvari, s lošim ostatkom) i na one koji su morali da obrađuju zemlju Doraca (heloti, po sedam porodica naseljenih na jednom dorskom delu). Nije bio mali zadatak držati tu masu u podjednakoj zavisnosti u toku onih stoleća kad su svugde u Grčkoj uzele maha tiranija i demokratija. Ali taj zadatak je rešen (9), a najjači dokaz bezuslovne vlasti Doraca ili Spartanaca bio je to što su perijeci i heloti masovno vođeni u rat, oni prvi tri puta brojniji od samog spartanskog jezgra, a ovi drugi kao naoružani vojnici i nosači zaliha; bar je u platejskom pohodu (479. pre n. e.) bilo po sedam helota na svakog Spartanca ponaosob (10). Takve sastavne delove vojske rado su koristili za posebno opasna detaširanja (11) i uopšte su ih isturali bez mnogo razmišljanja. Svakako, opasno bi bilo već i ostavljati ih kod kuće, kad je odlazio vladajući narod, pa tako to vođenje sa sobom u rat još nije nikakav dokaz poverenja. Perijeci su bili stalež koji se bavio obrtništvom i bez kojega ni Sparta nije mogla, pa su, osim svoje zemlje, smeli da skupljaju i pokretnu imovinu (12). Ali nasuprot prikazivanju njihovog odnosa prema vladajućima kao odnosa u kojem oni uživaju zaštitu moćnog ratničkog plemena, nužno je, ipak, reći da, bar po atinskom sudu, skoro da i nije bilo neke razlike između njih i helota, pa i da njihove duše nisu bile ništa manje porobljene nego duše robova; njihove svuda rasute nastanbe još su nazivane polisi, ali su to bile samo po imenu (13). A povodom Kinadonove zavere (397. pre n. e.), među perijecima se, ništa manje nego među helotima i ostalim neznatnijim sporednim klasama, priznavalo (14) da bi Spartance „rado žive poždrali“. – I u pogledu helota se pokušavaju ublažiti neke – previše opore – crte predanja, pa se priča da su na onim delovima njiva Spartanaca koje su oni morali da obrađuju, možda, uz davanje određenih kvota prinosa, živeli u obilju, a da se u ratu nisu mogli koristiti slabiji ljudi. Samo, oni su bili u potpunom ropstvu, ali ne kao kupljeni nego kao nasledni robovi, i njihov vrhovni posednik nije bio spartanski vlastelin nego država. Svakako, dozvoljen im je bio porodični život, ali Grk je smatrao bednom sudbinom: biti rođen u ropstvu. Spartanci su uživali tu veliku ekonomsku i moralnu prednost da je izostala kupovina robova (15), a prepustili su se doslednoj, nikakvom duševnošću narušavanoj surovosti prema tim nekadašnjim Helenima, takvoj kakvu ostali Grci nisu – bar ne redovno – primenjivali prema svojim kupljenim Skitima i Azijatima. Helotima su – ne samo raspoznatljivom nošnjom nego i redovnim godišnjim šibanjem bez razloga i izrugivanjem u pijanstvu – stalno iznova pokazivali da su obeščašćeni. A ako bi neko „nadmašio taj ropski izgled“, ubijan je i njegov posednik kažnjavan zato što nije suzbio tu težnju za usponom (16). A kad bi ih takvih bilo previše, protiv njih je preduzimana takozvana kripteja, naime, noćna ubistva onoliko njih koliko je to bilo svrsishodno (17). U jednom kritičnom trenutku peloponeskog rata (424. pre n. e.) lukavstvom je izmamljeno njih dve hiljade najsposobnijih i najželjnijih slobode, te su svi oni nestali (18). Razume se, u svim opasnim vremenima oni su bili neugodni, svaki izdajnik im je mogao, kao na primer Pausanija, obećati slobodu i učešće u životu države (19), a čim bi se u blizini pojavio neprijatelj, prelazili su u tu masu, izazivajući najveće komešanje među preostalima.
Dorski narod je na toj osnovi izgradio svoj novi život, i to uz stalne savete delfskog Apolona. Pošto je poznije opštenje Sparte sa proročištem izašlo na loš glas, mogla se obrazovati legenda da je još Likurg redovno podmićivao Pitiju da bi je pridobio za svoje predloge (20) – svakako, pogrešno i frivolno. Ali uzaludno se pitamo: da li je ono što se u Sparti odlučivalo samo potvrđivano u Delfima? Ili su iz Delfa dobijana uputstva, nezavisno od toga? Ili se iza te pobožnosti krila, u suštini, ta prednost svagdašnjeg upravljača da ostalim Spartancima i čak gerontima uskrati podnošenje neprijatnih računa? Bilo kako bilo, taj odnos se potvrđivao; stolećima su redovni glasnici kraljeva, takozvani pitijci, išli tamo-amo između Sparte i Delfa, pa se, na kraju, sačuvalo uverenje da je Sparta bila strana koja je to tražila, a da se Delfi nisu nametali, već su dopuštali da se od njih molbama izvuku izreke. A kakvu je sliku te intimnosti stvorila mašta ostalih Grka, to je bilo, sigurno, nevažno i jednoj i drugoj strani, pa se o tome nije ni vodilo računa.
Teatar u Delfima (IV vek stare ere) (Foto: Wikimedia commons/Bgabel/CC BY-SA 3.0)Svi grčki polisi su pridavali visok stepen posvećenja i svetosti ustavu, nomosu u rečima. Ali u Sparti se već pojedini Likurgovi zakoni nazivaju ρητραι tj. sveti božji propisi, proročanstva (ne ugovori, kao što se to inače proglašavalo), a okolnost da mi u predanju posedujemo samo mali broj njih povezana je s tim što Likurg – ko god da je on bio i šta god da je bio – nije ostavio za sobom nikakav pisani ustav niti, kako Plutarh (21) napominje, neke političke spise i idealne slike, kao Platon i Zenon, nego živu državu, koja se potpuno vezivala za njega. Bilo je zabranjeno da se zakoni proveravaju, bar pristalicama; ali to je postalo nužno tek u poznije doba. Uostalom, vladalo je mišljenje da će oni koji su „odgojeni u Likurgovom duhu“, u slučaju potrebe, znati kako da te zakone preobliče takođe u valjanom, spartanskom smislu. A veliki osnivač nove države uživao je ne samo kult heroja, kao i drugi osnivači i zakonodavci polisa, nego božanski kult, sa hramovima i prinošenjem žrtava, ali čak ni time mu, kako se izrazio Aristotel, nije ukazano dovoljno počasti (22).
Ostavićemo bez odgovora pitanje šta je od naslednih ustanova zadržano, a šta novo pridodato, prilikom donošenja one velike odluke koju smatramo neponovljivom i donetom najpre u 9. stoleću. Tu je, verovatno nastavilo da živi heraklidsko dvostruko kraljevstvo, kakvo je preuzeto od dorske seobe; politički slabo već usled svoje dvojnosti, s posebnim ceremonijama, pogrebima, analima itd., bez dopuštenja za međusobno orođavanje, možda zato što bi ono postalo pravilo, pa bi dovelo samo do brakova među rođacima, sa izgledima za izrođavanje rase (23). Ujedno je kraljevstvo za celu državu održavalo princip naslednosti, pa je ambicioznima otežavalo da streme najvišoj vlasti. Oslonac takvog kraljevstva bila je predstava o naslednoj ratničkoj obdarenosti (24), što se vremenom iskusilo u vezi sa raznim Heraklidima. Kao što je poznato, politička ovlašćenja kraljeva, kad nisu bili na bojnom polju, kod kuće su bila neznatna, a kasnije čak ograničena na prava počasti; izvesna kraljevska pompeznost pokazivala bi se tek pri pogrebu kraljeva, kao što su posle smrti važili kao heroji.
Ruina teatra na lokalitetu drevne Sparte (Foto: Wikimedia commons/George E. Koronaios/CC BY-SA 4.0)Pored kraljeva postojala je gerusija, savet staraca, sa 28 članova, možda, ranije stvarna vlast u državi, ali od uvođenja efora (o kojima ćemo kasnije govoriti) očigledno ograničena na takozvane tekuće poslove. Način na koji je birana nije podrobnije poznat, a Aristotel je smatra „detinjastom“ i grdi što se ljudi nadmeću za tu službu. Drugi autori, koji u Likurgu vide državnog mudraca, koji stvara refleksivno i bira među raznim uzorima, ushićeni su načinom na koji je on umirujuću gerusiju uveo kao primesu žustrom kraljevstvu, kao glavnu branu nasuprot ovome, kao i nasuprot mogućoj demokratiji; smatralo se da je suptilnost već i to što u broju 28 postoji jedna heptas i jedna tetras (25). Najzad, periodična narodna skupština, u kojoj su učestvovali svi Dorci, počev od 30. godine života, odobravala je ili odbacivala samo dovikivanjem ono što su predlagali kraljevi ili gerusija; ako je dorski demos birao „pogrešnu stvar“, mogli su da odbiju da to sprovedu i da ga pošalju kućama. Poslušnost demosa je bila obezbeđena saučestvovanjem celog vladajućeg plemena protiv potčinjenih.
Ovaj narod je, pre svega, vojska koja je stalno spremna za rat, drži Peloponez u potčinjenosti ili u opsadnom stanju, a velika je pretnja za spoljni svet. Ali za tumačenje sledećih zbivanja moramo se pripomoći još jednim krupnim fiziološkim faktorom, naime, izvanrednom plodnošću grčke nacije u 8, a svakako još i u 7. stoleću, bez koje se uopšte ne bi moglo objasniti masovno slanje kolonija. Može se pretpostaviti da je Sparta u doba svog političkog preobražaja imala 9000 odraslih Doraca, tako da je svako dobio po jedan deo zemlje, čak ima i izveštaja po kojima je to nekad bio polis od 10.000 (μυρι ανρος) (26). Ali verovatno ih je bilo i mnogo više, pa su se porodice osećale već vrlo skučene na svojim zemljišnim delovima. A zašto onda ne napasti neko susedno bratsko pleme, koje se nije tako čvrsto konstituisalo, pa je svojim blagim upravljanjem tim zatečenim stanovništvom predstavljalo stalni prigovor, čak možda i opasnost za Spartu? Doduše, među raznim dorskim narodima postojale su stare mirovne obaveze, samo što su one redovno pominjane jedino kad su izvrgavane ruglu (27), i zar nije baš Krit, koji je imao samo dorske polise, bio zemlja stalnih, neobuzdanih sporova i pljačke? (28) Kad su raščistili s još nekim nezavisnim ostacima u dolini Evrotasa (Amikle, itd.), usudili su se na veliki udar: dok su drugi Heleni slali svoje kolonije, Sparta je upala u Meseniju.
Zapadni susedi, takođe Dorci, bili su potčinili starije stanovništvo (29) na neuporedivo boljem, plodnijem tlu (30). Kad je, prilikom izbijanja takozvanog prvog mesenijskog rata (743 – 724. pre n. e.), neko zapitao kralja Polidora: želi li, u stvari, da vodi rat protiv braće? – on je odgovorio: želimo samo da posedujemo zemlju koja još nije raspodeljena, tj. koja još nije postala ziratni posed za naše (31). Sparta nije poslala Mesenijcima ni glasnika niti ikakvu objavu rata, a Spartanci su se svi jedni drugima potajno zakleli: koliko god taj rat trajao i koliko god u njemu sreća bila promenljiva, oni neće odustajati sve dok ne savladaju Mesenijce. U vreme odmaranja od napora, koji je sobom donosilo to bratoubistvo u velikim razmerama, strogo su podsećani na tu zakletvu (32). Naravno, u Meseniji nisu, kao što je to inače bio grčki običaj, pustošena naselja ni zgrade, jer su osvajači tu zemlju već smatrali svojom. Ona je izdeljena na spartanske zemljišne delove, a onaj deo stanovništva koji nije poubijan, prodat ili prognan, služio je novim gospodarima kao rob za obdelavanje zemlje. Mora biti da ni taj novi posed nije bio dovoljan za onaj višak spartanskog stanovništva, pošto je ubrzo potom velika grupa mladih Doraca bez poseda, takozvanih partenijaca (33), bila poslata van zemlje; oni su zauzeli Tarent. – Proročište u Delfima bilo je za sve vreme rata sasvim na strani osvajača.
Jednim ustankom Mesenijaca (685. pre n. e.) započeo je drugi rat, a tu se, po prvi put, primećuje opadanje spartanske plodnosti, budući da su smanjene čete već morale biti popunjavane helotima (34), koji su tu nastupali kao deo spartanske vojske, a ne samo kao nosioci oružja. Takođe su već morala biti korišćena i diplomatska sredstva: Sparta je podmitila jednog arkadskog saveznika Mesenijaca, kralja Aristokrata, i „time je, po prvi put, prevagu u oružju pretvorila u stvar koja se može kupiti novcem“ (Pausanija IV, 7, 2. 3.). Ali je Sparta najzad odnela pobedu, a Mesenijci, oni koji nisu mogli da pobegnu iz zemlje, postali su heloti (35), tj. u Meseniji više nije bilo nikakvih drugih posednika osim Spartanaca. Međutim, kod kuće je već bilo potrebno popunjavati redove smanjenog broja Spartanaca, i to, kao i ranije u vojsci, što je karakteristično, ne više perijecima nego helotima, koji su kasnije proglašeni za punopravne građane. (36)
Pri takvom stanju stvari nije moglo biti govora o spartanizaciji i helotizaciji drugih područja Peloponeza, pa se moralo zadovoljiti vrhovnom vlašću, hegemonijom, iznuđenom vojnom obavezom. Započinje jedna veštačka tvorevina, Sparta koja se najčudnijim sredstvima drži na vrhu, i njenim opisom se toliko bave stari autori. To je organizacija kojoj su se morali predati oni već malobrojni, da bi se odrprli porobljavanju, odbranili od opasnosti spolja i kod ostalih Helena stvarali utisak koji je izazivao zapanjenost i strah. Ako je stvarno još u doba persijskih ratova bilo 8000 Spartanaca, kako to, možda, preterano procenjuje Herodot (VII, 234), onda su oni bili raspoređeni već po dolini Evrotasa i Meseniji, a može biti i da je Demarat, kome pripovedač stavlja u usta taj broj, hteo da zavara Kserksa, kome priča; u svakom slučaju, taj broj je ubrzo počeo da opada, kao što će se dalje pokazati. Teško da ćemo pogrešiti ako ustanove, povezane sa tom situacijom, dovedemo u uzročnu vezu sa ustankom efora.
Kao što je poznato, oni su nastali već za vreme prvog mesenijskog rata, kao zamenici odsutnih kraljeva, naročito za pitanja pravosuđa. Ali mora biti da je početkom 6. stoleća nastupila stvarna promena u državi (37), na koju se, zatim, nadovezalo ono ostalo. Naime, imenovanje pet efora prestalo je biti stvar kraljeva i postalo stvar godišnjeg narodnog izbora. Ta služba je dobila religiozno posvećenje, kakvo kraljevski položaj nije imao; čak joj je dopušteno i osmatranje neba radi optužbi kraljeva (38). Efori nisu ustajali pred kraljevima; jedina povlastica u pogledu počasti koju su uživali kraljevi nad ostalim građanima sastojala se u tome što su oni, kad bi bili pozvani pred efore, mogli da se pojave tek posle treće opomene, dok bi inače svaki drugi građanin, na prvi mig efora, revnosno pritrčavao preko agore – δρυμψ και σπουδη. Svakog meseca su jedni drugima polagali zakletve: kraljevi da će poštovati ustav, a efori, u ime države, da će biti verni kralju koji ostane veran svojoj zakletvi (39). Po prvom eforu nazivana je godina. – Na prvi pogled, čovek pada u iskušenje da poveruje kako je ta promena uvedena da bi se sprečila želja nekog kralja za tiranijom; samo, iako je bilo izričito utvrđeno kako će kralju koji pogreši suditi jedna velika komisija, sastavljena od efora, gerusije i onog drugog kralja, ipak je to bilo, kad se podrobnije razmotri, više rezultat jednog opšteg stanja. Blagotvoran strah je postojao kod svih slavoljubivih i, posebno, kod svih bogatih Spartanaca, a da i ne govorimo o potčinjenim klasama; eforat je, iako možda stvoren za odbranu od vladarskih težnji pojedinih darovitih i pohlepnih ljudi, pa i protiv revolucionarnih težnji pojedinih palih s vlasti, bio jedan od onih Damoklovih mačeva koje je cela vladajuća kasta okačila iznad vlastite glave; možda je on stvarno odgovarao prvenstveno zavisti osiromašene većine Doraca prema onima koji su se obogatili nasleđivanjem delova zemlje. Otuda ona silna težnja ka jednakosti u uživanju i načinu života, ka onemogućavanju i obezvređivanju nagomilane pokretne imovine (40). Ali to mogu sprovesti samo sposobne kaste, i samo onda ako je njihova mržnja i htenje da vladaju u odnosu na potčinjene jača od njihovih pojedinačniih međusobnih neprijateljstava. Kako se to razlikuje od sikofantskog karaktera demokratija!
Efori nisu radili po statutima i zakonima nego po vlastitom nazoru, onako kako im se činilo u tom trenutku; oni nisu, kao u drugim grčkim državama, dopuštali činovniku, koji je skrivio, da završi godinu službovanja, nego su mogli trenutno (41) svakog zaustaviti u obavljanju posla, uhapsiti i ubiti. Mogli su da sazivaju narodnu skupštinu i njom rukovode, da saslušaju poruke stranih glasnika. U ratu je sva bitna vlast prenošena na njih; oni su određivali pokrete, opštili s predvodnicima čuvenim šiframa (skitali) i ograničavali nominalno komandujućeg kralja dodatnim mu „savetnicima“, čak su kasnije po dva efora išli u pohod. „Narod“ tj. kasta ponašala se sasvim mirno, jer je u rukama držala izbor efora, i to svake godine.
Struktura spartanske države i zajednice – shema (Foto: Wikimedia commons/Putinovac/Public domain)Najbližu paralelu u povesti predstavlja, svakako, Veće desetorice u Veneciji, takođe birano svake godine od cele vladajuće kaste i snabdevano isto tako bezuslovnim punomoćjima. Samo što je u Veneciji to bilo dovoljno da se spreče pokušaji uvođenja tiranije, zavere osiromašenih plemića i opasnosti od spoljnjeg sveta, a u Sparti su posle izvesnog vremena na vratu imali ne samo takođe osiromašene Dorce, nego i velike unutrašnje opasnosti od strane perijeka i helota. Venecija je pokornima ostavljala njihovu svojinu, a Sparta im je oduzimala ono najviše i najbolje što su imali; Veneciju su njeni podanici u gradu i van grada voleli, a Spartu su strahovito mrzeli; Venecija nije, u osnovi, žudela da proširi svoju vlast više nego što je to bilo potrebno za njenu bezbednost, a Sparta je vodila opasnu spoljnu politiku i nužno želela zavisnost ostalih Grka, da oni ne bi uticali na njene potčinjene. Najzad, u Veneciji je dužd bio samo jedan i izborni, služba u rukama ljudi u godinama, koji su većinom i sami nekad sedeli u Veću desetorice i odrekli se vlastoljublja, a u Sparti je kraljevska služba bila dvostruka i nasledna, pri tom pod izvesnom kontrolom efora, što je moralo razjarivati mlađe nasledne vladare, koji su sebe smatrali jakima. Naročito je uvredljiva bila skoro preteća briga efora za razmnožavanje kraljevskih kuća (42). Prava snaga tih organa vlasti, njihova popularnost, nesumnjivo se održavala na tome što su oni masi Spartanaca davali svu željenu sigurnost u smislu zaštite od častoljublja i posebne volje i talenta pojedinih veoma darovitih ljudi, a i na tome što su oni u duhu te iste spartanske mase iznova uobličavali sav život. Biće da je od njih potekla ona nova, rafinirana Sparta, taj izuzetni vrhunac savršenog grčkog polisa, s potpunom jednakošću svih građana u pogledu morala i obrazovanja, sa najvećim mogućim ukidanjem individualnog života, onog κατ’ ιδιαν ζην (43), sa „obiljem dokolice“, s preziranjem zarada, sa isključivim bavljenjem „onim što državama donosi slobodu“ (Ksenofont, De re publ. Lacedd. VII, 1). Iako su tome težili svi polisi, samo je Sparta, vele, u državnom smislu bila kalokagatija, ono što je bio opšti ideal svih Helena.
To je ostvareno tako što je već porodični život, dete i njegovo vaspitanje, a zatim i sav dalji životni put pojedinaca bio, mnogo strože nego igde drugde u Grčkoj, podređen onome što je opšte. Pre svega, odgajani su su samo takvi ljudi koji su odudarali od ostalih Grka i teško su sa ovima mogli da opšte, već i zato što su jedni drugima bili duhovno strani, ako tu i ne uračunavamo spartansku gordost. Nemogućnost da se izmakne polisu, drugde nasilno primenjivana, tu je nastala sama od sebe, utoliko što se Spartanac morao osećati loše svugde napolju, ako nije mogao da nastupa kao pobedonosni ratnik. Uteha odzvanja iz poznate izreke: Sparta ti je zapala kao zavičaj, nju moraš da poštuješ! Spartam nactus es, hanc orna! S druge strane, nije bilo teško, i bez zabrane, držati strance daleko od sebe; sigurno je da su oni odlazili što su brže mogli, a ko nije morao, tu nije ni dolazio.
U interesu opšte stvari pre svega su za brak važila najneobičnija merila (44), očigledno u smislu najsavršenijeg rasnog odgoja. Tu spada prethodno fizičko obrazovanje devojaka za sticanje najveće snage i zdravlja (45). Ali ako podrobnije ispitamo stvar, ispada da je nad brakovima već ležalo prokletstvo, koje se htelo otkloniti svakojakim zakonima i običajima. Inače bi se teško mogle objasniti visoke premije za rađanje dece, kažnjavanje neženjenih i neudatih, ili kasno ili loše oženjenih i udatih, a naročito ono pripuštanje drugih Spartanaca vlastitoj ženi. Naime, vele da je Likurg propisao da rađanje dece treba da bude stvar zajednička svima koji su „dostojni“, te je time presekao svaku neosnovanu (!) ljubomoru; i da se tu računalo s tim da tako decu neće rađati bilo koji građani (tj. slučajni suprug) već oni najvrsniji (46). A verovatno je želja bila da se uopšte rodi što više građana, pa nagoveštaji takve vrste neretko izlaze na videlo u izvorima, kad počnemo tražiti razloge i posledice ovoga što je rečeno.
Mladi Spartanci tokom vežbe (Edgar Dega, uljena platnu, 1860, Nacionalna galerija, London) (Foto: Wikimedia commons/Public domain)Tad je dete više pripadalo kasti nego pojedincu, pa je već rano započinjalo ono bezbroj puta opisivano zajedničko vaspitanje, koje je zatim Spartanca pratilo kroz celi život. Svaki uzrast je podučavao i nadziravao one mlađe od sebe, pa tako ljudi nikad nisu bili ερημοι αρχοντος, bez nekoga ko je njima vladao (47). Čeličenje, krađa poljskih plodova, telesne vežbe, takmičenja ispunjavali su vreme omladine, pri čemu je namerno ogrubljavanje vrlo prepoznatljivo. Bičevanja do krvi pred oltarom Artemide Ortije, boginje koja goni na ludilo i ubistvo, a koju se nisu usuđivali da bace u oganj, bili su izuzeci u celom grčkom svetu, pa i istinska škola ferociteta (48) i, isto tako, ubistvena utakmica efeba (49). Poseban cilj tog vaspitanja bio je da se budući ratnik i nadzornik porobljenih navikne na nužne mu veštine i lišavanja, zbog čega je i gimnastika, inače toliko razvijana u celoj Grčkoj, ovde negovana samo u tačno odmerenom obimu. Vele da se takmičenje trebalo odnositi na valjanost (naime, u okviru propisanoga), a ne na veštački postignuto savršenstvo (virtuoznost). Otuda je Sparta, uprkos činjeničkom vrhovnom nadzoru nad Olimpijom, imala samo malo olimpijaca i, do Herodota (VI, 70), samo jednog jedinog pobednika u četvoropregu, kralja Demarata (50). Pindar ne peva ni o jednom Spartancu (51). Čitanje i pisanje nije se učilo (52), svekoliko obrazovanje bilo je usmeno ili muzičko. Ali najvećma karakteristično za shvatanje samih Spartanaca o svom vaspitanju i njegovoj političkoj tendenciji jeste ono što se izveštava o takozvanim mothakes. Naime, svakako, ne od početka nego tek po nastanku nejednakosti među Spartancima, pojavio se običaj da se sinovima bogatih daju drugovi (svakako, iz redova perijeka ili helota), koji su sudelovali u njihovom vaspitanju i naročito gimnastici. Onda je „Likurg“, tj. spartanska država, odobrio ovima status punopravnog građanina, pa je, u stvari, to bilo najpamentnije što se moglo učiniti u slučaju ljudi koji nisu samo učestvovali u gimnasticiranju, nego su i inače štošta čuli i videli. Neki od najčuvenijih Spartanaca, Kalikratid, Gilip i Lisandar bili su takvi mothakes.
Tad je Spartanac celog života uživao, u stvari, ono „obilje dokolice“, tj. nerada, koje je bilo tako veliki ideal i svih ostalih Helena, samo što su ovi još morali da se bave narodnom skupštinom i suđenjima, što je otpadalo u Sparti. Bio je to život bez zarađivanja, s povremenim nadziravanjem zemljišnog poseda porodice i sa vrlo slobodnim raspolaganjem nad pokretnom imovinom (životinje, zalihe, heloti itd.) suseda (53). Zlato i srebro su bili van opticaja, gvozdeni novac je morao biti dovoljan za stvarnu upotrebu, a ako su perijeci prodajom svojih naprava i poljskih plodova napolju, mogli da zarade zlato i srebro, sigurno se staralo da to ostane u bezopasnim granicama (54). Za donošenje suda o tim stvarima, za razdvajanje verovatnoga od neverovatnoga uvek će se naći donekle sigurno merilo, ako se pođe od toga da se vladalo tako kako je to odgovaralo duhu mase Spartanaca, a biće da je ova smatrala vrlo primerenim neku vrstu polukomunizma, zabranu posedovanja plemenitih metala, jednakost načina života svih, pa i onih bogatijih (55). Po sebi se razume da su ostali Grci tim stvarima katkad pridavali neverovatne crte, opisujući ih, a naročito oni koji su im se kasnije divili.
Spartancima je, kad nisu bili u ratu, sve vreme, po Plutarhu (56), prolazilo u plesu, svečanostima, uživanju, lovu, telesnom vežbanju i razgovorima. Pri tom se zaboravlja samo jedna stvar, ono neophodno krstarenje naoružanih četa po vlastitoj zemlji bez kojeg bi teško mogli biti mirni lakedemonski i mesenijski perijeci i heloti. Možda je jedan određen broj Spartanaca uvek bio prisutan u glavnom gradu kraj Evrotasa, ali ostali su nesumnjivo bili u pokretu, a to permanentno ratno stanje moglo je biti mnogo važnije od pravih ratova koje je vodila Sparta; ujedno je to bila i stalna pripremna obuka za rat, kakva je nedostajala ostalim Helenima. A i oni koji su boravili u Sparti bili su uvek opremljeni za trenutni pokret. Čuveno zajedničko obedovanje u društvima od njih petnaestorice, sisistije, nije ni imalo nikakavu drugu svrhu (kao na Kritu andreia). Druženje, koje je u drugim gradovima dobijalo vid simposiona i agore, ovde je bilo druženje u nekoj vrsti manje ili više duhom bogate stražarnice, a i škola poruge, koje se čovek mogao poštedeti, ali je pametnije bilo pretrpeti je. Osim crne supe, tj. oporog i krepkog jela, koja je čak i u Atini kuvana za sladokusce, na sto je iznošen i plen lova, koji su davali pojedinci, i veoma verovatno da se Spartanac hranio bolje nego, na primer, osrednji atinski građanin. Samo je u jednom pogledu podnošena teška žrtva: uživanje vina bilo je najbrižljivije ograničeno, jer je bezbednost države zavisila od stalnog treznog stanja (57). Čak ni o dionisijama, kad su u Atini pijanci odnošeni kolima i kad je u Tarentu celi grad bio pijan, nije dopuštan izuzetak budući da su baš prilikom svetkovina mogle nastati najopasnije zavere. I razbojnička banda mora biti trezna. Kao naknada su, zarad zabave, dovođeni pijani heloti u sisistije, pa su ih mlađima pokazivali u cilju zastrašivanja.
Ovaj narod je, uopšteno gledano, vojska, pa je i njegova država, zapravo, država jednog tabora, στρατοπεδου πολιτεια. Pompezna povorka, ulazak u bitku, ratne ceremonije, glas o potpunoj nepobedivosti – ispunjavali su maštu svih Grka u toj meri da Spartanci tome nisu morali dodati nijednu reč: hiljade drugih glasova slavilo ih je naširoko i nadaleko. Svagda je u državne tajne spadao broj onih koji su krenuli u pohod; broj njihovih palih nije se tako lako saznavao ni posle pobede (58), a kamoli posle poraza, ukoliko tu nije bio neki Epaminonda koji bi, ipak, dokučio taj broj. Naime, posle Leuktre on je zapovedio da najpre saveznici Lakedemonaca odnesu svoje mrtve, pa tek onda Lakedemonci svoje; tek kad se pokazalo koliko je malo bilo onih prvih, onih ostalih 1000 leševa su nužno bili Spartanci i perijeci (59). Bez tog dokaza se osporavao ili zataškavao poraz, kao što se, na primer, strana pomoć, koju je dobijala Sparta, osporavala ako je to ikako bilo mogućno. (60)
Kao što je poznato, u spartanski stil je spadalo veličanje porodica palih kao srećnih i herojske besede majki, koje se kod Plutarha mogu čitati u jednoj posebnoj zbirci (apophthegmata Lacaenarum). Osim toga, smatralo se nužnim da se za one koji su „drhtali“, tj. bežali iz bitke, drži u pripravnosti lišenost poštovanja (atimija), koje se opisuje tragikomično (61). Takav čovek nije podlegao kazni, ali ga je čitava masa Spartanaca mogla zlostavljati, čak tući ga i dovoditi do očajanja njegove bližnje. Aristodem, koji je „drhtao“, jedini koji je zatim preživeo bitku kod Termopila, položio je, potom, kod Plateje najviši ispit hrabrosti i poginuo, ali time nije zadovoljio one najstrože kritičare, jer se govorilo da je „s razlozima“ potražio smrt (62). – Ipak, počev od Sfakterije (425. pre n. e.) počelo se malo opreznije postupati u stvarima atimije. Ubrzo potom se država zadovoljila već i visokim novčanim kaznama. (63)
Najneobičnije je mesto Sparte u carstvu helenske lepote. Ti ljudi, veštački pretvoreni u jednostrane, usmereni ka potpunoj jednakosti načina života i ka stalnom tlačenju potčinjenih kasta, ipak su bili Grci, pa im je već za same kultove bogova umetnost bila potrebna u istoj meri u kojoj i njihovim sunarodnicima svugde. Ta država je u to vreme bila dovoljno bogata da svetinje najraskošnije ukrašava. Likovne umetnike moraćemo otpisati Spartancima, a jednog Gitidu, Doriklejidu, Teokla, Menona pripisati perijecima; pa i kod ostalih Grka su najveći majstori plastike važili kao filistri, samo zato što se nikakav fizički napor nije mogao smatrati plemenitim, makar bio povezan i s najmoćnijim uzletom duha. O svemu ostalome postoji niz izveštaja, koje nije teško protumačiti.
Pre svega, začuđuje izvesna ružnoća u spartanskoj simbolici. Njihov bog rata prikazivan je okovan, da bi im ostao veran (64), dok je Atina taj isti smisao umela mnogo lepše da izrazi prosto predstavljajući boginju pobede bez krila (απτερος). I Afrodita je u Sparti predstavljana okovana, kao nagoveštaj bračne vernosti (65), kojom se, prema onome što je već saopšteno, nije baš trebalo mnogo hvaliti. U Sparti je bilo odomaćeno nekoliko vrlo ružnih mitova (66), pa je samo tu poštovana i jedna Hera Aigofagos; svugde su koze žrtvovane raznim božanstvima, ali je samo kod Spartanaca Hera to jela.
Međutim, možda bi kao dovoljna ravnoteža ovome mogli izgledati mnogi izveštaji o bavljenju poezijom i muzikom u Sparti. Razume se, nasuprot inače potpuno domaćoj kulturi, tu su u pitanju sve sami stranci, pozvani da dođu, jer da se hteo odgoj dotičnih snaga kod kuće, to bi pretpostavljalo i čak stvorilo sasvim drugačiju Spartu; samo, brojna i vrlo upečatljiva pominjanja bude, ipak, utisak da je stanovništvo volelo lepotu. Kako je lepo čuti da je ne samo u gradu postojao kult i svetilište muza, nego su čak na početku bitaka kraljevi prinosili žrtve tim muzama (67). Tu se kretalo u boj uz zvuke frula, lira i kitara, a ne uz jeku truba (68). A i najvažniji stariji grčki pesnici i muzičari su, u suštini, postali poznati po svom odnosu prema Sparti i po svom tamošnjem boravku, te je ono što znamo o njima isključivo u vezi s tim. Od početka je, kao i kod svih odluka spartanske države, bog Delfa taj koji naređuje te prizive, i to u cilju smirivanja unutrašnjih nemira. Već Krićanina Taleta dovode u vezu sa Likurgom; njegove pesme su melodijom i ritmom podsticale na poslušnost i slogu, imale su u sebi nečeg dostojanstvenog i umirujućeg (69). Zatim su u vreme drugog mesenijskog rata nastupili Terpander s Lezba i Tirtej Atinjanin. Terpander, koji je kitaru s četiri strune pretvorio u osmostrunu, prizvan je u vreme teških nemira, jer je proročište reklo da će nastupiti pomirenje ako taj Metimljanin bude svirao na strunama; stvarno su se ljudi ubrzo, uplakani, počeli grliti (70). Malobrojnim sačuvanim rečima on slavi Spartu, „gde treba da cveta koplje mladića i muza koja peva zvonko i pravda na širokom trgu“ (vidi Pausan. III, 15, 2). Ali u osobi Tirteja je doveden ne samo pisac pesama nego i žustar parenetičan čovek, kakvog ni Sparta ne bi mogla stvoriti (71). Doduše, njegovo delanje u Sparti je opisano u legendama predanja, ali znatni ostaci njegovih elegija još postoje, pa znamo kako se atinski patos ispoljavao u službi Sparte i u cilju izrugivanja njenim žrtvama. Ostaje bez odgovora pitanje da li su ljudi govorili dorski prevod, ili su Spartanci dovoljno znali da govore atičkim narečjem. Krajem 7. stoleća je bar (u Sparti odgojeni i oslobođeni) Liđanin Alkman pevao pesme na dijalektu tog mesta, pa se tvrdi „da ne baš milozvučni jezik njegovim pesmama, ipak, nije oduzeo nimalo ljupkosti“ (Pausanija III, 15, 2). Već u vezi sa ovde pomenutima, pozniji Spartanci su tvrdili da su oni tri puta spasili propalu grčku muziku (72). To su bila ona vremena kad se njihova zemlja još nije tako prkosno ogradila od ostalih Helena, jer su pozniji čuveni pesnici izbegavali Spartu, a kasnijim muzičarima, kao Timoteju, tamošnji boravak nije baš prijao. Ipak, tu je muzika bila i ostala na upadljivo istaknutom mestu u životu, a imala je i izuzetno mesto i na polju i o svečanostima (73). Stare pesme su brižljivo čuvane u običajima i precizno učene (74). Tu su bili zastupljeni svi rodovi starije horske pesme, a sigurno je, u vezi s gimnastičkim i ratničkim plesom, pesma i muzika svakodnevno bila u dodiru sa životom (75). Neki su se usudili da Spartu alegorijski predstave kao ženu s lirom. Ali sve ovo još ne dokazuje da su Spartanci imali većeg muzičkog dara ili nadahnutosti nego drugi Grci. Muzika je prosto imala takvu moć u helenskom životu, takvu magijsku prinudu i čaroliju nad pojedincem da je polis svugde morao nekako ulaziti u vezu s njom; a Sparta, taj polis u najapsolutnijem smislu te reči, možda se brinula o tom uzbuđujućem i ujedno ublažujućem elementu, ne dopuštajući da je, recimo, njeni perijeci i heloti nadmaše u pesmi. Osim toga, u ranijim stolećima bi katkad još prohujala ona posebna oluja, naime dionizijska, koja je zahvatala naročito žene, te je tako jednom – to vreme se podrobno ne navodi – bakhovsko ludilo (οιστρος) bilo obuzelo Lakedemonjanke (76). Ali muzika je tada još bila neka vrsta medicine, pa je jedan pozniji pisac (77), koji je imao neka dobra, stara znanja, sledećim rečina sažeto izneo celi taj fenomen: „Spartanci se nisu ni malo razumevali u muziku, jer bilo im je više stalo do telesnog vežbanja i oružja. Ali kad im je pomoć muza bila potrebna protiv bolesti ili duševne poremećenosti, ili neke druge opšte nedaće, po savetu Delfa prizivali su strance, kao lekare i sveštenike za očišćenje“ – pa se nabrajaju muzičari počev od Terpandra (78). Svakako je mesto te umetnosti bilo moćno, pa se Alkman usudio da kaže: „Vrsno sviranje na kitari prednjači maču (ερπει γαρ αντα τψ σιδαρψ τò καλως κιθαρισδειν), ali po sebi i za sebe Spartanci najmanje od svih ljudi cene poeziju i slavu koja se njom stiče.“ (79) A muziku su oni učinili pre svega neškodljivom, a zatim, korisnom.
Muzičar i igrači (kylix of Hunt Painter, Lakonija, 550-530 stare ere, Museo Arqueologico Nacional de Espana, Madrid) (Foto: Wikimedia commons/Dorieo/CC BY-SA 4.0)Umesto svake literature imali su kratak govor, brahilogiju, za koju je reč lakonizam postala zajednička imenica. Ova stver je već izrana sasvim namerno negovana (80) i kao dresura upražnjavana još iz mladosti; u najmanju ruku, spartanska oholost je već 527. godine pre n. e. izbeglicama iz Sama dala strogu lekciju u tom smislu (81). Kad su osetili da se ne mogu takmičiti sa besedničkom bujicom drugih Grka, u Sparti su se namerno usmerili ka kratkoći, možda pomalo naslućujući kuda će drugi polisi otići s tom čistom retorikom i blagoglagoljivošću. U političkom opštenju, lakonski besednik se upoznaje samo preko nelakonskih izveštača, među kojima baš onaj najvažniji, Tukidid, ne daje nikakvu pouku, jer sam stalno teži zapanjujućoj kratkoći i nju pridaje i besednicima drugih država. Ipak, o Brasidi veli da on, za jednog Lakedemonca, nije bio bez besedničkog dara, pa bar time potvrđuje da besedništvo, inače, nije bilo stvar tog naroda. Drugi autori daju posebno brahilogijsku boju onome što navode kao reči nekog Spartanca.
Jedini sačuvani spomenik literature Sparte su one kratke besede čije se čitave zbirke nalaze u Plutarhovim Moralijama. Te apoftegme imaju, u suštini, samo jedan ton i sadržaj: jedinstven spartanski način mišljenja u primeni na državu i život, čas više tonom krutog patosa, čas više tonom opšte nadmoći i poruge, kao što je, inače, „ruganje drugima i dopuštanje ruganja sebi“ kod tih trezvenih ljudi bilo neophodna dopuna celokupnog opštenja. Ponešto je samo sasvim prost i tačan izraz za bilo koju činjenicu ili opažanje, a ponešto je neosporno lepo i u sasvim specifično spartanskom duhu. Te zbirke su i po sebi značajne; mogle su nastati samo ako je uspešno iskazana reč odmah našla slušaoce koji su zapazili njenu vrednost, a poneka reč potiče iz tako ranog doba da se za to mora pretpostaviti dugotrajno samo usmeno predanje. Kasnije, osobito u doba jednog Lisandra i Agesilaja, verovatno nije nedostajalo trenutno pismeno beleženje. Razume se, tad se već spremala rasprava u Korintu, pošto je, na malo opširniju tužbu Spartanaca protiv onih iz Tebe, Epaminonda mogao odgovoriti: elem, mi smo postigli da vašoj brahilogiji dođe kraj!
Skoro da nema nikakve potrebe govoriti o posebnoj nijansi koju je grčka religija u toj državi dobila. Tu su imali Delfe kao stalni autoritet za pitanja kulta; ali svetkovanje bogova u toj državi bilo je bez radinosti i političkog delanja, bez simposiona i agore, bez narodne skupštine i narodnog suda, u stvari, samo izraz života, kao možda malo gde u Grčkoj. Zbog Hijakintija i Karnaja i Mesečevih mena mogli su biti odgođeni i najvažniji ratni pohodi; a u samom ratu se, zatim, odgovarajući kult održavao u najpotpunijem vidu. Iz opisa Sparte kod Pausanije vidi se da je taj grad posedovao veliki broj pojedinačnih, svakako, većinom malih svetilišta i grobova heroja, a ovi poslednji, su, sigurno, imali i nečeg neugodnog za spartansko sujeverje. Moglo se dogoditi da se avet takvog jednog heroja pojavljuje kao demon incubus (82). Kažu da je svrha toga što se sahranjivalo uopšte u Sparti u gradu, a ne kraj puteva koji su vodili napolje, bila u želji da se dečaci nauče da ne strahuju od dodirivanja leševa i hodanja između grobova; međutim, verovatno se takvim sahranjivanjem – heroja i neheroja – samo moralo štititi od mržnje potčinjenih, koji su stanovali napolju. A to da je u Sparti uopšte vladala ograničena supersticija, da je u tom pogledu sebe kažnjavalo ono jednostrano obrazovanje spartanskih umova i duha, to proizilazi nesporno iz delanja samog Kleomena i Pausanije, a naročito iz one računice koju je Lisandar sebi dozvoljavao u odnosu na sujeverje u Sparti – stvari koje bi u Atini, bar kod vodećih klasa, bile sasvim nezamislive. Tu se smenjuju naizmenično sujeverje i opako iskorišćavanje sujeverja drugih. Značajan je još i revnostan kult Zevsa Amona, kao i u Libiji osnovano proročište tog boga, onaj Amonium, kojem su se od davnina Lakedemonci, više nego ostali Heleni, obraćali pitanjima (83). Izgleda da bog iz Delfa nije nimalo zamerao toj libijskoj konkurenciji. Amonium je bio drevno mesto kojem su se pitanjima obraćali stanovnici južne Grčke, mnogi Peloponežani i ostrvljani – neka vrsta južne Dodone, osobito zato što je ležao na obali, pre nego što se more odatle povuklo; s Dorcima je nastupilo obraćanje Delfima, ali bez isključivosti. (84)
Nastaviće se…
UPUTNICE:
(1) Bez sumnje, za takve ekspektoracije na atinskoj sceni saznali su u Sparti, pa im se smejali. Bilo je to nešto za boga Γελως. Drugi registar grehova Sparte: Pausanija IV, 5, 1; IV, 17. 2. [Prevod iz Andromahe uzet iz: Euripid, Izabrane drame, Zagreb, 1919-1920.]
(2) Spis De re publ. Lacedd. uzimam, prema vladajućem shvatanju, a ne želeći da odlučujem o tom pitanju, kao delo pravog Ksenofonta, ili kao dragoceno delo jednog obaveštenog savremenika.
(3) Strabon VIII, 5, 4, str. 346, po kojem se na početku perijeci imali učešće u poslovima države i u njenim službama.
(4) Lakše je reći da su se Dorci uzdigli nad velikom većinom pripadnika drugih plemena s kojima su dotad zajedno živeli, nego to predstaviti kao nešto očigledno; u svakom slučaju, to je dokaz velike snage.
(5) Heorodot I, 65.
(6) Pausanija III, 2, 6–20, 3 do 6 – 22, 5, 7.
(7) την πλειστην γην, Aristel Politika II, 6.
(8) Gradovi sa manje od 10.000 građana, sposobnih za ratovanje, imali su, inače, pod svojom vlašću poljski hatar umerene veličine; tu može njih 9000 da nametne svoju vlast četvrtini Peloponeza. U pogledu pojedinosti tu ostaje sve nejasno, između ostalog, i odnos prema podeli, već izvršenoj prilikom osvajanja. Ni najmanju teškoću ne treba da nam predstavljaju onih 9000 delova poseda Spartanaca, u koje su već neki sumnjali; Grci su već rano bili navikli na αναδασμοι svake vrste. Svakako, našem shvatanju je nedostupno objašnjenje kako se sprovodilo to premeravanje, tako da je svako bio zadovoljan svojim delom zemlje; ali tako je i kod Normana u 10. stoleću i njihovog funikulusa, a ipak, ovde niko u to ne sumnja. Naša mašta se teško može snaći u tom postojanju jedne kaste s velikim brojem individua, i to svakako, vrlo mnogim moćnima; kaste koja je, ipak, nastupala i delala tako jedinstveno.
(9) Onda Sparta nikako nije smela da zahteva od drugih država oslobađanje potčinjenih kao, na primer, od Elide oslobađanje Lepreata i drugih potčinjenih perijeka (Pausanija III, 8, 2). Eliđani su odgovorili da neće oklevati s tim čim budu videli oko Sparte slobodne perijeke.
(10) Herodot IX, 28.
(11) Isokr. Panathe. § 180.
(12) Tako je ostrvo Kitera, koje su nastanjivali lakedemonski perijeci (Tukidid IV, 53) bilo mala zemlja s „ljudima koji vole novac i, blaženi, rade“, a žive od sira i smokava. Heraklid. c. 24. A Spartanci su, s obzirom na svoju nespretnost na moru, stalno brinuli zbog te male zemlje. Već je Hilon rekao: kamo sreće da nije ni nastala! Ili da je nju progutalo more! – U stvari, Demarat je kasnije savetovao Kserksa da tamo usidri svoju flotu, pa bi, smatra Diogen Laerćanin (I, 3, 4), da je Kserks poslušao taj savet, Grčka bila osvojena. Zatim je, u vreme peloponeskog rata, Nikija zaposeo to ostrvo, postavivši tamo garnizon, što je Lakedemoncima donelo mnogo štete.
(13) Isokr. Panathe. § 178.
(14) Ksenof. Hist. Graec. III, 3, 6.
(15) U Sparti je sve domorodno, „otadžbinsko“, pa i nasledni robovi.
(16) Athen. XIV, 74, iz Myron.
(17) Heraklid. c. 2.
(18) Tukidid IV, 80, čijem se iskazu ozbiljno ne može zameriti.
(19) Tukidid I, 132.
(20) Polyaen. I, 16.
(21) Pultarh Likurg 31.
(22) Pultarh Likurg 31.
(23) Prvorođeni, za presto određeni sinovi nisu, po Plutarhu (Agesilaj 1), učestvovali u spartanskom odgoju, što je bila dvostrana prednost.
(24) Ni neprijatelji se nisu usuđivali da lako stave ruku na lakedemonskog kralja u bitkama, iz straha i zazora od njegovog dostojanstva. Plutarh Agis 21.
(25) Pultarh Likurg 5, 7, delimično po Platonu.
(26) Arist. Polit. II, 6.
(27) Pausanija III, 5, 8, kad je poveden rat protiv Argivljana.
(28) Plutarh Quaest. Graec. 21.
(29) I tu je, za ravnopravnošću Mesenijaca s Dorcima na početku, odmah usledilo strože izdvajanje i vrhovna vlast ovih drugih.
(30) Euripid Kresphont. fragm. 1 i Strabon VIII, 5, 6, str. 366.
(31) Plutarh Apophthegm. str. 231 d.
(32) Pausanija IV, 5, 3 – 7, 3.
(33) Kao što je poznato, priča se da su njih rodile supruge Doraca, u vreme odsustvovanja Doraca zbog rata. Ali to ime više navodi na zaključak o obeščašćenju mnogih kćeri, recimo, od strane perijeka i helota. Naime, ta stvar ne bi ni imala značaj da je postojalo ubeđenje da su očevi dotične dece bili Spartanci. Legendarni opis ove stvari vidi kod Justin. III, 4.
(34) Pausanija IV, 16, 4.
(35) Pausanija IV, 24, 2.
(36) Takozvani Epeun-akti, videti Athen. VI, 101.
(37) Mudri Hilon, koji kod Diog. Laert. I, 68 važi kao osnivač eforata, predstavlja personifikaciju te promene.
(38) Plut. Agis. 11. Pod izvesnim okolnostima za to su bile dovoljne već i zvezde padalice.
(39) Ksenofont De re publ. Lacedd. XV, 7.
(40) Način života koji je zakonom propisao eforat najviše navodi na zaključak o zavisti; time se najjednostavnije objašnjava svaki detalj. Greše oni koji smatraju da je taj način života rezultat velike odluke najmudrijih iz te kaste da se uvede odricanje. Nije se retko događalo u svetu da se zavist maskira u patos. Većina Doraca, koja je postala siromašna, imala je bar to zadovoljenje da oni koji su sve nasledili nisu mogli da uživaju u tom nasleđu. – Da je iseljavanjem itd. održano tačno onih 9000 delova zemlje Doraca, ne bi bila potrebna, niti bi nastala ona poznija, veštačka Sparta.
(41) Ksenofont, De re publ. Lacedd. VIII, 4. O tome se, ipak, rado izbegavao isuviše brz postupak, videti kod Tukidida I, 132.
(42) Herodot V, 39 – 42. Palton, Alkib. I, str. 121 b Plutarh Agesilaj 2.
(43) Ženama je bilo zabranjeno da nose ikakav nakit, da ukrašavaju kosu, da se kite zlatom. I grobovi su bili mali i svi jednaki. Simonida je Spartu nazvao δαμασιμβροτος, zbog suzbijanja individualnosti (po Plut. Agelilaj 1).
(44) Ksenofont, De re publ. Lacedd. I, 3, 4. 7, 5. Plut. Likurg 14 ff. Arist. Polit. II, 6. Plut. Lasandar 30.
(45) O tome kako su Atinjani, karikirajući, opisivali spartansko gimnasticiranje devojaka, videti Aristof. Lysistrata 82 γυμναδδομαι γαρ και ποτι πυγαν αλλομαι. Veoma komična atinska moralna pobuna protiv zajedničkog održavanja vežbi spartanskih devojaka i mladića. Euripid Andromaha 597: Pelej protiv Menelaja.
(46) Naravno, to nije trebalo da važi za kraljevske kuće; samo, i to je nadoknađeno ogovaranjima o Demaratu i Leotihidi, zajedno sa zluradim i komičnim opisom tih slučajeva.
(47) Međutim, postavlja se pitanje: zar nije ta strašna disciplina u ponašanju, kakvu su bili propisali onim μει ρακια (Ksenofont, De re publ. Lacedd. III, 4 f.), u tom stvarnom stanju nužno stvarala samo podmukle ljude.
(48) Videti kod Plut. Likurg 18 potvrdu da je šibano do smrti. Videti i Pausaniju III, 16, 6, i Lucian Anachars. 38 f. Ovaj priča da su prisutni bili očevi i majke, pa su sinovima pretili, ako ne bi mogli da izdrže to šibanje, a i da su ih preklinjali da izdrže. Navodno, mnogi su umirali pred svojima, pa im je grad postavljao statue i poštovao ih. Vele da je prilikom šibanja stav bio γυμνòν ανω τας χειρας επαιροντα. Postavlja se pitanje da li je Lukijan, možda, sam smatrao da su statue adoranata statue umrlih od šibanja, ili su mu ih na licu mesta pokazivali.
(49) Pausanija III, 14, 9, gde se izveštava i o sujevernom prinošenju žrtava i o takvim običajima kakvi su zapaženi u noći pred borbu. A sve to se događalo, kao i najljuće bitke, još i pod carevima. U tome su podražavani sasvim propali Dorci.
(50) Iz Pausanija VI, 2, 1 saznaje se da je, počev od ratova s Persijancima, u Sparti uzeo maha odgoj konja tj. stvar bogatih, za čim su usledile pobede u trkama u Olimpiji. Kakvom je ironijom kasnije kralj Agesilaj nekim oholim Spartancima učinio mrskim hranjenje konja za trku, videti kod Pausan. III, 8, 1 i 15, 1, kao i Plut. Apophthegm. s. v. Agesil. 49. Naime, pustio je svoju sestru Kinisku da se trka.
(51) Već i zato što Sparta nije mogla ili htela da ga nagradi.
(52) Tako veli izričito Isokr. Panathen. § 209. Kad se podrobnije razmisli, sve sumnjivije je i navodno veliko interesovanje Spartanaca za Homera, uprkos homerovskim scenama koje su, po Pausan. III, 18, 7 f. predstavljane kraj trona amiklejskog Apolona. Vele da je Likurg Homera dobio na Samu od Krofilovih potomaka, baš kao da je ta poezija već postojala u pisanom obliku.
(53) Arist. Polit. II, 2.
(54) Ipak, u poznije vreme su čak i heloti mogli steći pristojan peculium.
(55) Oni su bili ισοδιαιτοι, veli Tukidid I, 6.
(56) Pultarh Likurg 24.
(57) Platon, Zakoni I, str. 637. O spartanskoj trpezi videti Athen. IV, 15 ff.
(58) Tukidid V, 68. 74.
(59) Pausan. IX, 13, 4. – Potom je palo preko hiljadu Lakedemonaca, a od Tebanaca i ostalih Beoćana samo 47 ljudi u toj „najčuvenijoj od svih pobeda koje su izvojevali Heleni nad Helenima“. I u Agesilaju kod Plutarha s. 28 kaže se: „Hiljadu Lakedemonaca je palo i kralj Kleombrot i oko njega prvi među Spartancima.“ – U Apophthegm. regum. s. v. Epaminonda takođe samo „preko 1000 Lakedemonaca“. Nasuprot tome, Diodor govori o 4000 mrtvih (XV, 56). Ali kad Grci navode brojeve, redovno se valja odlučiti za onaj najmanji, a mogućno je da ukupni gubitak u lakedemonskoj vojsci, računajući i perijeke (verovatno, helote uopšte nisu brojali), iznosio samo hiljadu ljudi, od kojih su pravi Spartanci, možda, sačinjavali samo mali deo, u doba kad je već i samo sto njih predstavljalo vrlo težak gubitak.
(60) Herodot III, 47.
(61) Ksenofont, De re publ. Lacedd. IX, 4 f. – Plut. Agesil. 30. – Nešto drugačije kod Tukid. V, 34.
(62). Herodot VII, 229. 231. IX, 71. Raniji primer Othryades I, 82 još pripada samo legendi.
(63) Plut. Pelop. 6. 13.
(64) Pausanija III, 15, 5.
(65) Pausanija III, 15, 8.
(66) Pausanija III, 15, 3. VIII, 12, 3.
(67) Plutarh Likurg 21. Videti Pausan. III, 17, 5.
(68) O značaju flaute kao muzike u maršu Polyaen. I, 10. Vele da se svuda učilo sviranje na flauti. Athen. IV, 84.
(69) Plutarh Likurg 4.
(70) Diodor, Fragm. 1. VIII.
(71) Kao živo svedočanstvo Tirtejeve „parenetične žustrine“ naka nam posluže stihovi koji slede. Oni su ispevani za sokoljenje Spartanca, odnosno njima u slavu i za spominjanje (prim. prir.):
Ustajte, nepobednog Herkula unuci slavni!
U boj junački! Neka sreća vas vaša prati!
Nikad vas dušman jošte uplašiti nije mogo!
Sa štitovima vi ste na juriš išli prvi.
Za život ne marite, niti za strele smrtne!
Veselo pozdravite, ko vazda, sunca zrake!
Lepo je za junaka – u prvom redu pasti
Kad, boreći se štiti ognjište domovine;
Ali večiti sram je: ako on iz borbe beži
A neprijateljski njega udarci s leđa biju,
Tada je on: lešina prezrena, u prašini,
A međ’ plećkama koplje zabodeno mu stoji . . .
Nek’ svaki krepko napred čelična srca pođe!
Odlučno nek desnicom zavitla koplje bojno!
Dok perje od kalpaka na glavi leprša mu . . .
Šlemovi neka zveknu, a perje nek’ se meša!
Ali, u prvom boju ako vas smrt pokosi,
To vama, i rodu vam večitu slavu nosi!
(72) Athen. XIV, 24.
(73) O muzičkom elementu kod Hijakintija videti opširno kod Athen. IV, 17.
(74) Athen. XIV, 33.
(75) Pausanija III, 18, 4. O plesu Spartanaca Lucian, De saltatione c. 10, 11, svakako, prema starijim iskazima. Koliko znam, jedno pozorište se pominje najpre u doba Leuktre. Plutarh Agesilaj 29. Pusanija ga naziva znamenitim; ali glumac ostaje za Spartanca običan δεικηλικτης.
(76) Aelian V. H. III, 42. Vele da je na Tajgetu postojalo jedno od zborišta tih bakhovskih žena.
(77) Aelian, na istom mestu, XII, 50.
(78) Kao što je poznato, priča se da su Epimenida ubili Spartanci, kad im nije ništa dobro prorekao u ratu protiv stanovnika Knosa. Pausan. II, 21, 3. Videti III, 11, 18 i III, 12, 9. – Dodatak – o spartanskom znanju: Kao što su u muzici koristili strance, tako su katkad u oblasti znanja, osobito astronomije, nužno uzimali ne-Lakedemonjane. Anaksimandar iz Mileta je i Sparti postavio umetnički izrađen sunčev sat, koji je pokazivao i ravnodnevice. Diogen Laerćanin II, 1, 3 još dodaje και ωροσκοπια κατεσκευασε (i on je davao horoskope). Nije neophodno to dovoditi u vezu sa pomenutom gradnjom u Sparti; povrh toga, to se može odnositi kako na obične kazaljke za pokazivanje časova tako i na rođenja.
(79) Pausanija III, 8, 1. Ni mantika nije nastala u toj zemlji; pozivali su naročito Jamide iz Elide.
(80) Po Diogenu Laerćaninu (I, 3, 5), mudri Hilon je imao posebnu zaslugu.
(81) Herodot III, 46. Videti VII, 226.
(82) Herodot VI, 69.
(83) Pausanija III, 18, 2. Videti i III, 21, 7. Kao što je poznato, omiljena kletva Spartanaca bila je: νη τω σιω, kod Dioskura.
(84) Katkad su najviše vlasti spavale u hramu Pasifaje, napolju, ispred grada. Cic., De devinat. I, 43.
Priredio: Ivan Ćupin/Novi Standard
Prevod sa nemačkog: Olga Kostrešević
Izvor: Jakob Burkhart, Povest grčke kulture I–IV, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1992.
Naslovna fotografija: Wikimedia commons/Public domain
BONUS VIDEO:
