Koliko često čujemo fraze o tome kako „život čine male stvari“? Većina ljudi će se često i lako saglasiti sa ovom izjavom, ne razmišljajući o svim situacijama u kojima se to potvrđuje. Od mitske bitke između Davida i Golijata, pa do Tolkinove mitologije, koja je ulogu spasitelja sveta dodelila najmanjim i prividno najbeznačajnijim stanovnicima Međuzemlja – hobitima, poruka o snazi malih i slabih u odnosu na velike i moćne, uporno se ponavlja.
Ova poruka se nalazi i među čuvenim blaženstvima koje Spasitelj izlaže u Jevanđelju po Mateju: „Blaženi su krotki, jer oni će naslediti zemlju.“ Uprkos univerzalnom prisustvu ove poruke, ipak nam se čini kao da je naša stvarnost svakodnevno i grubo demantuje. Zaista, kada se osvrnemo oko sebe, na sve strane vidimo nepravde, silnike i tirane, koji uživaju prividne blagodati, i ono iskeženo lice imbecilnog zla, koje se u svemu ponosi svojim trijumfom.
Gledamo kako se oko nas raspadaju milenijumima građene civilizacijske formacije, kako se gaze sve osveštane tradicije, kako se izvrgavaju ruglu svi propisi i standardi, proslavljaju predatori i progone nevini. Čak ni deca nisu pošteđena užasnih iskušenja i stradanja.
Ni svetinja detinjstva više ne ostaje nevina i pošteđena vrednosne, rodne i svake druge konfuzije, usled čega se već dešavaju nezamislive stvari, poput one da deca, pored žrtava, sve češće postaju i zločinci. Kako onda, u ovom i ovakvom svetu, uopšte možemo da prihvatimo tvrdnju o „značaju malih stvari“, kada sve oko nas odražava kolosalni užas i beznađe?
Mutacija komunističke ideologije
Značaj ishoda izbora u Sjedinjenim Američkim Državama, neupitno je planetaran. Čitav niz globalnih i lokalnih procesa uvek mnogo zavisi i od toga ko će sesti na tron sumanutog džina, koji je u proteklih sedam decenija pokrenuo više ratova od onih koji su se vekovima ranije vodili na evropskom kontinentu. Međutim, glavni rat Amerike nije vojni, iako je i to značajan deo njihove spoljne politike, nego je pre i iznad svega, kulturni.
Globalističke multinacionalne korporacije i konzorcijumi poput Blekroka, Vangarda i Stejt Strita uveliko vode i „kulturni rat“, ne samo u Americi, nego i širom planete. Pošto je o tome već dosta pisano, da se samo ukratko podsetimo na ključne tačke tog globalnog programa, čiji su glasnogovornici institucije poput Svetskog ekonomskog foruma (WEF): zaštita životne sredine, ljudska i manjinska prava, suzbijanje lažnih vesti i podrška stvaranju jedinstvene svetske religije – ukratko „Globalni reset“, ili novi naziv za globalno kompromitovanu frazu, „Novi svetski poredak“.
Među novim parolama je i ona: „Nećete posedovati ništa i bićete srećni.“ U najkraćem, reč je o novoj mutaciji komunističke ideologije, koju, kao i obično, pokušavaju da u svetu instaliraju oni, koji u materijalnom smislu poseduju sve i ne misle da ih to čini nesrećnima – naprotiv!
Međutim, ono što naše samozvane globalne vlastodršce i dalje unesrećuje je činjenica da ljudski duh i misao postoje i razvijaju se izvan sfere koju su nam oni odredili. Da li bilo šta može da opstaje kao informacija, izum, hrana, umetnost, posao ili zabava, ako to „oni“ prethodno nisu odobrili? Ako se i do kada „oni“ pitaju, odgovor glasi – ne!
Erik Bler, koji je pisao pod pseudonimom Džordž Orvel, i sam se ideološki svrstavao u redove globalističke levice. Poznavao je lično njene inženjere i arhitekte iz Fabijanskog društva, tu „socijalističku“ elitu kojoj su pripadali i pisci poput Džordža Bernarda Šoa, Herberta Džordža Velsa ili Oldosa Hakslija.
Orvel je svoje gađenje idejama sa kojima se susreo u krugovima moći socijalističke globalne elite pretočio u svoje knjige Životinjska farma i, posebno, 1984, i time opisao lice užasa koje se skriva iza maske brige i empatije prema čovečanstvu kao celini, uz zanemarivanje samoga čoveka, odnosno jedinstvene ljudske ličnosti i njene unutrašnje vrednosti.
Kamere za nadzor (Foto: Pixabay)Iza fasade „brige za dobrobit društva“, oduvek je bila i ostala ogoljena volja za moć i žudnja za kontrolom duša i umova ljudi kroz opstanak veštačkih društvenih hijerarhija. Samozvana (pseudo)elita, uglavnom sačinjena od najslabijih i najmizernijih primeraka ljudskog roda, poput onog opsenara, koji se u zemlji Oz predstavljao kao „čarobnjak“, sakrila se iza zastora lažnog morala, lažne religije, nepravednih zakona, materijalnog bogatstva i dobro dresiranog aparata sile, kako bi obezbedila, ne samo sopstveni opstanak, nego i vlast.
Ti muški potomci incestuoznih „plemićkih“ krvnih linija, koji ne bi preživeli ni jedan trenutak procesa bilo kakve prirodne selekcije, cinično i ingeniozno su izmislili i primenili razne mehanizme društvene kontrole, kako bi porobili zdrave i slobodne ljude, one koji imaju principe i integritet. Zapravo, tako se na određeni način i dogodila transformacija s početka teksta, ali vlast nad Zemljom nisu nasledili krotki, nego slabići.
Svojevremeno, Hana Arent je, susrevši se na suđenju sa nacističkim zločincem Adolfom Ajhmanom, osetila inspiraciju da napiše čitavu knjigu posvećenu „banalnosti zla“. Zaista, jednom kada se zastor povuče i kada maske padnu, ispred sebe vidimo lik „opsenara“, tog „mistika čiste moći“ ili „pričasnika kontrainicijacije“.
Međutim, ispred nas tada nije nikakav kolos ili Golijat. Nema tu nikakvog gorostasa, nikakvog Tolkinovog „Balroga“, demona sa rogovima na glavi i neugasivim ognjem u ustima. Ne, ispred nas je najčešće lik preplašenog, karakušljivog i od zlobe iskeženog starca, nakaze sačinjene od pakosti i zavisti, poput gospodina Bernsa iz Simpsonovih ili nekog od brojnih uzora po kojima je ovaj lik sačinjen: Džordža Soroša, Džoa Bajdena i plejade sličnih tipova, koji imaju umove malih birokratskih aparatčika i koji u rukama drže količinu moći nesrazmernu svojim kapacitetima, često i sami začuđeni sopstvenim „uspesima“.
Ovi globalni Ajhmani utiču na sudbine miliona ljudi, već prostom činjenicom što potpišu neki papir ili svojim slepim i dobro dresiranim robovima izdaju nekakav nalog. Međutim, prava i užasna istina o samozvanim vladarima naše realnosti je da ih njihova neumerena moć nije poboljšala i oplemenila na bilo kakav način.
Naprotiv, sve duše i sudbine koje su ovakvi opsenari upropastili, na njima stoje kao teško breme njihovih greha, koje ih izobličuje do ukidanja bilo čega ljudskog u njima. O ovakvima je sve rekao čuveni istoričar slobode iz viktorijanske epohe, Džon Emerik Edvard Dalberg, poznatiji kao lord Akton, u čuvenom pismu upućenom biskupu Krejtonu, gde govori da duhovni i sekularni vladari moraju da budu podvrgnuti istim moralnim standardima kao i oni nad kojima vladaju, zato što „moć teži da korumpira ljude, a apsolutna moć ih apsolutno korumpira“.
Pandemonijum
Da, lice zla jeste banalno, a kada neki od tih opsenara, nesposobnih da bilo šta stvore ili izgrade, dograbi moć, jedino što je u stanju da sa njom uradi je da porobljava, ruši i razara same temelje ljudskog dostojanstva i čitave civilizacije.
Ovo su razlozi iz kojih su američki izbori postali globalna alegorija večite simboličke borbe dobra i zla. Čitav Pandemonijum, Infernala ili Preispodnja zla, kroz razne kanalizacione cevi i otvore, slili su se u kloaku, koja se danas manifestuje kao Demokratska stranka u SAD.
Ovde su se, na jednom mestu, okupili svi ti sveštenici pakla, bezbednjaci koji resusrsima države vode sopstvene ratove i ne služe narodu, nego pseudoelitama, mumificirani multimilijarderi, izobličeni od zavisti, pakosti i zlobe, kojekakvi pedofili, fizičke i moralne nakaze, (d)novinari zaduženi za suzbijanje pravih i širenje lažnih vesti, kriminalni trafikanti ljudi i narkotika, kokainski zavisnici, farmakomafija, bestidni „japiji“, kojima ništa nije sveto, lažni doktori i profesori, bezvredni umetnici…
Spisak se nastavlja unedogled, a demokratski konglomerat sve više dobija oblike opisa Interzone, koji je u svom čuvenom delu Goli ručak, dao Vilijem Barouz, pisac koji je ove „elite“ svog doba lično poznavao, a verovatno im je i pripadao, kao saradnik obaveštajnog aparata. Čitava nova „vavilonska kula“ zla, iz decenije u deceniju se kruni i urušava svedočenjima njihovih saučesnika i insajdera, onih kod kojih je ljudsko gađenje prevagnulo u odnosu na materijalno koristoljublje.
Pa ipak, uprkos svim Asanžima i Snoudenima, Epstinima, Vajnštajnima i Paf Didijima, kao i uprkos brojnim zastrašujućim istinama o orgijastičkim bezumljima koja se dešavaju u najdubljim senkama naše realnosti, činilo se kao da otpor slobodnih ljudi jenjava. Jednostavno, bezbrojne optužbe su delovale isuviše strašno da bi u njih moglo da se poveruje. Većina ljudi nema mnogo ljubavi za naše „vladare“, ali ne može ni da predstavi sebi posledice koje ostavlja zlo, oličeno u tim hodajućim prazninama i megafonima pakla, u toj infernalnoj menažeriji u skupim odelima i kolima, okićenih skupim satovima i nakitom.
Džordž Soroš na dodeli „Šumpeterove nagrade“, Beč, 21. jun 2019. godine (Foto: AP Photo/Ronald Zak)Malo ko je verovao u njihovu filantropiju, empatiju i dobre namere, ali opet nije bilo lako ni nazreti dubine ponora u koji su upali. Problem sa ljudima koji nisu svesni saizvršioci zlodela je i u tome da vrlo teško mogu da ga spoznaju – a čak iako u tome donekle uspeju, češće se osećaju nemoćnim pred zlom, nego što ih susret s njim pokrene na akciju.
Zaista, kao što je rekao i veliki Edmund Berk, da parafraziramo: „Jedina stvar koja je potrebna za uspeh zla je da dobri ljudi ne čine bilo šta da mu se suprotstave.“ Nažalost, to baš i jeste tako, čak utoliko pre kada se zlo čini „u ime svih nas“, zato što se na nesvesnom nivou pojavljuje parališući osećaj krivice usled saučesništva, makar ono bilo i usled nečinjenja, nehotično i nevoljno.
Kao što kriminalcu ili narkomanu uvek u drugome treba saučesnik u zlodelima, tako je i ovim samoproklamovanim „vladarima“ potreban saborac u rušenju i razaranju ljubavi, sloge i pristojnosti. Čim shvate da ne postoji novac kojim mogu da kupe najprostija ljudska zadovoljstva, poput poverenja, bliskosti, iskrene odanosti, prijateljstva i ljubavi, oni se vraćaju prvome od svih greha: zavisti.
Zaista, ako verujemo svetim predanjima, velika borba na nebesima najpre je otpočela zavišću, željom stvorenog da bude „viši“ od Stvoritelja. Motiv te borbe preneo se i na ljude i često se čini da, što su više njihovi kapaciteti skučeni, utoliko su njihove požude za onim što drugi ljudi imaju veće.
Pad civilizacije
Nažalost, pred ovim procesima većina čovečanstva ostaje slepa, jer onaj ko ne saučestvuje u grehu zavisti, teško može da ga uoči kod drugog. Najpre, kada su im sa šaka skliznule njihove bele rukavice, štrokave ruke naših samozvanih vladara pružile su se prema hramovima i vladarskim krunama. Cilj Infernale uvek je i u svemu bio i ostao pad bilo kakve civilizacije koja teži ka visinama.
Štaviše, već je svaki pokušaj izdizanja iz baruštine i kužnih zadaha močvare greha, dovoljan povod za besnilo mržnje kakva ne poznaje granice. Suočeni sa toliko snažnom i iracionalnom mržnjom, pristojni ljudi se često nesvesno i nehotice povlače. Pre svega, susret sa metafizičkim zlom koje se probija kroz ljudski omotač, za ljudsku ličnost, po pravilu, predstavlja šok.
Naime, čak i kada vidimo filmske zapise, fotografije i svedočanstva žrtava ustaških, nacističkih ili komunističkih zločina, čak i kada te činjenice prihvatimo na nivou čulne spoznaje, u našem umu se često podižu nesvesne barijere, koje nas sprečavaju da poverujemo u ono što je pred nama, kako se te strašne spoznaje na neki način ne bi integrisale u naše biće.
Ovo pogotovo važi za zločine protiv dece, poput seks trafikinga i pedofilije. Ukoliko se suočimo sa nečim kao što je, svojevremeno, u Americi bila afera „Picagejt“, gotovo da osetimo olakšanje kada se razni fekt-čekeri postaraju da nam ponude svoje „dokaze“ kako je reč o klevetama i izmišljotinama. Tada, iako mnoga pitanja i dalje ostaju bez jasnog odgovora, često smo skloni da „krenemo dalje“, na neki način „odustajući od dece“, zato što nam je i sama pomisao na takve zločine gnusna.
A onda, kada se potpuno javno i otvoreno uvedu pravila kojima se dopušta blokiranje puberteta kod dece i sprovođenje monstruoznih „estetskih zahvata“ nad decom školskog uzrasta, ili iako smo svesni da posmatramo razne procese seksualizacije dece predškolskog uzrasta, snaga naše reakcije je još manja, zato što se ovi procesi događaju u javnosti i u nekakvom prividu zakonskih i institucionalnih okvira.
Dečak crta (Foto: Pixabay)Pojedini disonantni glasovi otpora odbacuju se sa podsmehom i indiferencijom, a civilizacija oko nas tone sve dublje u memlu i baruštinu. Zlo koje ne nailazi na bilo kakav značajan otpor, čak ni među tradicionalnim religijama, tada počinje da buja i nezaustavljivo nadire sa svih strana, daveći nas svojim bestidnim zadahom.
Na ovakav način je u Americi došlo do takve društvene polarizacije, da je strana koja mrzi bivšeg i budućeg predsednika države, poverovala da joj je sve protiv njega i ljudi koji ga podržavaju, postalo dopušteno. Kada se pokazalo da mržnja, podsmesi, ignorisanje, klevete i lažne optužbe nisu bile dovoljne, usledili su i pokušaji atentata. Stručnjaci iznose i zabrinjavajuće zaključke, kako je i period između završetka izbora i inauguracije, u februaru 2025. godine, izuzetno osetljiv, te da pravi izazovi tek predstoje.
Inače, kao i na prethodnim izborima, opet su bili uočeni bezbrojni pokušaji kompromitacije i podrivanja izbornog procesa: lažni glasači, lažne isprave, donošenje glasačkih listića spolja na glasačka mesta, „hakovanje“ šifara računara za glasanje, prevare preko pošte… Ukratko, sve one metode koje je kloaka Demokratske partije koristila i na prethodnim izborima, kada je vlast uzurpirao Bajden, pravo oličenje snaga infernalne gerontokratije koje je i predstavljao.
Sada, je protiv Donalda Trampa koji, iako ni sam nije mlad, ipak je i dalje itekako priseban, ponovo postavljena žena: prethodnog puta, to je bila Hilari Klinton, na čiji račun je Tramp imao mnogo toga da kaže, a ovoga puta doskorašnja potpredsednica, karikaturalna Kamala Haris, zloglasna po tome što nije umela da odgovori ni na jedno pitanje, ukoliko ne pročita odgovor na čuvenom „idiotu“.
Za Kamalu je takođe bilo tipično i da je bilo isuviše teško pronaći bilo kog glasača koji je podržava, a da je u stanju da navede makar jednu političku meru ili rešenje, za koje je „nova nada“ demokratskog konglomerata bila zaslužna.
Pa ipak, uprkos svemu, do samog finiša izborne trke, rezultati su se činili krajnje neizvesnim. Na Trampovoj strani bile su činjenice, uspesi iz prethodnog mandata, kao i većina naroda, što ipak odavno nije dovoljno za pobedu na „demokratskim“ izborima. Na strani Harisove bila je većina javnih ličnosti, medijskih kuća, LGBTQI+ i multimilijardera, tako da je do samoga kraja vladala prilična neizvesnost.
Skidanje maske
Međutim, u sredu, 30. oktobra 2024. godine, baš na dan uoči popularnog američkog praznika, „Noći svih svetih“ (kod nas se prevodi kao „Noć Veštica“), u državi Njujork, na severoistoku SAD, tradicionalno pod vlašću demokrata, dogodio se jedan, naizgled beznačajan incident.
Naime, Mark Longo i njegova supruga, prošle godine su se preselili iz države Konektiket u Pajn Siti, koji se nalazi u državi Njujork, nedaleko od granice sa Pensilvanijom. Longo, koji je po struci mašinski inženjer, a po opredeljenju veliki zaljubljenik u životinje, otvorio je i uredno registrovao ranč, koji je postao utočište za više od 300 domaćih i divljih životinja, koje je godinama spasavao i gajio.
Svojevrsna maskota ovog ranča bio je mužjak veverice, „Kikiriki“ (Peanut the squirrel), koga je Longo pronašao kao bebu u divljini, spasio i gajio tokom sedam godina, o čemu je objavio i brojne video snimke na društvenim mrežama poput Instagrama. Mali i umiljati Peanut je tokom godina stekao više od pola miliona pratilaca na nalogu koji je Mark otvorio posebno za njega.
Takođe, u ovom životinjskom carstvu, veliku popularnost na mrežama stekao je i rakun koga su nazvali Fred, i snimci ovih životinjica su godinama uveseljavali brojne posetioce, kako na društvenim mrežama, tako i one koji bi posećivali sam ranč, koji je i dobio naziv po veseloj veverici: P’Nuts Freedom Farm Animal Sanctuary. Ne samo da se činilo da u aktivnostima Marka Longa i njegove supruge Danijele ne može da se prepozna bilo šta loše ili makar sporno, nego je većina komentatora hvalila njihove stranice kao retko lepe i vedre prizore na mračnim obzorjima društvenih mreža.
Zapravo, možda je „problem“ baš i bio u tome? Teško je odoleti utisku da su savremene društvene mreže nastrojene pre svega na takav način da reklamiraju sve moguće vrste nasilja, požuda, podela, svađa, ratova i bezbrojnih okrutnosti prema ljudima, deci ili životinjama.
Niko ne nalazi za shodno da mnogo toga preduzme protiv pedofila koji na mrežama vrebaju decu, protiv imbecila koji sa ljudima zbijaju grube i glupe šale, protiv nasilnika koji snimaju i postavljaju svoja iživljavanja po ulicama ili školama, protiv isečaka sa svađama, tučama, raznim vidovima ponižavanja i maltretiranja, kao i neizbežne onlajn prostitucije, iza koje se često kriju suze, bol i patnje žrtava seks trafikinga.
Američka zastava (Foto: Pixabay)Konačno, kao da nikoga previše ne uzbuđuju ni sajtovi gde se prikazuju snuff sadržaji mučenja, sakaćenja, silovanja ili ubistava, čak ni kada su žrtve deca ili omladina. Iako su svi ovakvi sadržaji protivzakoniti, brojne institucije su sklone da nemoćno sležu ramenima i na prigovore odgovaraju da je to, eto, „realnost u kojoj smo prinuđeni da živimo“, i da se tu ne može ništa.
Cinična osoba bi ovde bila u iskušenju da zaključi kako su društvene mreže možda čak i namerno dizajnirane da bi forsiranjem ogavnih sadržaja vezivale pažnju plebsa i nesvesno širile beznađe, koje obeshrabruje bilo kakvu ideju mogućnosti otpora sveprisutnom zlu.
Međutim, događaji od navedenog datuma pokazali su da jedna državna agencija ipak ne spava, nego da budno motri i brine o „interesima građanstva“. Naime, „Agencija za očuvanje životne sredine“ savezne države Njujork (Department of Environmental Conservation ili DEC), odlučila se za iznenadni i nenajavljeni upad na spomenuto imanje, sa policijskim specijalcima, nalozima za pretres, pa čak i za privremeno lišavanje slobode Marka Longa.
Od svih mogućih povoda za ovakvu vrstu upada na privatno vlasništvo i divljački pretres koji je tom prilikom izvršen, ispostavilo se da je cilj bio oduzimanje veverice Peanut-a i rakuna Freda, od ljudi koji su ovim životinjama praktično spasili živote i godinama ih, bez bilo kakvih problema, odgajali na sopstvenom imanju.
Nekome je, očigledno, smetala popularnost ovih životinja na društvenim mrežama i znao je kom državnom organu da podnese prijavu, verovatno sa formalnim izgovorom moguće pojave „besnila“. Od svih mogućih rešenja koja su u ovoj, najočiglednijoj mogućoj zloupotrebi zakona mogla da se primene, državna „Agencija za očuvanje životne sredine“ se, „logično“, opredelila za potpuno neopravdano ubijanje obe životinje, koje je, pritom, cinično nazvano „eutanazijom“.
Da li slučajno ili namerno, obe životinje su ubijene baš u vreme popularnog američkog praznika, koji su Druidi inače nazivali „Samhain“, praznik umiranja i rađanja, tokom kog su bile prinošene životinjske i ljudske žrtve.
Bračnom paru Longo i bezbrojnim pratiocima nestašluka ova dva nedužna stvorenja, zauvek su ostala slomljena srca i pitanja ko je i zbog čega rešio da uradi nešto što je ujedno i monstruozno i, naizgled, besmisleno. Međutim, ovde se priča vraća na početak teksta i na male stvari koje pokreću velike promene. Opisani događaj je na društvenim mrežama podigao talase opravdanog gneva protiv tiranskih zakona i bezdušnih institucija koje ih sprovode.
Lice zla
Odjednom, lice zla je ostalo ogoljeno kao nikada do sada. Kada smo se suočavali sa zločinima ustaša, nacista i komunista, masovnim ubistvima i eksperimentima nad ljudima u konclogorima, trgovinom decom, pedofilskim apetitima pseudoelita, sa informacijama koje su davali Asanž, Snouden i drugi insajderi, rizikujući svoju slobodu i život, mi smo kolektivno bežali u racionalizacije.
Istina je bila suviše strašna, pa smo se opredeljivali za povlačenje ili ignorisanje, za samoopravdanja usled sopstvene nemoći. Zlo je u tolikoj progresiji, da se svaki otpor činio uzaludnim. A oni sa druge strane, neprijatelji čovečanstva, hranili su se našim strahovima i sve više su rasli u našim očima.
Zar mediji nisu njihovi? Zar nemaju u svom džepu političare, bankare, vojsku i policiju, sistem bezbednosti? Zar nemaju Gugl, Amazon i druge visokotehnološke kompanije, kojima nadziru svaki naš korak i drže nas u ropstvu konzumerizma? Zar „oni“ nisu uveliko ušli u sudove, bolnice, škole i na univerzitete? Da li postoji makar jedan segment društva, koji nisu zatrovali i zarazili sumnjama i strahovima?
Zlo je sada postalo već toliko sveobuhvatno, da se s pravom postavlja pitanje: zbog čega je demokratama, koje inače tradicionalno drže izvršnu vlast u državi Njujork, gde pretežu glasovi multimilionskog grada, koji se s pravom naziva Sodomom našega doba, bio potreban ovakav incident i to u jeku završnice izborne kampanje?
Ulična tabla koja pokazuje na Volstrit ispred Njujorške berze (Foto: Reuters/Lucas Jackson/File Photo)Pa zar „očuvanje životne sredine“ nije jedna od glavnih ideoloških postavki te skupine licemera? Zbog čega im je bio potreban postupak, koji ih toliko demaskira, da ne ostavlja ni tračak sumnje u njihovu pravu suštinu i namere? Zlo koje je samo sebi cilj, za uzrok je verovatno imalo prastari greh zavisti.
Kako je u jednoj tradicionalno „plavoj“ državi nekažnjeno mogla da postoji jedna oaza mira i radosti, kakav je bio P’Nuts Freedom Farm Animal Sanctuary? Uprkos tome što porodica Longo nije imala ni naznake bilo kakve političke naklonosti, sama činjenica da postoji nešto što je lepo, čisto i spremno da toliko ignoriše rastući tumor zla, za demokratske bauke je već značilo „poziv u akciju“.
Da bi se ovo bolje razumelo, kao tumač nam je neophodan Orvel, koji u svome delu 1984 objašnjava da u ljudima ne sme da postoji nikakva ljubav, osim ljubavi prema Velikom bratu i partiji, koja je produžetak volje tog lažnog božanstva. Međutim, bilo je potrebno da se ta mašinerija zla pokrene i iskali bes na dva preslatka i nedužna bića, da bismo konačno shvatili, ne „s kim“, nego „s čim“ imamo posla.
Ne, nećemo vas samo izrabljivati radno, seksualno, mentalno i na sve druge načina na koje poželimo; ne, nije nam dovoljno da vam otmemo samo žene i decu i da ih koristimo za sopstvenu zabavu i prema sopstvenom nahođenju! Ne, uzećemo vam sve što volite, dok u vaše duše ne uselimo isti mrak i mizeriju kakva vlada i u našim dušama. Ništa lepo i plemenito ne sme da opstane, osim vašeg strahopoštovanja prema nama, vašim gospodarima. Ovde zlokobno odjekuju reči Orvelovog O’Brajana: „Vinstone, ako želiš da vidiš budućnost ljudskoga roda, onda zamisli čizmu koja večno gazi ljudsko lice.“
Ideja otpora
Škotski pesnik Robert Barns, u svojoj poznatoj poemi posvećenoj mišici, čije je gnezdo slučajno preorao, zabeležio je kako ponekad „propadnu i najbolji planovi miševa i ljudi“. Veliki pesnik, tako dirljivo svestan veličine „malih stvari“, zapisao je stihove u kojima se izvinjava mišici, čiju kuću je nehotice uništio.
Ovi stihovi se s ponosom ubrajaju u zaostavštinu koja iskupljuje grehe ljudskog roda prema sebi i prema svetu koji nas okružuje. Veliki su samo oni koji umeju da uoče i da ukažu poštovanje veličini malih. Poput one jedne suze, koja u crtanom filmu izaziva snežnu lavinu, ubistvo veverice Peanuta i rakuna Freda pokrenulo je čitavu lavinu, pre svega posredstvom stotina hiljada pratilaca naloga malih krznatih veseljaka na društvenim mrežama.
Odjednom, širom planete se pronela apsurdna vest da je „logo veverice“ odjednom postao „simbol okupljanja desnice“. Zaista, jedna „obična mala veverica“ sada je, kao u basni, počela da pripoveda jednu mnogo ozbiljniju priču, koja u suštini govori o tome šta su stvarni ideali ljudskosti, radosti i ljubavi.
Gubitak slobode, ujedno je i gubitak tih ideala, a mirenje sa tiranijom je akt saučesništva. Na užas gospodara planetarne realnosti, opet su nekakvi „hobiti“ nenadano došli do planine Usuda, uništili prsten straha i beznađa, koji je okivao umove mnogih ljudi, i taj poziv na buđenje platili sopstvenim životima. Opet i po ko zna koji put u istoriji, oni najmanji i najneviniji, oni krotki (a ne slabi), koji će da naslede zemlju, očitali su lekciju silnicima palog sveta.
Da, kako se „neobjašnjivi“ logo male veverice viralno širio društvenim mrežama, kao novi steg slobode, Infernala je nemoćno vrištala, gledajući kako u završnici izbora podrška Donaldu Trampu počinje viralno da raste. Odjednom, počeli su da se „bude“ i neke dojučerašnje demokrate, koji su do tada prezirale Trampa ili čak politiku uopšte, pristojni ljudi koji su se do tada gadili glasanja, razni aktivisti za prava životinja koji tradicionalno uvek naginju u levi politički spektar…
Ovim povodom oglasio se i Ilon Mask, redak milioner koji podržava Trampa i borbu protiv cenzure uopšte. Tako se jedan crnomagijski ritual obavljen na druidski praznik Samhain, koji je na nesvesnom nivou možda trebalo da ima efekat simboličnog prinošenja na žrtvu „veverice“ Trampa i „rakuna“ Maska, pretvorio u sopstvenu inverziju.
Obraćanje Donalda Trampa tokom izborne noći u Vest Palm Biču na Floridi, 6. novembar 2024. (Foto: Jim Watson/Getty Images)Umesto da ritualna travestija satanista u pokušaju bude krvna žrtva, koja će da zaustavi njihove neprijatelje, ispostavilo se da je prolivena krv dva nedužna bića ojačala neprijatelje Infernale i donela veliki potres u njenim temeljima. Naravno, čitaoci bi trebalo da uzmu u obzir da je ovaj narativ jedna alegorija, poput basne ispričane iz ugla jedne veverice i jednog rakuna – a basne se manje drže istorije i činjenica, a više teže ka poukama.
Poseban značaj basni i bajki je upravo u tome da one demaskiraju zlo i da postavljaju jasnu etičku perspektivu vrednosti za koje vredi da se borimo, pa i da damo život. Ukoliko nas slika jedne veverice i jednog rakuna nadalje bude podsećala na te vrednosti, onda žrtva naših malih prijatelja neće biti uzaludna.
Ukoliko nam ovaj događaj pomogne da se setimo snage i vrednosti onoga što je prividno malo i beznačajno, u odnosu na ono što nam deluje kao ogromno i nepobedivo, možda će slobodni ljudi sveta pronaći snagu i sinergiju da sa sebe i svojih bližnjih zbace okove ropstva i tiranije.
Koliko god da nam zlo deluje kao moćno ili nepobedivo, ono za svoj trijumf i dalje zahteva naše „da“, i ničega se ne plaši toliko kao našega „ne“. Kada pronađemo snagu da pred nakaznim licem zla kažemo svoje odlučno „ne“, time mu oduzimamo bilo kakvu moć koju mu dajemo sopstvenim strahom.
Ukoliko ne budemo pružili otpor, izgubićemo sve, a to je možda i najvažnija poruka ove basne. Sa zlom se ne pregovara, sa njim se ne prave nikakvi kompromisi, a moć mu se oduzima onog trenutka kada se naš strah i malodušnost pretvore u prezir.
Zlo nas napada zato što nam zavidi, zato što žudi za nečim što mi imamo, a ono nema – a to je ljubav i vera u naše prijatelje. U tome je ujedno i sva tragedija i sva banalnost zla i to je ono na šta će sećanje na junake ove basne uvek da nas podseti. Peanut i Fred će zauvek živeti u našim srcima, gde ćemo ih uz zahvalnost i ljubav pridružiti svim onim životinjicama, uz čije smo basne rasli i učili se o svetu i životu.
Dragana Miljanić je publicista, bivša poslanica i član Srpske stranke Zavetnici. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Mark Longo/Instagram
BONUS VIDEO:
