Američki izbori – smrt mejnstrim medija

Bez obzira na to kako se osećate i šta u budućnosti očekujete od pobede Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima, jedna od nesporno pozitivnih tekovina ovakvog ishoda jeste to što je ogolio dugogodišnje propadanje i gotovo kliničku smrt zapadnih korporativnih medija.

Drastičan pad poverenja u sredstva javnog informisanja dugotrajan je i višeslojan proces, koji korene vuče još od drugog iračkog rata i ekonomske krize s kraja 2000-ih, ali je poslednjih godina, nakon surove cenzure za vreme pandemije korone i prošlih predsedničkih izbora, postalo jasno da postoji ogroman, praktično nepremostiv jaz između onoga što možete čuti na televiziji i onoga što ljudi zaista misle i smatraju važnim.

Sve najveće američke televizijske mreže i novine, sa izuzetkom Mardokovog „Foks njuza“, vodile su otvorenu i bespoštednu kampanju protiv Trampa, prikazujući ga kao novog Hitlera koji samo čeka da dođe na vlast kako bi počeo sa masovnim egzekucijama i deportacijama manjinskih grupa u stilu Kristalne noći i oduzimanjem reproduktivnih prava ženama po uzoru na zaplet serije „Sluškinjina priča“.

Progresivna vouk agenda i „odbrana demokratije“ odabrani su za lajtmotive političke kampanje demokrata, ignorišući činjenicu da običan narod, nezavisno od boje kože, pola i etničkog porekla, najviše tište galopirajuća inflacija, loše stanje infrastrukture i porast kriminala koji je velikim delom izazvan nekontrolisanom nelegalnom imigracijom.

Opsesija Trampom

Odbijajući da se suoče sa realnošću katastrofalnih posledica politike Bajdenove administracije, vodeći mediji su, poput nojeva, držali glavu duboko zabijenu u pesku, insistirajući uporno na tome da su ključna pitanja za budućnost američkog naroda borba protiv „sistemskog“ belačkog rasizma, pravo na ubijanje sopstvene nerođene dece sve do devetog meseca, neograničeno finansiranje i naoružavanje režima u Kijevu i, što je svakako najapsurdnije, privilegija pritvorenih ilegalnih imigranata da menjaju pol o trošku američke države.

Opsesivno bavljenje Trampovom ličnošću i njegovim skandalima a ne realnim političkim pitanjima i problemima koji opredeljuju njegove birače da mu daju glas na kraju se obilo o glavu samozaljubljenoj medijskoj eliti koja sada drži patetične govore i histerično preti da, zbog ljutnje prema selu koje ih nije poslušalo, sebi odseče onu stvar.

Glasnogovornici ovog medijskog narativa, poput Rejčel Medou i Džoj Rid sa En-Bi-Sija, Andersona Kupera i Van Džounsa sa Si-En-Ena, postali su tragikomične figure koje ni ne pokušavaju da odglume da obavljaju glavnu funkciju i posao novinara – a to je da informišu građane i objektivno prezentuju činjenice – već su se sladostrasno prepustili igri agresivnog propovedanja sa visine i nametanja sopstvenih predrasuda i mišljenja kao božanske istine.

Rezultati ovakvog pristrasnog i nesimpatičnog pristupa doveli su do toga da je, prema istraživanjima Galupa iz oktobra ove godine, poverenje građana u medije palo na najniže grane.

Trenutno samo oko 31 odsto američkih građana veruje u istinitost onoga što čuju i pročitaju u sredstvima javnog informisanja, dok je početkom sedamdesetih godina prošlog veka, dakle u vreme velikih društvenih kriza i previranja zbog vijetnamskog rata i afere Votergejt, to poverenje bilo na preko 70 odsto.

Poznati američki novinar sa Si-En-Ena Brajan Stelter nedavno je na društvenim mrežama citirao neimenovanog izvršnog direktora svoje televizije koji je, u privatnom razgovoru, rezignirano primetio: „Ako je pola zemlje odlučilo da je Tramp kvalifikovan da bude predsednik, to znači da ne čitaju i ne gledaju bilo kakve medije, što opet znači da smo ih zauvek izgubili kao publiku. Trampova pobeda znači da su, u svom sadašnjem obliku, mejnstrim mediji mrtvi.“

Uporedo sa propadanjem mejnstrim medija i tradicionalnih kanala političke komunikacije i prezentacije, došlo je rezultirajućeg procvata alternativnih medija i nezavisnih digitalnih platformi koje su značajno demokratizovale javni prostor i omogućile da različiti politički stavovi i prokazana mišljenja nađu svoju publiku.

Trampova kampanja je vrlo dobro prepoznala ovaj istorijski zaokret u medijskom ekosistemu, pa je tako Tramp, po savetima svog sina Barona, obilazio najslušanije podkaste kao nijedan kandidat u istoriji pre njega, na kojima je vodio duge, spontane i sveobuhvatne razgovore, da bi sve kulminiralo njegovim pojavljivanjem kod Džoa Rogana samo dan-dva pre izbora koje je imalo veliki odjek i preko trideset miliona pregleda.

S druge strane, Kamala Haris opredelila se za tradicionalne i uštogljene intervjue na velikim televizijskim mrežama, koji su bili strogo kontrolisani i cenzurisani, sa dosadnim i unapred pripremljenim pitanjima i navežbanim odgovorima, što je još više doprinelo utisku o njoj kao neautentičnom i poverenja nedostojnom kandidatu.

Gubittak poverenja

Već neko vreme jasno je da se čitava medijska i javna scena nezaustavljivo seli na Internet. Štampa je odavno mrtva, tiraži novina nisu ni 10 odsto onoga što su bili pre samo dvadesetak godina, a rejtinzi televizijskih informativnih emisija pokazuju da će uskoro i televizija morati da krene isključivo digitalnim putem.

To stvara jednu novu realnost koja daje mogućnost podkastima, društvenim mrežama i portalima da se ravnopravno takmiče u informisanju sa nekadašnjim medijskim gigantima.

Nažalost, kada smo mi odrastali tokom devedesetih, važilo je da ono što kažu Si-En-En i Kristijan Amanpur o ratu u bivšoj Jugoslaviji biva prihvaćeno širom sveta kao apsolutna, gotovo biblijska istina, dok danas recimo taj isti Si-En-En ne može nikako da se izbori sa prikazom događaja na Bliskom istoku koji stvaraju TikTokeri, „Telegram“ kanali, pojedini influenseri sa „Iksa“ i drugi protagonisti i kreatori alternativne medijske realnosti.

U jednom trenutku, negde između izmišljenih izveštaja o oružju za masovno uništenje Sadama Huseina i stravičnih laži o virusu i vakcinama za vreme kovid pandemije, zapadni mejnstrim mediji su bili konačno raskrinkani, izgubili su tapiju na istinu i poverenje svojih konzumenata. A poverenje, jednom kada nestane, jako teško se vraća.

U tom smislu, pobeda Trampa samo je završni, konačni ekser u kovčegu onoga što je nekada bila takozvana sedma sila – monolitni entitet koji je služio kao monstruozna fabrika laži i opravdanja za najgnusnije moguće činove nasilja, porobljavanja i pljačke – a to je nešto što, nezavisno od političkog opredeljenja, treba da obraduje svakog istinoljubivog i pravdoljubivog čoveka na planeti.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: RT Balkan

Naslovna fotografija: Pixabay

BONUS VIDEO: