У недељу, 12. јануара, у Хрватској је одржан завршни, други круг председничких избора. Претходно су у првом кругу, одржаном 29. децембра, највећи број гласова, при ниској излазности од 46,01 одсто, освојили Зоран Милановић (49,09 одсто гласова), кандидат подржан од стране Социјалдемократске партије Хрватске (СДП) који се борио за други узастопни мандат председника Републике и Драган Приморац (19,35 одсто гласова) бивши министар науке, образовања и спорта у влади на чијем челу је био Иво Санадер, а кога су подржале политичке снаге које творе владу, односно Хрватска демократска заједница (ХДЗ) и Домовински покрет (ДП).
Тиме је окончана за Хрватску „супер-изборна“ година, испуњена још парламентарним изборима и изборима за Европски парламент. Пре упуштања у анализу резултата другог круга председничких избора, неопходно је и корисно укратко представити околности које су највећим делом утицале на тренутне гласачке преференције хрватских грађана код ове врсте избора.
Уставни положај
Усвајањем Устава 1990. године у Хрватској је уведен и имплементиран полупредседнички систем, под утицајем француског модела, који је подразумевао доминантну улогу председника Републике у уставноправном поретку. Сам председник Републике, коју функцију је у првој деценији постојања независне хрватске државе до своје смрти обављао лидер ХДЗ-а Фрањо Туђман (1922-1999), је био дефинисан као „државни поглавар“ (члан 94. Устава).
Такав систем су у пракси, поред концентрисања превелике власти у Туђмановим рукама, обележили „непотизам, одсуство комуникације са јавношћу и парламентом, огромна неформална моћ дворске камариле, председничке породице, клијената и пријатеља, схватање о председнику као суверену који је изнад закона и неодговоран пред законом, нетранспарентност доношења политичких одлука, схватање устава као инструмента дневне политике“, као и свеопшта централизација која се односила и на „локалну самоуправу, државна предузећа и квази-недржавне фондове“. [1]
Између осталог и са циљем спречавања понављања стања у коме је огромна моћ дата председнику Републике практично поништила и обесмислила систем поделе власти, 2000. године, после Туђманове смрти, усвојене се уставне промене, којим је до тада важећи полупредседнички модел трансформисан у класични парламентарни систем.
Бивши хрватски председник Фрањо Туђман (1922-1999) (Фото: EPA/Dimitri Messinis)Председник Републике, чија су овлашћења битно ограничена, је обавезан да након избора поднесе оставку на чланство у политичкој странци (члан 96, ст. 2 Устава). На сличан начин је на српској политичкој позорници поступио Томислав Николић, када је након победе на председничким изборима 2012. године поднео оставку на место председника Српске напредне странке.
Почев од споменуте уставне промене, кохабитација је постала главна карактеристика хрватске политичке сцене. Занимљиво је да у последњих 25 година на председничким изборима није победио кандидат подржан од стране политичке снаге која je у тренутку одржавања избора, контролисала владу.
Усвајањем Устава 1990. године у Хрватској је уведен и имплементиран полупредседнички систем
Кохабитација је обележила оба председничка мандата Стјепана Месића (2000-2010), током којих су функцију председника владе вршили шеф СДП-а Ивица Рачан (2000-2003, vivebat 1944-2007), као и лидери ХДЗ-а Иво Санадер (2003-2009) и Јадранка Косор (2009-2011).
Међутим, неслагања и сукоби између председника државе и премијера никада нису били тако оштри и дубоки, обележени чак и суманутим личним увредама, као за време првог председничког мандата Зорана Милановића (2020-2025) и рада владе под вођством Андреја Пленковића.
Такође, вредно је спомена да је у тренутку изборне победе кандидата СДП-а Ива Јосиповића (трајање мандата: 2010-2015), на челу владе била већ споменута Јадранка Косор, док је кандидаткиња подржана од стране ХДЗ-а Колинда Грабар-Китаровић (2015-2020) постала председник Републике за време премијерског мандата тадашњег вође СДП-а Зорана Милановића (2011-2016).
Председнички избори
Резултати другог круга овогодишњих председничких избора савршено одражавају ову, у хрватском бирачком телу укорењену, тенденцију одбијања да кандидат политичке партије која контролише владу постане председник државе. Сасвим очекивано, Зоран Милановић је однео више него убедљиву победу над Драганом Приморцем, освојивши чак 74,68 одсто гласова, чиме се, као председник коме је потврђен нови петогодишњи мандат у Пантовчаку, придружио Фрањи Туђману и Стјепану Месићу.
На први поглед подршка Зорану Милановићу изражена кроз скоро 75 одсто освојених гласова изгледа заиста импресивно, али ствари се битно мењају ако се има у виду да је излазност била ниска и износила је само 44,18 одсто, што је око 18 одсто мање у поређењу са априлским парламентарним изборима.
На катастрофалан изборни резултат Драгана Приморца (25,32 одсто) су свакако утицале и бројне корупционашке афере које последњих година прате ХДЗ, а на које је неминовно подсетило хапшење сада већ бившег министра здравља Вилија Бероша.
Не сме се изгубити из вида ни утицај неслагања по геополитичким питањима између Зорана Милановића и Андреја Пленковића. Сам премијер Пленковић је током изборне кампање упозорио да је Милановић „прошлост и води нас на Исток“, док је Приморац „будућност и води нас на Запад“. [2]
На сличан начин је о Милановићу писао и Политико (Politico), називајући га „хрватским Трампом“, „ватреним критичарем НАТО-а и Европске Уније“, [3] као и „про-руским кандидатом“. [4]
При томе, изгледа да се заборавља да је у Хрватској управо у време премијерског мандата Зорана Милановића, 2014. године, усвојен изразито нетрадиционалан Закон о животном партнерству особа истог пола, док се узимају у обзир искључиво његове јавно изречене (здраворазумске) критике на рачун приступа „Колективног запада“ рату у Украјини, као и његово одбијање давања сагласности за учешће припадника хрватске војске у НАТО мисији подршке Украјини (NSATU).
Дебата председничких кандидата у Хрватској – Зорана Милановића и Драгана Приморца, на ХРТ, 7. јануар 2025. (Фото: Tanjug/Hina/Damir Senčar (STF))Ако се томе још дода његова отворена критика усмерена ка војним активностима Израела у оружаном сукобу на Блиском Истоку, може се тврдити да у ширем, европском контексту Милановићева спољна политика представља реализацију онога што проповедају Ђузепе Конте (Giuseppe Conte), лидер Покрета пет звезда, и Жан-Лик Меланшон (Jean-Luc Mélenchon), вођа Непокорене Француске, додуше ван извршне власти у матичним државама.
Међутим, поређење са још једним политичарем левичарске оријентације, словачким премијером Робертом Фицом, отвара једно изузетно занимљиво питање односа европских политичких елита према Зорану Милановићу.
Наиме, ако се има виду да је Партија европских социјалиста (Party of European Socialists – PES) 2023. године суспендовала странку Смер (Smer – sociálna demokracia), као и Глас (Hlas – sociálna demokracia), партију садашњег председника Словачке Петра Пелегринија (Peter Pellegrini), између осталог и због њиховог односа према „руском рату против Украјине“, [5] оправдано је запитати се како је могуће да су четири европосланика СДП-а, странке која је изнедрила и подржава „хрватског Трампа“ и „проруског кандидата“, још увек део посланичке групе Напредног савеза социјалиста и демократа (Progressive Alliance of Socialists and Democrats – S&D).
На катастрофалан изборни резултат Драгана Приморца су утицале и бројне корупционашке афере које последњих година прате ХДЗ
Коначно, што се хрватске изборне географије тиче, вреди нагласити да је Зоран Милановић победу однео у 517 од укупно 555 градова и општина, односно у свим жупанијама и жупанијским средиштима, што никоме пре њега није пошло за руком. При томе, најбоље резултате је остварио у већ традиционалним бастионима СДП-а.
Тако је у Истарској жупанији Милановић освојио преко 90 одсто гласова, а подршку која прелази 80 одсто изашлих гласача је добио и у Међимурској, Вараждинској, Крапинско-Загорској жупанији (предели у којима се изворно говори кајкавски дијалекат/језик), као и у Приморско-Горанској жупанији.
Такође, ново-стари хрватски председник је био убедљив и у пределима насељеним преосталим српским становништвом. Како преноси српски недељник Новости, Милановић је у Негославцима освојио 88 одсто гласова, у Борову чак 96 одсто, у Белом Манастиру 69 одсто, Бискупији 91 одсто, у Ервенику 98 одсто, у Кистањама 74 одсто, у Крњаку 77 одсто, Војнићу 73 одсто, Доњем Лапцу 82 одсто, Врховинама 90 одсто, Удбини 73 одсто, Двору 84 одсто, док је у општини Цивљане добио 100 одсто , са само 37 гласова. [6]
Иван Јокановић je адвокат и докторант на Правном факултету у Мишколцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
УПУТНИЦЕ:
[1] Branko Smerdel, Parlamentarni sustav i stabilnost hrvatskog ustava.
[2] Овде: Slobodna Dalmacija – Plenković u Splitu: Milanović je prošlost i vodi nas na istok, a Primorac budućnost i vodi nas na zapad.
[3] Овде: ‘Croatia’s Trump’ wins first round of presidential election but now faces runoff – POLITICO.
[4] Овде: https://www.politico.eu/article/populist-incumbent-croatia-president-zoran-milanovic-hdz-party/.
[5] Овде: https://www.socialistsanddemocrats.eu/newsroom/sd-group-suspend-slovak-meps.
[6] Овде: https://www.portalnovosti.com/milanovic-uvjerljiv-na-podrucjima-gdje-zive-srbi.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Tanjug/Hina/Damir Senčar (STF)
БОНУС ВИДЕО:
