Svake večeri u Beogradu se održava mnoštvo različitih predavanja, okruglih stolova, panel-diskusija i promocija.
Blokada se može gledati i kao jedan veliki otvoreni univerzitet, dostupan svakome ko je gladan znanja, novih poznanstava i ljudske reči. Ima tu razgovora o pravoslavlju i Prvom srpskom ustanku, vatrenih rasprava o demokratiji i totalitarizmu, o značaju štitaste žlezde, Helderlinu i filokseri; ima i javnih propovedi Jehovinih svedoka, ispovesti zatočenika s Golog otoka, promocija knjiga o zdravoj hrani i zen budizmu, Kantu, polnim bolestima i okruglih stolova o etničkom čišćenju.
Ponekad, na kakvoj promociji ili svečanom otvaranju, desi se da siromah čovek koji tu zabasa nabode na čačkalicu i kakvo skromno posluženje, popije čašicu rakije ili dobije prospekt o mogućnostima školovanja na Harvardu, značku prijatelja cepter-lonaca ili visak za traženje podzemnih voda. Jednome nesrećniku je na predavanju o reinkarnaciji neki indijski guru otkrio da ima auru za koju do tada nije ni znao!
Pošto narod, uglavnom, uveče nema kuda (sve je postalo preskupo), mnogi za jedno veče obiđu i po dva-tri predavanja i okrugla stola, pa im se u glavi sve to pobrka, tako da ne mogu više da razlikuju postmodernu od lečenja epilepsije bioenergijom… Još ako usput popiju s nogu vinjak na retrospektivi najnovijih avangardnih tendencija nefigurativne umetnosti a posle toga rakiju krstovaču na prezentaciji domaće radinosti iz valjevskog kraja, sve im se to načisto smuti u glavi.
No, najposećenije su, ipak, tribine na kojima se raspravlja o ratu i politici. Intelektualci koji o tome govore naprosto ne mogu da stignu na sve tribine na koje su pozvani. Dešava se da u toku jedne večeri govore i na pet-šest mesta, da bi se na kraju pojavili i za okruglim stolom neke od beogradskih televizijskih stanica. Što su napisali, napisali su – sada uglavnom govore.
Naravno, najveća im je poslastica kada organizatori na brzinu uhvate kakvog naivnog Srbina iz „onijeh“ krajeva gde se ratuje, pa kad ga skole sa svih strana – samo što ga na kraju razgovora ne isporuče Sudu za ratne zločince u Hagu! Taj sud je, inače, čudo neviđeno: delje ražanj u Hagu, a optuženi u šumi! Baš me zanima kako će ih pohvatati.
Sneg u Beogradu, pogled sa Save na Sabornu crkvu i Karađorđevu ulicu (Foto: Unsplash)Dogodilo se tako, nedavno, da je u Beograd nekim poslom stigao ratni predsednik opštine jednog hercegovačkog gradića, živa legenda o kojoj se po selima ispredaju bajke, junačina i ljudina, dvometraš, neobično hrabar, a uz to, lukav k’o lisica iz Zvijerine, pa ga organizatori pozvali na tribinu među najumnije beogradske profesore i teoretičare – svaki nosi po tri para naočara, toliko su učeni i načitani. Samo ih menjaju kad gledaju u beleške s tezama!
On kukavac sinji – ništa! Ne oseća se dobro ni na podijumu, ni u civilnom odelu koje ga sapinje i steže. Bez pištolja, kao i da nije obučen.
Profesori, sve sami psihijatri, sociolozi i politikolozi u svom ambijentu kao ribe u vodi; samo elegantno zabacuju nogu preko noge – pravi konzilijum. Raspravljaju o njemu kao i da nije tu, kao o tipičnom arhetipu ruralnog gorštaka iz oblasti istočne Hercegovine, neprilagodljivom urbanim okolnostima, a genetski sklonom ratovanju, grabežu i paležu, jednom rečju o violentnom tipu karaktera određenom čak i antropološki po Dvornikovićevoj „Karakterologiji Jugoslovena“ i Lombrozovim otkrićima u pogledu sklopa lobanje, sa osvrtom na antropomorfne osobine i proporcije lobanje i viličnih kostiju dinarskog pračoveka…
Hercegovac ćuti i gleda preda se sa izrazom: „Bože mili kud sam zaš’o, noć me stiže u tuđini“. Sve mu graške znoja izbile na čelu. Bio je na svim strašnim mestima, a čini mu se, pristao bi da bude na još strašnijim, samo ne ovde, pred punom salom mladih intelektualaca i pred ovom ispitnom komisijom znamenitih imena i titula.
Svašta je video i preživeo – svuda ga je bilo…
Išao je sam-samcijat u neprijateljske logore i pregovarao sa najvećim zlikovcima.
Na prašnjavom putu, na ničijoj zemlji, menjao je sa ubicama mrtve koji su ležali s jedne i druge strane kontejnera Ujedinjenih nacija, dok su majke u crnom kukale na obe strane poviše puta.
Jednoj majci doneo je u vreći sina jedinca, u komadima koje je skupljao posle bitke.
Glava mu je ucenjena na 500.000 nemačkih maraka.
Borio se na brdu iznad grada punog izbeglica koje je valjalo nahraniti i ogrejati. Vadio mrtve i ranjene ispod ruševina, raznosio oružje narodu po hercegovačkim selima da ih ponovo ne pokolju nenaoružane kao 1941. Vadio kosti iz dubokih jama golubnjača. Najbolji drugovi mu umirali na rukama. Video odsečene glave svojih zemljaka, nabodene na vile i kolje. Živeo danima i noćima u gradu bez struje i gledao kako hirurzi seku noge i ruke bez osvetljenja i anestezije mladim ratnicima. U međuvremenu, kada bi slučajno došao do velegradskih novina, čitao bi o sebi kao ratnom zločincu i huškaču.
Zakletva Vojske Republike Srpske na vojnom poligonu na Manjači, 2001. (Foto: Wikimedia commons/Rade Nagraisalović/CC BY-SA 4.0)Za poslednje dve godine ostario dvadeset!
No, ne može se reći ni da profesori nisu patili i trpeli muke grada pod blokadom! Jednom od njih lift u soliteru ne radi već dva puna meseca, a on stanuje na petom spratu.
Drugi, engleski đak, navikao je da u pet po podne pije čaj s mlekom, a mleka nije bilo nedeljama.
Trećem profesoru, bez objašnjenja, otkazali na Univerzitetu u Stenfordu seriju predavanja o etnogezi i geopolitičkom položaju Južnih Slovena, a četvrti već pola godine ne može da nabavi disketu za kompjuter poslednje generacije „Mekintoš“!
Svako je platio svoju cenu.
No, vratimo se na raspravu sa zanimljivom temom: „Šta posle“. Pošto su do detalja izanalizirali uzroke i povode početka ovog „prljavog rata“, u kome se, nažalost, Srbi nisu pokazali baš u najboljem svetlu, jer su „prekoračili granice nužne odbrane“ (ukoliko su, uopšte, imali od čega da se brane, što se tumači nacionalnom urođenom paranojom), pređe se na ključno pitanje: šta posle.
Teza profesora sastojala se, ukratko, u tome, da će današnji, navodni heroji, kada se rat završi biti potpuno neprilagođeni mirnodopskom, građanskom životu. Ubijaće i pljačkaće i dalje gde šta stignu, postaće ludaci, maltene neurotičari, alkoholičari, narkomani – uzroci sveopšteg budućeg haosa!
Na kraju, intelektualci dadoše reč i svom gostu mučeniku, Hercegovcu, ne zbog toga što ih je zanimao njegov odgovor, već više da posluži kao slikovita ilustracija njihove antropološke analize.
„Draga moja uvažena gospodo!“, započe on, „ja nisam vičan ovijem naukama i teorijama, pa ću vam samo ispričati dva slučaja iz moje familije… Dakle, imao sam dva strica, Blaža i Vuka. Ovaj Vuko živeo u Kaliforniji, a kada se 1914. zarati, ostavi sve i javi se u dobrovoljce. Pune četiri godine ratovao, gazio krv do koljena, šest puta ranjavan, prešao Albaniju, dobio Obilića medalju za hrabrost i dvije Karađorđeve zvijezde. Poslije rata živio u svom selu (a kao najuvaženiji čovjek mirio zavađene, pomagao nevoljne, sudio i presuđivao, činio dobra svakome, pravi svetac!) i umro u dubokoj starosti od devedeset i pet – cijela ga Hercegovina ispratila do groba. Ovaj drugi stric, Blažo, bio miran da mirniji ne može biti; mrava nije zgazio! Čitavog života čuvao ovce, a za vrijeme Prvog rata dav’o svačijoj vojsci koja naiđe sira iz mijeha i varenike. Toliko je miroljubiv bio da kad neđe na deset kilometara pukne top, on po tri dana ne vadi glavu iz ruka u pojati ili pod kakvom gredom. Družio se pune četiri godine rata samo sa ovcama, znao svakoj ime i umio s njima razgovarat’… Od duga druženja s janjcima i ovcama, na kraju – problej’o! Kad se rat završi, a on nastavi da bleji, te ga liječili po bolnicama, ali ga ne izliječiše. Šta ‘oću da kažem? Na sreću, ovoga Blaža nijesu školovali, te nije postao profesor, jer bi mu i studenti problejali, a to bi bila velika šteta za srpski rod… Zbogom, moja gospodo!“
U dvorani počeše ovacije slušalaca koji su se digli na noge.
Nije se ni poklonio izlazeći.
Imao je preča posla.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Priredila Snežana Kostić
Izvor: Stanje stvari
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/RTS
BONUS VIDEO:
