Smrt Holivuda

Bože, da li sam i to dočekao da opet vozim kroz najlepši deo Holivuda, obodom Malholand Drajva, odakle pogled puca na rajsku dolinu San Fernando i san industrije snova, plažu Malibu, a da su oko mene samo ruševine i zgarišta, samrtni lik najbogatijeg sveta koji se pretvorio apokaliptično grotlo kuda je propala sva njegova laž?

Bunjište se još puši. Otud strše samo pocrneli odžaci negdašnjih luksuznih kamina. Grobištem tumaraju preživeli njegovi korisnici, prebirajući po pepelu u potrazi za ostacima svojih Oskara. Pakao još hara tim perivojem jer smrtonosni vetar Santa Ana, čije sam zlokobno hujanje slušao sa zebnjom,  još duva i raznosi žar bez namere da se smiri, ne hajući za legije vatrogasaca i zavijanje sirena niti za štrcanje presahlih gradskih hidranata, koji su godinama napajali neke izumiruće pacifičke ribice, sve u skladu sa zelenom agendom i političkom korektnošću lokalnog kmeta.

Onda je pakao došao po svoje i za jednu noć propio celu ovu holivudsku ludoriju, koja je grad ostavila bez vode za gašenje večitih požara, jer je Santa Ana lokalna stihija koja odvajkada pustoši ovaj pesak i kamen. Tipično holivudski, od danas do sutra, u maniru svih pijanih milionera koji su se slivali sa svih krajeva sveta otkad je neka Dida Vilkoks, u prvoj deceniji prošlog veka, počela da jeftino rasprodaje ili izdaje placeve duž ovog grebena Južne Kalifornije.

Druge mušterije (prve su bili naftaši, koji su već pokupovali sve što je tu bilo vredno) bili su lovci na sreću u novoj industriji zabave, jer se moglo snimati pod dnevnim svetlom duže nego bilo gde drugo u Americi, jer je opština stare španske misije Naša Gospa od Anđela (Nuestra Señora de los Ángeles), po kojoj je gradić dobio ime, snizila poreze na minimum, a obilje raznih terena i ambijenata bilo idealno za stvaranje novog filmskog žanra, vesterna.

Zbogom Oskare

Pustinje, šume, prerije, divljina, kanjoni, rančevi, hasijende, okean, palme i ezotično rastinje bili su na dohvat ruke, bez velikog ulaganja u nekretnine koje je rasprodavala Vilkoksova. Kao i svuda na „Divljem zapadu“ pravo i zakon bili su u rukama lokalnih šerifa, koje su postavljale nove gazde.

Nije čudo što je „fabrika snova“ nastala upravo ovde i gotovo preko noći postala svetski brend raskošnih vila i luksuznih bazena ne menjajći ćud svojih prvih vlasnika – hazarskih vagabunda i prostaka, koji su pristigli sa kartom u jednom pravcu i iznenada postali moguli kao Sem Goldvin, Džes Laski i drugi.

Taj duh Holivuda, koji je osnovan na nasilju, zločinu i poroku zadržao je sve tri ove temeljne kategorije do dana današeg. Za prvih sto godina Holivuda tu se ama baš ništa nije promenilo. Emocije, ako ih je ikada i bilo, izdavale su se za pare, dok nisu sasvim presušile. Proizvodnja i distribucija emocija, u čemu je bila jedina tajna holivudskog bioskopa, gušila se i sasvim izdušila. Sve do ove smrti, koja se dugo predosećala.

Sredinom 2020. počela je da mahnita ideološka stigma koju je Holivud počeo da propisuje protiv tadašnjeg (i sadašnjeg) ustavnog predsednika SAD Donalda Trampa, što se brzo pretvorilo u opšte nasilje nad profesijom i teror politike nad umetničkim filmom.

Američka Akademija za filmsku umetnost i nauku odlučila je da od 2024. uvede četiri nova pravila u izboru dobitnika „Oskara“ za najbolji film na osnovu rasnog ili manjinskog pedigrea (obojeni, pripadnici etničkih grupa i LGBT+ osobe) kojima se u dodeli nagrada daje prednost, što važi i za scenario „da bude  na temu tih istih rasnih ili etničkih i naravno LGBT+ grupa“. Bio je ovo novi šok za celu svetsku javnost i pokrenuo je odmah lavinu pitanja.

Recimo, kako će se po rasnoj osnovi opredeljivati članovi Akademije kad budu glasali za najbolji film? Ko će ikada utvrditi principe ove rasne, etničke ili LGBT diversifikacije kada je u pitanju umetnost pokretnih slika? Da li je time opet puštena iz boce rasna teorija čije smo jezive posledice trpeli u HIH i HH veku (jer je uzroke društvenog sukoba ista videla u tzv. prirodnoj nejednakosti ljudi) i članovi jedne filmske akademije dovedeni u opasnost da se opredeljuju po stranputici rasne diskriminacije, što je potpuno suprotno njenim prvim ciljevima?

Ko je ikada nabrojao, opisao i klasifikovao sve postojeće etničke manjine koje mogu konkurisati za najbolji film i ko je taj koji će određivati koja od njih je potcenjena („underestimated“) ili pod-reprezentativna (“underrepresented”) kako ih standardizuje pravilnik Akademije? Ko će izmeriti antagonizme, suprostavljenosti, animozitete, netrpeljivosti i suparništva koja se često javljaju među ovim manjinama i ko će dati za pravo jednoj u odnosu na drugu?

Konačno, da li će sve to značiti da se umanjuju šanse onih koji su talentovani, vredni i izuzetni, a ne pripadaju ovim navodnim manjinama, što je čista diskriminacija i služi svemu drugom samo ne umetnosti filma? Sve se ovo, u još većoj meri, odnosi i na tzv. džender opredeljenja, tj. kontroverznu biorazličitost osoba LGBT+ orijentacije u odnosu na „one druge“.

Dakle, bez crnaca, gejeva i trandži nema više Oskara? I tako dalje. Bukvalno svaka od propisanih kategorija u novim pravilima Akademije otkriva zaprepašćujuću neozbiljnost i neodgovornost onih koji su uopšte došli na ideju o ovakvom podvajanju ljudi: krajnje nenaučnu, a potpuno neodrživu sa etičke tačke gledišta.

Kovačnica voukizma

Već na prvi pogled bilo je jasno da iza svega stoje politički šarlatani holivudske duboke države, tj. suludi antitrampizam koji je već dobrano urastao u psihopatologiju američkog života. Holivud se pretvorio u oglednu farmu totalitarne ideologije, kojoj je oduvek stremio, u novom, estremnom vidu voukizma, teško objašnjivog „košmara ideološkog ekstemizma, katastrofalne finansijske neodgovornosti, beskrajne pohlepe i političke kratkovidosti“ (Kevin Filips), kome je Tramp čvrsto rešio da stane na put i to od prvog dana svog boravka u Ovalnom kabinetu.

Ali voukizam (etimološkii, može da znači i „bdenje pored mrtvaca“) i posle Trampovog izbornog trijumfa još prožima svaki bogovetni segment Južne Kalifornije, on i dalje srlja u ultrašku opsesiju i ostrašćenost. Mahnita ideološka šiba, kojom holivudski establišment i dalje vitla protiv ustavnog predsednika SAD pretvara se tako u opšte nasilje nad profesijom i teror politike nad slobodom stvaralaštva.

To se već jednom događalo u Holivudu u deceniji između 1945. i 1955. godine prošlog veka u tzv. makartizmu, masovnoj histeriji i ideološkom lovu na veštice protiv niza filmskih stvaralaca, a na osnovu potpuno izmišljenih ili sumnjivih dokaza. Samo što su onda na udaru bili levičari, progresisti i navodni komunisti, dok danas nabeđeni levičari i „antifašisti“, „sorošoidi“ i anarholiberali vode žestoku hajku protiv svog predsednika i većinske Amerike.

Samo što je sada na delu temeljno čišćenje američke društvene supstance od ovog združenog zločinačkog poduhvata, koje je počelo nemilosdnim sečenjem stoglave meduze USAID-a (druge, slične hidre u Pentagonu, obrazovanju, zdravstvu etc tek dolaze na red!).

Sve je, dakle, neka vrsta Trampove kontrarevolucije (vidi „Pečat“ br. 846) u kovačnici voukizma Holivudu, simbolički ozračena zviždanjem Santa Ane niz Sanset Strip. Šta će sada Akademija sa svojim pravilnikom? Da tera inat izvršnoj predsedničkoj naredbi, kojom se njen narativ bespogovorno ukida?

Imaju li snage holivudski piromani da pruže poslednji otpor pobedničkoj Trampovoj agendi? Zasada su odložili Oskara pod skute najprimitivnije ratne sramote u istoriji Holivuda, čiji su akteri glumci u službi USAID-a ili Bajdenove planetarne ludorije u Ukrajini.

„Boravak holivudskih glumaca u Kijevu deluje kao klasična priča tipična za holivudsku ego industriju laži koja se nastavlja na tradiciju započetu još u antičkom dobu – tradiciju industrijske propagande plaćenih profesionalnih narikača“, kaže pisac Vladimir Tabašević.

Voukizam i posle Trampovog izbornog trijumfa prožima svaki segment Južne Kalifornije, on i dalje srlja u ultrašku opsesiju i ostrašćenost

„Ove narikače vešte su da za određenu nadoknadu glume nekakvu emociju“ objašnjava pisac, komentarišući medijske navode da su brojne holivudske zvezde dobile milione dolara od USAID-a za propgandne posete Ukrajini. Tako je već notornoj Anđelini Džoli plaćeno dvadeset miliona dolara za ispijanje kafe po fensi mestima u Kijevu i Ljvovu, Orlando Blum dobio je osam miliona, Ben Stiler zaradio je četiri, a nešto jeftiniji akcioni heroj Žan Klod van Dam pristao je na samo milion i po.

Šampion empatije, Šon Pen, poklonio je kolegi Zelenskom svog Oskara da ga „pretopi u metke i brani se od ruske invazije“ ili rečima samog oskarovca: „Pomislio sam: dođavola s tim! Daću ga Ukrajini. On se može pretopiti u metke kojima mogu pucati u Ruse“.

Bio je iskren i Zelenski mu je uzvratio ekvkvalentom – ukrajinskim ordenom trećeg reda – kako je i trebalo. Oskar i pregršt emocija za trećerazredni kijevski orden, to je još i dobro, jer bi ga možda besrtaga odnela Santa Ana.  Avaj, neki srpski glumci neće iz svega ovoga izvući ikakve pouke.

Mazohizam ili samoubistvo

Rat je, dakle, politički i uopšte se ne tiče borbe za ljudska, rasna, etnička i LGBT+ prava. Ali on se, kao što vidimo i te kako odražava i na industriju zabave i na umetnički film i preti nečim stravičnim: Američka filmska akademija kodifikuje teror političke korektnosti i propisuje ga kao sankciju, čime poziva na faktičko samoubistvo umetničkog filma. Pustiće iz boce sve zloduhe rasne, etničke i druge omraze.

Holivud ionako umire u bolesnim konvulzijama. Ako se zaista ostvari bolesna ideja njegovih mentora o rasnom, etničkom i LGBT+ aparthejdu i pećinskoj ratnoj propagandi, sa „Oskarom“ će prekinuti sav slobodni svet. Možda je tako i najbolje: sasvim ga ignorisati bilo bi jedino ispravno. Neka se Amerika sama bavi svojom ludom kućom. To se ništa ne tiče „ostatka sveta“ (iako je slična pravila još prošle godine usvojila i britanska BAFTA).

Potpisniku ovih redova to neće biti teško. Odavno ga već za Oskara boli uvo, naročito ono levo, na koje prima sve vesti o njemu, a često i desno, na koje pušta ono što ga ne zanima. Time će ovo lično gađenje nad nakazom današnjeg Holivuda dobiti i svoje etičko pokriće. Tu averziju autor ovog teksta već je izrazio povodom nagrada Akademije pre šest godina, kada je Oskara nazvao „mazohistom“ jer već dugo ushićeno nagrađuje i hvali sve suprotno od onoga što je sam.

Južnokorejski oskarovac, izvanredni Parazit (Džun-Ho, 2019), potpuno je anulirao sve što „fabrika snova“ hoće da bude, a Holivud je, u vatrometu šljokica i konfeta, sa neizmernim zadovoljstvom, sam sebi izvrnuo na glavu kofu govana iz kloake ustrojene na prevari i obmani, na falsifikatima i patvorinama, na nasilju, zločinu i poroku – utvarama jednog izvitoperenog sveta.

Nema ni traga stvarnosti, a kamoli istini u ovoj močvari. Ovde od početka do kraja haraju prevara i obmana. Štaviše, to su i jedini temelji na kojima počiva zdanje novog svetskog poretka kako su ga zamislile sve svetske vlade od Breton Vudsa do Davosa.

Korejska pametna kuća iz Parazita potpuna je slika globalnog ćorsokaka do koga je dovela pohlepa razularenog materijalizma, bahatog grabeža po svaku cenu i stotina miliona debila koji se tome klanjaju. U krvavom piru finala Zlatno tele globalizma izrasta u užasnu sliku Antihrista na vlasti. To su znaci nesreće koja snalazi svet. Kao globalni požar Holivuda u kome je izgoreo Oskar.

Silazak u pakao

Sve je to još davno osećao i znao stari lisac Orson Vels. Njegov poslednji film, kojim je pre šest godina otvorena „Sala Makavejev“ u beogradskoj Kinoteci,  Druga strana vetra (The Other Side of the Wind, 1971-1976) Velsov je odlučni, konačni i egzemplarni obračun s Holivudom, koji ipak nije želeo da napusti pre nego što mu se sasvim isceri u lice.

Vrativši se u Holivud iz Evrope, Vels je već gledao svet drugim očima: pred njim se širila provalija Zapada, pri čemu je i film igrao naročitu ulogu. Koliko je Špengler pogrešio što u središte svoje Propasti Zapada nije postavio Holivud, baš kinematografski princip, kao što je to u njegovo vreme učinio jedan drugi veliki filozof, Anri Bergson, svestan da film nije drugo do odlivak sveta?

Kao holivudski Dante, Vels je odlučio da siđe u filmski Pakao i da se više nikada ne vrati na ovu stranu. Tako je nastajao film simboličkog i metaforičkog naslova Druga strana vetra, film-sa-one-strane, poniranje u drugost, silaženje u bezdno. Kažem nastajao, jer za Velsovog života nije nastao nego ga je veliki opsenar, poput drugih svojih preduzeća, ostavio nezavršenog. Na plakatu su, posle, ipak napisali His final film. „Final indeed.“

Tu su pastiši Mikija Runija i Marlen Ditrih, napaljene kritičarke Polin Kejl i Džima Mek Brajda uživo. Neurotična, iskidana egzaltacija tadašnjeg „novog Holivuda“ oličena je u spodobama poput Mazurskog, Denisa Hopera i pola tuceta novih, naduvanih i obesnih „zvezda“ koje predvodi slatkasti Piter Bogdanovič, vesnik palog, Antihristovog sveta, sa sve satanizmom, homoseksualizmom, pedofilijom, voajerizmom, promiskuitetom, prostitucijom svih vrsta, razornim alkoholizmom, drogom i ljudskim pravima, glavnim adutom duboke države u srcu industrije laži.

Blazirani Bogdanovič, kao štićenik i nastavljač glavnog lika, zlobni je znak svog vremena i smrti starog, herojskog Holivuda. Ništa bolje ne prolazi kod Velsa ni evropski krem, produžena ruka Bazenovog „amerikanizma“, oličen u Klodu Šabrolu i gospođi Odran, u društvu nekog nabeđenog Fasbindera i vazda prisutne horde Evropljana u Holivudu, kojoj je nekada pripadao i pisac ovih redova.

Sve to liči na samrtni rutual pripreme umirućeg za smrt, što je cela Druga strana vetra. Hijene reže i cerekaju se obilazeći oko sada već sasvim osamljenog lava, do prvog mučkog ujeda Strazbergove, kojim se završava film. Stari Holivud je ranjen i ričući beži kroz pusti mauzolej. Pored mene sedi Dan Tana i povremeno se smeje. Ili mi se, u mraku, to samo čini.

„Napisao sam trotomni roman iz HIH veka i sklopio film za pisaćim stolom“, zabeležio je Vels još za života, pre montaže. To i jest film u filmu, zapravo priča o stvaranju nikada završenog albuma lepote i izazova života, koji oličava uzbudljivo golo telo Oje Kodar.

Kao holivudski Dante, Vels je odlučio da siđe u filmski Pakao i da se više nikada ne vrati na ovu stranu

Ona hoda kroz opustelo holivudsko snimalište sa mirom i pouzdanjem nadstvarne, nedokučive lepote, ne izgovarajući ništa. Naša Olja (koju je Vels našao na terenima „Jadran filma“ u zagrebačkom predgrađu Dubrava, dok je snimao Kafkin Proces) zatim se sunovraćuje u bezdan kopulacije i kasapi neku lutku. Ostareli holivudski meštar svih zala (Vels sam), koga igra reditelj Džon Hjuston, zlokobni je nagoveštaj smrti koja se približava.

On okuplja nepodnošljivu bulumentu novih starih filmadžija i svoju standadrnu svitu na nekom ranču u Arizoni da bi im prikazao radnu verziju svog filma, ali se ta filmska žurka pretvara u katastrofu, koja se završava smrću starog vešca u tipično holivudskom karambolu, pod ubistvenim dejstvom alkohola.

Suicid u pijanstvu potiče, dakako, od Velsove inspiracije mitom o modernom Prometeju utopljene i rastrojene duše. Ali je i direktna najava spektakularnog požara, koji je neminovan. Holivud će poginuti u katastrofi, ali ne u virtuelnoj priči Dejvida Linča Mulholland Drive (2001) nego u stvarnom izgoru Malholand Drajva, koji vidimo kako se još puši. Ta smrt je kao kod Šabrola: trenutna i definitivna.

Četiri srušena stuba

Glavna tema poslednjeg velikog holivudskog reditelja F.F. Kopole, „propast američkog sna“, čita se sada u novom svetlu. Kraj vladavine naroda, jednakih prilika i slobodnog tržišta zajedno padaju pod udarima oligarhije, tj. duboke države ili otuđene sile, oličene u mafiji (Kum I i II); sumrak američke vojske (Apokalipsa danas) je u likovima poludelih „zlatnih dečaka“ Pentagona, pukovnika Kurca i „besnog psa“ Kilgora; pad hrišćanskog morala  i tradicionalne porodice sav je u paralelnoj montaži ubistva pape, vatikanskih bankara i Majklovog najmilijeg deteta (Kum III).

Ako se ruše demokratija, vojska, crkva i porodica onda više ništa ne ostaje od „američkog sna“. Sva četiri velika Kopolina konstrukta filmski potiču od Ejzenštejna, ali ih gotovo svakodnevno, naročito u  našem vremenu, verifikuje stvarnost. Tako se Frensis Ford Kopola javlja kao veliki društveni mislilac i  autor zadivljujuće moći, pravi, posvećeni hrišćanin, voljan da se uhvati u koštac sa Antihristom.

Tok ove borbe pratili smo iz filma u film i tek sada (posle trideset i više godina) postajemo je potpuno svesni. Kopola je rekao sve o Holivudu i Americi i više ništa ne preostaje. Možda i zbog toga već tridesetak godina i nemamo filma u Holivudu osim prerada starog sukna ili idiotizovanih superspektakla za juvenilnu upotrebu, ili marvela, ili barbi, ili VI pucačina (od kojih je svaka druga „kultna“).

Sve što je valjalo već je umrlo ili otišlo u arhiv gospođe Herik na Bulevaru La Sienega. Sa dolskom Trampa cela Amerika okreće se svojim izvornim vrednostima, ali gde da ih nađe? Ona želi da odbaci levoliberalno bezumlje, ali će joj AI definitivno zaprečiti put. I pitanje je ima li još vremena?

Veliki požar izbija na raznim mestima u poslednjim, simboličkim kadrovima poslednjeg holivudskog „normalnog“ filma Openhajmer (Oppenheimer, Kristofer Nolan, 2023). U finalu ove sage, kojom Amerika čisti svoju savest od Hirošime i Nagasakija, vidimo kako ogromni, kružni požari izbijaju na raznim tačkama planete i šire se u susret jednom velikom, sveopštem. Sa ciničnim osmehom i ne bez ponosa, predsednik Amerike Truman kaže atomskom fizičaru:

– Da, ti si napravio atomsku bombu, ali ja sam je bacio“.

Božidar Zečević je srpski filmolog, istoričar filma, dramaturg, scenarista, filmski kritičar, reditelj, profesor analize filma, osnivač i glavni urednik filmskog časopisa „Filmograf”. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Pixabay

BONUS VIDEO: