Од доношења Митровданског устава 2006. године до данас једна од главних карактеристика српског политичог живота је постојање грубог и оштрог размимоилажења између уставних овлашћења председника Републике и његове реалне, знатно шире, политичке моћи и утицаја.
Стварност је, у наведеном временском периоду, пркосила уставним одредбама прво у случају Бориса Тадића, који је функцију председника Републике Србије обављао од 2004. до 2012. године, да би се такво стање поновило, а и даље траје, за време вршења председничке дужности Александра Вучића, почев од 2017. године.
Несумњиво постојање споменуте карактеристике показује да усвајање Митровданског устава није успело да спречи понављање истоврсних тенденција, које су обележиле српску и југословенску политику деведесетих година минулог века. Реална политичка моћ Слободана Милошевића, као председника Републике Србије од 1991. до 1997. године, је свакако била немерљиво шира од утицаја његовог наследника Милана Милутиновића (време трајања мандата: 1997-2002), иако су њихова председничка овлашћења извирала из истог Устава из 1990. године.
Такође, политички утицај, примера ради, Зорана Лилића, као председника Савезне Републике Југославије од 1993. до 1997. године, се никако не може мерити са утицајем његовог наследника на тој функцији Слободана Милошевића, без обзира на исти начин избора од стране Савезне скупштине.
Свака будућа реформа, која би за циљ имала излазак из кризе у којој се већ месецима налазимо, би, између осталог, морала да тежи враћању српске политике, првенствено утицаја председника Републике, што је могуће више у границе уставности и успостављању ефикасних механизама који би спречили постојање радикалне несагласности између уставних одредаба и стварности.
Међутим, како би се пронашла адекватна правна решења, неопходно је претходно идентификовати корене постојећих проблема, при чему констатације да “Срби воле јаке владаре“ никако не могу бити оправдање за постојеће стање ствари.
Пронаћи решење
Аутор путем овог чланка управо настоји да јавности понуди одређена конкретна решења, кроз сецирање кључних проблема. Наравно, централни положај председника Републике никако није зло само по себи (malum in se), али важећи Устав из 2006. године није увео чисти полупредседнички систем, какав постоји у Француској или Португалу.
Стога, писац ових редова полази од система организације власти уведеног тренутно важећим Уставом (аутор сматра да се примарно ради о парламентарном систему са одређеним елементима полупредседничког система), настојећи да предложи решења која би га додатно оснажила.
Више је него јасно да је концентрација превелике моћи у рукама председника Републике последица његове (ефективне) контроле над политичком странком која победом на парламентарним изборима остварује неопходну већину у Народној скупштини за формирање владе. Српско бирачко тело се, од 2006. године до данас, за разлику од хрватског, показало несклоним успостављању кохабитације.
Примамљиво решење може бити и промена Устава кроз увођење обавезе председника Републике да поднесе оставку на чланство у странци
Међутим, оправдано је запитати се зашто је баш положај председника Републике најадекватнији за акумилирање политичке моћи. Аутор сматра да се одговор на ово питање крије у начину избора на споменуту функцију.
Наиме, као што је свима познато, у Србији се председник Републике бира на непосредним изборима, тајним гласањем (члан 114, ст. 1 Устава). Такав начин избора је дубоко персонализован, односно гласа се кандидата по имену и презимену. Последично, кандидат који гаји наде да ће победити на изборима, по правилу мора поседовати одређени ниво личне харизме и бити препознатиљив готово целокупном бирачком телу.
Томе се још мора додати да су у српском случају на председничким изборима почев од 2006. године до данас побеђивали лидери политичких странака или најзначајније страначке личности, који су, са изузетком Томислава Николића, и након избора настављали да воде главну реч унутар сопствене партије.
С друге стране, парламентарни избори се одржавају према пропорционалном изборном систему, а гласа се за затворену изборну листу кандидата за народне посланике. Такав начин избора је по природи ствари деперсонализован и губи из вида саму личност будућег народног посланика.
Такође, допуштање појављивања председника Републике као ефективног лидера странке у предизборној кампањи и коришћење његовог имена и презимена у огромној, слободно се може рећи пресудној, мери утиче на бирачке преференције гласача, који потом на парламентарним изборима глас дају његовој странци, иако је више него јасно да председник Републике неће бити народни посланик.
Заправо, на тај начин се за позиције председника Републике, задржавајући контролу над сопственом политичком партијом, утиче на исход избора за Народну скупштину и будуће формирање Владе, што је кључно за кумулирање огромне политичке моћи у његовим рукама. Промена изборног система код парламентарних избора, на начин који сам предложио у претходном чланку (мешовити изборни систем), [1] ће битно смањити ту вештачки креирану непосредну везу између председника Републике и електората, приближавајући бирача Народној скупштини.
Примамљиво решење, такође, може бити и промена Устава кроз увођење обавезе новоизабраног председника Републике да поднесе оставку на чланство у политичкој странци, чиме би био омогућен знатно виши ниво изражавања државног јединства. Међу државама у којима се председник бира непосредно од стране грађана, такво правно решење постоји, примера ради, у Хрватској (чл. 96, ст. 2 Устава Републике Хрватске), док у словачкој политичкој пракси представља „неписану традицију“. [2]
Одсуство контролора уставности?
Наравно, одсуство кохабитације и коришћење свих погодности пропорционалног изборног система не могу бити једини кривци за дубоко размимоилажење између уставног положаја председника Републике и његове стварне политичке моћи. Међутим, деловање унутар постављених уставних овлашћења и ограничења никако не сме да зависи од тренутне политичке констелације или личне агилности председника Републике.
У том смислу, кључну улогу (мора да) има Уставни суд, као врховни заштитник уставности и законитости. Наиме, овај орган, у поступку који покреће Народна скупштина на предлог једне трећине укупног броја народних посланика, најкасније у року од 45 дана одлучује о томе да ли је председник Републике повредио Устав (члан 118. Устава, чл. 93-98 Закона о Уставном суду)
Само учешће Уставног суда у поступку разрешења председника Републике због повреде Устава, које није било предвиђено Уставом из 1990. године, овом органу даје потенцијал одвраћајуће моћи, која може да утиче на председника Републике да своје деловање уподоби сопственом уставном положају, без обзира на одсуство кохабитације и контролу над владајућом политичком странком.
Прилике у Србији од 2006. године до данас су показале да Уставни суд није успео да изгради или стекне такав одвраћајући потенцијал. И у овом случају је оправдано и легитимно запитати се због чега је то тако, односно зашто Уставни суд не представља препреку противуставном поступању политичких актера.
Писац ових редова сматра да се корен споменутог проблема налази у, за српске политичке услове, сасвим неадекватном начину избора уставних судија. Италијански модел избора уставних судија, који је преузео српски уставотворац, није у стању да гарантује и обезбеди њихову независност и непристрасност, нити да их неповратно отргне од утицаја политичке моћи.
Наравно, такав модел није погрешан сам по себи, по својој природи. Једноставно, српска политичка стварност га чини неприхватљивим, што се може најбоље доказати кроз поређење са изворним италијанским примером.
У српском случају, пет уставних судија (од укупно 15) именује председник Републике, између 10 кандидата које предложи Народна скупштина (члан 172, ст. 2 и 3 Устава). У Италији, такође, председник именује трећину од укупног броја, односно 5 уставних судија (чл. 135, ст. 1 Устава Италије).
Иако сама уставна овлашћења председника Републике у Србији и Италији нису радикално другачија (што може бити тема посебног чланка), њихова реална политичка моћ се знатно разликује. Док је у Србији, као што смо видели, у стварности председник Републике најзначајнија и најутицајнија политичка личност, у Италији ту улогу има председник Владе.
Несумњиво је да италијански председник, уз све противречности, као фигура која је изван политичке арене (super partes) знатно више изражава национално јединство (unità nazionale) него што је то случај у Србији. Истине ради, ваља подвући да је и у Италији било председника који су показали необичну личну агилности, као и вољу да отворено критикују постојећи политички систем, какав је био Франческо Косига (Francesco Cossiga – трајање мандата 1985-1992, vivebat 1928-2010), који је вероватно на личном нивоу био поборник увођења полупредседничког система. [3]
Изражена тенденција концентрисања претеране моћи у рукама председника Републике у српском случају оправдава његово искључење из поступка избора уставних судија.
Начин избора
Даље, пет судија Уставног суда бира Народна скупштина, између 10 кандидата предложених од стране председника Републике (чл. 172, ст. 2 и 3 Устава), при чему је за њихов избор довољна већина гласова свих народних посланика (чл. 105, ст. 2 (11) Устава), односно суштински она већина која твори Владу.
Не треба додатно појашњавати повезаност између председника Републике и владајуће већине као одлику српске политичке сцене. Што се Италије тиче, избор пет уставних судија од стране заједничке седнице Дома посланика (Camera dei deputati) и Сената (Senato) (чл. 135, ст. 1 Устава Италије) није тако једноставан, будући да је неопходна двотрећинска већина свих чланова Парламента (403 од 605), која, након трећег неуспешног покушаја избора, постаје тропетинска (363 од 605) (Уставни закон из 1967. године/Legge costituzionale, чл. 3).
Тако постављена већина захтева и подразумева, често мукотрпну, сарадњу између владине већине и опозиционих странака, чиме се постиже већа непристрасност и независност уставних судија. Примера ради, Парламент у заједничкој седници је средином фебруара, после чак 14 неуспешних покушаја, изабрао четворо нових уставних судија. [4]
Коначно, преосталих пет уставних судија именује општа седница Врховног суда, између десет кандидата предложених на заједничкој седници Високог савета судства и Високог савета тужилаца (члан 172, ст. 2 и 3 Устава). Ово решење одговара италијанском примеру избора од стране врховних ординарних и административних судова (чл. 135, ст. 1 Устава Италије).
Веома сличан начин избора уставних судија је предвиђен и у Румунији, која се сматра полупредседничким системом. Наиме, од укупно девет уставних судија, једнак број (по троје) именују Дом посланика, Сенат и Председник републике (члан 142, ст. 2 Устава Румуније). Можда је управо такав начин избора судија Уставног суда један од главних разлога његовог срамног дириговања и учешћа у прогону Калина Ђорђескуа (Călin Georgescu), са искључивим циљем заштите владајуће политичке класе.
Имајући све наведено виду, а посебно природу српске политичке сцене, крајње је нужно одвајање поступка избора уставних судија превасходно од председника Републике и уско постављене, владине већине у Народној скупштини.
Као најприкладније решење, које је општеприхваћено у европским оквирима, како у парламентарним, тако и у полупредседничким системима, делује избор свих 15 судија Уставног суда од стране Народне скупштине, уз захтевану двотрећинску већину свих народних посланика. Тако постављена већина ће, по правилу, натерати странке или коалиције које су део Владе да сарађују са опозиционим снагама, обезбеђујући знатно ширу независност и непристрасност уставних судија.
Иван Јокановић je адвокат и докторант на Правном факултету у Мишколцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
УПУТНИЦЕ:
[1] https://standard.rs/2025/02/03/kakav-izborni-sistem-treba-srbiji/.
[2] Овде: Pellegrini sa vzdá členstva aj predsedníctva v Hlase.
[3] Gianfranco Pasquino, 1945-1996 Profilo della politica in Italia, стр. 94.
[4] Овде: https://comunicazione.camera.it/archivio-prima-pagina/19-45884.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард
БОНУС ВИДЕО:
