„Titovština u Jugoslaviji”

Filozof Kajica Milanov spada među one srpske umove za koje se može kazati da su ostali gotovo sasvim zaboravljeni. Ukoliko se u obzir uzme činjenica da prostor opterećen ratovima, okupacijama, ustancima, krvavim smenama vladara i ideološkim razračunavanjima više traži ratnike nego pedantne intelektualce, ovaj zaborav se možda može razumeti, iako ne i opravdati.

Naprotiv, posmatrano iz te perspektive, bagatelisanje značajnih ličnosti intelektualnog života ispostavlja se naglašeno štetnim za kulturu koja je i inače opterećena diskontinuitetima. Kajica Milanov i sam je bio žrtva onog radikalnog prekida sa tradicijom i nasleđem do koga je došlo 1945. godine, a od koga se Srbija ni do današnjeg dana nije oporavila.

U novouspostavljenom poretku Milanov je ostao prećutan ne samo zato što je bio građanski filozof, već i zato što je dosledno ostao politički protivnik novog stanja, što ga je na kraju odvelo u emigraciju. Može se reći da je barem imao tu sreću da ga nije zadesila sudbina nekih njegovih kolega koji su u vreme revolucionarne „pravde“ svoja ubeđenja platili životom. Zaslugom Društva za privrednu istoriju i Instituta za evropske studije, emigrantski radovi Kajice Milanova su postali dostupni široj čitalačkoj publici. Time je načinjen važan korak da ime profesora Milanova izađe iz zaborava na svetlo dana.

Knjiga Titovština u Jugoslaviji otkriva Milanova kao izvanredno pronicljivog političkog pisca. Sa sigurnošću se može tvrditi da bi on u drugim okolnostima, odnosno da nije bilo Drugog svetskog rata i uspostavljanja komunističke diktature, pružio vredan doprinos na intelektualnom planu. U tom slučaju se ipak svakako ne bi bavio titovštinom i analizom anatomije komunističkog poretka, već nekim drugim temama. U svakom slučaju, sada se ova knjiga ponovo pojavljuje, 60 godina posle njenog izlaska u emigraciji.

Originalnost na delu

Naslov je sasvim jasan, i na prvi pogled čitaocu može izgledati kao neka već dobro poznata kritika komunizma u Jugoslaviji koju je mogao sastaviti bilo koji emigrant na osnovu svog iskustva sa vlašću uspostavljenom 1945. Međutim, stvari su mnogo drugačije, i Kajica Milanov u tom pogledu pruža mnogo više.

U prvom poglavlju se razmatra značaj Jugoslavije za komunistički prodor ka Evropi. Taj kratki osvrt predstavlja i prikaz spoljnopolitičke situacije, odnosno malu geopolitičku studiju u kojoj Milanov demonstrira neverovatan talenat za prepoznavanje položaja, odnosno okolnosti u kojima živi. Nakon toga on piše o stvarnosti u Jugoslaviji. Tu vredno opisuje sve ono što je i sam doživeo i video u zemlji do 1947. godine.

Taj prikaz možda i ne bi bio toliko zanimljiv, da Milanov ne radi metodično pa prikazuje i preobražaj u društvenoj kao i u privrednoj sferi. On ništa ne ostavlja nedotaknuto, pa piše o stanju intelektualaca i stručnjaka, odnosno seljaka i radnika. Posebna pažnja posvećena je propagandi, vaspitavanju naroda i prosveti. U sklopu tog odeljka Milanov daje i kratak terminološki rečnik komunističke Jugoslavije uz neke duhovite opaske.

U okviru sedmog poglavlja se detaljno razmatra raspoloženje naroda koji žive u Jugoslaviji, zatim stranke i političke struje, te položaj emigracije. U tim izvođenjima ima izuzetno zanimljivih momenata i vrednih podataka. Pada u oči da Milanov u emigraciji još računa sa Jugoslavijom, pa i sa Bugarima, naravno u okvirima jedne istinski demokratske Jugoslavije. U tom smislu on je spreman na kompromis sa Hrvatima u Bosni, odnosno sa Bugarima u Makedoniji.

Milanov sa dosta pažnje raspravlja i o onima koji bi eventualno mogli imati koristi od Titovog režima, koji su „nivelisani naviše“ i koji će zato stajati uz režim, a protiv vraćanja na staro stanje. Ukoliko su se njegova viđenja po pitanju opstanka Jugoslavije i uključivanja Bugarske pokazala kao promašena, u delu koji se bavi snagama koje bi iz sopstvenih interesa mogle stajati uz Brozov režim autor piše sa velikom dozom realizma.

Titovština kao praksa

Odatle se zatim prelazi na pitanje titoizma kao teorije i titovštine kao prakse komunističke Jugoslavije (201). U ovom delu Milanov je prilično precizan jer ne samo što nastoji da razdvoji teoriju i praksu, već i da pokaže po čemu se komunizam u Jugoslaviji razlikuje od komunizma u SSSR-u. Pri tome treba naglasiti da nije reč o pokušaju da se komunizam u Jugoslaviji prikaže kao humaniji ili liberalniji od sovjetskog modela.

Milanov se detaljno bavi uzrocima i posledicama sukoba između Broza i Staljina te razmatra mogući razvoj situacije. On detaljno analizira tačne i netačne kominformovske optužbe na račun Broza, kao i titoističke pokušaje odbrane. Mora se priznati da je dubina njegovih uvida impresivna. Već u ono vreme i u emigraciji Milanov je jasno prepoznao da bi Zapad mogao podržati Broza kako bi razlabavio sovjetski blok.

Milanov zaključuje da je Jugoslavija jednostavno predata komunistima i da to nije imalo veze sa partizanskom snagom

U devetoj glavi knjige se zatim prelazi na razmatranje velikih komunističkih obećanja, a posebna pažnja posvećena je iluziji o odumiranju države. Taj deo je možda teorijski i najzanimljiviji. Tu Milanov demonstrira i svoje poznavanje komunističkog učenja. Uočljivo je da Milanov kao kritičar komunizma ne nastupa kao tipičan konzervativac, već da i sam drži neke uslovno govoreći leve, progresivističke pozicije.

Na posletku u delu koji se bavi kratkom istorijom Jugoslavije, nastankom NDH, ratnom situacijom i Teheranom, Milanov na malom broju strana pruža izvanredan opis situacije. Što se građanskog rata tiče uočava postojanje tri fronta: socijalni, srpsko-hrvatski i okupacioni. Strane su se razlikovale prema tome šta im je bilo od prvenstvene važnosti.

Tako ispada da su nedićevci i ljotićevci bili prvenstveni borci protiv komunizma i da im je u tom smislu borba protiv Nemaca bila od drugorazrednog značaja. Sa druge strane Dragoljub Mihailović i njegov pokret su naglasak stavljali na borbu protiv okupatora, dok je kod njih borba protiv komunizma ostala u drugom planu. Sa treće strane hrvatske ustaše su bile usmerene na istrebljivanje Srba.

Milanov zaključuje da je Jugoslavija jednostavno predata komunistima i da to nije imalo veze sa partizanskom snagom. Da se Srbija kojim slučajem geografski nalazila na zapadu zemlje pripajanje Jugoslavije komunističkom bloku bilo bi nemoguće, budući da je, kao što Milanov ubedljivo pokazuje, Srbija bila antikomunistička, odnosno manje sklona komunizmu od ostalih delova Jugoslavije.

To je važan momenat koji opovrgava sve one teze koje su predugo bile u opticaju u Evropi, a po kojima postoji neka suštinska sklonost pravoslavnih naroda ka komunizmu. Jedan od zastupnika tog stanovišta bio je i Oto fon Habzburg. To što se slične ideje danas mogu čuti i kod domaćih pobornika nekog čudnog tipa nacionalnog (ili još gore pravoslavnog) komunizma, istina samo sa obrnutim predznakom i vrednovanjem, samo potvrđuje da tako smele teze ne bi trebalo iznositi olako, posebno ne pre konsultovanja relevantne literature, u koju svako spada i knjiga Kajice Milanova.

Lažna dihotomija

Na kraju knjige sledi i kratak zaključak u kome Milanov ponovo upozorava na totalnost komunističkog preobražaja i na njihovu želju za svetskom dominacijom. Iako se u tom pogledu Milanov ne razlikuje od velikog broja autora koji su pisali o komunizmu kao o svetskoj opasnosti, stiče se utisak da je on do ovih zaključaka ipak stigao samostalno.

Knjigu dopunjuje i važan Milanovljev članak u kome on razmatra pokušaj Dušana Nedeljkovića da istoriju srpske filozofije tumači u komunističkom ključu, te Đilasovu kritiku te knjige. Iz tog kratkog, ali vrednog članka može se lepo videti koliko je i danas u Srbiji opstalo žilavo Nedeljkovićevo nasleđe, odnosno da se naše istorije političkih ideja još uvek pišu iz dominantno levičarske perspektive što se vidi već i po izboru ličnosti koje se u uključuju u takve prikaze.

Niti se srpski nacionalizam treba spajati sa staljinizmom, niti je alternativa staljinizmu komunistički internacionalizam

Otuda se sam po sebi nameće i zadatak za buduću generaciju Srba: ponovno otkrivanje sopstvene prošlosti i autentične srpske političke tradicije, te njena interpretacija izvan još uvek dominantnih levičarskih, jugoslovenskih i komunističkih modela, jer čak i kada levičarsko-komunistički momenat i nije eksplicitno istaknut, on i danas deluje ispod površine i očituje se kroz ono što se u takvim istorijama ideja u Srba stavlja u prvi plan, odnosno kroz ono što se prećutkuje i potiskuje na marginu.

Takođe, Milanov je prepoznao da je sukob između Nedeljkovića i Đilasa zapravo oslikavao razilaženje na liniji komunističkog internacionalizma, koga oličava Đilas, i staljinizma čiji je eskponent Nedeljković. Može se postaviti pitanje i da li se čitavo srpsko iskustvo u okviru komunističke Jugoslavije može posmatrati kroz sukob te dve komunističke struje: internacionalističke i staljinističke, pri čemu autentično srpsko stanovište ostaje zatomljeno i gurnuto na marginu.

Mogu li se onda i sukobi između Broza i Rankovića, odnosno između Stambolića i Miloševića tumačiti kao porodične svađe između komunističkih internacionalista i staljinista? Ukoliko se takva interpretacija prihvati potreba ponovnog otkrivanja srpske političke tradicije i novog pisanja istorije ideja ispostavlja se ne samo kao akademski zadatak, već i kao put i uslov za konačni izlazak iz jedne nametnute i u osnovi lažne dihotomije.

Jer, niti se srpski nacionalizam može i treba spajati sa staljinizmom, niti je stvarna alternativa staljinizmu može tražiti u nekom modifikovanom komunističkom internacionalizmu.

Knjigu pored predgovora koji je pisao Slobodan Jovanović prate i dva važna priloga Borisa Milosavljevića. U prvom se Milosavljević bavi sporom o srpskoj istoriji između Nedeljkovića i Đilasa, dok drugi prilog predstavlja više nego korisnu biografiju Kajice Milanova.

Dr Dušan Dostanić je saradnik Instituta za političke studije. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard

Naslovna fotografija: Wikimedia commons/unknown/CC BY-SA 4.0

BONUS VIDEO: